Radio-televizija Srbije (RTS) i Ministarstvo odbrane najavili su snimanje filma iz tri dela o borbama na Košarama (karaula na obroncima Prokletija) i Paštriku (planina u blizini Prizrena) na granici Kosova i Albanije od aprila do juna 1999. godine.
Reč je o jednoj od ratnih tragedija o kojoj se u Srbiji poslednjih godina uglavnom govori kao o herojskoj epopeji mladih vojnika koji su branili granicu i sprečili ulazak pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) iz Albanije na teritoriju Kosova u vreme NATO bombardovanja.
Kako se procenjuje na obe strane stradalo je na desetine boraca.
Bitka za Košare je zvanično završena 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije na osnovu Kumanovskog sporazuma, kojim je i okončano tromesečno bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, povukla sa Košara.
Košare su logični završetak jedne mentalitetske matrice veličanja otpora malog naroda prema velikim silama.– Predrag Marković
Košare su još jedno mesto na ratnoj mapi bivše Jugoslavije o kome postoje dve istine. Dok se u Srbiji snimaju filmovi, imenuju ulice i dižu spomenici "herojima sa Košara", svakog 9. aprila Albanci proslavljaju "pad Košara" kao svoju najveću vojnu "pobedu", a na groblju podno karaule i kraj spomenika palim borcima OVK-a, okupljaju se porodice poginulih i najviši zvaničnici kosovskih vlasti.
Ministar odbrane u Vladi Srbije Aleksandar Vulin poručio je da će film ispričati "naučnu istinu" o bitkama na Košarama i Paštriku, a najavio je i druge projekte o ratovima iz 90-ih godina sa porukom da se Srbija neće stideti svojih heroja, "da nemamo pravo da budućim generacijama ostavimo da uče istoriju od drugih".
Kakvu istoriju pišu oni koji stvaraju još jedan kosovski mit?
"Svaka država ima neke istorijske epizode koje neguje i veliča. Rat na Kosovu je", kaže istoričar Predrag Marković, "na neki način iskupio ugled Vojske koji je narušen u ranijim ratovima (u 90-im. prim, red.).
"Rat na Kosovu se uklopio u dužu tradiciju negovanja 'herojske bitke', 'otpora prema jačem', 'mali narod koji se suprotstavlja velikim silama'… Košare su sasvim logični završetak jedne dugačke tradicije, jedne mentalitetske matrice veličanja otpora malog, slabog naroda prema velikim silama… Zapravo, bitka na Košarama i Paštriku je nešto što država može da tretira kao jednu svetlu epizodu u, inače, mračnim 90-im godinama", kaže Marković.
Sa druge strane, priču o Košarama istoričar Milivoj Bešlin čita kao deo retuširanja istorije koje je na delu u Srbiji poslednjih godina.
"Jedan zločinački pohod Miloševićeve vojske u čitavoj Jugoslaviji potrebno je naknadno herojizovati i dati mu etičku dimenziju, promeniti mu vrednosni kod jednog agresivnog rata u kome su počinjeni strašni zločini što je potvrđeno odlukama dva međunarodna suda. Dakle, potrebno mu je dati jednu lažnu etičku notu. Između ostalog, tome treba da služi ta nova kultura sećanja koja naknadno herojizuje ratove", ističe Bešlin.
Bešlin, međutim, to herojizovanje prošlosti tumači i sasvim pragmatičnim političkim razlozima – zamazivanje očiju javnosti u Srbiji u trenutku kada režim zauzima fleksibilniji stav prema kosovskom pitanju.
"Oni će za domaću javnost da prave herojski narativ, ne bi li prebrisali svoju ulogu u kompromisu koji će neminovno morati da postignu sa Prištinom", kaže Bešlin, dodajući da je moguće da iza svega stoji i pozicioniranje u nameri da se trguje kako bi se ostvarila ideja o podeli Kosova.
Predstavljajući javnosti projekat dokumentarno-igranog filma "Na braniku otadžbine - Ratne priče sa Košara i Paštrika", ministar Vulin je još poručio: "Neka se stide oni koji su napali ovu zemlju".
"Mi nemamo razloga za stid, samo za ponos. Kada je (sredinom 2017. godine u vojvođanskom mestu Debeljača, prim. red.) podizanjem spomenika Tiboru Cerni (jednom od poginulih vojnika sa Košara koji je, navodno, u trenutku pogibije uzviknuo da za ovu zemlju vredi umreti, prim. red.) predsednik Srbije i vrhovni komandant Aleksandar Vučić razbio tu zaveru ćutanja, istina više nije mogla da bude sakrivena. Srbija je dočekala svoju priliku da zahvali i da se oduži spomenikom, bulevarom, ulicom, filmom i istinom o našim junacima", dodao je Vulin.
Uz ovaj spomenik, prošle godine je i jedan novobeogradski bulevar nazvan "Heroji sa Košara".
Bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore, danas haški osuđenik - general Nebojša Pavković je iz finskog zatvora, gde izdržava kaznu od 22 godine zatvora zbog zločina na Kosovu, poručio preko domaćih medija pre godinu dana da ne krije zadovoljstvo što se, kako kaže, posle 18 godina "najzad kako treba piše o junacima sa Košara i njihovoj borbi za Srbiju", i apeluje "da se bitka za Paštrik ne zaboravi".
Na pitanje da li se može govoriti o Košarama a da se ne priča šta se istovremeno događalo na Kosovu, istoričar Predrag Marković odgovara da je to isto kao kad bi se postavilo pitanje da li se može govoriti o oslobođenju Jugoslavije, a da se ne govori o Blajburgu (mesto likvidacije saradnika Nemaca koji su se povlačili nakon završetka Drugog svetskog rata).
"Onda bismo morali reći da je antifašistička borba uprljana ubistvom stotinu do dvestotine hiljada ljudi. Da li treba svaku oslobodilačku epizodu kritički da preispitamo", dodaje Marković, inače potpredsednik vladajuće Socijalističke partije Srbije.
A šta se događalo tada na Kosovu?
Dok su mladi vojnici, ostavljeni da brane granicu u karauli Košare i na Paštriku ginuli tog proleća 1999. godine, na Kosovu su se dešavali zločini pod komandom njihovih visokih oficira koji će kasnije biti osuđeni pred Međunarodnim sudom u Hagu za proterivanje stotine hiljade Albanaca, ubijanje civila i premeštanje njihovih tela u masovne grobnice u Srbiji, kako bi se sakrili zločini.
Ako o čemu postoji zavera ćutanja u Srbiji, onda su to ti zločini koji su počinjeni na Kosovu čiji su tragovi zatirani.
To svedoči i sudbina nagrađivanog filma autora Ognjena Glavonića "Dubina dva" o masovnoj grobnici u beogradskom naselju Batajnica gde su skriveni leševi ubijenih Albanaca sa Kosova.
Ovaj film, nagrađivan na mnogim svetskim festivalima dokumentarnog filma, nikada nije prikazan ni na jednoj domaćoj televiziji, uključujući ni RTS-u.
Glavonić podseća za RSE da je film imao premijeru 2016. godine na festival u Berlinu.
"Prikazan je na 50-ak festival u zemlji i inostranstvu, dobio je nagradu za najbolji domaći dokumentarac na Dokufestu (međunarodni festival dokumentarnog filma u Prizrenu, prim, red.), nagradu za najbolji film na Zagrebdoxu i nagradu za najbolji dugometražni dokumentarni film na festival u Beogradu", kaže reditelj.
Glavonić dodaje da je od prošle godine RTS ima termin za prikazivanje domaćih dokumentarnih filmova.
"Nažalost, nisu izabrali film Dubina dva i on neće biti prikazan na javnom servisu. Meni je žao zbog toga, jer mislim da je to najbolji način da film dođe do što većeg broja ljudi, jedini način da dođe do nekih ljudi koji možda i ne znaju ništa o ovoj temi i koji i dalje ne znaju da se to desilo", kaže Ognjen Glavonić.
Naša priča povodom snimanja filma, nije priča o onima koji su poginuli u ratu sa jedne ili druge strane na Košarama, Paštriku ili na nekom trećem mestu. Ovo je priča o sećanju. U ratovima devedesetih postojali su zločinci na svim stranama, postojali su i heroji na svim stranama, i ni jedne ni druge ne treba zaboraviti. Samo je pitanje: sećajući ih se, kakve se poruke šalju, kakva se istorija ispisuje.
Devetog aprila 2019. godine, kada bude prikazan film na 20. godišnjicu početka bitke na Košarama, javnost u Srbiji će da vidi kakve poruke šalju RTS i Ministarstvo odbrane Srbije.
Facebook Forum