Godina na izmaku nije, na prvi pogled, izazivala toliko potresa i šokova u svetu kao prethodna. No, to ne znači da je 2017. bila bolja od 2016. Verovatno smo se toliko navikli na političke turbulencije, zaokrete i krize da nas više ništa ne može iznenaditi. Jedino se postavlja pitanje šta sve još može da se desi.
U 2017. u svetu su se u velikoj meri osećale posledice događaja iz 2016. Tako je, za mnoge neočekivani, izbor Donalda Trampa za predsednika SAD u prethodnoj godini u velikoj meri uticao na zbivanja na međunarodnoj sceni u ovoj. Takođe, EU je bila znatno zaokupljena pregovorima o Bregzitu, nakon gotovo šokantne odluke britanskih birača na referendumu 2016. Analitičari se slažu da su i izbor Trampa i Bregzit posledica višegodišnjih trendova.
Međutim, te posledice, odnosno ova dva događaja, sada su postali uzročnici novih tenzija i nestabilnosti. To preplitanje uzroka i posledica nimalo ohrabrujućih procesa i događaja liči na perpetumobile u kome se ne nazire rešenje. Naprotiv, svaki pokušaj da se izađe iz tog začaranog kruga skopčan je, zapravo, sa rizikom pogoršanja stanja.
Poražena "Islamska država", ali ne i njena ideja
Stoga su neki optimistični znaci u 2017. veoma varljivi. Svakako da slamanje "Islamske države" u Siriji i Iraku ohrabruje. Međutim, njeni ostaci se prebacuju na rezervne položaje odakle i dalje mogu predstavljati pretnju, uključujući i u Evropi. Što je još ozbiljnije, porazom "Islamske države" u Iraku i Siriji nije nestala i sama ideja na kojoj počiva, a pogotovo ne uzroci i okolnosti koji su doveli do njenog nastanka i jačanja.
Demokratija sve manje demokratska
Slično se može reći i za problem populizma. Mnogi su se pribojavali da bi Trampova pobeda i Bregzit mogli da dodatno osokole i doprinesu pobedi populističkih partija širom Evrope. Glavni testovi u 2017. bili su u Holandiji, Francuskoj i Nemačkoj. No, u sve ove tri zemlje, populisti nisu uspeli da dođu na vlast, ali je njihov uspon itekako uticao na evropsku scenu jer su i takozvane mejnstrim političke stranke levo i desno od centra počele da prilagođavaju svoje programe i taktiku kako bi sačuvale pozicije.
Kaldor: Evropi preti "balkanizacija"
Takođe, nespremnost evropskih zemalja da prihvate masovniji priliv izbeglica i migranata je direktna posledica uspona populističkih partija. To potvrđuje i zaokret u stavu nemačke kancelarke Angele Merkel prema ovom pitanju. Iako nema direktnog uticaja na zastoj u pregovorima o formiranju nemačke vlade, koji traje već skoro tri meseca, sigurno je da ulazak u parlament po prvi put od Drugog svetskog rata ultradesničarske partije - Alternativa za Nemačku - ima mnogo dalekosežnije posledice nego što to na prvi pogled ukazuje 13 odsto glasova koliko je osvojila.
Kako ističe bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis, liberali u SAD smatraju da su izgubili na predsedničkim izborima "zahvaljujući pobuni ‘bednika’ izmanipulisanih od strane Putinovih hakera i zakulisnim mahinacijama Fejsbuka. U Britaniji, razjarena buržoazija ne može da poveruje da je većinska podrška napuštanju EU u korist neslavne izolacije još uvek neokrnjena, uprkos katastrofalno vođenom procesu pregovora o napuštanju EU".
Po njegovom mišljenju, u sveopštim analizama ovakve situacije nedostaje bitan ugao - neprestani klasni rat protiv siromašnih koji traje od 70-ih godina prošlog veka, dakle sa počecima globalizacije i usponom neoliberalne ekonomske paradigme.
Populističke i autoritarne stranke širom sveta to nastoje da iskoriste - od Venecuele do Poljske, a autoritarni lideri poput mađarskog premijera Viktora Orbana, turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i ruskog predsednika Vladimira Putina tvrde da je završena era liberalne demokratije. Još više zabrinjava što je i na samom Zapadu gde su demokratski procesi smatrani nepovratnim trendom, oni sada na udaru populista zbog razočarenja građana.
Klaus Ofe: Imamo važnijih problema od stvaranja novih država u Evropi
Kako ističe Šeri (Sheri) Berman, profesorka Bernard koledža, glavne teškoće za liberalne demokratije nisu u izazovima sa kojima se suočavaju, već u smanjenom kapacitetu da ih prepoznaju i reaguju na njih.
"Nije reč samo o rapidnim ekonomskim i društvenim promenama koje su bitne, već u nesposobnosti ili nespremnosti političkih aktera i institucija na nacionalnom nivou da reaguju na njih zbog čega raste podrška populistima. Pravi uzrok sadašnjih nevolja zapadnih demokratija je u tome da su mnoge ključne političke institucije dramatično propadale poslednjih godina - ili su prepustile odgovornost neizabranim nadnacionalnim telima - što limitira njihovu sposobnost da pretvore različite zahteve svojih građana u konkretnu politiku. Ukratko, zapadne demokratije postaju dramatično sve manje demokratske", ističe Berman.
Sve to pokazuje da populističke stranke ne jačaju same od sebe, da se ne mogu suzbiti osudama i uopštenom retorikom nego otklanjanjem višedecenijskih uzroka, pre svega produbljivanja nejednakosti koje se ne zaustavlja.
Preti li gora ekonomska kriza nego 2008?
Isto se može reći i za ekonomsku krizu. Razne međunarodne finansijske institucije optimistično ističu da je svetska ekonomija na sve čvršćim nogama, što potvrđuje i rast od tri odsto u ovoj godini - najveći od 2011. Međutim, ne samo pojedini analitičari, koje mediji prikazuju kao apokaliptičare, već i mnogi drugi veoma ugledni ekonomisti upozoravaju da nisu otklonjeni ključni uzroci globalne krize iz 2008, pre svega nekontrolisani spekulativni kapital, ekonomske politike koje idu u prilog velikim korporacijama čime se produbljuju socijalne nejednakosti.
Da neće biti suštinske promene u preovlađujućoj ekonomskoj dogmi, pokazuje i poreska reforma koju je usvojila Trampova administracija i većinski republikanci u američkom Kongresu - najveća od Reganovog poduhvata kojim su udareni temelji kasnijih trendova, nazvanih reganomika.
Pod okriljem klasične neoliberalne ortodoksije da će to podstaći privredni rast, u SAD su drastično smanjeni porezi, što po oceni stručnjaka ide pre svega u prilog velikim korporacijama i najbogatijima, dok će teret biti prevaljen na one koji žive od plata. Naime, građani sa prosečnim i nižim primanjima će, prema analizi "Njujork tajmsa", dugoročno - do 2027. godine - plaćati još veće poreze nego sada.
Istovremeno, "Goldman Saks" je izračunao da će u prve dve godine smanjenje poreza učestvovati samo sa tri desetine u ekonomskom rastu od jedan odsto, a onda će i taj skromni doprinos iščeznuti. Ekonomisti smatraju da poreske olakšice nisu ključni faktor rasta, već da su za odluke o investicijama presudni potražnja određenih roba i usluga kao i tehnološki napredak.
U svakom slučaju, procena je da će se američki budžetski deficit uvećati za hiljadu i po milijardi dolara u narednih deset godina, a što će imati za posledicu rezanje raznih programa, kao što je Mediker. To potvrđuje i stav Džeba Hensarlinga (Jeb), republikanskog kongresmena iz Teksasa. On očekuje da će ekonomski rast pokriti budžetski deficit izazvan smanjenjem poreza. "Ako ne, kao republikanac, moj odgovor bi bio manja potrošnja, a ne povećanje poreza", kazao je Hensarling za "Blumberg".
Time je krug zatvoren na paradoksalni način, ali to nije iznenađenje, smatra Varufakis.
"Trebalo je očekivati da će podrška radničke klase naoružati Trampa i zagovornike Bregzita glasačkom snagom koja će pre ili kasnije biti upotrebljena upravo protiv interesa radničke klase i, naravno, protiv manjina - to je odlika populističke vlasti od 30-ih godina prošlog veka do danas".
Takva politika će osim produbljivanja nejednakosti, imati i ekonomske posledice na nacionalnom nivou jer je iskustvo sa prethodnim poreskim rezovima Reganove i Bušove administracije pokazalo da su nagomilani budžetski deficit i ekonomska deregulacija sa ofšor poslovanjem, izazvali velike probleme.
Zbog svega toga, stručnjaci strahuju da bi svet mogla da pogodi još teža ekonomska kriza od one 2008.
Odsustvo konsenzusa o osnovnim principima
Međutim, u svetu u kome ne postoji minimalni konsenzus oko ključnih principa i vrednosti, gotovo je nemoguće doći do rešenja i za ekonomsku krizu a i mnoge političke nesuglasice. Naprotiv, u takvom svetu, kao na kaledioskopu se smenjuju stara i izbijaju nova krizna žarišta. Jedne sedmice, svet je u strahu od nuklearnog rata oko Severne Koreje. Onda taj problem pada u zasenak jer u prvi plan izbija istraga o navodnom dosluhu Trampove kampanje sa Rusijom.
Potom je glavna vest Bliski istok. Pri tom je rat u Siriji, koji je skoro šest godina bio glavna svetska tema, sada maltene pao u zapećak jer pažnju medija zaokupljaju sukobi Irana i Saudijske Arabije oko Jemena, prethodno sankcije Kataru koje su uvele Saudijska Arabija i još nekoliko zemalja, potom misteriozna ostavka libanskog premijera Haririja data u Rijadu a zatim povučena.
Osman: Nezavisni irački Kurdistan za pet godina
Na kraju, politički zemljotres zbog Trampove odluke da prizna Jerusalim kao glavni grad Izraela. Bliski istok je najizrazitiji primer da živimo u svetu u kome ne postoji bazični konsenus o vrednostima i principima na kojima treba da funkcioniše. U takvoj situaciji se lako nađu povodi za sukobe.
Da li će 2018. ličiti na 1914?
Istorija međunarodnih odnosa od Vestfalskog sporazuma nakon brutalnog verskog rata u 17. veku, pokazuje da je svet živeo u relativnom miru kada je postojala kakva takva saglasnost, pre svega velikih sila, oko ključnih principa ili makar ravnoteža moći ili izrazita premoć jedne zemlje, odnosno bloka.
Tako je nakon pobede nad Napoleonom, na Kongresu u Beču 1815. uspostavljen takozvani "Koncert Evrope", odnosno balans moći koji je podrazumevao da nema prekrajanja granica i drugih promena na starom kontinentu bez saglasnosti velikih sila. Deo tog aranžmana bio je i Sveta Alijansa koju su stvorile konzervativne, monarhističke sile Austrija (kasnije Austro-Ugarska), Pruska i Rusija u cilju suzbijanja liberalnih reformi.
Taj sistem je funkcionisao više od pola veka i narušen je ujedinjenjem Nemačke koja je tražila veći udeo u kolonijalnoj podeli sveta. To je dovelo do Prvog svetskog rata nakon kojeg je stvorena Liga naroda kao prvi pokušaj da se institucionalno urede odnosi među držvama. No, ona se pokazala jalovom, naročito nakon dolaska Hitlera na vlast.
Mnogi porede sadašnje stanje u kojem se nalaze Ujedinjene nacije sa Ligom naroda između dva svetska rata zbog paralize njenog rada izazvanog odsustvom saglasnosti ključnih aktera. To je pokazala i najnovija rasprava zbog odluke SAD da priznaju Jerusalim kao glavni grad Izraela.
Neredi u Betlehemu i Pojasu Gaze
Rizik od pogrešne kalkulacije
I Hladni rat je podrazumevao ravnotežu moći između dva bloka. Krah Sovjetskog Saveza i socijalizma je rezultirao globalnim prihvatanjem liberalne demokratije i premoći Zapada, odnosno stvaranjem unipolarnog sveta. Međutim, pokazalo se da je liberalna demokratija sama sebi najveći protivnik, odnosno da kada nema takmaca, kao u slučaju socijalizma, onda izbijaju na površinu njene slabosti, pre svega protivrečnost između demokratije i kapitalizma, koja nužno vodi ka produbljivanju nejednakosti što, zbog defanzive levičarskih partija, koriste populističke i razne autoritarne snage.
Su: U Kimovoj suludosti ima kalkulacije
Na geopolitičkom planu, nezapadni akteri, koji su u usponu, po prvi put u novijoj istoriji dovode u pitanje zapadnocentrični sistem međunarodnih odnosa, težeći stvaranju multipolarnog sveta. Rusija i Kina nastoje da iskoriste svako krizno žarište u svetu kako bi podrili uticaj SAD. Zbog te surevnjivosti velikih sila, krize se dodatno zaoštravaju i izbijaju nove.
Ne umanjujući svakako odgovornost lokalnih i regionalnih aktera, na primer, dramatičnosti rata u Siriji doprinosi i prepucavanje i intervencija Rusije i Zapada. Severnokorejski lider Kim Džong Un verovatno ne bi tako prkosio međunarodnim upozorenjima da obustavi nuklearni program, kada bi znao da Rusija i Kina zdušno podržavaju nastojanja Zapada da ga obuzdaju.
Ovako računa da pad njegovog režima nije u interesu Pekinga i Moskve, pa svojim provokativnim ponašanjem testira strpljenje, pre svega SAD, dokle može ići. Bela kuća, bez obzira na upozorenja drugih američkih institucija o nužnosti diplomatskog rešenja, očito je spremna da žestoko uzvrati na nove raketne testove Pjongjanga koji želi da ojača svoj nuklearni potencijal kako bi podigao ulog u eventualnim pregovorima.
Međutim, to je skopčano sa velikim rizikom od pogrešne kalkulacije. Poznat je primer trke u naoružanju uoči Prvog svetskog rata u cilju što boljeg pozicioniranja velikih sila, pre svega Nemačke, u cilju ostvarivanja interesa, ali računajući da će im to uspeti bez rata. I nakon Sarajevskog atentata na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda - samo mesec dana uoči Prvog svetskog rata - velike sile su smatrale da će izbeći oružani sukob, ili da neće u njemu učestvovati svi akteri koji su se u njemu ubrzo našli. Tako je Nemačka pogrešno procenila da će Britanija ostati neutralna. Sve velike sile su tada govorile da ne žele rat, ali su svojim postupcima na kraju do njega dovele. To pokazuju krize koje su mu prethodile: Prva i Druga marokanska kriza (1906 i 1911), Aneksiona kriza (1908), Balkanski ratovi (1912-3).
Tokom posete Pjongjangu u decembru, podsekretar UN za politička pitanja Džefri (Jeffrey) Feltman dao je severnokorejskom ministru spoljnih poslova Ri Jong Hou primerak poznate knjige "Mesečari: Kako je Evropa krenula u rat 1914" autora Kristofera Klarka (Christopher Clark).
Jedan evropski ambasador je kazao prošle sedmice "Njujork tajmsu" da opet "možemo kao mesečari da uđemo u rat".
U svetu koji se doživljava kao Hobsovska arena u kojoj dominira volja za moć, drugi gledaju sa podozrenjem, maltene kao neprijatelji, i sukobljava svak sa svakim - sužavaju se mogućnosti sa diplomatske opcije i dogovore o bazičnim principia - a raste rizik od rata čak i zbog pogrešne kalkulacije. U današnjim okolnostima razvijene tehnologije to bi ličilo na Armagedon. Stoga bi bilo poučno za ključne aktere u svetu da pročitaju tokom novogodišnjeg zatišja pomenutu Klarkovu knjigu. Posle može biti prekasno.
Facebook Forum