Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Osam decenija od Drugog svetskog rata: Svet danas liči na 1930-e


Da li bismo prepoznali novog Hitlera?
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:24 0:00

Da li bismo prepoznali novog Hitlera?

Osamdeseta godišnjica od izbijanja Drugog svetskog rata nije samo podsećanje na najbrutalniji sukob u istoriji nego i upozorenje da sile zla uvek vrebaju te da se protiv njih mora stalno boriti da ne bi prevladale.

To pokazuje i sadašnja situacija koja zbog rivalstva velikih sila i jačanja populizma podseća na 1930-e.

Drugi svetski rat je svojom besprizornošću doveo u pitanje prosvetiteljsku ideju o permanentnom civilizacijskom napretku.

To nije bio samo imperijalistički konflikt velikih sila oko sfera uticaja, kao raniji ratovi, već i različitih vizija sveta.

No, da bi se razumelo kako je Adolf Hitler došao na vlast, potom izazvao rat u kome je na početku pokorio skoro celu Evropu, nije dovoljno analizirati samo tadašnji splet traumatičnih okolnosti, uključujući loše procene te kratkovide i neprincipijelne političke kalkulacije lidera ostalih velikih sila.

Bitno je shvatiti i neke dublje i trajnije procese koji su svemu prethodili, imajući u vidu "istoriju dugog trajanja".

Drugi svetski rat kao nastavak Prvog

Drugi svetski rat se može posmatrati i kao nastavak Prvog, kao finalna faza sukoba na starom kontinentu koji su počeli 1914. godine, odnosno moderna varijanta "Tridesetogodišnjeg rata" iz 17. veka - do tada najbrutalnijeg u istoriji u kome je stradalo osam miliona ljudi.

Tridesetogodišnji rat je započeo 1618. kao verski sukob između katolika i protestanata, da bi ubrzo prerastao u okršaj u kome su učestvovale gotovo sve evropske sile.

Iako je francuski kralj od 14. veka nazivan najkatoličkiji (Rex Catholicissimus), Francuska je podržavala protestantsku koaliciju (Pruska, Švedska i severnonemačke kneževine). Na taj način je ograničavala moć katoličke Austrijske carevine koja je pretendovala da pokori protestantske nemačke zemlje.

Od Rišeljea do Bizmarka

Kako ističe Henri Kisindžer u knjizi "Svetski poredak", arhitekta francuske politike kardinal Rišelje je smatrao političkom i vojnom nužnošću fragmentaciju centralne Evrope, jer bi ujedinjena dominirala ostatkom kontinenta.

"Tako je puna dva i po veka – od uspona Rišeljenja 1624. do Bizmarkovog proglašenja Nemačkog carstva 1871. godine – želja da Centralna Evropa ostane podeljena (teritorija koja se u najvećoj meri poklapa sa današnjom Nemačkom, Austrijom i severnim delom Italije) – bila glavno načelo francuske spoljne politike. Dokle god je ta ideja bila osnova evropskog poretka, Francuska je bila najsnažnija sila na kontinentu. Nakon što se taj poredak urušio, ista je sudbina zadesila i dominantnu ulogu Francuske", navodi Kisindžer.

Tridesetogodišnji rat je okončan Vestfalskim mirom kao prvim pokušajem institucionalizacije međunarodnog poretka na osnovi dogovorenih pravila i načelu ravnoteže moći između više sila, kojom je čuvana stabilnost i relativni mir, umesto dominacije jedne države.

Napoleon Bonaparte, portret slikara Žaka Luja Davida iz 1812. godine
Napoleon Bonaparte, portret slikara Žaka Luja Davida iz 1812. godine


Napoleonova osvajanja su narušila tu ravnotežu. Međutim, nakon njegovog poraza 1815, na Bečkom kongresu je stvorena nova ravnoteža, takozvani "Koncert Evrope".

Međutim, Austrija, Pruska, Rusija i Velika Britanija su dalekovido uviđale da je uslov za stabilnost na starom kontinentu uključivanje poražene Francuske (1818. godine) u savez velikih sila, koji je uostalom i osnovan da bi se ograničile njene ambicije.

Taj balans je poremećen ujedinjenjem Nemačke 1871. koja je tražila prekrajanje geopolitičke mape.

"Nemačko pitanje" je uvek izazivalo potrese. Kako ističe Kisindžer, dok je Nemačka bila slaba prizivala je strane intervencije, pre svega francuske, kada je bila jedinstvena bila je dovoljno snažna da samostalno pobedi svoje susede.

"U tom smislu Nemačka je tokom većeg dela istorije bila ili preslaba ili prejaka za mir u Evropi", navodi nekadašnji američki diplomata i profesor međunarodnih odnosa.

Paradoks Versajskog ugovora iz 1919.

Proklamovan kao rat koji će "okončati sve ratove", Prvi svetski rat je bio najstravičniji sukob do tada, uključujući i nestanak četiri imperije, pa su evropski lideri nastojali da stvore novi poredak zaboravivši na prethodna iskustva, pre svega sa Bečkog kongresa.

Naime, Versajskim ugovorom iz 1919. nije bio dopušten povratak Nemačke u evropski poredak, kao što je Bečki kongres to omogućio poraženoj Francuskoj.

Kako ističe Kisindžer, retko koji diplomatski dokument u istoriji je promašio svoje ciljeve kao Versajski ugovor.

"Preterano strog da bi omogućio pomirenje, a preterano blag da bi onemogućio nemački oporavak, iscrpljene demokratije je osudio da budu na neprestanom oprezu prema nepomirljivoj i revanšističkoj Nemačkoj, kao i prema revolucionarnom Sovjetskom Savezu. S obzirom na to da Nemačka nije imala moralni ulog u Versajskom ugovoru niti se suočavala sa jasnom ravnotežom sila koja bi je sputavala, versajski poredak gotovo da je zazivao uspon nemačkog revizionizma", konstatuje Kisindžer.

Pošto se Vajmarska Nemačka opirala Versajskom ugovoru, njegove odredbe su mogle da se sprovedu samo odlučnom upotrebom francuske armije ili trajnim prisustvom SAD u Evropi. Međutim, Francuska je bila iscrpljena ratom da bi mogla da igra ulogu evropskog policajca, a SAD su se povukle u izolaciju.

Društvo naroda, čiji je idejni tvorac bio američki predsednik Vudro Vilson, bilo je paralisano. Najpre, same SAD nisu ušle u ovu organizaciju jer američki Senat nije ratifikovao sporazum o njenom osnivanju.

Drugo, države koje su bile nezadovoljne, pre svega Nemačka, imperijalni Japan i fašistička Musolinijeva Italija, flagrantno su kršila pravila Društva naroda, uviđajući da nema sankcije, da bi na kraju izašle iz njega.

Krhkost versajskog poretka pokazana je već Ugovorom iz Lokarna 1925, prema kojem je Nemačka prihvatila zapadne granice i demilitarizaciju Rajnske oblasti, ali je odbila da pruži iste garancije i za granice u Čehoslovačkoj i Poljskoj.

To je otvorilo vrata za sramni Minhenski sporazum iz 1938, kojim su zapadni saveznici prepustili Sudetsku oblast Hitlerovoj Nemačkoj.

Lideri Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Italije nakon potpisivanja Minhenskog sporazuma
Lideri Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Italije nakon potpisivanja Minhenskog sporazuma

Velika depresija 1929. jedan od uzroka rata

Situaciju su otežali i ekonomski problemi. Naime, i pobedničke i poražene evropske sile su bile devastirane ne samo zbog ljudskih žrtava već i ogromnih materijalnih razaranja.

Njihova situacija je dodatno pogoršana zbog zahteva SAD da vrate ratne kredite. Kako naglašava beogradska istoričarka Dubravka Stojanović, vraćale su dok su mogle, što je onemogućavalo njihov oporavak, a kada su prestale – to je "potopilo" američku privredu.

"Ako se sve to sabere i posebno oduzme, razume se da je ekonomski slom 1929. direktno proistekao iz Prvog svetskog rata. A Drugi svetski rat proistekao je iz krize 1929. godine", konstatuje Stojanović.

Uspon Hitlera

Hitler je došao na vlast na talasu nezadovoljstva nemačkog naroda ratnim reparacijama, položajem njihovih sunarodnika u susednim zemljama, te duboke ekonomske krize.

Ova turbulenta istorija Nemačke, po rečima američkog eksperta Roberta Kejgana (Kagan), nije samo produkt nacionalnog karaktera, već su i okolnosti igrale veliku ulogu, uključujući njen geografski položaj.

Nemačka je bila u centru trusnog kontinenta okružena sa istoka i zapada velikim i podozrivim silama, zbog čega je uvek postojao rizik da vodi rat na dva fronta.

"Nemačka se retko osećala sigurnom, a kada je težila da se obezbedi jačanjem svoje moći samo je ubrzavala svoje zaokruživanje", ocenjuje Kejgan.

Slavni književnik Tomas Man je kazao da se ne radi toliko o nemačkom karakteru već spoljnim okolnostima. "Ne postoje dve Nemačke – dobra i loša. Loša Nemačka je samo dobra Nemačka koja je zalutala. Dobra Nemačka u nesreći, krivici i propasti", isticao je Man.

Hitler - oportunista ili vođa sa "idejom"?

I dan danas traje rasprava da li je Hitler bio samo brutalni, neprincipejlni oportunista nadaren da manipuliše i željan vlasti, u kombinaciji sa veštinom da eksploatiše slabosti zapadnih demokratija, ili je istinski verovao u svoje ideje.

Postavlja se i pitanje, po rečima britanskog istoričara Ijena Keršoa (Ian Kershaw), da li se nemačka agresija može jednostavno pripisati Hitlerovoj megalomaniji, ili je to izraz duboko ukorenjenih trendova i snaga u društvu, pre svega vojske i krupnog kapitala.

Džon Rol (John Rohl), profesor Univerziteta u Saseksu (Sussex) i autor knjige "Problem kontinuiteta od Bizmarka do Hitlera", izjavio je svojevremeno za RSE da treba sagledati širi istorijski okvir.

"Nije u pitanju samo najveća odgovornost Nemačke za izbijanje rata 1914, već njeno nastojanje još 20-30 godina ranije da postane supersila. Odluka Berlina o ratu 1914. bio je samo nastavak politike drugim sredstvima. Hitler je ostvario 1940-1. ciljeve koje je kancelar Holveg izložio 1914 (osvajanje Zapadne Evrope). Međutim, ti napori Nemačke vidljivi su već 1896-7. godine kada je pokrenut program gradnje borbenih brodova", kaže Rol.

No, čak i danas revizionisti tvrde da je Versajski ugovor uzrok svih "zala". Po rečima Hajnriha Augusta Vinkela, profesora Univerziteta Humbolt, „ako je nemačka kriva ‘samo’ za Drugi svetski rat, ali ne i za Prvi, onda nije daleko ni tvrdnja da je Hitler bio ‘samo velika greška’ nemačke istorije."

Britanski istoričar Hju (Hugh) Trevor-Roper smatra da je Hitler bio lider sa idejama, ma koliko one bile odbojne.

On nije imao jasno definisan program, ali bi prema Roperu bilo pogrešno tretirati nacističkog vođu samo kao oportunistu.

Imao je ograničen ali nefleksibilan okvir ideja koje su, po rečima Keršoa, dosledno usmeravale njegovo vođstvo, pre svega rasa kao ključna istorijska determinanta i, sledstveno, tome "rešenje jevrejskog pitanja", te ekspanzija na Istok kako bi se osigurala budućnost arijevske rase.

Za takve ideje uspeo je da pridobije široke slojeve nemačkog stanovništva, ali i pojedine vrhunske intelektualce, poput Martina Hajdegera, jednog od najvećih filozofa 20. veka.

To sve pokazuje da se evropski poredak koji je, po rečima Henrija Kisindžera, u 18. veku počivao na njutnovskom satnom mehanizmu međusobno povezanih elemenata, sve više povlačio pred darvinističkim svetom preživljavanja najsposobnijih.

Sve je više dolazila do izražaja Bizmarkova misao da je jedina zdrava osnova za politiku velike sile egoizam, a ne romanticizam.

"Zahvalnost i poverenje neće prevesti nikoga na terenu na našu stranu: samo će strah to učiniti ako se njime korisitimo oprezno i vešto. Politika je umeće mogućeg, znanost relativnog", govorio je prvi nemački kancelar koji je ipak vodio realnu politiku, izbegavajući konflikte, zbog čega ga je smenio car Vilhem II u nameri da prekroji tadašnju geopolitičku mapu, što je dovelo do Prvog svetskog rata.

Kratkovide kalkulacije Zapada

Sa SAD-om i Velikom Britanijom, koje su se povlačile u izolaciju, ostala je jedino Francuska da se suprostavi usponu Hiltera. Međutim, ona to nije bila u stanju jer je izašla iscrpljena iz Prvog svetskog rata.

Istovremeno, zapadne sile nisu u početku doživljavale nacističkog vođu kao preveliku opasnost. Štaviše, procenjivale su da može poslužiti kao prepreka širenju komunizma iz Sovjetskog Saveza, koji je tretiran kao ozbiljnija pretnja.

Kako ističe Tomas Riks (Thomas Ricks) u "Forin polisi" (Foreign Policy), Hitler pre holokausta je pre svega bio poznat po svojoj antikomunističkoj retorici. Stoga, iako ne mnogo "ugodan", predstavljao je nužnu branu boljševizmu.

"Sve dok su njegove teritorijalne ambicije bile usmerene na istok i projekat lebensraum (životni prostor) bio na uštrb sovjetske pretnje, a ne Evrope, Hitler je tolerisan, čak su mu se i divili", konstatuje Riks.

Novembarska ‘Noć razbijenog stakla’
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:44 0:00

Kako je nacistički vođa sve više pokazivao svoju prirodu, uključujući pogrom nad Jevrejima u "Kristalnoj noći" 1938, Francuska, a pre svega Velika Britanija, nadale su se da će ga zaustaviti povlađivanjem.

Tako su pristale Minhenskim sporazumom na rasparčavanje Čehoslovačke. Čemberlen je po povratku iz Minhena, mašući tekstom sporazuma, ushićeno izjavio: "Donosim vam mir na duge staze".

Na to je njegov naslednik Vinston Čerčil odgovorio: "Mogli smo da biramo ili rat ili sramotu; izabrali smo drugo, a dobićemo prvo".

Prethodno je američki predsednik Frenklin Ruzvelt, kada je obavešten da je Čemberlen na putu za Minhen da se dogovori sa Hitlerom, poslao poruku britanskom premijeru od samo dve reči: "Dobri čovek".

Tajna saradnja Nemačke i SSSR

Pošto su Nemačka i SSSR izašle iz Prvog svetskog rata poražene, našle su zajednički interes za tajnu saradnju.

Prema Versajskom ugovoru, Nemačka nije imala pravo da zadrži ratno vazduhoplovstvo pa su se njeni kadrovi obučavali u Sovjetskom Savezu. Istovremeno, zvanični Berlin je pomagao SSSR u industrijalizaciji. Na kraju su sklopili pakt o nenapadanju, koji je šokirao svet.

Sporazumom Molotov-Ribentrop, Hitler je želeo da izbegne istovremeni rat na dva fronta i dobije odrešene ruke za okupaciju Poljske.

Staljin je, pak, kupovao vreme te procenjivao da će ovim potezom okrenuti nacističkog lidera i zapadne sile jedne protiv drugih. Takođe, pomenutim ugovorom povratio je teritorije koje je rusko carstvo izgubilo na kraju Prvog svetskog rata.

Megalomanijom do poraza

Nemačka armija 1938. u vreme "sudetske krize" ni izbliza nije bila moćna kao kasnije. Čak se procenjivalo da bi relativno dobro naoružana čehoslovačka armija mogla da pruži ozbiljan otpor. Međutim, ona se predala bez borbe jer su je zapadne sile prepustile Hitleru koji je vršio pritisak.

Nacistička armija nije bila na vrhuncu ni u vreme kampanje u Poljskoj, ali nije imao ko da joj pritekne u pomoć, uprkos tome što su Francuska i Velika Britanija objavile rat Nemačkoj. Štaviše, istočni deo Poljske je okupirao Sovjetski Savez u skladu sa paktom Molotov-Ribentrop.

U vreme pohoda na Francusku, Nemačka je raspolagala sa 2,5 miliona vojnika, dok je francuska armija mogla da mobiliše pet miliona. Međutim, koristeći taktiku blickriga, tako što je zaobišao čuvenu Mažino liniju i napao iz Belgije, Hitler je za samo šest sedmica pokorio Francusku i okolne zemlje.

Ti početni uspesi ohrabrili su Hitlera da nastavi svoj megalomanski projekat okrenuvši tako protiv sebe gotovo celu Evropu, SSSR i SAD, zbog čega je na kraju poražen.

Neviđena stradanja

U tih šest godina vođene su do tada neviđene bitke u istoriji, poput Kurske kao najveće tenkovske 1943. između sovjetske i nemačke armije ili iskrcavanja saveznika u Normandiji, kao najvećeg pomorskog desanta. Istovremeno, SAD su bacile prve atomske bombe – na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki.

U tom totalnom ratu stradalo je najmanje 55 miliona ljudi. Kao posledica Hitlerove rasne teorije, na udaru su bili čitavi narodi, pa je u holokaustu ubijeno šest miliona Jevreja.

Pacifikacija Nemačke

Evropa je, prema rečima Henrija Kisindžera, stvorila međunarodni poredak na temelju tri stotine godina sukoba.

"Odbacila ga je jer njeni lideri prilikom ulaska u Prvi svetski rat nisu razumeli posledice. Nakon što je odustala od načela vestfalskog poretka i nespremna da upotrebi silu u odbranu svoje moralne alternative, Evropu je zahvatio novi rat koji je, nakon završetka, opet doveo do potrebe stvaranja evropskog poretka", ističe Kisindžer.

Uprkos Hladnom ratu između liberalnog Zapada i socijalističkog Istoka, novi međunarodni poredak je očuvao relativni mir i prosperitet.

Projektom Evropske unije omogućeno je stvaranje "evropske Nemačke", umesto dotadašnjih ideja o "nemačkoj Evropi", što je bio glavni uzrok dva svetska rata. Doduše, i današnja Nemačka dominira na starom kontinentu ali ekonomski, tako da sada evrom i izvozom postiže ono što je ranije pokušavala vojničkim osvajanjima.

Današnji svet kao međuratni

Međutim, današnji svet je daleko od harmoničnog, pa ga mnogi porede sa periodom između dva svetska rata. Kao i tadašnje Društvo naroda, i Ujedinjene nacije su sada delom paralisane zbog rivalstva velikih sila.

SAD su vodile izolacionističku politiku nakon Prvog svetskog rata, a njen aktuelni predsednik Donald Tramp politikom "Amerika na prvom mestu", želi da se povuče iz posleratnih međunarodnih aranžmana koji su garantovali stabilnost.

Trgovinski protekcionizam bio je među glavnim uzrocima oba svetska rata. Trgovinski ratovi sada ugrožavaju globalnu ekonomiju.

Kejgan ističe da je velika lekcija iz prve polovine 20. veka da ekonomski nacionalizam izaziva i političku destabilizaciju. Zato su stvoreni globalni sistem slobodne trgovine i Evropska ekonomska zajednica da bi se sprečili ti negativni procesi.

Međutim, Trampova sklonost ka bilateralnim sporazumima kao rivalskim odnosima nulte sume, u kojima je on dominantni igrač koji uvek "pobeđuje", kako piše Kristofer Brauning (Christopher R. Browning) u The New York Review of Books, preklapa se sa ideološkim sklonostima Stiva Benona i takozvanog alt-right pokreta ka nesputanom nametanju sebičnog interesa autonomnih i ksenofobnih nacionalnih država.

"Ukratko, ka međunarodnom sistemu pre 1914. Ova ‘međunarodna anarhija’ proizvela je Prvi svetski rat, boljševičku revoluciju, Veliku depresiju, fašističke diktature, Drugi svetski rat i holokaust, dakle upravo onu vrstu katastrofa koju je međunarodni sistem uspostavljen nakon 1945. zapanjujuće uspešno izbegavao tokom čitavih sedam decenija", naglašava Brauning.

On dodaje da Trampova lična diplomatija i kontakti sa političarima poput Kim Džong-Una, podsećaju na povlađivanje britanskog premijera Nevila Čemberlena Hitleru u nadi da će tako sačuvati mir.

Rizik od novih "mesečara"

Jačanje populizma ugrožava evropske integracije i preti oživljavanjem starih nacionalnih podela na starom kontinentu na kome se opet može ponovo otvoriti "nemačko pitanje", te pojave "mesečari" o kojima piše Kristofer Klark u poznatoj knjizi: "Mesečari: Kako je Evropa krenula u rat 1914".

I sama ceremonija u Poljskoj obeležavanja 80-e godišnjice od izbijanja Drugog svetskog rata odraz je takvog ambijenta. Na svečanost su pozvane članice NATO, EU i istočnog susedstva, među kojima su neke nesumnjivo dale veliki doprinos borbi protiv fašizma, ali ima i onih koje su se skoro do pred kraj rata borile na Hitlerovoj strani, kao što su Rumunija i Bugarska.

S druge strane, nisu pozvani lideri Rusije i Kine koje su, bez obzira na prirodu njihovih režima, dale veliki doprinos u slamanju nacizma i japanskog militarizma. Takođe, nije pozvan ni izraelski premijer, iako je upravo u Poljskoj bilo najveće stratište Jevreja.

Da li bismo prepoznali novog Hitlera?
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:08:51 0:00
Direktan link

"Opet on"

Situaciju dodatno usložnjava "uspon ostalih" (the rise of the rest), odnosno nezapadni akteri po prvi put od "moderne" pre pet vekova dovode u pitanje supremaciju zapadne civilizacije.

Jačanje i aspiracije Kine mnoge podsećaju na uspon Nemačke uoči Prvog svetskog rata. Istovremeno, strategija Rusije oživljava politiku sfere uticaja iz pakta Molotov-Ribentrop.

Tako ideja "večnog mira" velikog nemačkog filozofa Imanuela Kanta i dalje ostaje utopija.

U međuvremenu, treba imati na umu njegovo upozorenje da čovečanstvo karakteriše izrazita „nedruštvena društvenost“, tačnije da je sklonost ljudi da se okupljaju u društvu, "povezana, međutim, sa kontinuiranim otporom koji preti razbijanjem to istog društva".

Stoga, kako sugeriše Timur Vermes u satiričnom romanu "Opet on", nije više pitanje da li je moguće da se Hitler vrati; pitanje je da li ćemo ga prepoznati.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG