Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Patriotizacija ratnih zločina


Zločinci kao 'mučenici' i 'heroji'
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:42 0:00

Zločinci kao 'mučenici' i 'heroji'

Vreme leči sve rane, kaže narodna izreka. Međutim, na prostoru bivše Jugoslavije političari, ali i mnogi drugi, ne čine ništa da se bolne rane iz ratova 1990-ih koliko toliko zacele. Štaviše, svojim postupcima te rane produbljuju, čak i one iz Drugog svetskog rata. Neguje se kultura zaborava i laži u kojoj je fokus na tome "šta su nama uradili", a skoro niko ne pominje "šta smo mi drugima uradili."

Tako na godišnjice zločina u Srebrenici, na Kosovu, u Jasenovcu i mnogim drugim stratištima - umesto iskazivanja pijeteta prema žrtvama - nekrofilna nacionalistička arheologija iznova prekopava grobove kako bi se naglasile "svoje" a zataškale "tuđe" patnje, čime se žrtve po drugi put "ubijaju".

Pri tom, kako ističe profesor Todor Kuljić, žrtva je oštećeni koji pretenduje na "nadoknadu štete" u različitim oblicima. "Najdrastičniji oblik nadoknade je pretvaranje žrtve u dželata…(Istovremeno) Pada u oči da na status žrtve pretenduju svi: dželati, saučesnici i posmatrači, kvislinzi, šovinisti, izbeglice, disidenti. Ova pozicija oslobađa od stida i krivice", kaže Kuljić.

Paralelne istorije

Jedan od poslednjih primera pokušaja stvaranja paralelnih istorija, jeste 20-ta godišnjica vazdušnih udara NATO po SR Jugoslaviji. Vlasti u Beogradu su i ovoga puta naglašavale kako je ta intervencija bila nelegalna, jer je nije odobrio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Takođe, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je nazvao masakr u Račku, nakon čega je doneta odluka o akciji Severnoatlantske alijanse, "fabrikovanjem Vilijama Vokera" (tadašnjeg šefa Misije OEBS-a), a Ivan Teodosijević, ministar u Vladi Kosova u ime Srpske liste, okvalifikovao je ovaj događaj kao "izmišljotinu".

Zbog toga je Evropska unija poručila vlastima Srbije da pokušaj promene istorije nije u duhu evropskih vrednosti.

"Nema mesta za negiranje ili relativizaciju događaja koji su se desili u Račku na Kosovu u januaru 1999. godine," istakla je Maja Kocijančič, portparolka EU povodom zločina u kome je ubijeno 45 albanskih civila.

​Istovremeno, kosovski premijer Ramuš Haradinaj je razrešio ministra Teodosijevića zbog pomenutog stava. Haradinaj je krajem marta smenio i zamenicu ministra pravde Vesnu Mikić nakon što je na Fejsbuku napisala da je "NATO agresija na SR Jugoslaviju" predstavljala "namerno planiran genocid" koji je, kako je navela, usledio posle "decenije borbe protiv albanskih terorista".

Skupština Kosova formirala je u ponedeljak "ad hoc" komisiju za osudu ratnih zločina, genocida i "agresije srpskog režima", koja treba da pripremi rezoluciju, a krajnji cilj je formiranje Međunarodnog tribunala za zločine koje je Srbija počinila na Kosovu. Prethodno je Vlada Kosova ovlastila prošle sedmice Ministarstvo pravde da izradi zakon koji bi sankcionisao poricanje zločina koji su se desili na Kosovu.

Naravno, pitanje je koliko će ovi potezi vlasti u Prištini zaista sprečiti poricanje zločina nad Albancima, jer zvanični Beograd smatra da se time skreće pažnja sa stradanja Srba na Kosovu za koje niko nije odgovarao.

Dok vlasti u Srbiji kritikuju NATO intervenciju, naglašavaju zločine nad Srbima tokom nje, te glorifikuju "herojski otpor" svojih vojnika "šiptarskim teroristima" na karauli Košare - ne pominju nijednu albansku žrtvu, osim ako nije stradala od avijacije Severnoatlantske alijanse.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo u Beogradu i Prištini, u Srbiji i Crnoj Gori od bombi NATO-a je poginulo 275 ljudi: 180 civila, 90 pripadnika Vojske Jugoslavije (VJ) i pet pripadnika MUP-a Srbije.

Na Kosovu je u vazdušnim udarima NATO alijanse usmrćeno 484 ljudi: 267 civila (209 Albanaca i 58 Srba, Roma i drugih), 171 pripadnika VJ, 20 pripadnika MUP-a Srbije i 26 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), navodi Fond za humanitarno pravo.

Javnost u Srbiji je bila u neverici kada je početkom 2000-ih godina obelodanjeno postojanje masovne grobnice u Batajnici (Fotografija: Aktivisti u Beogradu podsećaju na zločin u Batajnici, 2019.)
Javnost u Srbiji je bila u neverici kada je početkom 2000-ih godina obelodanjeno postojanje masovne grobnice u Batajnici (Fotografija: Aktivisti u Beogradu podsećaju na zločin u Batajnici, 2019.)

Kako ističe njegova nekadašnja direktorka Nataša Kandić, na Kosovu su srpska policija i vojska, "sa dopuštenjem generala i svih državnih institucija", tokom 78 dana bombardovanja ubile 6.500 albanskih civila i 1.136 pripadnika OVK, a potom su tela više od 2.500 albanskih žrtava preneta u Srbiju i sakrivena u masovne grobnice širom zemlje.

Javnost u Srbiji je bila u neverici kada je početkom 2000-ih godina, u vreme dok je premijer bio Zoran Đinđić, obelodanjeno postojanje masovne grobnice u Batajnici i na još tri lokacije. Usledili su i postupci pred sudovima u Srbiji, ali pred kojima su procesuirani zločini u kojima je ubijeno samo oko 200 Albanaca.

"Upadljiv je i izostanak procesuiranja visokopozicioniranih vojnih i policijskih oficira, u čijim je zonama odgovornosti ubijeno na hiljade albanskih civila ili čiji su potčinjeni sprovodili organizovane i koordinirane akcije proterivanja," ističe Nataša Kandić.

Zločinci kao 'mučenici' i 'heroji'

U međuvremenu, visokorangirani političari i oficiri, koji su osuđeni pred Haškim tribunalom, tretiraju se kao "mučenici" i "heroji" i neka vrsta "moralnih autoriteta." Tako se general Nebojša Pavković, osuđen za zločine nad Albancima, obratio video zapisom iz zatvora u Finskoj prisutnima na promociji njegove knjige u Beogradu. Pre njega se u program TV Happy javio iz pritvora Haškog tribunala general Ratko Mladić, osuđen za genocid u Srebrenici i druge zločine.

Pištaljkom protiv ratnih zločinaca
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:10 0:00

General Vladimir Lazarević se nakon odsluženja zatvorske kazne u Holandiji, vratio 2015. avionom Vlade Srbije u pratnji dva ministra, a sada je predavač na vojnoj akademiji.

Lider Srpske napredne stranke (SRS) Vojislav Šešelj je, uprkos presudi Sudskog mehanizma u Hagu na 10 godina zatvora za progon Hrvata iz Hrtkovaca, i dalje poslanik u Skupštini Srbije. Isti je odnos vlasti u Beogradu i prema ostalim osuđenim srpskim političarima i oficirima.

Trgovina prošlošću

Takav stav proizilazi iz politike Srbije koju je vodila prema Kosovu, a i dalje je aktuelna.

Naime, jedan od glavnih argumenata za podršku dela međunarodne zajednice nezavisnosti Kosova jeste da je nakon represije Miloševićevog režima Srbija izgubila moralno pravo i legitimitet da i dalje vlada svojom nekadašnjom južnom pokrajinom. Dakle, poricanje zločina, odnosno njegovo relativizovanje, ili svođenje na izolovane pojedince, strategija je vlasti u Srbiji kako bi i dalje mogla da polaže pravo na Kosovo.

Istovremeno, potenciranje na srpskim žrtvama i teoriji o "nepravednom" Zapadu ima za cilj da ojača kosovski mit, kao što je Srbije "prinela" žrtvu 1389. godine u boju na Kosovu, opredelivši se za "carstvo nebesko". Taj mit je posle vekovima bio okosnica srpskog nacionalnog identiteta.

I sada, "gubitak" Kosova se nastoji prikazati samo kao "ovozemaljski", dakle, privremeni, jer tako žele "svetski moćnici", ali će mit o njegovoj neotuđivosti nastaviti da živi "u nebeskoj Srbiji" dok se ne promene okolnosti da se ispravi "ovozemaljska nepravda".Zbog toga Beograd nastoji da "prebaci loptu" drugoj strani, odnosno da delegitimiše poziciju Prištine o nezavisnosti Kosova, tvrdeći da su nekadašnji lideri OVK, od kojih su sada mnogi na istaknutim javnim položajima, krivi za zločine nad Srbima za koje niko nije odgovarao.

Prema rečima Nataše Kandić, nakon završetka rata, od 10. juna 1999. do kraja 2000. godine na Kosovu je ubijeno oko 850 Srba i 260 Roma, Albanaca i drugih. Posle višegodišnjeg odlaganja i otpora na Kosovu da se procesuiraju ovi zločini, pre nekoliko meseci su započela saslušanja pojedinih lidera OVK pred Specijalnim sudom u Hagu.

Zahtev za paralelizmom u proceni odgovornosti zasniva se na brkanju kategorija krivice i odgovornosti -
Nenad Dimitrijević

Dakle, reč je o trgovini prošlošću, odnosno čije su žrtve veće, ko će se prvi usuditi da prizna "svoje zločine." Kako ističe profesor Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti Nenad Dimitrijević, pomirenje ne može zavisiti od nekakvog balansiranja "krivice", već spremnosti svake strane ponaosob da se suoči sa pitanjima sopstvene krivice i odgovornosti.

"Ako 'mi' to učinimo, bićemo spremni za pomirenje, bez ikakve potrebe za merenjem udela 'drugih'. Zahtev za paralelizmom u proceni odgovornosti zasniva se na brkanju kategorija krivice i odgovornosti, odakle sledi teza da je nepravedno da samo 'mi' priznamo naš deo krivice - ako i 'drugi' to istovremeno ne učine, 'mi' ćemo ostati sami pred sudom istorije, pa će naša delimična krivica ostati zapisana kao isključiva krivica", ističe Dimitrijević.

Lažna paralela Jasenovac-Blajburg

Na Balkanu, na žalost, nema saglasnosti oko zločina ne samo tokom 1990-ih, već i iz Drugog svetskog rata. Najizrazitiji primer je Jasenovac, u kome je u nedelju održana državna komemoracija žrtvama, ali bez prisustva predstavnika Srba, Jevreja, Roma, kao i hrvatskih antifašističkih udruženja, koji su dva dana ranije odali počast stradalima.

Predsednik Koordinacije jevrejskih opština Ognjen Kraus je kazao da neće učestvovati na komemoraciji koju organizuje država sve dok se sporni, ustaški slogan "Za dom spremni" ne izbaci iz službene upotrebe. On je istovremeno upozorio vlasti da se nastavlja revizija prošlosti, jača ekstremna desnica, dodajući da je u proteklih godinu dana situacija postala još gora.

"Održan je ustaški dernek u Splitu povodom 10. aprila, dana osnivanja jedinice HOS-a 'Rafael vitez Boban' i NDH, uz sve počasti i prisutnost gradske vlasti HDZ-a i zaštitu policije," istakao je Kraus.

Dakle, pitanje je koliko se može verovati u iskrenost i empatiju predstavnika hrvatskih vlasti, koji su u nedelju bili u Jasenovcu, prema žrtvama, a pri tom tolerišu ispade koje pominje čelnik jevrejskih udruženja. Istovremeno, oni lamentiraju nad stradalim Hrvatima u Blajburgu 1945. godine - među kojima su bile mnoge ustaše koje su počinile zločine u Jasenovcu i drugde, i pri tom su odbile da se predaju - pokušavajući da uspostave lažnu simetriju između ova dva slučaja.

Negativni mir

Reč je o ideološkom inženjeringu koji mitologizira jučerašnje događaje, rezervišući, kako ističe profesor Dimitrijević, patnju za "nas", a krivicu za zločin za "njih".

"Ne slavimo više ubijanje nevinih, jer bi to bilo malo nezgodno na našim 'evropskim putevima', ali smo sačuvali netrpeljivost prema drugima kao bit naših postjugoslovenskih demokratija," kaže Dimitrijević.

Zbog toga se stanje u regiji može nazvati pre primirjem ili prekidom vatre, odnosno negativnim mirom, kako ga naziva Johan Galtung, a ne pozitivnim mirom koji podrazumeva rekonstrukciju društva tako da omogući otklanjanje uzroka sukoba. U tom smislu, Galtung ukazuje na tri faze procesa: okončanje sukoba (peacemaking), održanje mira i razdvajanje zaraćenih strana (peacekeeping), te izgradnja mira (peacebuilding).

U takvoj atmosferi je onda logično i otvaranje pitanja iz dalje prošlosti, odnosno rehabilitacija kvislinga i ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata (Fotografija: Protest podrške pristalica četničkog pokreta u Beogradu, tokom sudskog procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića, beograd, 2015)
U takvoj atmosferi je onda logično i otvaranje pitanja iz dalje prošlosti, odnosno rehabilitacija kvislinga i ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata (Fotografija: Protest podrške pristalica četničkog pokreta u Beogradu, tokom sudskog procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića, beograd, 2015)

Zapadni Balkan je još daleko od te faze izgradnje pozitivnog mira, jer je nacionalizam i dalje vladajuća ideologija koja generiše podozrivost, pa i mržnju prema drugima, što onemogućava pomirenje. Te nacionalne strategije podrazumevaju nastavak "rata" drugim sredstvima tako što stasavaju mlade generacije odgojene na matrici negiranja i relativizacije zločina, te podozrenja prema "drugom".

Zaboravlja se da organsko, bespogovorno jedinstvo nacije nije preduslov njene dobrobiti, već unutrašnji dijalog i kritičko mišljenje koje služi kao stalna opomena na opasnost od "razjarenog nacionalnog bića", kako ga naziva Todor Kuljić, koje inscenira stalne neprijatelje. Stoga, po njegovim rečima, prvi zadatak kritičke istorije nije brisanje vlastite prošlosti, "nego kritički zaborav njene lažne slave."

U takvoj atmosferi je onda logično i otvaranje pitanja iz dalje prošlosti, odnosno rehabilitacija kvislinga i ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata koja je, po rečima profesorke Univerziteta u Beogradu Dubravke Stojanović, istovremeno značila i heroizaciju njihovih sledbenika koji su sproveli etnička čišćenja, masovna silovanja i genocid 50 godina kasnije.

Konfliktna budućnost

Pošto su, kako ističe istoričar Milivoj Bešlin, srpski nacionalizam - kao i hrvatski i drugi nacionalizmi u Jugoslaviji - kraj Drugog svetskog rata dočekao na strani gubitnika, stvarni cilj revizije istorije je oslobađanje od krivice, istorijske stigme za zločine i za kolaboraciju. "Cilj je rehabilitovati ideologiju, ne pojedince i pokrete," dodaje Bešlin.

To potvrđuje i skup u Višegradu početkom marta pripadnika Ravnogorskog pokreta, simpatizera ratnog zločinca i četničkog lidera Draže Mihailovića na godišnjicu njegovog hapšenja. Teze o četničkom antifašizmu pokazuju, po rečima profesora Todora Kuljića konfliktnost "vruće prošlosti", a prava debata oko ratova 1990-ih još, zapravo, nije otvorena jer je nacionalizam "normalizovan."

Skup u Višegradu početkom marta pripadnika Ravnogorskog pokreta
Skup u Višegradu početkom marta pripadnika Ravnogorskog pokreta

"Normalizovani nacionalizam je granica srpskog prosvećivanja. Leševe Srebrenice ne može prihvatiti svest o ostacima zaklanog vlastitog srpskog naroda koja se još uvek indukuje…Nema kritičkog mišljenja u atmosferi organizovanog zaborava senki vlastite prošlosti," naglašava Kuljić.

Stoga postoji opasnost da zakoni o sećanju na prošlost, koji su uvek povezani sa političkim potrebama današnjice, u slučaju bivše Jugoslavije, po rečima Dubravke Stojanović, "odrede i našu novu, konfliktnu budućnost."

Jača neverica o zločinima nad "drugima"

Takvim stanjem duha se može objasniti da većina u svakom narodu ne veruje da su počinjeni ratni zločini nad pripadnicima drugih naroda, uprkos sudskim presudama. Marko Milanović, profesor Univerziteta u Notingemu, navodi rezultate istraživanja od pre tri godine, koje pokazuje da samo jedna petina bosanskih Srba veruje da se desio bilo kakav zločin u Srebrenici, dok dve petine kaže da za taj zločin nikada nisu čuli.

On navodi da su Srbi bili najspremniji da prihvate činjenicu da su počinjeni zločini u Srebrenici 2005. i 2006. godine, verovatno pod uticajem objavljivanja snimka egzekucije srebreničkih mladića od strane Škorpiona u junu 2005. tokom suđenja Slobodanu Miloševiću, a i prethodnog izveštaja Vlade Republike Srpske iz 2004. u kome se konstatuju masovna zlodela, a koji je Milorad Dodik, ključna politička figura u ovom bh. entitetu, nedavno osporio.

Prema pomenutom istraživanju, samo 10 odsto Srba u Srbiji prihvata činjenice o Srebrenici onako kako ih je utvrdio Haški tribunal. Zatim, tri četvrtine srpskih ispitanika veruje u zločine tokom Oluje, dok tri četvrtine hrvatskih ispitanika te zločine negira (a za Vukovar je obrnuto). Takođe, dok skoro 80 odsto ispitanika u Srbiji veruje da su "albanski separatisti" počinili zločine nad Srbima, samo 16,7 procenata veruje da su srpske snage vršile zločine nad Albancima i pre početka NATO bombardovanja. S druge strane, više od 70 odsto kosovskih Albanaca smatra da pripadnici njihove etničke grupe nisu činili ratne zločine.

Samo 10 odsto Srba u Srbiji prihvata činjenice o Srebrenici onako kako ih je utvrdio Haški tribunal (Fotografija: Protestni skup 11. jula 2015. u Beogradu)
Samo 10 odsto Srba u Srbiji prihvata činjenice o Srebrenici onako kako ih je utvrdio Haški tribunal (Fotografija: Protestni skup 11. jula 2015. u Beogradu)

Profesor Milanović ističe da slika koja proizilazi iz ovih istraživanja "blago rečeno depresivna: ne samo da je negacija zločina raširena u bivšoj Jugoslaviji; ona je potpuno 'normalna'…Građani će o zločinima i o Tribunalu verovati u ono što žele da veruju, i rezonovati na način koji najbolje i najlakše štiti njihov osećaj pripadnosti i identiteta," konstatuje Milanović.

Ipak, okolnosti ne oslobađaju čoveka od moralne odgovornosti. Kako ističe Nenad Dimitrijević, ne mogu se izjednačiti likvidacija individualne i političke slobode od strane totalitarnog režima sa likvidacijom individualne moralne autonomije. "Bez obzira na savršenstvo režimskih manipulacijskih tehnika, 'nesposobnost razmišljanja' i 'neuviđanje' nisu objektivne posledice totalitarne vladavine, već stvar slobodnog izbora.

Tvrditi suprotno značilo bi tvrditi da se masovno saglašavanje sa zločinom može opravdati. A to se ne može. Tvrdnja da 'nismo znali i da nismo mogli znati' nije održiva i valja je čitati kao oblik odbrambene reakcije koji poručuje 'nisam hteo da znam': izbor 'neznanja' sledi iz izbora da se nacionalizam prihvati kao sopstvena vrhovna vrednost," naglašava Dimitrijević.

Prevladavanjem prošlosti do snošljive budućnosti

Prošlost nam se sveti, jer se preterano bavimo njome, pa se i ona počne "baviti nama" u situacijama kada nacionalističke elite nastoje da gurnu pod tepih neprijatna zbivanja zarad okretanja ka "snošljivoj budućnosti.".

Međutim, prevladavanje prošlosti, kako ističe Todor Kuljić, nije proces koji treba da vodi izmirenju sa zločinima i oprostu, "već proces učenja kako da se živi sa sećanjem da su zločini deo i naše istorije i našeg grupnog identiteta i da zapravo ništa ne može da nas izmiri sa tim delima…Prevladavanje prošlosti nije konačni, nego trajni proces, stalna opomena, a ne definitivno usaglašena prošlost", dodaje Kuljić.

Ne radi se o nužnosti uspostavljanja nekakvog "nacionalnog balansa" među žrtvama, već jasnog određenja prema svakom zločinu (Fotografija: Performans 'Žena u crnom' u Beogradu, na dan genocida u Srebrenici, juli 2018.)
Ne radi se o nužnosti uspostavljanja nekakvog "nacionalnog balansa" među žrtvama, već jasnog određenja prema svakom zločinu (Fotografija: Performans 'Žena u crnom' u Beogradu, na dan genocida u Srebrenici, juli 2018.)

Nažalost, balkanska društva nisu ni počela proces prevladavanja prošlosti, a kamoli da su na tom putu odmakli. Suštinski se ništa nije promenilo, čak ni sa učestalim izvinjenjima lidera jednog naroda za stradanja drugog koja su postala ritualna i formalistička jer ih ne prati suštinska promena politike i katarza. U tom smislu se kao uzor pominje gest nemačkog kancelara Vilija Branta koji je klekao 1971. na mestu nekadašnjeg varšavskog geta.

Međutim, prema rečima istoričarke Latinke Perović, njegov potez se pogrešno razume.

"Brant je došao na kraju vrlo visoke cene koju su Nemci platili za holokaust, za Treći rajh, za svoj nacizam koji ni do danas nisu prestali da pominju. Dakle, Brant je došao kad je formulisao 'istočnu politiku' i on nije rekao žrtvama 'ja vam se izvinjavam', nego im je rekao 'mi smo se promenili, mi to više nećemo ponoviti'", kaže Perović.

Ovako, uglavnom nepromenjeni, pitanje je koliko su ljudi suštinski spremni da saosećaju sa nevoljama drugih. To saosećanje Hana Arent definiše kao "sposobnost da patimo sa drugima."

Ako se ćuti ili poriče zločin, onda će preživeli takav stav razumeti, kako ističe Nenad Dimitrijević, "ne samo kao naš odnos prema prošlosti, nego i kao naš odnos prema sadašnjosti – kao poruku da se u našem stavu prema njima ništa nije promenilo."

Naravno, ne radi se o nužnosti uspostavljanja nekakvog "nacionalnog balansa" među žrtvama, već jasnog određenja prema svakom zločinu, tačnije utvrđivanju odgovornosti i odavanju dužne pošte stradalima: i zbog njih samih, ali i svih nas. Dok god se bude učvršćivala trauma vlastitog stradanja, a zanemarivala trauma vlastitog zločina, postjugoslovenska društva neće moći da napreduju i žive u miru.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG