Dostupni linkovi

Srpsko-albanski odnosi: Zločinci su uvek drugi


„Zločinci su uvek drugi, sopstveni narod je uvek stradalnik.“ Ovaj stav istoričara Škeljzena Gašija izrečen pre nekoliko godina povodom analize srpskih i albanskih udžbenika na Kosovu – verovatno najbolje odslikava ponovo uzavrele srpsko-albanske odnose u poslednjih nekoliko sedmica.

Najnoviji slučaj su izjave bivšeg kosovskog premijera i jednog od lidera bivše Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Ramuša Haradinaja i žučne reakcije Beograda. On je zatražio da Srbija izbriše Kosovo iz preambule njenog ustava zapretivši da će, kada postane premijer, ustavom utvrditi da je Kosovo do Niša.

Potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Stefanović je uzvratio da “Haradinaj može da vidi Niš samo iz niškog zatvora”, a šef srpske države Tomislav Nikolić je, ne birajući reči, istakao da “besni pas mora biti kažnjen” ponavljajući optužbe Beograda protiv Haradinaja za ratne zločine.

Haradinjeva izjava o Kosovu do Niša je svakako sračunata i na pridobijanje birača uoči predstojećih izbora, a i usledila je nakon njegovog višemesečnog zadržavanja u Francuskoj po poternici Srbije. U svakom slučaju, ovakav stav, kao i nediplomatska, pa i uvredljiva Nikolićeva reakcija, samo raspiruju strasti i dodatno otežavaju normalizaciju odnosa Beograda i Prištine koji nisu odmakli daleko od mrtve tačke.

Pristalice ujedinjenja u ogromnoj manjini

Svemu ovome je prethodila izjava albanskog premijera Edija Rame da ne može da isključi ujedinjenje njegove zemlje i Kosova ukoliko perspektiva ulaska balkanskih država u EU nastavi da bledi.

On je precizirao da ujedinjenje nije njegova želja, ali jeste moguća alternativa za zatvorena vrata EU. U sličnom tonu oglasio se i predsednik Kosova Hašim Tači.

Ova izjava je protumačena pre svega kao pritisak na EU da ubrza proces integracija, ali i kao prebacivanje odgovornosti na Brisel jer se zastoj u proširenju negativno odražava na političku i ekonomsku situaciju u Albaniji i na Kosovu, naravno, i na celom Balkanu. Evropski komesar za proširenje Johanes Han je poručio da su ovakve izjave kontraproduktivne, te da se mogu “obiti o glavu” onima kojih ih izgovaraju.

Izjave Rame i Tačija treba posmatrati i u kontekstu predstojećih izbora u Albaniji i na Kosovu
Izjave Rame i Tačija treba posmatrati i u kontekstu predstojećih izbora u Albaniji i na Kosovu

Kako ističe Enver Robelli u “Prishtina Insight”, priča o ujedinjenju je “prazna retorika” i “bespomoćna taktika zastrašivanja” kojom se prikrivaju domaći problemi. Kao primer navodi više međunarodnih izveštaja za 2017. prema kojima je za vreme Ramine vlade krijumčarenje kanabisa u Albaniji povećano za tri puta.

Izjave Rame i Tačija treba posmatrati i u kontekstu predstojećih izbora u Albaniji i na Kosovu. Međutim, pristalice njihovog ujedinjenja su u manjini, pre svega u Albaniji. Za tu opciju se zalaže samo “Crveno-crna koalicija” Krešnika Spahijua koja je na izborima 2013. bila daleko ispod cenzusa, osvojiviši svega 10.000 glasova.

Na Kosovu se za ujedinjenje zalaže jedino pokret “Samoopredeljenje”. Prema nedavnom istraživanju Instituta u Tirani za međunarodne studije, samo devet odsto građana Albanije smatra da bi ujedinjenje sa Kosovom bilo pozitivno.

Prema rečima direktora ove institucije Alberta Rakipija, takav poduhvat bio bi rizičan:

“Obe su države veoma slabe, a Kosovo čak i nekonsolidovana. Obe su veoma uzdrmane unutrašnjim političkim sukobima, nisu funkcionalne i imaju niske demokratske standarde. U slučaju njihovog ujedinjenja, stvorila bi se veća država, ali veoma slaba s kojom bi možda čak bilo nemoguće upravljati. Da ne pominjemo integraciju dva društva koja su, bez obzira što govore istim jezikom, veoma različita što bi izazvalo trajne tenzije”.

Rakipi ističe da Albanija nastoji da igra mnogo važniju ulogu na međunarodnoj sceni u odnosu na svoju realnu snagu, što ga podseća na političku kulturu iz vremena Envera Hodže. Primer za to je kritičko pismo nekadašnjeg neprikosnovenog albanskog komunističkog lidera Centralnom komitetu Komunističke partije Kine o tome zašto se nisu konsultovali sa njim pre istorijske posete američkog predsednika Ričarda Niksona Pekingu.

Vlasti u Beogradu su osudile Raminu i Tačijevu izjavu, upozoravajući da bi ujedinjenje Albanije i Kosova izazvalo novi balkanski rat.

“Da sam ja rekao ono što pričaju Rama i Tači, u Briselu bi me okačili na jarbol umesto neke od zastava”, kazao je lakonski premijer Aleksandar Vučić.

On je istakao da priče o ujedinjenju Albanije i Kosova ostaju samo u domenu želja, zamolivši njihove protagoniste da ne izlaze u javnost sa tim, “jer to ne doprinosi dobrim odnosima u regionu”. Vučić očito nastoji da se ovom, na prvi pogled odmerenom, izjavom pokaže kao konstruktivan političar, imajući u vidu beleg iz prošlosti kada je zastupao opciju “Velike Srbije”.

U međuvremenu, zvanična Moskva smatra da je jasno ko stoji iza ideja o “Velikoj Albaniji”, te da Rama i Tači potkopavaju regionalnu stabilnost “pod NATO kišobranom”.

Iako su pomenute izjave uglavnom namenjene za unutrašnje dnevnopolitičke potrebe, one polako uvode u politički diskurs temu koja nije pominjana čak ni tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih. Edi Rama je na sličan način govorio o “Velikoj Albaniji” i pre dve godine. Mada ukazuje na ujedinjenje Albanaca u kontekstu EU, to svakako izaziva podozrenje drugih naroda, pre svega Srba, ali i Grka, Makedonaca i Crnogoraca.

Neiskreni pregovori Beograda i Prištine

Takođe, pominjanje ideja o “Velikoj Albaniji” treba posmatrati i kao “vrh ledenog brega”, odnosno refleksiju nagomilanih a još nerešenih problema na Balkanu, pre svega u odnosima Beograda i Prištine. Iako su 2013. postigli sporazum o normalizaciji odnosa, koji su mnogi ocenili kao istorijski, malo šta je urađeno u praksi. I ti sitni tehnički pomaci učinjeni su ne kao izraz dobre volje obe strane za normalizacijom već pre svega kao izraz nužnosti, tačnije kao preduslov za evropske integracije i Srbije i Kosova.

Premijeri i predsednici Kosova i Srbije (Isa Mustafa, Hašim Tači, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić) sa Federikom Mogerini u Briselu, januar 2017.
Premijeri i predsednici Kosova i Srbije (Isa Mustafa, Hašim Tači, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić) sa Federikom Mogerini u Briselu, januar 2017.

U međuvremenu, ostali su duboki jaz, podozrenje i predrasude ne samo između političkih elita u Beogradu i Prištini nego i znatnog dela oba naroda. To se ne odnosi ne samo na različita viđenja rešenja njihovih nacionalnih pitanja već i u ličnom doživljaju pripadnika drugog naroda. Tako, prema istraživanju Srećka Mihajlovića, krajem devedesetih 55 odsto Srba je smatralo da Albanci mrze druge narode, 46 procenata da su podmukli, a 37 odsto da su zaostali.

I Albanci su imali sličan stav prema Srbima: 81 procenat da mrze druge narode, 52 odsto da su podmukli, a 39 procenata da su laktaši. I kasnija istraživanja su pokazala sličan trend. Na primer, prema anketi iz 2007. srpski studenti bi pet puta radije sklopili brak sa Slovencima, Hrvatima ili Makedoncima nego Albancima.

Istinska komunikacija i saradnja između Srba i Albanaca svedena je tek na oaze, tačnije napore entuzijasta. Sve to pokazuje da teško istorijsko nasleđe i dalje opterećuje odnose dva naroda.

Srpski stereotipi o Albancima

Ideje o ujedinjenju svih Srba i svih Albanaca se javljaju u 19. veku u vreme kada gotovo svi evropski narodi, pre svega pod tuđinskom vlašću, nastoje da se nacionalno emancipuju. Doduše, istoričar Paskar Milo ukazuje na to da se albanski nacionalni pokret javio nešto kasnije u odnosu na ostale balkanske narode, jer su prihvatanjem islama dobili od turske uprave izvesne privilegije, pa je, uz jezik, njihova religija bila jedini indikator nacionalne svesti.

Cilj Srbije, koja je međunarodno priznata na Kongresu u Berlinu 1878, bio je proširenje teritorija na kojima se Srbi nalaze, uključujući i Kosovo koje je u to vreme bilo pod turskom vlašću. Istovremeno, i Albanci koji su živeli u četiri vilajeta otomanske imperije, težili su oslobođenju i ujedinjenju. Kosovski vilajet je obuhvatao i Sandžak, preševsku dolinu i zapadnu Makedoniju sa Skopljem kao središtem.

Albanci su, osim na severu Kosova, bili u većini. Posebno je bio težak položaj hrišćanske manjine koja je bila izložena kako represiji turske uprave tako i nasilju Albanaca, što je diplomatija Kraljevine Srbije koristila da ih prikaže kao “divljake” i uzurpatore srpske zemlje.

Mnogi srpski naučnici su isticali da je deo Arbanasa slovenskog porekla, uključujući i čuvenog Skenderbega
Mnogi srpski naučnici su isticali da je deo Arbanasa slovenskog porekla, uključujući i čuvenog Skenderbega

Najglasniji u širenju predrasuda bio je tadašnji predsednik Vlade Vladan Đorđević koji je prikazivao Albance kao “divljake bez istorije”, kao “evropske crvenokošce koji spavaju na drveću za koje su prikačeni repovima”. Vlasti u Beogradu su smatrale da su Albanci “istorijski inferiorni”, da nisu narod već međusobno zakrvljena plemena bez zajedničkog jezika i vere, te da bi se jedino uključivanjem u srpsku državu omogućilo “njihovo obučavanje za civilizovan život”.

Istovremeno, mnogi srpski naučnici su isticali da je deo Arbanasa slovenskog porekla, uključujući i čuvenog Skenderbega, koga je, navodno, rodila “srpkinja Vojislava”.

Jedan od stereotipa je i da su se Albanci “radije bavili pljačkom nego zemljoradnjom”. Sto godina kasnije, moderna varijanta ovog stereotipa je da su mnogi Albanci “kriminalci i trgovci drogom”.

Istovremeno, iako su se Srbi masovno iseljavali nakon Kosovskog boja 1389, naročito za vreme Arsenija Čarnojevića, Srbija je isticala svoje istorijsko pravo na Kosovo kao središte i “kolevku” njene srednjovekovne države.

Skadar, “plućno krilo Srbije”

Vođe albanskog pokreta započinju 1910. seriju ustanaka protiv turske vlasti, tražeći formiranje autonomne Albanije. Mladoturska uprava je to u početku odbijala, ali je nakon što su pobunjenici zauzeli Skoplje i stigli do Soluna, na kraju prihvatila njihove zahteve.

Međutim, susedne Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora su to doživele kao stvaranje “Velike Albanije” koja bi ugrozila njihove interese, s obzirom da su na njenoj teritoriji živeli i pripadnici drugih naroda a i polagali su pravo na te oblasti. To je ubrzalo njihovu odluku da zarate sa Turskom u cilju njenog proterivanja sa Balkana. Albanski lideri, pak, odlučuju da brane teritorije koje su smatrali svojim, ratujući na strani Turske.

Tako je 1912. počeo Prvi balkanski rat u kome je Turska proterana sa ovog područja a četiri balkanske države podelile gotovo sve oblasti kojima je vladala. Srpska vojska je ušla i u Albaniju, što su njeni istoričari okvalifikovali kao “prvu invaziju”.

Tek na intervenciju velikih sila, srpska armija je bila primorana da se povuče. Kako navodi istoričar Vladan Jovanović, srpska diplomatija je bezuspešno ubeđivala Evropu kako Albanci nisu civilizacijski zreli da bi uopšte imali sopstvenu državu, te da je povlačenjem albanskih granica Srbiji zatvoren jedan od „životnih pravaca razvoja“, a “antietnografsku nužnost” izlaska Srbije na Jadran preko severne Albanije nastojao je da dokaže i geograf Jovan Cvijić, pri čemu su Solun i Skadar označeni kao “plućna krila Srbije bez kojih njena privreda više ne bi mogla da diše”.

Tucović: Mora se ispaštati za zločine nad Albancima

Nakon dva balkanska rata Srbija je pripojila Sandžak, Makedoniju i Kosovo. Srpska diplomatija je pripajanje Kosova predstavila kao oslobađanje od Turaka, mada je na međunarodnim konferencijama to bio izvestan problem jer Srbi nisu bili u većini. Na mirovnim pregovorima u Londonu Srbija nije htela da se zadovolji severom Kosova za šta će, ironijom sudbine, kako navodi Damir Pavlica, “moliti sto godina kasnije”.

Tokom balkanskih ratova počinjeni su stravični zločini, o čemu je pisano i u izveštaju međunarodne komisije. U srpskoj javnosti je tada bila aktuelna “osveta za 1389.”, koja se prelila sa Turaka na Albance.

Istinska komunikacija i saradnja između Srba i Albanaca svedena je tek na oaze, tačnije napore entuzijasta
Istinska komunikacija i saradnja između Srba i Albanaca svedena je tek na oaze, tačnije napore entuzijasta

Jedan od retkih tadašnjih kritičara srpske politike, socijaldemokrata Dimitrije Tucović upozoravao je da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“. On se protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije i zalagao da Kosovo ravnopravno sa Srbijom i drugim oblastima uđe u Balkansku federaciju.

Tucović je isticao da ako je iko imao uslova za sporazum sa Albancima, onda su to Crna Gora i Srbija:

“Ne samo izmešanost naselja i srodnost susednih plemena već i uzajamnost interesa upućivali su ova dva naroda na sporazum i prijateljske odnose. Kao što put na Jadransko more ide preko jednostavnoga albanskoga naselja, veze Albanaca sa unutrašnjošću poluostrva vode preko srpske granice. Kao što je nama potrebno more, još više je njima potrebno kopno”.

Prisilno iseljavanje Albanaca između dva rata

Srpske vlasti su nastojale da promene etničku strukturu na Kosovu. Do 1941. godine je naseljeno oko 60.000 kolonista na imanja uglavnom oduzeta od Albanaca. Takvim merama je podsticana mržnja, što je ostavilo pogubne, trajne posledice na odnose dva naroda. Istovremeno, albansko stanovništvo je prisilno iseljavano. Od 1919. do 1940. godine je u Tursku iseljeno 215.000 Albanaca.

Međutim, vlasti u Beogradu su smatrale da postupna kolonizacija Kosova ne daje očekivane rezultate. Stoga je akademik Vaso Čubrilović izradio projekat brzog rešenja “albanskog problema” masovnim etničkim čišćenjem Kosova, opisujući albanska naselja kao "klin koji se duboko zario u naše zemlje”.

Turska vlada je, između ostalog, potpisala 1936. sporazum o prihvatanju 200.000 Albanaca, ali koji nije realizovan zbog izbijanja Drugog svetskog rata.

U međuvremenu je Ivo Andrić, kao ambasador u Berlinu, izradio 1939. plan podele Albanije između Italije i Jugoslavije. On je smatrao da će asimilacija i iseljavanje Albanaca biti jednostavniji tek nakon nestanka Albanije kao države.

Zločini nad Srbima tokom Drugog svetskog rata

Kako je to bilo više puta u istoriji srpsko-albanskih odnosa, klatno se pomera sa izbijanjem Drugog svetskog rata. Italijani su na Kosovu dočekani kao oslobodioci i počinje surov progon Srba, pre svega kolonista.

“Treba nastojati da se srpski živalj sa Kosova što pre raseli… Srpske koloniste treba ubijati”, naložio je 1942. okupacioni premijer Albanije Mustafa Kruja.

Albanci nisu bili masovnije zastupljeni u partizanima, pre svega na početku rata, jer su bili protiv obnove Jugoslavije u kojoj su bili ugnjetavani.

“Otuda se može objasniti žalosna činjenica da je za veliki broj kosovskih Albanaca osvajanje Balkana od strane trupa nacističke Njemačke bilo neka vrsta dobitka, pošto su se ponadali da će im ono omogućiti uspostavljanje nacionalnog jedinstva u okviru nečega što je do dana današnjeg poznato pod zastrašujućim pojmom ‘Velika Albanija’”, ističe pisac Beqë Cufaj.

Pri kraju rata partizanskom pokretu se pridružuje sve više Albanaca. Početkom 1944. Narodnooslobodilački odbor Kosova doneo je odluku o priključenju Kosova Albaniji. Međutim, to nije realizovano i sa ulaskom jugoslovenskih partizana na Kosovo u decembru 1944. izbija masovna pobuna Albanaca koji su to doživeli kao novu okupaciju. Tito šalje dodatne snage da slome “balističku pobunu”. Zanimljivo je i da je Enver Hodža poslao dve brigade da pomognu Titovim jedinicama.

Zavedena je vojna uprava, privremeno zabranjen povratak srpskih kolonista. Nakon rata, razmatrala se i mogućnost stvaranja “balkanske federacije” tako što bi se Jugoslaviji pridružili Bugarska i Albanija. Enver Hodža je napisao u svojim memoarima da mu je Tito u Beogradu rekao da shvata želju Albanaca za objedinjavanjem etničkog prostora, ali da to „nije moguće ostvariti jer Srbi to ne bi razumeli“.

Međutim, nakon Rezolucije Informbiroa 1948. Jugoslavija i Albanija su zahladili odnose. Ostalo je istorija. Pritisci policije pod kontrolom Aleksandra Rankovića na Albance, potom njihove pobune krajem šezdesetih i početkom osamdesetih, veća prava za Kosovo po Ustavu iz 1974. pa ukidanje autonomije 1989, delimično iseljavanje Srba pod pritiskom osamdesetih, teror nad Albancima devedesetih, intervencija NATO-a, progon Srba. Uloge ugnjetača i žrtve su se menjale, ali nijedna od tih uloga nije donela dobro niti Srbima niti Albancima.

Izukrštane istorijske uspomene

Podozrenje jednih prema drugima blokira ne samo normalizaciju međusobnih odnosa već i normalizaciju i demokratizaciju njihovih društva, tako da Kosovo još služi kao izgovor za odustajanje od neophodnih promena u Srbiji, a zaziranje u Prištini od namera Beograda kao pokriće za odsustvo reformi na Kosovu.

Za početak, Srbi i Albanci treba da se prisete da se kroz istoriju nisu samo mrzeli i sukobljavali već i zajednički ratovali protiv otomanske imperije, te da su Albanci štitili srpske manastire od upada Turaka.

Balkansko poluostrvo je jedna mešavina nacija sa izukrštanim istorijskim uspomenama, govorio je Dimitrije Tucović. Međutim, te uspomene kao mora pritiskaju još uvek turobnu balkansku realnost.

“Ako ima političkoga realiteta na Balkanu, to je nužnost zajednice balkanskih naroda. Deoba nije moguća a da se ne pogazi nacionalni princip, ne ugrozi državni opstanak, ne povrede stvarni privredni interesi i uobražena i preživela istorijska prava”, proročanski je govorio Tucović.

Jedini način da Srbi i Albanci izađu iz začaranog kruga sukoba i podozrenja jeste da shvate da im je geografija sudbina, odnosno da ona nije samo nužnost koja nalaže da žive jedni pored drugih već i prilika da žive jedni sa drugima, te da se mudrost i vitalnost jednog naroda ne meri ostvarivanjem samo svojih interesa na štetu drugih, nego omogućavanjem da i susedni narodi ostvare svoje interese.

Jedino tako može zavladati mir i prosperitet na Balkanu. Tek tada će pogrdna imena “šiptari” i “škije” dobiti isključivo folklorno značenje.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG