Dostupni linkovi

Istinu tražiti u Sarajevu i Beogradu, a ne u Hagu


Harja Ćatić sedi ispred zida na kojem su postavljene fotografije žrtava genocida u Srebrenici

Zahtev BiH za reviziju presude protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) će, prema mnogim procenama, umesto željene istine dodatno ustalasati strasti, učiniće katarzu i pomirenje još udaljenijim, a žrtve će, umesto očekivane pravde, doživeti verovatno još jedno poniženje.

Naravno, to ne znači da od istine o ratnim strahotama treba odustati jer bez nje nije moguće ostvariti pravdu, makar na simboličkom nivou.

Ta istina će biti delotvorna i ako dovede ne samo do kažnjavanja već i do pokajanja neposredno odgovornih i omogući katarzu u narodu kome pripadaju, ali se istovremeno izbegne i njegovo žigosanje.

Takođe, ta istina treba da podrazumeva i oprost, a ne nametanje osećanja krivice.

U atmosferi međunacionalnih podela, uzavrelih strasti i blokade u kojoj se BiH nalazi još od rata – moralni nalog da se napokon utvrdi istina i kazne počinioci za ratne zločine neizbežno je poprimio politička obeležja.

Tužba će svakako dati krila predsediku Republike Srpske Miloradu Dodiku ne samo u cilju legitimisanja spornog referenduma o Danu RS već i sve očiglednijih secesionističkih težnji ovog entiteta jer ona pokazuje da, kako tvrde u nacionalističkim krugovima, „Srbi i Bošnjaci ne mogu da žive zajedno“.

Čak i da MSP promeni prvobitnu odluku i presudi da je Srbija odgovorna za genocid u BiH, to će u Srbiji i među Srbima umesto suočavanja sa prošlošću, samo osnažiti narativ da su žrtve međunarodne, pre svega zapadne zavere.

To svakako može da zvuči kao „ucena“ za bošnjačke lidere koji osećaju veliku frustraciju kako zbog nekažnjenih ratnih zločina nad njihovim narodom, koji je bio najveća žrtva, tako i zbog nefuknkcionalnosti BiH dobrim delom zbog ovakve pozicije Srba, čemu doprinose i zahtevi Hrvata za trećim entitetom.

Međutim, do zahlađenja odnosa Srbije i BiH će doći i u drugom slučaju – ako MSP odbaci tužbu. Tako „osokoljeni“ Beograd će verovatno biti još manje spreman na procesuiranje ratnih zločina i razgovore o pomirenju, a što će biti novi udar za žrtve.


Tužba uz blagoslov bošnjačke politike

Član Predsedništva BiH iz redova bošnjačkog naroda Bakir Izetbegović se zaklanja iza stava eksperata i prilično neuverljivog i nategnutog objašnjenja da je pravni zastupnik Safet Softić dobio mandat od prethodnog saziva ovog tela još 2002. godine. Takođe, da on nema moralno pravo da sprečava taj postupak imajući u vidu da preživeli i rodbina stradalih toliko dugo čekaju na pravdu te da je od istorijske važnosti da se utvrdi istina o genocidu.

Međutim, nema sumnje da pravni tim BiH ne bi samostalno delovao bez „blagoslova“ političkih lidera Bošnjaka.

Kako ističu pravni eksperti poput Refika Hodžića, velika je zabluda da je ovo samo pravno pitanje - jer iza genocida uvek stoji politički projekat i reč je o sporu među državama - kao i da “nije bilo alternative i da je ovo urađeno zbog žrtva, zbog pravde, zbog neke velike istine”.

Prihvatila dogovor sa zvaničnim Beogradom da joj pošalje samo „zatamnjene“ izveštaje sa sednica Vrhovnog saveta odbrane SRJ: Karla Del Ponte
Prihvatila dogovor sa zvaničnim Beogradom da joj pošalje samo „zatamnjene“ izveštaje sa sednica Vrhovnog saveta odbrane SRJ: Karla Del Ponte


Naravno, rad Međunarodnog suda otežavao je ograničeni pristup relevatnim dokazima. Poznato je, naime, da je bivša haška tužiteljica Karla Del Ponte prihvatila dogovor sa zvaničnim Beogradom da joj pošalje samo „zatamnjene“, odnosno selektirane izveštaje sa sednica Vrhovnog saveta odbrane Savezne Republike Jugoslavije. Ti „zatamnjeni“ delovi su verovatno krili veoma važne dokaze, ali je Del Ponteova to prihvatila da bi dobila makar nešto jer joj je to bilo bitno zbog tekućih procesa pred Tribunalom (MKSJ).

Postavlja se pitanje da li je pravni tim došao do novih dokaza koji bi mogle da obore prethodnu presudu. Pominje se da bi u procesu Ratku Mladiću, koji je u toku, moglo da se dođe do važnih činjenica. Istovremeno, očekivalo se da će se u postupku protiv Radovana Karadžića obelodaniti njegove veze sa Slobodanom Miloševićem. Međutim, u presudi bivšem lideru bosanskih Srba se ističe da “nije bilo dovoljno dokaza da se Slobodan Milošević složio sa planom trajnog uklanjanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorija bosanskih Srba”. Shodno tome, on nije bio deo “udruženog zločinačkog poduhvata” za koji ga je tužilaštvo teretilo.

Iako je MSP oslobodio Srbiju odgovornosti za genocid u Srebrenici, u presudi se ističe da je propustila da ga spreči, a zatim da kazni i izruči počinioce Tribunalu. Iz toga logički proizilazi da su vlasti u Beogradu znale šta se dešavalo između 13. i 19. jula 1995. kada su snage bosanskih Srba likvidirale osam hiljada Bošnjaka. Prvi predsednik Tribunala Antonio Kaseze je zbog toga rekao da je presuda zbunujuća dodajući da sve ukazuje da su Ratko Mladić i njegova vojska stalno imali podršku Beograda – uključujući i vojnu i finansijsku.

“Na kraju krajeva, neko može, takođe, da bude kriv za saučesništvo u zločinu i zato što ga nije sprečio, pošto je imao i obavezu i moć da to uradi, te kad kroz svoje nečinjenje presudno utiče na stvaranju uslova koji omogućavaju da se zločin dogodi. Odluka Suda, prema tome, pokušava da istovremeno trči zajedno sa zecom i lovi sa lovcima i lovačkim psima”, kazao je Kaseze.

Kako mi je rekla pre šest godina poznata američka istoričarka Debora Lipstad (Deborah Lipstadt), nijedan genocid, uključujući i u Srebrenici, nije mogao da počini samo pojedinac ili grupa ljudi, makar bez posredne podrške države.

Na kraju krajeva, nema zbora da je bilo genocida tokom 1990-ih, i to ne samo u Srebrenici. Ne ulazeći u pravne začkoljice, u suštini svaki zločin u kome je neko ubijen samo zato što je pripadnik druge nacije ili vere – da bi se naškodilo ne samo toj osobi nego i zajednici kojoj pripada – jeste genocid.

Neiskren odnos Srbije

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić kaže da će ova tužba vratiti odnose u regiji 25 godina unazad. Međutim, u mnogo čemu se nije ni otišlo napred od završetka rata. Kada je reč o ratnim zločnicima vodi se „hibridna politika“: načelno su svi za mir i pomirenje.

Vučić ispred spomenika ubijenim u genocidu u Srebrenici 1995. godine
Vučić ispred spomenika ubijenim u genocidu u Srebrenici 1995. godine


Tako su bivši predsednik Srbije Boris Tadić, a potom i Vučić bili u Srebrenici, pokrenuti su i neki procesi u Srbiji ali koji još nisu dobili sudski epilog. Taman koliko je potrebno da se dobiju poeni međunarodne zajednice i ispune uslovi na putu ka EU.

Međutim, paralelno, skoro ništa nije urađeno na promeni narativa o ratu. U medijima se stvarala slika o Hagu kao nepravednom tribunalu u kome se uglavnom sudi Srbima. Osuđeni ratni zločinci su dočekivani kao heroji, u nastavnnim programima se uči da su, zapravo, Srbi bili najveće žrtve prethodnih ratova, između ostalog, i zbog jednostranosti i zavere međunarodne zajednice.

Jača narativ da je Srebrenica „mit“, tačnije da u njoj nisu stradali civili već naoružani Bošnjaci koji su „preobučeni u civile“ kako bi se stvorio povod za međunarodnu interevenicju.

Vlasti u Srbiji su, uz pomoć Rusije, sprečile usvajanje rezolucije UN o Srebrenici – u kojoj bi se povodom 20-te godine genocida osudio ovaj kao i ostali zločini u BiH. Dok je je u Srbiji dozvoljeno negiranje genocida u Srebrenici - paradoksalno, izmenama Krivičnog zakona se zabranjuje osporavanje svakog genocida ali nakon 2002. Tako je kažnjivo poricanje genocida u Darfuru (Sudan), ali ne i u Srebrenici.

Umesto da se pokuša da se zaista spozna šta se desilo, da se suoči sa tamnim mrljama iz sopstvene prošlosti, ona se mitologizira. Eventualna presuda MSP protiv Srbije samo bi pojačala taj trend.

Stoga umesto katarze, vaspitavaju se nove generacije koje sa podozrenjem gledaju na pripadnike druge nacije, a odatle do mržnje i sukoba put je gotovo nevidljiv.

Stradanje žrtava po drugi put

Nema zbora da se priča o genocidu koristi za politička razračunavanja te da preživeli i najbliža rodbina žrtvava – stradaju po drugi put: kao što su prvi put bili gurnuti u sukobe za koji ih niko nije pitao, dok su političari odlučivali o ratu i miru sedeći na bezbednoj udaljenosti.


Oni su ponovo žrtve ne samo zbog nezadovoljene pravde već i uglavnom mizernog života. Ili su izbeglice, ili bez posla, ili gubitnici tranzicije zbog koruptivnog i nedeletvornog sistema jer su „gospodari rata“ nastavili da gospodare životima običnih smrtnika i u miru. Sada kada im ponestaje „municije“ za manipulisanjem u cilju očuvanju vlasti ponovo raspiruju „ratne požare“.

Naravno, nije moguće graditi budućnost bez jasne slike o prošlosti, ali se na Balkanu sve vreme kopa po njoj tako da „istina“ do koje se dolazi tom „političkom arheologijom“ još više potpiruje te atavizme.

Zablude o denacifikaciji u Nemačkoj

Da li će ta istina dovesti do pomirenja? Teško, jer vidimo da se još vode sporovi oko genocida koji je počinila NDH tokom Drugog svetskog rata, što pokazuju oprečni stavovi oko stravičnih zločina u Jasenovcu, ako ništa drugo onda oko broja. Štaviše, jačaju ultradesničarske snage u Hrvatskoj koje baštine ustašku tradiciju.

Proustaški marš u centru Zagreba februara 2017.
Proustaški marš u centru Zagreba februara 2017.


Uostalom, ni tako često pominjani i hvaljeni primer nemačkog suočavanja sa nacističkom prošlošću nije išao tako glatko i brzo kako se iz današnje perspektive čini. Tek 1960-ih i to nakon žestokog procesa denacifikacije koju su nametnuli zapadni saveznici i SSSR, novije generacije Nemaca su počele da uviđaju šta su činili njihovi očevi i dedovi.

Zajedničko za osporavanja svih dosadašnjih genocida u svetu je da jedan narod ne želi da bude obeležen kao “genocidan” i da nosi beleg “krivice” kroz istoriju. Primer za to je poricanje prvog modernog genocida koje je počinila Turska nad Jermenima pre jednog veka. “Ako bi vlast u Ankari sada priznala genocid, tragovi bi direktno vodili do Kemala Ataturka, utemeljivača moderne Turske. To bi onda bila ljaga, velika sramota za novu, sekularnu Tursku, koja je drugačija od Otomanske imperije”, smatra Debora Lipstad.

Da li je moguć „istorijski“ dogovor Srba i Bošnjaka?

Dobro je što i Vučić i Izetbegović pozivaju na smirivanje strasti, ali pitanje je koliko je ta njihova dobra volja, zapravo, bojazan, da stvari ne izmaknu kontroli sa nesagledivim posledicama, a ne istinske spremnosti da se okrene budućnosti neopterećenoj utegama prošlosti.

Dakle, zahtev za reviziju presude mnogo toga će zakomplikovati a pitanje je da li će iz nje proizići nešto pozitivno. Stoga je mnogo delotvornije bilo da se – kako ističe Refik Hodžić – istina i pravda za nedela Srbije u BiH potraže u Beogradu, a ne u Hagu. To bi podrazumevalo reviziju odnosa BiH i Srbije, uključujući i zadovoljenje pravde za ratne zločine za koje je odgovorna.


Taj suštinski dogovor dva naroda pretpostavljao bi istinsko suočavanje sa prošlošću, prihvatanje odgovornosti za zločine i, istovremeno, da druga strana to ne koristi za „seirenje“ i političku naplatu duga, te da joj se politička platforma ne bazira na ulozi „žrtve“, insistirajući da okrivljeni bude osuđen i politički kažnjen, odnosno da bude „sateran u ćošak“.

To konkretno znači da Srbija prestane da igra dvostruku igru prema BiH a da bošnjački političari ne prave grešku koju su činili srpski u bivšoj Jugoslaviji. Naime, kao što su lideri Srba nerealno težili transformisanju Jugoslavije po svojoj meri tako i bošnjačke vođe bi trebalo da izbegnu grešku reformisanja BiH po meri njihovog naroda, kao većinskog.

Od rata su propuštene bezbrojne prilike za suštinske iskorake na Balkanu. Zbog toga nam i budućnost sve više liči na mračnu prošlost, odnosno mračna prošlost kao izvesna budućnost.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG