Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Ko će započeti mir na Balkanu?


Privatizovane države Balkane
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:25 0:00

Neko mora da započne mir, kao što neko započne rat, govorio je Štefan Cvajg. Na Balkanu očito niko nije spreman da započne istinski mir nakon ratova 1990-ih, koji bi vodio katarzi i dobrosusedskim odnosima. Umesto toga, mentalno smo i dalje u ratovima, tako da verbalno nisu završeni ne samo poslednji oružani sukobi, nego ni Drugi, pa čak ni Prvi svetski rat na ovim prostorima.

U međuvremenu, postjugoslovenske države su i dalje nedovršene, a vladajuće elite se ponašaju sve bahatije, urušavajući demokratske institucije i norme – pri tom se pozivajući na demokratiju.

Zbog toga su građani sve očajniji i mnogi od njih, pre svega mladi, nastoje da po svaku cenu odu sa ovih prostora.

Nekada jedina tačka oslonca i nada – članstvo u Evropskoj uniji – takođe je sve varljivija. Stoga se ovaj pogled na godinu na izmaku ne razlikuje od prethodnih. Jedina je razlika što se situacija, zapravo, pogoršava.

Podcast: Privatizovane države Balkane
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:19 0:00
Direktan link

Mentalno ratno stanje

Opšte je mesto da postjugoslovenske države nisu mentalno izašle iz 1990-ih, jer nijedno pitanje koje je dovelo do ratova, suštinski nije rešeno. To potvrđuju poslednje tenzije u odnosima između Beograda i Prištine, nakon odluke kosovskih vlasti da uvedu carine od 100 odsto na uvoz srpske robe, a potom o formiranju Vojske Kosova. Ranije su se lideri postjugoslovenskih zemalja povremeno sretali, ako ništa drugo onda kao deo obaveze na putu ka EU da uspostave dobrosusedsku saradnju. Iako se stanje na terenu nakon tih susreta nije suštinski promenilo, makar je stvaran privid pokušaja da se stvore kanali komunikacije.

Međutim, kao da je tokom 2018. nestalo i tog privida. Tako je nakon nekoliko odlaganja predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio Zagreb početkom ove godine, ali nije bilo uzvratne posete predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović. Nakon, kako je nazvan, “istorijskog” Briselskog sporazuma između Beograda i Prištine 2013. godine – njihov dijalog je u ćorsokaku.

Posle izvesnog otopljavanja odnosa između Srbije i Crne Gore na počecima mandata Aleksandra Vučića, ojačale su tenzije između nekadašnja “dva oka u glavi” zbog slučaja “državni udar”, te spora oko položaja srpske zajednice i Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, što je rezultiralo i odlukom zvanične Podgorice da zabrani nekolicini srpskih intelektualaca ulazak u Crnu Goru.

Bosna i Hercegovina je i dalje u političkoj blokadi sa trenutnim predsedavajućim Predsedništva Miloradom Dodikom koji dovodi u pitanje zemlju koju predstavlja, dok Hrvati traže treći entitet.

Jedina svetla tačka je sporazum Skoplja i Atine o imenu Makedonije.

U srpskom nacionalnom korpusu jača uverenje da je genocid u Srebrenici, zapravo, “izmišljotina kako bi se opravdali napadi NATO-a na srpske snage” (Srebrenica, Potočari, 11. jul 2017)
U srpskom nacionalnom korpusu jača uverenje da je genocid u Srebrenici, zapravo, “izmišljotina kako bi se opravdali napadi NATO-a na srpske snage” (Srebrenica, Potočari, 11. jul 2017)

Takođe, Aleksandar Vučić i njegov prethodnik Boris Tadić su pre nekoliko godina otišli u Srebrenicu. Ove godine je, pak, Skupština Republike Srpske poništila izveštaj iz 2004. o ovom zločinu koje su pripremile tadašnje vlasti u Banjaluci. Kako vreme prolazi, u srpskom nacionalnom korpusu jača uverenje da je genocid u Srebrenici, zapravo, “izmišljotina kako bi se opravdali napadi NATO-a na srpske snage”.

I stavovi srpske i hrvatske strane o operaciji “Oluja” iz 1995. su sve ušančeniji.

Dakle, živimo u stanju ni rata ni mira, odnosno, kako ga Ivan Čolović naziva, u “nestabilnom primirju”. Mnogi smatraju da oružani sukobi nisu mogući, jer su balkanske države iscrpljene, ali iz toga stanja mentalnog rata, pre ili kasnije, lako se može izroditi i pravi rat.

Privatizovane balkanske države

Države na Zapadnom Balkanu su i dalje nedovršene, ali ne samo u smislu odsustva sporazuma o njihovom razgraničenju, već i istinskih demokratskih institucija. U izveštajima međunarodnih organizacija, zemlje Zapadnog Balkana koje teže članstvu u EU (Srbija, Crna Gora, BiH, Kosovo i Makedonija) – definišu se kao polukonsolidovane demokratije ili hibridni režimi. U teoriji se to definiše i kao pretpolitička društva.

Prevedeno na svakodnevni jezik, to znači da institucije postoje samo kao fikus, dok se ključne odluke donose van očiju javnosti. Ulogu institucija preuzima vođa, koji tretira državu kao svoj, privatizovani posed, a kritiku na svoj račun predstavlja kao atak na državu i nacionalnu izdaju. Najizrazitiji primer je neograničena moć kojom raspolaže predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji odlučuje i izjašnjava se o svemu. Opšte je mesto kako demagozi zloupotrebljavaju demokratiju. U svakom slučaju, živimo u tabloidiziranom društvu u kome nema prostora za argumentovanu raspravu, već vladaju prostakluk i bahatost. Tako laž lako postaje istina, sveto se pretvara u profano, a profano u sveto.

Onda ne čudi što takvu vlast podržavaju i oni koji najteže žive, uključujući i radnike koji primaju jedva 200 evra u firmama čije otvaranje vlast u Srbiji predstavlja kao veliki investicioni bum. Podrška osiromašenog stanovništva se očito kupuje zastrašivanjem da bi u slučaju promena opozicija izdala nacionalne interese, a i da bi socijalni položaj radnika i penzionera bio još gori.

Međutim, što se ta iskrivljena slika više udaljava od stvarnosti, to je veća opasnost da se ona rasprši. Zato je vlast u Srbiji sve nervoznija, pa su osim verbalnih napada na sve koji misle drugačije, počeli i fizički obračuni sa neistomišljenicima kao što je prebijanje jednog od lidera opozicije Borka Stefanovića ili eksplozija u kući novinara Milana Jovanovića. Od tog pojedinačnog nasilja lako se sklizne u sveopšte.

Milan Jovanović: 'Neće me naterati da prestanem sa istraživanjem'
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:26 0:00

Sličan primer je i potez crnogorskih vlasti da uhapsi jednog od lidera opozicije Nebojše Medojevića zato što je odbio da svedoči. Ne zna se kada su vlasti opasnije – kada se osećaju nadmoćno i osiono, ili su u strahu za svoju poziciju pa je grčevito brane.

Istinska demokratija nije ni vladavina većine ni vladavina manjine, već, kako ističe profesor iz Beograda Đuro Šušnjič, vladavina vrline, pravde i prava. Balkanska društva su, nažalost, daleko od tog ideala. Zato mladi i masovno odlaze, ali tamošnjim moćnicima oni nisu ni potrebni, jer im to olakšava vladavinu.

Sve dalje od EU

Na spoljašnjem planu, autoritarne vlasti u državama Zapadnog Balkana igraju na kartu „stabilokratije“, odnosno predstavljaju se kao prozapadni političari i faktor stabilnosti u ovoj regiji. EU je računala na tu kartu u slučaju Aleksandra Vučića, smatrajući da će preko njega najlakše izdejstvovati sporazum Beograda i Prištine. Međutim, ti pregovori su zapali u ćorsokak nakon odbijanja plana Aleksandra Vučića i Hašima Tačija i u Srbiji i na Kosovu da se korekcijom granica reši istorijski spor dva naroda.

Sama EU nije imala jedinstven stav o ovom pitanju. U međuvremenu, Kosovo je odbilo zahtev Brisela da ukine carine na uvoz srpske robe od 100 odsto.

Očito je da balkanski političari uviđaju da je realna moć na drugim stranama, pre svega u SAD, da je EU sve manje „normativni uzor“, odnosno njene vrednosti, imajući u vidu rast populizma i u samom evropskom bloku. Politika „konstruktivne višeznačnosti“ Evropske unije prema Balkanu, kako je naziva Ivan Krastev, očito se pokazala jalovom. Reč je o strategiji načelne privrženosti ulaska balkanskih zemalja u evropski blok, ali sa neodređenim datumom prijema, ističući da to zavisi od ispunjavanja kriterijuma za članstvo.

Premijeri Zapadnog Balkana sa liderima EU na petom Samitu Z. Balkana u okviru Berlinskog procesa (maj 2018.)
Premijeri Zapadnog Balkana sa liderima EU na petom Samitu Z. Balkana u okviru Berlinskog procesa (maj 2018.)

Time se naglašava veća važnost puta – odnosno „transformativna moć“ proširenja - nego samog članstva. Uviđajući da je ulazak u EU na „dugom štapu“, tačnije da se neće desiti za njihovog mandata, balkanski političari obavljaju uglavnom tehnički deo posla u ispunjavanju standarda, dok njihova društva ostaju suštinski nereformisana.

U pozadini svega toga je zamor u EU od proširenja, dok je na Balkanu sve očitiji zamor od čekanja. Doduše, po prvi put je početkom ove godine pomenut konkretan datum – 2025. godina – kada bi, pre svega Srbija i Crna Gora, mogle postati članice. Međutim, ubrzo je francuski predsednik Emanuel Makron razvejao te nade izjavom da „ne želimo da se Balkan okrene Turskoj i Rusiji... ali, takođe ne želimo da Evropa koja i sa ovih 28 (uskoro 27) članica loše funkcioniše – lakomisleno odluči da se na brzinu proširi na 30-32 članice po starim pravilima“. Tako su načelno otvorena evropska vrata za Balkan – do daljnjeg zatvorena.

Zbog toga jača evroskepticizam pa i antievropejstvo na Balkanu što ima za posledicu slabljenje "normativne hegemonije" EU, tačnije neupitne valjanosti vrednosnog sistema na kojem počiva, pa samim tim i njena moć i mehanizmi uticaja na balkanske države, iako se one kreću ka ovom bloku, što je još jedan paradoks.

Taj prazan prostor koriste drugi akteri, pre svega Rusija i Kina, koja je u 2018-oj postala najveći investitor u regionu. Zbog toga su na Balkanu svi scenariji u igri.

Na Balkanu nije završen ni Prvi svetski rat

Osim 1990-ih, poslednjih godina oživeli su i retorski sukobi iz vremena Drugog svetskog rata, pre svega oko stradanja u logoru Jasenovac. U 2018-oj, kada se navršilo 100 godina od stvaranja Jugoslavije, pokazalo se da na ovim prostorima nije završen čak ni Prvi svetski rat, zbog žučnih rasprava ko je šta dobio, a ko šta izgubio, odnosno šta je ko žrtvovao i uneo u zajedničku državu Južnih Slovena, a ko izvukao dobit. Tako je polemike izazvala odluka Skupštine Crne Gore da poništi odluke Podgoričke skupštine iz 1918. o prisajedinjenju Srbiji.

U međuvremenu, pomenutu godišnjicu su ignorisale vlasti u svim nekadašnjim republikama. Jedino su je obeležile pojedina udruženja organizujući okrugle stolove ili promovišući knjige o Jugoslaviji.

Zaboravlja se da je Jugoslavija, kako ističe Latinka Perović, bila naša prva Evropa, odnosno da je bila mirovni projekt u pokušaju pomirenja naroda koji su ratovali na različitim stranama. Po rečima istoričarke Dubravke Stojanović, kao nadnacionalna država postala je kišobran koji je male narode trebalo da zaštiti od međusobnog istrebljenja.

Naravno, Jugoslaviju ne treba idealizovati jer nije bila demokratska, iako se mnogi sada sa nostalgijom prisećaju sloboda iz druge polovine 1980-ih. Takođe, kako ističe Stojanović, nikada nije rešila osnovno pitanje, ono koje razdire i današnju Evropsku uniju: da li da je bude više ili da je bude manje. Odnosno, da li da bude čvršća federacija, što nije odgovaralo manjim narodima ili da bude labavija konfederacija, što nije odgovaralo najvećem narodu. Polemika o tome će trajati verovatno još narednih sto godina, kako je izjavio za RSE poslednji lider slovenačkih komunista Ciril Ribičič.

U svakom slučaju, mnogo je sličnosti između perioda pre i posle Jugoslavije u smislu nacionalne uskogrudosti. Po rečima Dubravke Stojanović, i pre i posle Jugoslavije, njeni narodi žive svoje male, provincijalne živote.

“Dobili smo zavađene, neuspešne, nedemokratske, privredno nerazvijene, neuređene državice, nesposobne da reše osnovne probleme svojih građana. Pokazalo se da su problemi koji su postojali u Jugoslaviji nadživeli tu državu i time dokazali da nije Jugoslavija bila ta koja je stvarala probleme, već su strukturni problemi njenih naroda bili ti koji su rušili Jugoslaviju. Problemi nerazvijenosti, siromaštva, nedemokratske političke kulture, frustriranih nacija stariji su od Jugoslavije. Ostali su tu i posle nje, gušeći postjugoslovenska društva u ropcu iz kojeg ne umeju da nađu izlaz,” ističe Dubravka Stojanović.

Pokazalo se da su problemi koji su postojali u Jugoslaviji nadživeli tu državu
Pokazalo se da su problemi koji su postojali u Jugoslaviji nadživeli tu državu

Odsustvo demokratske političke kulture je dovelo do toga da velike sličnosti među jugoslovenskim narodima – jezičke, kulturne i mentalitetske – budu njihova zla kob. Stoga, kako je rekao za RSE pisac Miljenko Jergović, “naši ratovi se nikada nisu vodili zato što se mi previše razlikujemo, već što se nedovoljno razlikujemo. Ratovi su se vodili za uspostavu, za stvaranje većih razlika“.

To znači da se u slučaju bivše Jugoslavije ne može primeniti latinska izreka: „sličan se sličnom veseli“ (similis simili gaudet).

Nacionalizam veselo cveta

To sve pokazuje da je nacionallizam, sa elementima šovinizma, dominantna ideologija na ovim prostorima, te da su se u tom smislu države naslednice Jugoslavije vratile u 19. vek, s tim što je tada nacionalizam imao i emancipatorsko značenje. Posvađane, autarhične nacionalne države na Zapadnom Balkanu ne shvataju da, kao što je govorio Slobodan Jovanović, nacija ne predstavlja vrednost po sebi, već da jednoj naciji vrednost daju samo opšti kulturni ideali kojima bi se ona stavila u službu.

Postjugoslovenska društva su daleko od takvog, inkluzivnog shvatanja nacije i zato ne mogu da izađu iz začaranog sukoba nesuglasica i sukoba, čak i ako jednog dana sve uđu u Evropsku uniju.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG