Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Most: Vučićevo 'zlatno doba' ili vunena vremena?


Mohamed Alabar iz kompanije Eagle Hills i predsednik Srbije Aleksandar Vučić otvaraju radove na projektu "Beograd na vodi", 15. april 2016.

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome - ispunjava li se Vučićevo obećanje dato pre godinu i po dana da Srbiju od 2018. do 2022. čeka zlatno doba. Sagovornici su bili dva profesora ekonomije - Milojko Arsić sa Ekonomskog fakulteta i Miodrag Zec sa Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta.

Bilo je reči o tome za koga je sadašnji trenutak u Srbiji zlatno doba, a za koga su to vunena vremena, kako je moguće ostvariti zlatno doba kada je poslednjih godina privreda Srbije najsporije rasla od svih zemalja Centralne i Istočne Evrope, kako je ostvaren budžetski suficit kojim se vlada toliko hvali i čemu on služi, zašto su strani investitori toliko navalili na Srbiju - da li ih najviše privlači jeftina radna snaga i subvencije koje im vlada daje, zašto se domaćiim firmama ne nude iste pogodnosti kao strancima, da li će se krajem godine konačno ispuniti ono što Vučić obećava već tri godine - da prosečna plata bude 500 dolara, zbog čega toliki broj mladih odlazi u inostranstvo iako u Srbiji, kako vlada tvrdi, cveta privreda, kao i o tome ko sve veruje u Vučićevu priču o zlatnom dobu.

Omer Karabeg: Kada je najavljivao zlatno doba Vučić je postavio jedan uslov. Rekao je da će se u periodu od 2018. do 2022. godine živeti bolje nego ikada, uz uslov da, kako je rekao, sačuvamo mir i stabilnost. Mir i stabilnost su sačuvani, a da li je počelo zlatno doba, da li Srbija živi u zlatnoj sadašnjosti?

Miodrag Zec: Veliki deo javnosti misli da se to dešava. Drugi deo je, međutim, vrlo kritičan prema Vučićevom ekonomskom i političkom programu i tvrdi da nastupaju vunena vremena, a ne zlatno doba. Ja pripadam onima koji misle da su u Srbiji sva kapitalna pitanja otvorena i ne vidim kada će i kako će biti zatvorena. To mislim na geostrateška pitanja - odnos prema Zapadu i prema Istoku i kosovski čvor - kao i na lošu ekonomsku politiku koja ceo razvoj bazira na prodaji radne snage i to one niskokvalifikovane preko stranih investicija. Inače, ovde je na sceni izmicanje budućnosti. Stalno se govori: biće, biće, biće. Zato se ljudi šale i kažu: možda je sada zaista zlatno doba, jer ko zna šta nas čeka. Jednom rečju, mi živimo u geostrateškoj konfuziji i geostrateškom tumbanju, jer se kao društvo nismo sporazumeli kojim ćemo smerom dalje. Mi stalno menjamo smer i vrtimo se u krug, a nismo ni blizu odgovora kakvu mi to državu i društvo želimo.

'Zlatna' Srbija na začelju Evrope

Milojko Arsić: Najava zlatnog doba od strane predsednika Vučića je krajnje neuobičajena. Kada se govori o zlatnom dobu, obično se priča o nečemu što se dogodilo, o nečemu što je trajalo dve-tri decenije kada je zemlja ostvarila visoke stope rasta što je dovelo do značajnog poboljšanja životnog standarda širokih slojeva stanovništva. U novijoj ekonomskoj istoriji kao primeri zlatnog doba navode se veliki rast nemačke i japanske privrede nakon Drugog svetskog rata, a u najnovijoj uspon Kine. To su primeri koji s pravom mogu da nose epitet zlatnog doba, ali je vrlo neuobičajeno da se takvo nešto najavljuje.


Budućnost je u principu nepredvidiva. Niko ne zna šta će biti narednih godina. To jednim delom zavisi od ekonomske politike, a velikim delom i od međunarodnih kretanja. Kad govorimo o ekonomskoj politici, privreda Srbije je tokom prethodnih desetak godina spadala u privrede sa najmanjim rastom među zemljama Centralne i Istočne Evrope. Ni u poslednje dve godine stvari se nisu značajno poboljšale. Istina, prošle godine privredni rast je bio na nivou proseka zemalja Centralne i Istočne Evrope, ali u ovoj godini on je niži od tog proseka. U prošloj i ovoj godini imamo relativno visok rast zarada, što građani sigurno pozdravljaju. Međutim, taj rast znatno prevazilazi rast proizvodnje i produktivnosti i on nije dugoročno održiv.

Omer Karabeg: Jedan od najvećih uspeha Vučićeve vlasti, čime se vlada posebno ponosi, je suficit u budžetu u poslednje dve godine. Ima li narod koristi od tog suficita?

Miodrag Zec: Taj suficit nije ostvaren strateškim promenama u konceptu države i društva i stavljanjem svih troškva pod kontrolu, već prevashodno smanjivanjem plata i penzija. Ja mogu da shvatim da država može svojim zaposlenim smanjiti plate, ali smanjiti penzije koje su stečeno pravo, i retroaktivno promeniti ceo penzioni sistem je nešto što se ne događa u zemlji koja ima stabilan pravni sistem. S tog stanovišta taj suficit nije dobar. Inače, to što je ostvaren suficit ne znači da su rešeni privredni problemi, pre svega produktivnost rada i ekspanzija proizvodnje. Pogotovo ekspanzija proizvodnje zasnovane na znanju. Jedna je stvar ako povećavate broj trupaca koje sečete u šumi, a druga ako država i društvo zarađuju na tehnološkim inovacijama. Bogatstvo nacije može se ostvariti samo rastom koji je zasnovan na znanju, visokoj produktivnosti i na sofisticiranim proizvodima. Nažalost, mi nemamo visokoproduktivne grane. Mi ostvarujemo ekspanziju prevasohodno zahvaljujući jeftinoj radnoj snazi i subvencijama koje država daje stranim investitorima. To nije put u zlatno doba.

Mi ostvarujemo ekspanziju prevasohodno zahvaljujući jeftinoj radnoj snazi i subvencijama koje država daje stranim investitorima: Miodrag Zec
Mi ostvarujemo ekspanziju prevasohodno zahvaljujući jeftinoj radnoj snazi i subvencijama koje država daje stranim investitorima: Miodrag Zec

Šta sa suficitom?

Milojko Arsić: Suficit je ostvaren i značajnim povećanjem poreskih stopa. Prosečno povećanje poreskih stopa bilo je 13 do 14 posto. Donja stopa PDV-a povećana je sa 8 na 10, a gornja sa 18 na 20 posto. Povećana je stopa poreza na dobit, uvedene su akcize na električnu energiju, povećane su još neke druge akcize. Sve je to, uz smanjenje penzija i plata u javnom sektoru, doprinelo stvaranju suficita. Inače, suficit je sredstvo, a ne cilj ekonomske politike. Cilj ekonomske politike je ostvariti što veći rast standarda građana, koji se bazira na produktivnoj proizvodnji za tržište, a Srbija je daleko od tog cilja. Ova vlast preuveličava značaj fiskalnog suficita. Recimo, 2001. godine gotovo neprimetno je sprovedena fiskalna konsolidacija u periodu od nekoliko meseci i o tome se uopšte nije mnogo pričalo - ni tada, ni narednih godina. Sada se o fiskalnoj konsolidaciji priča kao o nekom vrhunskom rezultatu. Dobro je što smo iz velikog deficita prešli u mali suficit. Time smo omogućili smanjenje javnog duga. Ali striktno sa ekonomske tačke gledišta, suficit u prošloj i ovoj godini nije bio ni potreban. Jer, nije cilj države da ima suficit - neki mali fiskalni deficit bio bi primereniji.


Omer Karabeg: Srbija je prošle godine bila rekorder po količini direktnih stranih investicija. Zašto su stranci toliko navalili na Srbiju? Šta ih najviše privlači? Vi ste, gospodine Zec, pomenuli da su to jeftina radna snaga i subvencije.

Miodrag Zec: Kao što sam rekao, dva su faktora zbog kojih je Srbija, uslovno rečeno, popularna među stranim investitorima - relativno visoke subvencije koje se daju strancima i jeftina radna snaga koja radi na doradnim poslovima. Mi dobijamo industriju u kojoj će u dogledno vreme čitav niz poslova koji se obavljaju u Srbiji - biti robotizovan. To su manipulativni poslovi. To je velika opasnost za ovo društvo. Nemačkoj privredi je potrebna radna snaga, ali neće da je premešta u Nemačku. Jer, ako dođe do automatizacije, ti ljudi će onda izazvati čitav niz troškova. Zato Nemačka želi da radna snaga ostane u Srbiji, pa da Srbija snosi sve troškove - od školovanja do zdravstva i socijalne pomoći. Nemački poslodavci dođu ovde i angažuju radnu snagu kakva im treba i koliko im treba. Pogone mogu sutra lako zatvoriti i premestiti u neku drugu zemlju gde će dobiti povoljnije uslove.

Taj mač visi stalno nad Srbijom. Male zemlje su upale u mantru surove međusobne konkurencije ko će privući strane investicije. Ne kažem da te investicije nemaju kratkoročni efekat. Ali dugoročno razvoj jedne zemlje ne može da se bazira na stranim investicijama. Suština je u tome koje mi investicije dobijamo. Skoro je jedna naša novinarka napravila lepo poređenje stranih investicija u Češkoj i Srbiji. U Češkoj je Nemačka investirala u Škodu i tamo se proizvode automobili. U tom proizvodu i mi participiramo, jer nemačke fabrike jedan deo kablova prave u Srbiji i ti kablovi se ugrađuju u Škodine automobile. Zarađuje se, naravno, na finalnom proizvodu.

Privilegovani investitori

Milojko Arsić: Profesor Zec je pomenuo dva ključna faktora koja su uticala na veliki priliv stranih investicija - niski troškovi radne snage i subvencije. Pored radne snage i neki drugi troškovi su ovde niži - poput, recimo, troškova električne energije, što je u nekim tehnologijama važno. Srbija je privlačna i zbog toga što ona subvencijama, koje daje stranim investitorima, i raznim poklonima snižava troškove upotrebe kapitala. Onaj ko u Srbiji uloži 100 miliona evra preko subvencija i raznih poklona koje dobije od države - poput besplatnog zemljišta i komunalne infrastrukture - dobije vrednost od 150 miliona evra. Pored toga, strani investitori - naročito oni veći, imaju posebnu pravnu zaštitu. Oni dobijaju vladinog službenika koji ih štiti od birokratskih barijera s kojima se suočavaju domaća preduzeća. Štiti ih i od zloupotreba, prevara i reketiranja. U Srbiji privredni ambijent nije za sve isti. Jedan važi za strane investitore i preduzeća bliska vlasti, a drugi za ostala privatna domaća preduzeća. Takav privredni sistem onemogućava da se dugoročno ostvaruje visoki rast.

'Burazerska ekonomija' Srbije
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:08 0:00

Omer Karabeg: Vučić već tri godine obećava da će prosečna plata u Srbiji dostići 500 eura. Nedavno je izjavio da će se to biti do kraja godine. Verujete li da će krajem godine prosečna plata konačno biti 500 eura?

Milojko Arsić: Verujem. Nakon što je do sada to tri puta najavljivano, a nije se dogodilo, mislim da će ove godine to zaista da se dogodi. Najavljeno povećanje plata u javnom sektoru od preko devet posto trebalo bi tome da pripomogne. Takođe i relativno visok rast minimalne zarade će uticati da plate nešto više porastu. A svake godine u decembru imamo i sezonski skok plata tako da će plate krajem godine biti nešto preko 500 evra. Međutim, problem je što će plate u ovoj godini znatno više rasti od rasta proizvodnje. Ove godine će rast društvenog proizvoda biti oko tri procenta, a realni rast plata će biti negde oko osam, možda čak i devet posto. To znači da se cenovna konkurentnost privrede Srbije na svetskom tržistu pogoršava. Ako plate rastu brže od produktivnosti, to ima za posledicu povećanje trgovinskog deficita koji u Srbiji raste već treću godinu. Ako se to nastavi, može biti ugrožena makroekonomska stabilnost.

Precenjeni dinar

Miodrag Zec: Prosečna plata od 500 dolara je politička parola koja je već dugo u opticaju. Krajem ove godine taj politički cilj će verovatno biti dostignut, ali će to otvoriti čitav niz pitanja o kojima je govorio profesor Arsić. S druge strane, Srbija precenjuje nacionalnu valutu, što je u principu loša stvar i što se pokazuje u platnom bilansu. Možete oboriti kurs evra i na 105 i na 95 dinara i onda ćete lako dobiti prosečnu platu od 500 evra. Pitanje je samo kakva je kupovna snaga tih 500 evra. Male balkanske zemlje poput Srbije očekivale su da će, kada uđu u Evropsku uniju, brzo doći do izjednačavanja njihovih plata sa platama u zemljama Unije, ali dogodilo se nešto drugo - cene u tim zemljama su se već odavno izjednačile i dostigle evropski nivo.


Danas kafa u Beogradu, Pragu i Berlinu košta isto, dok se kupovna moć u Srbiji i drugim balkanskim zemljama nije povećala. Sa prosečnom platom od 500 evra teško se može pokriti prosečna potrošačka korpa. Kada vodite ekonomsku politiku tako da ona bude politički prijemčiva, to je isto kao kada lekar pacijentu obara pritisak ne vodeći računa o štetnim posledicima takvog tretmana. Ekonomski život je mnogo kompleksnija stvar nego što se to iskazuje u političkim parolama. Mi se sada hvalimo kako ćemo dostići prosečnu platu od 500 evra, a nekad si za 500 evra mogao kupiti tri praseta, a sada samo jedno. U tome je problem.

Omer Karabeg: Zašto se u Srbiji stalno povećava jaz između bogatih i siromašnih? Prema podacima Eurostata u Srbiji 20 posto najbogatijih ima devet puta veća primanja od 20 posto najsiriomašnijih. I taj raspon je znatno veći nego kod ostalih zemalja u regionu. Kod njih se taj jaz smanjuje, dok se u Srbiji povećava.

Milojko Arsić: Ja mislim da statistička merenja koja se zasnivaju na metodologiji Evropske unije malo precenjuju nejednakost u Srbiji zbog toga što ne uključuju naturalnu potrošnju koja je u Srbiji značajnija nego u zemljama Unije. Naime, u Srbiji, a i u drugim zemljama regiona, poput Bosne i Hercegovine, Makedonije, Albanije i Bugarske, procenat poljoprivrednog stanovništva je veći nego u zemljama Centralne i Zapadne Evrope. Ali, iako nije tako izrazita kao što tvrdi Eurostat, nejednakost u Srbiji je prilično velika. Ona je verovatno posledica velike nezaposlenosti koja je do skora postojala u Srbiji. Nezaposlenost je sada smanjena, ali je i dalje značajna. Kada je velika nezaposlenost, onda su mnogi ljudi prinuđeni da rade za minimalne plate od oko 250 evra. Problem je i način na koji se nejednakost formira. Mnogi ostvaruju zarade po privilegovanim uslovima, što znači da nejednakost nije posledica velikog doprinosa i kreativnosti nego dobrih političkih veza sa vlašću.

Manje nezaposlenih u Srbiji zbog zapošljavanja ili migracija
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:17 0:00

Beg iz 'zlatnog doba'

Omer Karabeg: Kako to da toliki broj mladih ljudi odlazi iz zemlje ili najavljuje da će otići ako u Srbiji cveta ekonomija, kao što tvrdi vlast. Prema nekim anketama svaki treći student planira da napusti Srbiju nakon diplomiranja?

Milojko Arsić: Jednim delom radi se o procesu koji je zajednički za sve zemlje Centralne i Istočne Evrope. Mladi ljudi, a i oni srednjih godina, odlaze u razvijene zemlje zbog velike razlike u zaradama. Rekli smo da će u Srbiji prosečna plata krajem ove godine verovatno dostići 500 evra, a prosečnaa plata u Nemačkoj je oko 2.300 evra. Realna kupovna moć prosečne zarade u Nemačkoj je dva do tri puta veća nego u Srbiji. Sem razlike u zaradama, u Srbiji postoje i drugi razlozi koji utiču na odlazak ljudi. Jedan od glavnih je sve raširenija praksa partijskog zapošljavanja u javnim institucijama i napredovanja koje zavisi od članstva u vladajućoj partiji.

To odvraća mnoge mlade ljude da se javljaju na konkurse, jer ne žele da učestvuju u neravnopravnoj utakmici. Nejasna perspektiva Srbije u smislu pravca njenog razvoja takođe izaziva nedoumice kod mladih ljudi. Kada bi pred njima bila izvesnija budućnost, oni bi verovatno prihvatili da ovde rade i za nešto manje plate, znajući da će stanje iz godine u godinu da se poboljšava.


Miodrag Zec: Tužna je država iz koje ljudi izlaze, a sretna je ona zemlja u koju ljudi dolaze. Srbija je postala emigrantska zemlja, što ranije nije bila i pored toga što je imala čitav niz geostrateških problema - Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, i tako dalje. I pored toga teritorija Srbije se punila. Počekom prošlog veka Amerika i Srbija su spadale među najveća imigraciona područja. Sada se stanovništvo Srbije smanjuje. Ne samo da godišnje umre 30.000 ljudi više nego što se rodi, nego četrdeset, pedeset ili ne znam koliko, hiljada želi da se iseli. Taj generacijski disbalans je najveća opasnost za Srbiju bez obzira na sve priče o zlatnom dobu. U Srbiji se prosečno trajanje života skraćuje, a prosečna starost stanovništva povećava. Kad se te dve stvari približe, onda dolazi do političke smrti jedne nacije. Nažalost, mi smo u tom procesu. Srbija je jedna od retkih zemalja u kojoj se očekivano trajanje života smanjuje, a prosečna starost povećava. I to je možda jedan od najvećih problema Srbije.

Omer Karabeg: Studenti očito ne veruju u priče o zlatnom dobu. A da li veruju ljudi koji glasaju za Vučića i Srpsku naprednu stranku? A takvih je mnogo, jer Vučić na izborima stalno dobija preko 50 posto glasova.

Milojko Arsić: Ja mislim da veruju. Kad razgovaram sa mnogim od tih ljudi vidim da oni duboko veruju u ono što režimska propaganda tvrdi. To su ljudi koji su svakodnevno suočeni sa pristrasnim, jednostranim informacijama. Počev od novina koje čitaju, do televizija koje gledaju. Oni zaista misle da Srbija napreduje brže od drugih zemalja iako to nije slučaj. Imaju kratko pamćenje, pa misle da nikada ovakvog napretka nije bilo u prošlosti. Propaganda je vrlo moćna i ona se zasniva na tome da većina ljudi ima vrlo površno interesovanje za javne stvari i da prihvata ono što im se servira. Svakodnevno im se serviraju informacije o tome kako se živi mnogo bolje nego ikada, kako napredujemo iz dana u dan i većina to prihvata kao istinu.

Kad razgovaram sa mnogim od tih ljudi vidim da oni duboko veruju u ono što režimska propaganda tvrdi: Milojko Arsić
Kad razgovaram sa mnogim od tih ljudi vidim da oni duboko veruju u ono što režimska propaganda tvrdi: Milojko Arsić

Burek za čistače ulica

Miodrag Zec: Meni je teško proceniti šta ljudi veruju, ali ovdašnji model političkog vladanja je takav da se vlast dodvorava biračima - i Vučić to strahovito umešno radi. Jer, kad odete u naselje gde je većina kuća izgrađena bez dozvola i bez plaćanja dažbina, i kažete - ja ću vam dati kanalizaciju i amnenistirati one koji su nelegalno gradili - time će biti kažnjeni oni koji su izgradili svoje kuće poštujući zakon, ali većina će to pozdraviti, jer je nelegalno gradila. To je isto kao kad bismo mi na fakultetu rekli - svi studenti će dobiti šesticu. To će pogoditi one koji su vredno učili, ali će većina reći - daj nam svima isto. Taj sindrom egalitarizma, taj sindrom preraspodele, taj sistem - ja ću vam dati, to ovde strahovito prolazi. I Vučić je zaista majstor da svoju poruku tako upakuje da ogroman broj ljudi misli da im lično on daje.


Omer Karabeg: Pre neki dan je odneo burek radnicima beogradske gradske čistoće, a onda je jedan od njih izrecitovao unapred pripremljenu rečenicu: “Mi smo vam zahvalni, jer za 30 godina nijedan predsednik nije došao da obiđe radnike“. I sve to je objavljeno u udarnim terminima na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom - da može da vidi cela Srbija.

Miodrag Zec: Aleksandar Vučić je nesumljivo majstor političkog marketinga. Međutim, pitanje je kome se daje, a kome se uzima. Niko nikome ništa ne daje. Vlada uzima novac od jednih, a daje drugima. A Vučić to umešno koristi.

Omer Karabeg: A da li mislite da vlada i sam Vučić veruju u vlastite priče o zlatnom dobu?

Milojko Arsić: Ja mislim da ne veruju. To su pametni, obrazovani ljudi, ali su spremni da manipulišu drugim ljudima. Nisam sto posto siguran, ali mislim da oni razlikuju svoju propagandu od stvarnosti.

Miodrag Zec: Vučić je vrlo praktičan. On jedne godine veruje u jedno, druge u drugo. Kada bih se ja pitao, uveo bih da se snima sve što govore ljudi koji učestvuju u javnom životu. Pa da se vidi šta je Miodrag Zec govorio 1990, 1995, 2000, 2005 i tako dalje. Isto to i za Aleksandra Vučića. I da to svima bude dostupno. I da se onda postavi pitanje šta je od svega toga istina. Ovako, kratko je pamćenje. Sećate se priče o dolasku Folksvagena u Srbiju. Šta je bilo od toga? Ništa. Šta je bilo od Južnog toka? Ništa. Ovde se stalno jedna obećanja zaboravljaju, a druga neprekidno emituju. Stalno se povećava broj emitovanih obećanja. A mi se toliko brzo krećemo - da smo uvek na početku. Srbija je sada po svim geostrateškim parametrima ponovo na početku veka, a tokom prethodnih sto godina stalno smo tvrdili da idemo napred. I gde smo sada? Sada smo tamo gde smo bili. Što brže idemo - brže stižemo na početak.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG