Na Balkanu ništa novo, isti problemi i tapkanje u mestu bez obzira na pompezna obećanja političara i samohvalisavosti o, navodnim, velikim uspesima, koji uglavnom liče na "Potemkinova sela", koja se prikazuju na medijima pod kontrolom vlasti. No, ti podaci o, na prvi pogled, impresivnom rastu podsećaju na staru definiciju da postoji: laž, velika laž i statistika.
Ispod te slike lažnog sjaja krije se beda sve većeg broja građana koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, masovan odlazak mladih, sve izraženije autoritarne tendencije, polarizovana društva, kao i veoma zategnuti međunacionalni odnosi koji retorski podsećaju na 1990-te. Kada je reč o toliko hvaljenim uspesima u evropskim integracijama, uprkos napretku u tehničkom smislu, nereformisane i dalje zavađene balkanske države, u suštini, u najboljem slučaju tapkaju u mestu na tom putu.
Tako da su jedino delimično novi pojavni oblici istih problema sa nepromenjenim akterima i njihovim ulogama, odnosno mizanscenom, čime smo se bavili u Post-Scriptumu u decembru prošle godine.
Nastavak rata drugim sredstvima
I ove godine, kao i svih prethodnih, nisu izbegnute tenzije i različite interpretacije događaja iz prošlosti, kao što su genocid u Srebrenici i karakter operacije "Oluja".
Dok su prošle godine uzburkale strasti inicijative za kanonizaciju kardinala Alojza Stepinca i rehabilitaciju predsednika kvislinške Vlade u Srbiji Milana Nedića, ove godine je najpre izazvao konsternaciju predlog da osuđeni ratni zločinac general Vladimir Lazarević predaje na vojnoj akademiji a potom reakcije na presudu Ratku Mladiću i potvrda kazni šestorici lidera tzv. "Herceg Bosne".
To je još jedan od pokazatelja nespremnosti za suočavanje sa prošlošću i 22 godine nakon rata i nastojanja da se "humanizuju zločini", a zločinci prikažu kao nacionalni heroji.
Čak, stiče se utisak da je neposredno nakon sukoba postojala veća sklonost da se prihvati odgovornost za stradanja drugih, valjda i zbog tada još svežih rana. No, kako vreme odmiče, kao da bledi sećanje na žrtve, osim među najbližom rodbinom i prijateljima, pa osporavanje krivice za ratne zločine postaje važan deo nastavka diskurzivnog rata iz 1990, tačnije za interpretaciju njegovih uzroka, odgovornosti i posledica.
Ta bitka za interpretaciju je nastavak rata, samo drugim sredstvima. Tako Srbi, koji su uvek tvrdili da su gubili u miru ono što su dobili u ratu - kako ističe istoričarka Latinka Perović - sad nastoje da dobiju u miru ono što nisu ostvarili u sukobima 1990-ih. To je permanentni sukob nacionalističkih narativa, što je priprema plodnog tla za vođenje nekog pravog rata u budućnosti, kao što su "nakadna arheološka prekopavanja" Drugog svetskog rata itekako poslužila kao "bojeva municija" u mobilizaciji za sukobe 1990-ih kako bi se namirili "nenamireni računi".
Uvek se govorilo da "istoriju pišu pobednici", međutim, u bivšoj Jugoslaviji je od 1980-ih pišu poražene snage, prekrajajući je da bi sebe predstavili kao žrtve nedemokratske socijalističke ideologije, nudeći nacionalističko jednoumlje kao "svetlu budućnost".
Stoga je nacionalizam danas jedina živa ideologija na Balkanu, odnosno, kako ga naziva Dejan Jović, etnototalitarizam koji ne dopušta ratu da se ikad završi, "to je rat nakon rata, to je pokušaj da se broj onih drugih smanji ili da se potpuno ukloni, ako može". To znači da su nas navodni "oslobodioci" umesto "oslobođenja", zapravo, "zarobili" jer onemogućavaju razvoj demokratije i društva u celini.
Istorija se umesto putokaza i pouke, i dalje tretira kao oružje. Poznatu Čerčilovu maksimu da "Balkan proizvodi više istorije nego što može da je konzumira", možda treba proširiti i na "više nego što i EU i moderni svet mogu da ‘svare’ i shvate", mada smo svedoci autoritarnog zaokreta i okretanja ka prošlosti u mnogim zemljama, uključujući i najrazvijenijim.
Stoga je, kako je rekla za RSE u junu ove godine Latinka Perović, mir Balkanu samo prividan. "Vodi se latentan rat. Često se postavlja pitanje da li se mogu ponoviti 1990-te godine. Međutim, pravo pitanje je da li su one nestale, da li se one još održavaju u tim pretenzijama za određenim političkim rešenjima, što izaziva strahovanja građana."
Naravno, nespremnost na suočavanje sa prošlošću nije samo karakteristika Balkana. I često hvaljena denacifikacija Nemačke je išla veoma sporo i uz mnogo otpora. Stručnjaci navode 1968. godinu kao početak istinskog otklona Nemaca od nacističke prošlosti. Danski istoričar i sudski veštak u Haškom tribunalu Kristijan Nilsen je u nedavnom intervjuu za RSE kazao da se, mereno tim parametrima, Zapadni Balkan verovatno nalazi u 1967. Međutim, možda je to preoptimistična ocena jer pretpostavlja da su zemlje bivše Jugoslavije skoro na samom pragu, odnosno prelaska Rubikona iza koga bi ostala mržnja i ostali atavizmi prošlosti. Imajuću u vidu dubinu međunacionalnog jaza i podozrenja, ponekad se stiče utisak da je Zapadni Balkan u 1946, čak 1941. ili 1991. godini.
Kao jedan od pokazatelja istinskog otklona Nemaca od nacizma pominje se i sve učestalije pitanje koje su mladi postavljali svojim očevima i dedovima: "šta ste radili tokom rata". Nažalost, imajući u vidu zatrovanost javne sfere, da se mladi odgajaju na paralelnim istorijskim narativima po kojima je njihov narod bio žrtva, moguće je da ćeo deo njih postavljati pitanje svojim očevima i dedovima "zašto nisi bio u ratu da braniš svoj narod". Istraživanja javnog mnjenja uostalom ukazuju da jača radikalizam i nacionalizam među mladima.
Neevropski put ka EU
U takvoj atmosferi, nema suštinskog poboljšanja u odnosima u regiji, iako je to jedan od preduslova za evropske integracije. Nije rešen suštinski nijedan međunacionalni i međudržavni spor. Pregovori Beograda i Prištine su u zastoju, odnosi Srbije i Hrvatske su sve zahlađeniji pa se odlaže susret na vrhu. Sporova je bilo i između Beograda i Skoplja oko navodnog prisluškivanja srpske ambasade, nema dogovora oko granice između Srbije i BiH, Crna Gora nije zadovoljna saradnjom srpskih službi u slučaju navodnog pokušaja državnog udara.
Dok je ranije bilo karakteristično za regionalne odnose da je Srbija bila u sporu sa gotovo svima na prostoru bivše Jugoslavije, sada se na toj listi nalazi i drugi bilateralni konflikti, kao što su između Slovenije i Hrvatske oko granice, Hrvatske i BiH, počev od gradnje Pelješkog mosta, a sada su odnosi dodatno zategnuti nakon presude Haškog suda o ulozi tadašnjeg zvaničnog Zagreba na čelu sa Tuđmanom u zločinačkom poduhvatu u Hercegovini. I Kosovo i Crna Gora se spore oko granice. Istovremeno, neki sporazumi o okončanju rata, kao što je Dejtonski, samo su zamrznuli stanje na terenu, što pokazuje prilično sumorno stanje u BiH, uključujući i nedavno javno neslaganje članova Predsedništva BiH tokom posete Beogradu.
Doduše, lideri zemalja regije se povremeno sreću kao deo domaćeg zadatka na evropskom putu – ili bilateralno ili samitima i radnim večerama koje organizuje EU, kao što je to bio slučaj u ponedeljak – daju izjave o nužnosti saradnje, ali stanje na terenu se ne menja kako u odnosima zemalja regije tako i u političkim i ekonomskim reformama u svakoj od njih ponaosob.
Svako nastoji da uđe sa bolje pozicije u EU, da stekne određenu prednost u odnosu na druge zemlje u regiji, umesto da se pridruživanje evropskom bloku doživljava kao zajednički projekat za dobrobit svih. Zaista se postavlja pitanje kako će zemlje Zapadnog Balkana sarađivati unutar EU, ako to nisu mogle unutar bivše Jugoslavije. Makar u početnim fazama socijalističke Jugoslavije postojala je neka ideja bratstva i jedinstva, a sada vlada veliko podozrenje među njima.
Balkanske zemlje idu ka EU pre svega zbog ekonomskih benefita, bez želje da se suštinski reformišu, i kada jednog dana uđu u evropski blok ponašaće se neevropski, kao što sada čini Hrvatska i neke druge zemlje u centralnoj Evropi u kojima jača autoritarizam i ksenofobija prema migrantima ili najnoviji primer Austrije u čiju je vladu ušla i krajnja desnica. To pokazuje da EU ne samo da nije panaceja koja će rešiti sve probleme novih članica već može pružiti i demokratsko pokriće za nedemokratsku politiku.
Tehnički napredovanje, suštinsko nazadovanje
Dakle, političari se pre svega hvale napretkom u evropskim integracijama. Tako je Crna Gora otvorila 30 poglavlja u pregovorima sa EU, a Srbija 12. Međutim, reč je uglavnom o tehničkom pomaku što je, kako je rekao za RSE bivši visoki predstavnik u BiH Volfgang Petrič, manje važan deo čitavog procesa. "Problem je što se ne sprovode suštinske reforme zbog nedostatka motivacije jer političari znaju da čak i ako to urade, njihove zemlje neće uskoro ući u EU. To je najveći paradoks u čitavoj ovoj situaciji", ističe Petrič.
Očito se zamor od proširenja unutar EU refkelktuje i na zamor od čekanja na Balkanu. Evropa je sve manje "normativni uzor", odnosno njene vrednosti, jer se balkanski lideri osećaju osokoljenima i zbog antievropskih trendova u samoj Uniji.
Zbog toga slabi i "normativna hegemonija" EU, tačnije neupitna valjanost vrednosnog sistema na kojem počiva, pa samim tim i njena moć i mehanizmi uticaja na balkanske države, iako se one kreću ka ovom bloku, što je još jedan paradoks, bez obzira na tvrdnje visoke predstavnice za spoljnu politiku Federike Mogerini da nije zabrinuta zbog prisustva drugih aktera u regionu jer "kada je EU prisutna sa svojom snagom i usaglašena onda nema drugog partnera koji ima jači uticaj od EU u regionu".
U međuvremenu, pod firmom multilateralne saradnje, sve više se okreću ka drugim akterima, kao što su Rusija, Kina, Turska i arapske zemlje.
Mir, demokratske reforme i sigurnost na Balkanu u poslednje dve decenije su, kako naglašava profesor iz Graca Florijan Biber, garantovani perspektivom članstva u EU i bezbednosnim garancijama NATO i SAD. Oba ta stuba su sada oslabljena i zbog toga smo svedoci povratka geopolitike raznih boja na Zapadnom Balkanu.
Zamor od proširenja i evroskepticizam
Brisel je dugo verovao, po mnogim ocenama naivno, da može zadržati uticaj na Balkanu načelnim ponavljanjem da je privržen evropskim integracijama ove regije sa neodređenim datumom prijema, ali da je "lopta u dvorištu" balkanskih političara, odnosno da moraju da ispune kriterijume na putu ka EU.
Kako ističe bivši zvaničnik Evropske komisije Aksel Sotiris Valden (Axel Wallden), više godina se verovalo da EU može dobiti i jare i pare: politika proširenja bi ostala na snazi iako bi perspektiva članstva ostala zamagljena. Taj pristup je naglašavao veću važnost puta nego samog članstva, verujući u "tranformativnu moć" politike proširenja.
Međutim, kako ističe Volfgang Petrič, nijedna strana nije iskrena do kraja. "Mi u EU se pretvaramo da zemlje regije mogu da se pridruže – ako ispune kriterijume – a i balkanski lideri se pretvaraju da žele da se učlane i obave svoj deo posla. Međutim, to je posao na tehničkom nivou", dodaje Petrič. To znači da izostaju suštinske reforme.Zbog postoji opasnost da pre nego što se one sprovedu, nacionalističke snage odnesu prevagu i ponovo zapale region ali i uzdrmaju ceo stari kontinent, kao što je to bilo 1990-ih.
Takođe, pokazao se i jalovim pristup da će ponešto novca iz evropskih fondova pomoći na tom putu, polazeći od ideje da će ekonomski interesi potisnuti u drugi plan nacionalne i druge političke animozitete. Međutim, to se pokazalo nedelotvornim čak i na primeru same EU, koju potresaju razne političke krize i separatističke težnje.
Zabluda je i da će fokus na stabilnosti regije, igranjem na kartu jakih lidera poput Aleksandra Vučića i Hašima Tačija, pomoći u postizanju preko potrebnog sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. EU je zarad tog cilja bila spremna da zažmuri na razna kršenja demokratskih načela u Srbiji i na Kosovu. Međutim, četiri godine nakon potpisivanja, kako je nazivan, "istorijskog" sporazuma Beograda i Prištine – malo šta je od njega primenjeno – a u međuvremenu ni Srbija ni Kosovo nisu sprovele ključne unutrašnje reforme.
Uviđajući da je Zapadni Balkan geopolitički prioritet broj 1, te da postoji veliki rizik ako regija predugo ostane u čekaonici - Evropska unija nastoji da se aktivnije uključi jer je u igri ne samo njen kredibilitet kao globalnog aktera, već i bezbednost starog kontinenta.
Zbog toga je nedavno predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker pomenuo mogućnost da Srbija i Crna Gora postanu članice EU i pre 2025. godine, ukazujući na važnost zadržavanja evropske perspektive za ceo region. Na tom tragu je i stav francuskog predsednika Emanuela Makrona da će se zemlje Zapadnog Balkana ako ne budu imale jasnu perspektivu članstva u EU okrenuti Rusiji ili Turskoj, "ili autoritarnonim silama koje danas ne brane evropske vrednosti".
Međutim, osim negodovanja ostalih zemalja, poput Kosova i BiH, kojima je očito namenjeno duže čekanje, dilema je da li je ovo samo još jedno od obećanja, a pitanje je kada će biti ostvareno. Uostalom, od 2003. kada je na samitu u Solunu tadašnji grčki premijer Jorgos Papandreu lansirao ideju da bi bilo dobro da zemlje Zapadnog Balkana uđu u EU 2014. kao simbol ujedinjenja starog kontinenta na stotu godišnjicu Prvog svetskog rata – čuli su se mnogi predlozi, ali malo što šta je realizovano.
U situaciji u kojoj ekonomska kriza pogađa deo članica EU, Velika Britanija odlazi, Brisel nema odgovor na talas izbeglica što pomaže usponu populističkih i ultradesničarskih stranaka – za evropske lidere ideja proširenja nije na dnevnom redu jer nije popularna u javnom mnjenju.
Politika proširenja je u ovoj fazi suštinski "klinički mrtva", kako upozorava Aksel Sotiris Valden, uprkos drugačijim tvrdnjama evropskih zvaničnika i velikoj birokratskoj mašineriji u Briselu koja nastoji da održi taj proces aktivnim makar na tehničkom nivou.
Obespravljeni građani
Uprkos svemu, političari nastoje da održe tu slavodobitnu retoriku o velikim uspesima i projektima za budućnost.
Međutim, ona ne može da prikrije očaj, zbunjenost, frustriranost i obespravljenost građana koji plaćaju previsoku cenu takve politike. Njihov glas se ne čuje i ne može suštinski ništa promeniti, čak ni na izborima. Tamna strana toliko hvaljenih investicija u Srbiji je da zaposleni rade za 200-250 evra bez ikakvih sindikalnih i drugih prava. Stoga hvalospevi o ekonomskom rastu na Zapadnom Balkanu od 2,6 odsto u ovoj godini, za većinu građana ne znače ništa, jer to ne osećaju u svom džepu. Svetska banka je saopštila nedavno da je zemljama regije potrebno 60 godina da dostignu nivo EU.
Međutim, mnogi građani to nikada neće ni uspeti, imajući u vidu sve drastično raslojavanje na veliku armiju pauperizovanog stanovništva i malu grupu moćnih i bogatih.
Zbog toga je život znatno dela stanovništva osuđen na rđavu beskonačnost i jedino mu se turobna prošlost nameće kao izvesna budućnost.
Facebook Forum