Dostupni linkovi

Vanredna vijest

'Revolt protiv revolta' koji je potresao svet u 2019.


Najmasovniji protesti u svetu od 1989. godine
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:34 0:00

“Demokratija je proces koji garantuje da se nama neće vladati bolje nego što to zaslužujemo.” Ova misao Bernarda Šoa na ciničan i originalni način potvrđuje često pominjanu izreku da narod ima onakvu vlast kakvu zaslužuje.

U današnjim okolnostima to bi značilo da su sami građani odgovorni zbog podrške – na osnovu prava na demokratski izbor – u osnovi nedemokratskim populističkim pokretima.

Međutim, time se zanemaruje manipulacija kao moćno oružje političara kojom se eksploatiše nezadovoljstvo i strahovi građana u kriznim i neizvesnim vremenima poput današnjeg.

Na taj način se može objasniti podrška birača populističkim snagama jer smatraju da su mejnstrim partije levo i desno od centra odgovorne za probleme kao što su rastuće socijalne nejednakosti, te da su zaboravile na široke mase.

No, pokazalo se da primamljivi, brzi i olaki recepti koje nude populisti nisu primenjivi u praksi, te da je populizam više simptom i izvor problema nego rešenje za njih.

Zato smo u 2019. godini osim protesta protiv mejnstrim politika – kao u Francuskoj „Žutih prsluka“ i više strukovnih sindikata - bili i svedoci “revolta protiv revolta”, kako ga naziva Dejvid Brooks (David Brooks) u “Njujork tajmsu” (The New York Times), odnosno pobuni nezadovoljnih građana, pre svega urbane srednje klase, protiv politika koje su se nudile kao istinske alternative etabliranoj umerenoj levici i desnici.

Primer za to su protesti u Boliviji i Venecueli protiv ultralevičarskih režima, zatim neočekivani uspeh mađarske opozicije na lokalnim izborima ili turske koja je pobedila u Ankari i Istanbulu, uprkos pritiscima populističkih vlasti u Mađarskoj i Turskoj.

Najmasovniji protesti od 1989.

Nakon neuspeha protesta pokreta poput “Okupirajmo Volstrit” u vreme izbijanja globalne ekonomske krize 2008, te Arapskog proleća 2011, u narednim godinama su izostali masovniji izlivi nezadovoljstva na ulicama.

Razočarana urbana srednja klasa se uglavnom povukla, dok su ruralni, radnički slojevi svoje frustracije mahom kanalisali kroz podršku populističkim snagama.

Val prosvjeda protiv banaka se širi Amerikom
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:24 0:00
Direktan link

Ta populistička reakcija širom sveta na neoliberalne ekonomske politike, globalizaciju, te zapadnocentrični međunarodni poredak nakon završetka Hladnog rata – rezultirao je izmenjenim političkim reljefom:

U Istočnoj i Centralnoj Evropi to je dovelo do uspona jakih nacionalnih lidera i partija kao što su Viktor Orban u Mađarskoj, Vladimir Putin u Rusiji i partije Zakona i pravde u Poljskoj.

U Južnoj Americi su na čelu levičarskog “ružičastog talasa” bila “tri musketara” - kako su ih nazivali – bivši predsednici Brazila, Venecuele i Bolivije, Lula da Silva, Hugo Čavez i Evo Morales.

Na Bliskom istoku je, pak, islamski fundamentalizam najizrazitiji vid tog protesta.

U Kini jača autoritarizam predsednika Si Đingpinga, u Indiji hindu nacionalizam premijera Narendre Modija.

Napokon, na samom Zapadu, to je vidljivo u politici Donalda Trampa “Amerika na prvom mestu”, te Bregzitu.

Tinjajuće nezadovoljstvo u zemljama koje se u širem smislu definišu kao “neliberalne demokratije”, razbuktalo se u 2019. godini širom sveta.

Protesti protiv autoritarizma u Rusiji i Kini

U Rusiji je liberalna opozicija organizovala seriju protesta, najmasovnije od 2012, bez obzira na masovna hapšenja.

Sukobi policije i demonstranata u Hong Kongu
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:17 0:00

U Hong Kongu prodemokratski aktivisti protestuju mesecima, a miting 1. jula, na kome se okupilo skoro dva miliona ljudi, bio je najveći još od skupa 1989. u znak podrške demonstrantima na trgu Tjenanmen u Pekingu. Oni zahtevaju više demokratije i očuvanje autonomije ove regije u odnosu na centralne kineske vlasti.

Moskovska policija tukla te privodila demonstrante i opozicionare
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:19 0:00

Protesti na Bliskom istoku

Nakon Arapskog proleća 2011, nekoliko bliskoistočnih zemalja ponovo su zapljusnuli protesti.

U Iranu već mesecima deo građana je na ulicama zbog sve teže ekonomske situacije, čemu su delimično doprinele pojačane američke sankcije, ali i korupcije, te zahteva za većim slobodama.

U Libanu se protesti zbog privrednih teškoća, najvećih od završetka građanskog rata 1990. godine, i korupcije doveli do pada vlade. Okidač za demonstracije je bio predloženi porez na Whatsapp (Vocap).

Protesti u Libanu: 'Ne želim da idem iz zemlje'
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:45 0:00

Nezadovoljstvo građana mogu ponekad da izazovu i relativno marginalni i bizarni razlozi, čak i u autoritarnim državama kao što je Saudijska Arabija, gde je odluka vlasti o stoprocentnom porezu za restorane u kojima se puši nargila, izazvala žestoke kritike na društvenim mrežama.

Kontra 'ružičasti talas' u Južnoj Americi

Nakon “ružičastog talasa”, u kome su na vlast u nekoliko južnoameričkih zemalja došle levičarske populističke partije, poput Brazila, Venecuele i Bolivije, u njima se klatno pomera ka drugoj strani političkog spektra.

Posle smrti Uga Čavesa, njegov naslednik Nikolas Maduro nije uspeo da održi stabilnost Venecuele koja je uzdrmana talasom protesta nezadovoljnih građana ekonomskom situacijom i gušenjem političkih sloboda.

Kako je Venecuela podijelila svijet?
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:10 0:00

Zbog sličnih razloga nedavno je morao da odstupi sa vlasti u Boliviji Evo Morales, kao prvi predsednik iz redova Indijanaca starosedelaca.

Nemiri na ulicama Bolivije zbog izbornih rezultata
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:54 0:00

Doduše, u Brazilu je kontra trend, tačnije deo građana je nezadovoljan politikom desničarskog populističkog predsednika Žaira Bolsonara - koji je došao na vlast nakon dva levičarska šefa države - pre svega zbog eksploatacije Amazona.

I Čile potresa nezadovoljstvo građana, bez obzira što je ekonomski najuspešnija zemlja na kontinentu, ali su neoliberalne politike dovele do najvećeg socijalnog raslojavanja u Latinskoj Americi.

Mrtvi i povređeni u Čileu
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:28 0:00

Stoga je povećanje karti za metro od četiri odsto bio dovoljan okidač da na ulice najpre izađu studenti, a onda i drugi građani, ali uglavnom pripadnici srednje klase, a ne i najsiromašniji.

U Ekvadoru se protestovalo zbog ukidanja subvencija za gorivo.

Populisti bez rešenja za krizu

Zajedničko za sve ove situacije da su populističke politike raznih boja ugrozile ekonomski rast iako su upravo oni kritikovali mere štednje za koje se naročito zalaže nemačka kancelarka Angela Merkel. Tako je u Libanu otvarano samo tri hiljade novih radnih mesta godišnje, a bilo je potrebno 20 hiljada.

Ekonomski rast u SAD, kojim se predsednik Donald Tramp hvali, počeo je da usporava sa zaoštravanjem trgovinskog rata, pre svega sa Kinom. Zato su lideri obe zemlje na putu dogovora, uvideviši kakve bi mogle biti pogubne posledice ukoliko nastave trvenja.

Istovremeno, u Pakistanu je zbog politike visokih poreza populističkog premijera Imrana Kana – prodaja automobila pala za 39 odsto u poslednjem kvartalu, prenosi “Njujork tajms”.

Zbog toga, kako navodi Farid Zakarija (Fareed Zakaria), Međunarodni monetarni fond uviđa da svetska ekonomija “sinhronizovana usporava” i raste “najsporijim tempom od izbijanja globalne finansijske krize (2008)”.

Drugi zajednički imenitelj populističkih političara je korupcija. Primer za to je Trampov pokušaj da po principu “usluga za uslugu” privoli ukrajinske vlasti da istraže njegovog političkog rivala, koristeći kao polugu vojnu pomoć ovoj zemlji.

Doskorašnji libanski premijer Sad Hariri je, pak, dao 16 miliona dolara poznatoj južnoafričkoj manekenki sa kojom je bio u romantičnoj vezi, dok građani sve teže žive.

Žilavost populizma

U međuvremenu, iako populističke partije u Evropi nisu ostvarile značajnije uspehe u odnosu na prethodne godine, ipak su pokazale žilavost.

Tako su na izborima za Evropski parlament ostvarile manje više isti rezultat kao i na prethodnim 2014. No, po prvi put se desilo da dve ključne grupacije – narodnjaci i socijalisti nemaju većinu čak ni kada se udruže.

Međutim, novina je uspon liberala i zelenih koji su popunili taj prazan prostor, učinivši političku scenu složenijom ali i uravnoteženijom.

Evropski izbori, ekstremna desnica i veze s Rusijom
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:51 0:00

Doduše, činjenica je da populisti ne moraju nužno da dođu na vlast da bi diktirali agendu, što pokazuje zauzimanje mnogo rigidnijeg stava evropskih vlada prema migrantima nakon početnog entuzijazma da ih prime. Razlog za tu promenu politike je žestoka reakcija populističkih snaga čija je popularnost rasla zbog ovog pitanja.

Istina, populisti su ostvarili odlične rezultate u Mađarskoj, Francuskoj i Italiji.

Međutim, kada je Mateo Salvini, lider populističke Lige i ministar unutrašnjih poslova Italije, želeo da izazove vanredne parlamentarne izbore u zemlji u nastojanju da kapitalizuje prethodni uspeh, bivši koalicioni partner Pokret pet zvezdica i levičarska Demokratska stranka neočekivano su napravile dogovor, uprkos razlikama, tako da je Salvini umesto da postane premijer morao da se preseli u opoziciju.

I mađarski populistički premijer Viktor Orban je nakon velikog uspeha na izborima za Evropski parlament doživeo šok na lokalnom izborima na kojima je opozicija pobedila u 79 opština od 200, a osvojila je vlast i u Budimpešti.

To sve ukazuje na fluidnost i nestabilnost političke situacije, da su uzdrmane etablirane političke strukture, ali da alternative koje se nude nisu održive zbog čega je neizvestan put u budućnost, sa mnogo otvorenih opcija.

Bregzit kao pobeda populizma

Ubedljiva pobeda britanskih konzervativaca na nedavnim parlamentarnim izborima je ujedno i pobeda populističke politike započete na referendumu pre tri i po godine na kome je podržan Bregzit. Njihov lider i premijer Boris Džonson je u kampanji u velikoj meri oponašao Trampovu taktiku, mada je nastojao da se distancira od njega.

Naime, Džonsonov slogan “Oslobodimo britanski potencijal” je domaća varijanta Trampove krilatice “učinimo Ameriku ponovo velikom”.

Uspeo je da pobedi i u pojedinim uporištima laburista uverivši deo radničke klase u svoju varijantu ekonomskog populizma, odnosno da je zaštitnik njihovih interesa od “otuđenih centara moći u Briselu”.

Naime, za razliku od laburista koji su bili tradicionalni zastupnici ekonomskih interesa radničke klase – njoj je bitna i zaštita nacionalnih interesa i identiteta, a na tom terenu Džonsonovi torijevci su uverljivi.

Kako ističe indijski mislilac Pankraj Mišra (Mishra), dok je ljupki osmeh glumca Hjua (Hugh) Granta reklamirao čari engleske porodice, njena dragocena srebrnina je rasprodata.

“U procesu nezabeleženom ni u jednoj velikoj zapadnoj zemlji, mnogi veliki simboli nacionalne moći, prestiža i glamura – Britiš Stil (British Steel), Rols Rojs (Rolls-Royce), Aston Martin, Bentli (Bentley), Jaguar, Debenhams…– nestali su ili prešli u ruke vanbritanskog kapitala od 80-ih godina do danas,” podseća Mišra i dodaje da je u septembru kompanija Tomas Kuk (Thomas Cook), čiji je klijent bio i Čerčič (Churchill), postala nesolventna, ostavivši na cedilu mnoge klijente van zemlje, te primorala vladu da se upusti u najveću civilnu operaciju spasavanja posle Denkerka 1940, tačnije evakuacije više od 300 hiljada britanskih i francuskih vojnika koji su se povlačili pred naletom Hitlerovih snaga.

“Ništa kao izvesna doza beskompromisnog Bregzita ne može tako očvrsnuti nacionalni duh i telo za energičan uspon do sunčanih visova nove imperije…Za razliku od kolebljivaca, on (Džonson) sebe predstavlja kao spasioca engleske jedinstvene sudbine,” zaključuje Mišra.

Kampanja torijevaca je vođena na lažnim premisama i obećanjima. Stoga su, prema pisanju “Indipendenta” (The Independent), ovo bili prvi “postistiniti” izbori, sa opasnošću da u budućnosti to postane norma.

Johnson: Snažan mandat da okončamo Brexit
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:00:56 0:00

Naime, Džonson je tvrdio da ne želi vanredne parlamentarne izbore, ali ih je priželjkivao od trenutka kada je postalo lider konzervativaca u julu. Procenio je da mu najviše odgovaraju neposredno uoči okončanja Bregzita 31. januara, a onda je u kampanji tvrdio da je parlament blokirao izlazak Velike Britanije iz EU, i samim tim volju naroda na referendumu 2016.

“To je bio čisti Tramp: narod nasuprot establišmenta…na (ovim) izborima tipa ’mi’ protiv ‘njih’ uočen je isti sirovi populizam koji je pomogao bloku koji je vodio kampanju za izlazak da pobedi na referendumu 2016,” navodi “Indipendent”.

Kako ističe Rajan Šorthaus (Ryan Shorthouse), šef liberalnog konzervativnog instituta “Brajt Blu” (Bright Blue), malo je verovatno da će se Džonson svrstati uz liberatijance, koji se zalažu za tržišni fundamentalizam, niti uz rivalske centrističke grupe.

“Ne mislim da će biti intelektualne konzistentnosti u Borisovoj vladi. Jedino će se fokusirati na pobedu a onda zadržavanje podrške radničke klase…On je oportunista. Usmeriće se na stranu gde je najveća verovatnoća da će politički profitirati. Duboko u srcu, on je verovatno osoba koja najviše brine kako da osvoji vlast,” smatra Šorthaus.

Dakle, slogani “Dovršimo Bregzit” i “Povratimo kontrolu” su pomogli u dobijanju izbora i povlačenju prvog koraka u izlasku iz EU 31. januara.

Međutim, iako je Džonson progurao i meru da nema produženja pregovora o trgovinskom sporazumu nakon decembra 2020, stručnjaci upozoravaju da je reč o veoma složenom procesu koji može da potraje i tri godine sa neizvesnim posledicama po britansku ekonomiju čija je produktivnost već opala do pet odsto.

Na ovo primeru se pokazuje validnost stava nekadašnjeg francuskog političara Edgara Pizanija (Pisanija) koji je desetak godina bez Bregzita kazao da demokratijama ne prete toliko diktature koliko gubljenje njene sopstvene "genijalnosti", zato što u njoj politički spektakl postaje sve značajniji od argumenata.

Trampov ekonomski i kulturni populizam

Tri godine nakon pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima, rasprava o uzrocima njegove pobede sada se usmerava na pitanje da li ima šansi da osvoji i drugi mandat 2020.

Kako ističe Bobi Džindal (Bobby Jindal), bivši guverner Luizijane i nekadašnji takmac za predsedničku kandidaturu republikanaca, mnogi birači doživljavaju tradicionalne republikance kao ekonomsku elitu koja ne mari previše za interese radnika, a demokrate kao kulturnu elitu koja ne deli njihov patriotizam i pogled na svet.

To znači da demokrate zbog svog kulturnog liberalizma otuđuju od sebe populističke patriote, a republikanci to čine fokusiranjem na slobodnu trgovinu i profit korporacija.

Stoga je Tramp pridobio njihovo poverenje populističkom porukom u kojoj je spojena i kulturna i ekonomska komponenta, zbog čega je uspeo da pridobije i deo pristalica Bernija Sandersa i Baraka Obame – što tradicionalnim republikancima ne bi pošlo za rukom, ocenjuje Dejvid Lionhard (David Leonhardt) u “Njujork tajmsu”.

On ističe da u Trampovom nastupu ima dosta nekonzistentnosti između njegove populističke retorike i politike koja ide u prilog elitama, ali pošto vešto igra na kartu da većina birača naginje levo kada je reč o ekonomiji, ali da su im veoma važna i identitetska pitanja – na šta demokratski kandidati još uvek nemaju uverljiv odgovor - to čini realnim šanse aktuelnog predsednika SAD da dobije i drugi mandat.

Donald Trump – Od biznismena do predsjednika
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:04:47 0:00

Demokratski despotizam

Još je Aristotel uočio kako despotija, za razliku od tiranije, počiva na dobrovoljnom potčinjavanju građana vlastima, a što je u 19 veku Tokvil uobličio u pojam demokratskog despotizma.

U knjizi “Postedmokratija”, objavljenoj 2004, Kolin Krauč (Colin Crouch) tvrdi da je prošao “demokratski trenutak”, kojim se u SAD označava period uoči Drugog svetskog rata, a u Evropi nakon njega. To, po Krauču, znači da se razvijene zemlje bliže stadijumu “postdemokratije”, kojeg, zapravo, karakterišu mnoge pred-demokratske osobine, uključujući i populizam.

Stoga je Džon Kin (John Keane), profesor Univerziteta u Sidneju, u nedavnom intervjuu za RSE opisao populizam kao “autoimunu bolest demokratije”, jer se hrani uz pomoć demokratskih institucija. Zato smo, po njegovim rečima, svedoci “marša” novih despota u 21. veku, kojih, osim tradicionalno na Istoku, sada ima i na Zapadu.

Da li je moguć novi društveni ugovor?

Očito je da je svet u velikom previranju i da su svi scenariji u igri. Nesumnjive su manjkavosti liberalne globalizacije, što izaziva veliko nezadovoljstvo i pothranjuje populizam, ali je, takođe, belodano da ni on nije održiva alternativa, već dodatno destabilizuje situaciju.

Zbog toga jača gnev na svim stranama – kako populista tako i protiv populističkih režima, Zanimljivo je da su svi ti protesti uglavnom bez lidera.

O fenomenu protesta bez vođe kao instrumenta za transformaciju demokratije u 21. veku je pisao Pjer Rozanvalon (Pierre Rosanvallon) Pjer u knjizi “Kontra-demokratija: Politika u vremenu nepoverenja” (Counter-Democracy: Politics in an Age of Distrust).

On smatra da ne treba očekivati političare koji se zalažu za dugoročne vizije, a građani će utvrditi svoj suverenitet kao moć nepristajanja, odnosno da će stupati na scenu samo da odbace određene mere ili raskrinkaju pojedine političare.

S jedne strane, odsustvo lidera na ovim protestima može biti dobro jer se smanjuje rizik da neko izneveri pokret. S druge, pak, problem je što zahteve sa demonstracija neko treba da artikuliše u konzistentan program efektivno političko delovanje.

U svakom slučaju, političkim liderima predstoji nimalo lak zadatak da, kako ističe Dejvid Bruk, napiše novi društveni ugovor kojim će biti ponešto dobiti i obrazovana urbana srednja klasa i siromašniji pripadnici radničke klase.

Srednja klasa želi zaštitu demokratskih sloboda i života u pluralističkom društvu, a radnička klasa, koja podržava populiste, da prosperira u modernoj ekonomiji te da se poštuje njen doprinos nacionalnom projektu.

Prepoznaje li se negde neko ko bi mogao ponuditi novi društveni ugovor ili je to opsena?

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG