Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Trideset godina od pada Berlinskog, podižu se novi zidovi


Podizanje novih berlinskih zidova
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:28 0:00

Podizanje novih berlinskih zidova

Nakon što je pre 30 godina pao Berlinski zid - jedini u istoriji čija je svrha bila sprečavanje bekstva sopstvenih građana, a manje onemogućavanje ulaska nepoželjnih - sada se ponovo podižu novi "berlinski zidovi" sa prvobitnom namenom da spreče "upad uljeza", odnosno "drugog".

Ushićenje iz te čudesne 1989. godine (annus mirabilis) o konačno ostvarenom "carstvu slobode" nakon "carstva ropstva" - ubrzo su zamenili neizvesnost, strepnja i razočarenje, jer teret i benefiti tog blagostanja nisu podjednako podeljeni. Kako je napisao Džon Fefer (John Fefer) u knjizi: "Naknadni šok: Putovanje u srušene istočnoevropske snove" (Aftershock: A Journey into Eastern Europe's Broken Dreams), "za posleratnu generaciju u Istočnoj Evropi komunizam je bio 'bog koji je izneverio'; za sadašnje generacije liberalizam je 'bog koji je izneverio'".

Kao posledica, jačaju autoritarizam i populizam, koji profesor Univerziteta u Sidneju Džon Kin (John Keane) opisuje "kao autoimunu bolest demokratije, jer se hrani uz pomoć demokratskih institucija". On objašnjava da populističke partije koje nastupaju sa politikom u ime naroda, mobilišu građane da bi pobedile.

"Međutim, kada dođu na vlast umesto očekivanog ublažavanja retorike, jer su ostvarile cilj, umesto politike u ime i u interesu naroda, počinju da uništavaju ključne demokratske mehanizme", kazao je Kin za RSE.

(Retko viđene fotografije o početku i kraju Berlinskog zida)

"Retrospektivna pristrasnost"

Gledano iz današnje perspektive, pad Berlinskog zida i slom socijalističkih režima izgledao je kao neminovnost. Prema rečima britanskog istoričara Timoti Garton Eša (Timothy Garton Ash), "sve što se dogodilo izgleda kao da je moralo da se dogodi. Kao što je jedan analitičar objasnio nekoliko godina nakon 1989: niko ovo nije predvideo, ali je svako kasnije mogao to da objasni".

Radi se o "iluziji retrospektivnog determinizma", kako je naziva Henri Bergson, ili, po rečima Lešeka Kolakovskog, o "zakonu beskonačnog izobilja", odnosno da se za svaki događaj može pronaći beskonačan broj objašnjenja.

Poznati mađarski disident i filozof Gašpar Mikloš Tamaš (Gáspár Miklós Tamás) je izjavio nedavno za RSE da su ljudi zaboravni.

"Svima razboritima je bilo jasno da je nakon vojnog puča i uvođenje ratnog stanja u Poljskoj 1981. godine došao kraj poststaljinističkim režimima u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Bilo je prilično neuobičajeno u socijalističkim sistemima da komunistička partija nije mogla da reši problem, već je morala da se angažuje armija. U svakom slučaju, to je značilo da su ti režimi potrošili svoje rezerve. Jedino se postavljalo pitanje šta će biti sa Sovjetskim Savezom", naveo je.

S druge strane, nekadašnji češki disident Jan Urban rekao je za RSE da mu iz današnje perspektive 1989. godina izgleda "kao san", jer u to vreme nije verovao da će doći kraj socijalističkom poretku.

"Nekoliko čuvenih poljskih disidenata, uključujući Adama Mihnjika (Adam Michnik), došli su u julu 1989. u Prag. Adam nam je govorio: 'Gotovo je', ali ja nisam verovao u to", priča.

Dodaje da je malobrojni disidentski pokret bio zatečen i "Plišanom revolucijom" u Čehoslovačkoj, koju su pokrenuli studenti u novembru 1989.

"Sramota je koliko smo bili nepripremljeni, jer nismo očekivali promene.Čak nismo ni razgovarali o tome šta tačno želimo umesto komunizma. Sve što smo radili, stoprocentno je bila samoodbrana", kaže Urban.

Umesto savršenog sveta disidenti su težili "normalnom životu" u "normalnoj zemlji". Nemački pesnik Hans Magnus Encensberger (Hans Magnus Enzensberger) je napisao da su mu tokom posete Mađarskoj najžešći kritičari komunističkog režima rekli: "Mi nismo disidenti, mi predstavljamo normalnost".

Slogan poljskog disidenta Adama Mihnjika bio je: "Sloboda, bratstvo, normalnost".

Zatečeni Zapad

Krah socijalističkih režima zatekao je ne samo njegova rukovodstva, već i Zapad.

Prema nepotvrđenim informacijama, nakon pada Berlinskog zida, britanski diplomata Robert Kuper (Robert Cooper) napravio je gumene pečate na kojima je pisalo "OBE" (Overtaken by Events - zatečen događajima). Potom je zatražio od svojih kolega da pregledaju i po potrebi pečatiraju postojeće fajlove. Iako su zapadne zemlje podržavale disidentski pokret u socijalističkim zemljama, nisu bile sigurne da li su u stanju da preuzmu kormilo, jer su im ličili na bradate studente sa Berklija 1960-ih.

Tok istorije mogao je da bude i drugačiji, mnogo krvaviji, da je prevladala tvrda struja u Kremlju. (Na fotografiji Mihail Govrbačev na obilježavanju pada Berlinskog zida 2014. godine)
Tok istorije mogao je da bude i drugačiji, mnogo krvaviji, da je prevladala tvrda struja u Kremlju. (Na fotografiji Mihail Govrbačev na obilježavanju pada Berlinskog zida 2014. godine)

Mađarski istoričar Viktor Sebestjen (Victor Sebestyen), navodi priču svedoka sa sastanka američkog predsednika Džordža Buša starijeg i mađarskog disidenta Janoša Kiša u Budimpešti u junu 1989. Nakon toga, Buš je rekao svojim saradnicima: "To nisu pravi ljudi za upravljanje ovom zemljom." To je značilo da je se bolje držati uglađenih reformisanih komunista, poput Gorbačova.

Kako navodi Timoti Garton Eš, iako je oprezan stav Vašingtona delom proizlazio iz loše procene situacije, "to je bila najbolja moguća pozicija koju su mogli da zauzmu. Ovaj put, za razliku od 1956, niko u Moskvi nije mogao da tvrdi da Amerika potpaljuje vatru u Istočnoj Evropi". Štaviše, Buš je lično zamolio generala Vojćeha Jaruzelskog (Wojciech Jaruzelski) da se kandiduje za predsednika Poljske, kao garant stabilnosti, i aktivno se trudio da ničim ne ometa Gorbačova.

"To uzdržavanje Amerike olakšalo je odluku Sovjetskog saveza da se povuče i dopusti da se događaji u srednjoistočnoj Evropi odvijaju svojim tokom. Moglo bi se čak reći da je Vašington dobro postupio time što je pogrešio", zaključuje Eš.

Anatoli Černjaev, savetnik Mihaila Gorbačova, ukazuje na njegov veliki doprinos padu Berlinskog zida: "To je zasluga Gorbačova. Osetio je zov istorije i pomogao joj da pronađe svoj prirodni put."

Zaista, tok istorije mogao je da bude i drugačiji, mnogo krvaviji, da je prevladala tvrda struja u Kremlju. Zato bivši švedski premijer Karl Bilt (Karl Bildt) ističe da "danas treba da odamo počast ne samo ljudima koji su se borili za promene, već i onima koji su odbili da pošalju tenkove. Krv je mogla da ponovo pliva evropskim ulicama, ali nije", ističe Bilt.

Naravno, svako navodi svoj doprinos padu komunizma. Poljaci ukazuju na značaj pokreta Solidarnost, a katolici ističu ulogu poljskog pape, naročito njegovih ohrabrujućih poseta Poljskoj 1979, 1983. i 1987. Mađari naglašavaju doprinos svojih reformističkih komunista koji su podigli gvozdenu zavesu propuštajući kroz nju građane Istočne Nemačke koji su bežali od svog režima.

U svakom slučaju, glavni uzrok kraha socijalizma je što nije obezbedio dovoljno hleba i slobode. Međutim, to pitanje, na paradoksalan način, ponovo je izvor potresa - ne samo u postkomunističkom svetu.

Vreme mimikrije umesto kraja istorije

U duhu te trijumfalističke atmosfere krajem 1980-ih, Frensis Fukujama (Francis Fukuyama) je proglasio "kraj istorije", tvrdeći da su razrešeni svi veliki ideološki sukobi, a sud istorije je za pobednika proglasilo liberalnu demokratiju zapadnog tipa kao jedini mogući ideal, odnosno da zapadna civilizacija ovaploćuje prirodni poredak modernog sveta.

To je postkomunističkim društvima nalagalo kao glavni cilj oponašanje zapadnog liberalnog modela, koji se iskazivao različitim pojmovima - amerikanizacija, evropeizacija, globalizacija. Međutim, kako navode Ivan Krastev i Stiven Holms (Stephen Holmes) u upravo objavljenoj knjizi "Svetlo koje se ugasilo" (The Light that Failed), to je značilo modernizaciju kroz imitaciju i integraciju kroz asimilaciju.

Krastev i Holms navode da, gledano kroz tu prizmu, revolucija koju je pokrenuo američki predsednik Donald Tramp (Donald Trump) predstavlja "ironično" ispunjenje obećanja da će zemlje koje su se oslobodile komunističke vladavine ličiti na SAD.
Krastev i Holms navode da, gledano kroz tu prizmu, revolucija koju je pokrenuo američki predsednik Donald Tramp (Donald Trump) predstavlja "ironično" ispunjenje obećanja da će zemlje koje su se oslobodile komunističke vladavine ličiti na SAD.

Prema njihovom mišljenju, to odsustvo alternative - u odnosu na kanonski status liberalne demokratije i imperativ da se "vesternizuju" - a ne privlačnost autoritarne prošlosti ili istorijski ukorenjeno neprijateljstvo prema liberalizmu, najbolje objašnjava antizapadni etos koji dominira danas u postkomunističkim društvima.

Oni ističu da je sama spoznaja da "nema drugog puta" pružila dodatni, nezavisni motiv u odnosu na druge podsticaje za talas populističke ksenofobije i reakcionarnog nativizma koji je počeo u Centralnoj i Istočnoj Evropi, a sada je zapljusnuo i veći deo sveta.

Krastev i Holms navode da, gledano kroz tu prizmu, revolucija koju je pokrenuo američki predsednik Donald Tramp (Donald Trump) predstavlja "ironično" ispunjenje obećanja da će zemlje koje su se oslobodile komunističke vladavine ličiti na SAD. "U čudnom obrtu, Tramp je uzdigao Putinovu Rusiju i Orbanovu Mađarsku kao model za SAD", naglašavaju autori knjige.

"Naprotiv, ta zakasnela poslednja revolucija moderne samo je do krajnjih konsekvencija dovela transparentnost materijalističke prirode neoliberalnoga kapitalizma", kaže Papić (na fotografiji natpis 'Kapitalizam - ubica')
"Naprotiv, ta zakasnela poslednja revolucija moderne samo je do krajnjih konsekvencija dovela transparentnost materijalističke prirode neoliberalnoga kapitalizma", kaže Papić (na fotografiji natpis 'Kapitalizam - ubica')

Stoga, kako ističe zagrebački profesor Žarko Papić, liberalna demokratija nije trijumfovala padom komunizma 1989.

"Naprotiv, ta zakasnela poslednja revolucija moderne samo je do krajnjih konsekvencija dovela transparentnost materijalističke prirode neoliberalnoga kapitalizma. Događaji iz 1989. godine stoga nisu bili nipošto radikalna revolucija postojećeg sveta. Bila je to politička revolucija zakasnele moderne u njenim rubnim područjima", ocenjuje Papić.

Radilo se o revolucijama čiji je cilj, prema rečima nemačkog filozofa Jirgena Habermasa, bilo korigovanje nedostataka i nepravdi iz prethodnog sistema (rectifying revolutions) i hvatanje priključka sa modernim svetom (catch-up revolutions). Njihov cilj je bio omogućavanje postkomunističkim društvima da steknu to što zapadna već poseduju. Stoga, po Habermasu, nakon 1989. nije bilo inovativnih i ideja okrenuti ka budućnosti.

Novi svetski nered

U vreme Fukujaminog utopističkog najavljivanja "kraja istorije", američki profesor Ken Džovit (Ken Jowitt) upozorio je u knjizi "Novi svetski nered" (New World Disorder) početkom 1990-ih da je završetak Hladnog rata, umesto trijumfa, kao vulkanska erupcija uzdrmao svet i da predstoji vreme haosa i neizvesnosti.

Za razliku od Fukujamine kosmopolitske vizije sveta u kome će granice izgubiti na važnosti, Džovit je ukazao na opasnost od menjanja granica i povratak starih, etničkih i verskih identiteta i jačanja sukoba. Štaviše, da će se na uzdrmanim temeljima nacionalne države zbog globalizacije, uzdići "pokreti gneva", što se proročanski pokazalo tačnim sa pojavom Al-Kaide i kasnije militantne organizacije "Islamska država".

Dugo se vremena na Zapadu smatralo da je Fukujama u pravu, a teze poput Džovitovih, a naročito Semjuela Hantigtona (Samuel Huntington) o "sukobu civilizacija", smatrale apokaliptičnim i preteranim.

Međutim, pokazalo se da je Džovit bio u pravu i njegov stav o krizi globalnog identiteta u mnogome objašnjava zbog čega su ojačali autoritarizam i populizam, ne samo u postkomunističkim već i zemljama razvijene demokratije na Zapadu.

Revolucija 1989. kao mimikrija

Uzrok kasniji problema treba tražiti u samoj prirodi događaja 1989. godine. Zapravo, kako ističe bugarski analitičar Ivan Krastev postojale su "dve 1989" Jedna kosmopolitskih intelektualaca poput Vaclava Havela i Adama Mihnjika, a druga nacionalista kao što je Jaroslav Kačinjski (Jaroslaw Kaczynski).

"Neko vreme su mirno koegzistirali zato što je pridruživanje Evropskoj uniji bilo najbolji način da se trajno izmakne iz zone ruskog uticaja. Ali tenzija između kosmopolitizma (evropskih integracija) i nacionalizma nikada nije nestala. Centralna i istočna Evropa mogu da uvezu zapadne političke institucije, ali ne i društvene identitete koji ih podržavaju. Tamo je bilo socijaldemokrata, ali ne i jakih sindikata; bilo je klasičnih liberala, ali bez stvarne zajednice biznismena", navodi Krastev.

(Video: Vaclav Havel - Plišana revolucija, 1989.)
Vaclav Havel - Plišana revolucija, 1989.god.
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:06:35 0:00

Zbog toga su to "demokratije bez demokrata", u kojima su birači mogli da menjaju vlade, ali ne i suštinsku politiku koja je vodila produbljivanju socijalnih nejednakosti i jačanju netolerancije. Stoga mnogi građani, naročito gubitnici u tranziciji, sa nostalgijom navode da je jedina "država blagostanja" za koju znaju, postojala u vreme socijalizma.

Takvo raspoloženje je plodno tle za populizam koji, kako ističe Jan-Verner Miler (Jan-Werner Muller), iskazuje neprijateljstvo pre svega prema pluralizmu, prema "drugome". "Populisti tvrde da oni i samo oni predstavljaju narod… Polaganje prava na isključivo predstavljanje nije empirijsko, već uvek izrazito moralno," navodi Miler. U tom kontekstu, političari poput Kačinjskog ne predstavljaju sve Poljake, već samo "prave Poljake".

Migracije kao moderne revolucije

Pojedini analitičari, poput Branka Milanovića, smatraju da se današnji problemi u postkomunističkim zemljama delimično mogu objasniti i činjenicom da revolucije 1989. nisu bile samo demokratske, već i borba za nacionalno oslobođenje i samobitnost. Naime, u poslednjih 200 godina, sve ove zemlje su manje više bile pod tuđinskom vlašću ili uticajima: Austro-Ugarska, Pruska, Rusija, potom Sovjetski Savez.

Dakle, te 1989. bila je prilika da konačno postanu nezavisne i ravnopravne u međunarodnom poretku. Po tom viđenju, dolazak migranata druge boje kože samo bi narušio tu stečenu samobitnost.

Pre Hitlerove i Staljinove invazije 1939. Poljska je bila multikulturno društvo u kome su više od trećine stanovništva činili Nemci, Ukrajinci, Jevreji i drugi. Međutim, danas je poljsko društvo jedno od etnički najhomogenijih u svetu - 98 odsto stanovništva su etnički Poljaci. Stoga, kako ističe Ivan Krastev, za mnoge od njih povratak etničkog diverziteta znači povratak u burno međuratno razdoblje.

Međutim, da bi se shvatilo današnje protivljenje u postkomunističkim društvima dolasku migranata, treba imati u vidu širi kontekst, tačnije masovan odliv stanovništva iz ovih zemalja nakon pada Berlinskog zida. Naime, za razliku od Francuske revolucije 1789, ili Boljševičke 1917. godine, kada su iz ove dve zemlje bežali poraženi neprijatelji revolucija, kako navode Krastev i Holms, nakon sloma socijalističkih režima 1989. pobednici su bili ti koji su masovno odlazili na Zapad, a ne gubitnici.

U nestrpljenju da se u njihovim zemljama uspostave principi zapadnog društva kao i njegovo bogatstvo, emigrirali su na sam Zapad da bi ostvarili svoje životne ideale.

Da bi se shvatilo današnje protivljenje u postkomunističkim društvima dolasku migranata, treba imati u vidu širi kontekst, tačnije masovan odliv stanovništva iz ovih zemalja nakon pada Berlinskog zida (Fotografija sa protesta u Pragu 2015, sa natpisom 'Ne želim izbeglice i islam u Češkoj Republici. Izlazak iz EU je rešenje')
Da bi se shvatilo današnje protivljenje u postkomunističkim društvima dolasku migranata, treba imati u vidu širi kontekst, tačnije masovan odliv stanovništva iz ovih zemalja nakon pada Berlinskog zida (Fotografija sa protesta u Pragu 2015, sa natpisom 'Ne želim izbeglice i islam u Češkoj Republici. Izlazak iz EU je rešenje')

Tako je iz Latvije otišlo 27 odsto stanovnika. Stoga se strahom od nestanka nacije delimično može objasniti gotovo neprijateljska reakcija prema migrantima u vreme njihovog priliva posle 2015.

Histerija zbog nepostojećih migranata koji će, navodno, preplaviti njihove zemlje služi da se iluzornom opasnošću (imigracije) predstavi zameni stvarna opasnost (depopulacija i demografski kolaps), ali koju ne mogu da pominju, ističu Krastev i Holms.

Zbog toga se, prema rečima Adama Mihnjika, u Poljskoj stvara odijum prema muslimanima, iako u njoj nema muslimana. "Kao što smo u zemlji u kojoj nema Jevreja imali talas antisemitizma," dodaje Mihnjik.

Podizanje novih berlinskih zidova
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:53 0:00
Direktan link

Novi, nevidljivi zidovi

Stiče se utisak da populisti u Varšavi i Budimpešti nastoje da iskoriste izbegličku krizu na Zapadu kao šansu za Istok. Kako navode Krastev i Holms, kalkulacija je da će građani postkomunističkih zemalja prestati da odlaze na Zapad ako on izgubi privlačnost. Stoga omalovažavanje Zapada i tvrdnje da njegove institucije "nisu vredne oponašanja", može se objasniti kao imaginarna osveta podstaknuta ozlojeđenošću.

Takvom retorikom se osim očiglednih zidova prema migrantima, podižu i nevidljivi, mnogo opasniji zidovi prema Evropi, ali i unutar samih postkomunističkih društava sa nesagledivim posledicama.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG