Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Može li EU da 'pokaže zube' Trampu?


Postscriptum: Kako EU može odgovoriti Trampu?
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:57 0:00

Postscriptum: Kako EU može odgovoriti Trampu?

Ne kidajte grubo niti prijateljstva, jer ako ih treba ponovo vezati ostaće čvorovi, upozoravao je Abraham Linkoln (Lincoln).

U odnosima Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država sve je više nesuglasica, tako da je pitanje kako će se jednog dana ponovo harmonizovati odnosi dva vekovna transatlantska saveznika, koja, doduše, još uvek pripadaju istoj hemisferi, zapadne, liberalne demokratije naspram nezapadnog, uglavnom, neliberalnog sveta koji je u usponu. Međutim, ta odrednica liberalna demokratija kao vezivno tkivo postaje sve praznija ljuštura koju nagrizaju sve protivrečniji interesi dva nekada bliska saveznika. U pitanju je sve veća frustracija Evropljana zbog višedecenijske asimetrične zavisnosti, odnosno mnogo veće upućenosti starog kontinenta na bezbednosne garancije SAD, nego obrnuto, zbog čega su često morali da slede interese Vašingtona i kada mu to nije odgovaralo.

Njihove sporadične nesuglasice postaju sve dramatičnije nakon izbora Donalda Trampa za predsednika SAD, koji je proklamovao politiku "Amerika na prvom mestu". Lista sporova je sve duža - od povlačenja SAD iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, zatim primedbi Vašingtona da evropski partneri u NATO uglavnom ne izdvajaju dogovorenih dva odsto društvenog proizvoda za odbranu, namere Trampove administracije da uvede carine na uvoz čelika i aluminijuma sa starog kontinenta do premeštanja američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim i odluke Bele kuće da se povuče iz međunarodnog nuklearnog sporazuma sa Iranom.

Razdor je poprimio takve razmere da je poslovično smireni predsednik Evropskog saveta Donald Tusk izjavio prošle sedmice da je Tramp "oslobodio Evropu svih iluzija" nakon trgovinskog spora i povlačenja SAD iz nuklearnog sporazuma sa Iranom.

Stoga je Tusk istakao da EU mora da bude ujedinjena kako bi se suočila sa novim fenomenom - "hirovitim samopouzdanjem američke administracije", isto kao i sa usponom Kine i agresijom Rusije.

"Posmatrajući poslednje odluke predsednika Trampa, neko bi čak mogao da pomisli da vam sa takvim prijateljem ne trebaju neprijatelji. Iskreno govoreći, Evropa bi trebalo da bude zahvalna predsedniku Trampu jer se, zahvaljujući njemu, oslobodila svih iluzija", rekao je Tusk.

On je dodao da je Tramp pomogao Evropljanima da shvate da, "ako vam treba ruka koja pomaže, naći ćete je na kraju vaše ruke".

Reklo bi se da se Tramp nije previše uzbudio zbog izjave predsednika Evropskog saveta koja nije bila tako žestoka ni prema tradicionalnom rivalu Rusiji. Američki predsednik je ponovio svoje ocene da se EU "užasno" ponašala u trgovinskom odnosu sa SAD.

"Izgubili smo 151 milijardu dolara u razmeni s Evropskom unijom prošle godine. Tako da mogu da me nazivaju svakakvim imenima, a da sam na njihovim mestu i ja bih sebe nazivao takvim imenima, jer se to više neće dešavati", kazao je Tramp.

Evropski lideri očito postaju sve frustriraniji, ocenjujući politiku američkog predsednika kao nepredvidivu, što, po viđenju Brisela, onemogućava ozbiljne pregovore o sporovima i postizanje kompromisa.

Tramp zatečen oštrinom EU
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:09 0:00

Nediplomatski potez ambasadora SAD u Berlinu

Povlačenje zvaničnog Vašingtona iz nuklearnog sporazuma sa Iranom je veliki udar za EU, pre svega za Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju koje su bile njegovi inicijatori, a kome su se priključili Rusija, Kina i SAD. Dogovor iz 2015. - takozvani Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA) - kojim je predviđeno ograničenje nuklearnih aktivnosti Irana u zamenu za popuštanje međunarodnih sankcija, bio je kulminacija decenijskih mukotrpnih pregovora.

Zbog toga evropski partneri pokušavaju po svaku cenu da sačuvaju pomenuti ugovor kako bi ubedili Iran da ga i dalje poštuje, a da zauzvrat dobija benefite po osnovu njega, uključujući i trgovinu i investicije. Međutim, problem je što su SAD najavile ponovo uspostavljanje sankcija koje su nakon potpisivanja sporazuma 2015. ukinute - ne samo iranskim firmama i organizacijama već i svim ostalim kojima posluju sa Teheranom, uključujući i evropske koje bi bile mnogo teže pogođene nego američke. Naime, sa izuzetkom Boinga i još nekoliko manjih operacija, kompanije iz SAD uglavnom nemaju značajnije poslovne aktivnosti u Iranu, koje su od ranije obustavljene.

Američki ambasador u Berlinu je nediplomatski otvoreno upozorio nemačke kompanije da "odmah" obustave poslovanje u Iranu.

Odbacujući ove pretnje, nemački ministar privrede Peter Altmajer (Altmaier) je izjavio da je njegova vlada "spremna da razgovara sa svim firmama koje su u pitanju kako bi se minimalizovale negativne posledice" povlačenja SAD iz sporazuma.

Istovremeno, francuski ministar finansija Bruno Le Mer (Maire) je istakao da "globalni doseg američkih sankcija čini Vašington ekonomskim policajcem planete, što je neprihvatljivo".

Sa izuzetkom Boinga i još nekoliko manjih operacija, kompanije iz SAD uglavnom nemaju značajnije poslovne aktivnosti u Iranu (Foto: Boeing-747 Iran Era)
Sa izuzetkom Boinga i još nekoliko manjih operacija, kompanije iz SAD uglavnom nemaju značajnije poslovne aktivnosti u Iranu (Foto: Boeing-747 Iran Era)

Lomljenje kopalja oko SWIFT-a

U cilju isključenja iranskih banaka iz međunarodnih finansijskih tokova, SAD će svakako nastojati da im onemoguće korišćenje SWIFT-a, čije je sedište u Briselu, kao međunarodnog mehanizma koji olakšava prekogranična plaćanja.

Reč je o sistemu koga je ustanovila 1970-ih grupa velikih globalnih banaka koje su želele da standardizuju način na koji se razmenjuju informacije o transakcijama, umesto dotadašnjeg pristupa da pojedine zemlje ili velike banke nameću svoje kriterijume. Preko ovog mehanizma se dnevno obavlja oko 30 miliona transakcija između 11.000 banaka. Kada su 2012. godine SAD i EU uvele sankcije Iranu, SWIFT je isključio iz svojih redova 30 banaka iz Irana, uključujući i Centralnu banku. Nakon postizanja nuklearnog sporazuma, iranske finansijske institucije su ponovo povezane sa ovim međunarodnim sistemom.

Uprava SWIFT-a je saopštila da, prema uputstvu Trezora SAD, sankcije neće stupiti na snagu pre početka novembra, te da njegova misija ostaje "da kao globalni i neutralni provajder pruža usluge finansijskoj industriji".

Međutim, po rečima Benam (Behnam) Ben Taleblu, istraživača Fondacije za odbranu demokratija sa sedištem u Vašingtonu (The Foundation for Defense of Democracies), za Evropljane je veoma rizično sukobljavanje sa Amerikancima oko SWIFT-a, "iako ovaj mehanizam mora da sledi zakonodavstvo EU, ali Vašington ima ogromnu ekonomsku moć".

SAD će svakako nastojati da im onemoguće korišćenje SWIFT-a, čije je sedište u Briselu
SAD će svakako nastojati da im onemoguće korišćenje SWIFT-a, čije je sedište u Briselu

U vreme kada nije imao pristup SWIFT-u, Iran nije mogao da direktno dobija novac za izvezene energente, niti da plaća uvezenu robu. Na domaćem planu, iranske kompanije morale su da se vrate starom, sporom i skupom sistemu transferisanja novca - havala - koji nije praktičan za obične ljude i trgovce.

SAD će verovatno sankcionisati eventualno odbijanje EU da isključi Iran iz SWIFT-a. Međutim, to može biti štetno i po američke interese i imati ozbiljne posledice po globalni finansijski sistem, ocenjuje Blumberg (Bloomberg). Naime, ukoliko SWIFT postane nepouzdan, onda će postojati velika tražnja za alternativnim sistemima transakcija koje nude blokčejn (blockchain) i autoritarne države kako bi se popunila praznina.

Navodno, Rusija i Iran već razrađuju sistem plaćanja, koji počiva na blokčejnu, kako bi izbegli transakcije u dolarima. Rusija je napravila alternativu SWIFT-u za domaću upotrebu i vrši pritisak na banke i firme u Evroazijskoj uniji da ga koriste. Kina takođe eksperimentiše od 2015. sa alternativnom opcijom za prekogranična plaćanja u juanu. Sistem nije u širokoj upotrebi ali može poslužiti zemlji koja želi da izbegne sankcije.

"Što više problema za SWIFT, alternative će postati privlačnije. Povratak u svet pre SWIFT-a, u kome su banke bile prinuđene da šalju i primaju informacije o transakcijama u različitim formama, nije nezamisliv", ocenjuje Blumberg.

Može li EU da se odupre?

EU i Iran razmatraju plan u devet tačaka kojim bi se omogućilo Teheranu da i dalje izvozi naftu i gas, zaštite evropske kompanije i uspostave posebni finansijski kanali. Naravno, za to je potrebna politička volja, odnosno spremnost članica EU da, osim verbalnih osuda američkog stava, kako ističe Eli Džeranmeje (Ellie Geranmayeh) iz Evropskog saveta za spoljnu politiku, "pokažu zube" u pregovorima, u cilju umanjenja štete evropskim poslovnim interesima, a da istovremeno osigura da se Iran pridržava nuklearnog sporazuma.

U međuvremenu, francuska kompanija Total, koja je najveći strani investitor u iranskom energetskom sektoru, nakon popuštanja sankcija saopštila je prošle sedmice da će odustati od ugovora o razvoju gasovoda "Južni Pars" ukoliko ne bude zaštićena od američkih kaznenih mera.

Pojedine evropske kompanije, poput švajcarskog Novartisa, su poslovale u Iranu i dok su važile prethodne sankcije, pre sporazuma 2015.
Pojedine evropske kompanije, poput švajcarskog Novartisa, su poslovale u Iranu i dok su važile prethodne sankcije, pre sporazuma 2015.

Reč je o sekundarnim sankcijama prema stranim kompanijama koje posluju sa kažnjenim zemljama. S obzirom da mnoge evropske firme posluju i na američkom tržištu teško mogu izbeći kaznene mere, osim ako ih institucije EU ne zaštite. Jedan od takvih instrumenata je i takozvani "statut blokade" koji je uspešno primenjen 1996. godine kao odgovor na sankcije Klintonove administracije Kubi.

Ovo pravilo u osnovi stavlja evropske kompanije u neugodnu situaciju da budu kažnjene u SAD zbog nepoštovanja sankcija prema Iranu, ili u Evropi ako se povinuju američkim zakonima. U anketi u januaru ove godine, u kojoj su učestvovali čelnici 60 multinacionalnih kompanija, više od polovine ih je izjavilo da bi "pod pretpostavkom da Teheran poštuje nuklearni sporazum", uvođenje "statuta blokade" pozitivno uticalo na njihove odluke da "investiraju u Iran".

Pojedine evropske kompanije su poslovale u Iranu i dok su važile prethodne sankcije, pre sporazuma 2015, poput nemačkog Henkela, švedske Skanije i švajcarskog Novartisa.

Brisel bi takođe mogao preduzeti recipročne mere kao što su "clawback" klauzula koja omogućava evropskim kompanijama da tuže u EU za naknadu štete u slučaju da se nađu na udaru američkih sankcija. Na tom tragu francuski ministar Le Mer je predložio stvaranje evropskog tela sa istim ovlašćenjima kao Ministarstvo pravde SAD, tako što može da kažnjava strane kompanije za njihovu trgovinsku praksu. On je istakao da EU treba da brani svoj "ekonomski suverenitet" u trgovini sa Iranom.

Međutim, pitanje je u kojoj meri će EU biti u stanju da odlučno sprovede te mere. Na kraju krajeva, pitanje je da li će kompanije sa starog kontinenta, a naročito banke, želeti takvu vrstu zaštite, te rizikovati sporove sa američkim vlastima zbog relativno malog tržišta u Iranu sa kojim EU ima trgovinsku razmenu od 20 milijardi dolara godišnje.

Zašto Tramp može da ignoriše EU?

U Briselu su veoma ljutito reagovali na Trampovu odluku da se povuku iz sporazuma sa Iranom, jer je ne samo reč o jednom od ključnih dostignuća spoljne politike članica EU već i jednom od retkih trenutaka u kome su nastupali koordinisano, utičući na SAD, sumnjičave prema namerama Teherana da prihvate pomenuti akt.

No, osim verbalnih osuda Trampove politike, pitanje je da li će Evropljani preduzeti konkretne kontramere. Pojedini autori, poput Džeremija Šapira (Jeremy Shapiro), smatraju da je to malo verovatno.

Stiče se utisak da su u Vašingtonu navikli na povremene žestoke reakcije Evropljana, ali i da one neće biti pretočene u konkretnu akciju (Foto: lideri G7 na samitu u maju 2017 u Italjij)
Stiče se utisak da su u Vašingtonu navikli na povremene žestoke reakcije Evropljana, ali i da one neće biti pretočene u konkretnu akciju (Foto: lideri G7 na samitu u maju 2017 u Italjij)

Takva frustracija Evropljana ponašanjem Vašingtona nije nova. Počev od krize oko Sueckog kanala 1956, kada su se SAD distancirale i osudile francusko-britansku invaziju, jer je bila izvedena bez znanja tadašnjeg predsednika Dvajta Ajzenhauera (Dwight Eisnehower), koji je bio zaokupljen sovjetskom intervencijom u Mađarskoj, a nije mu odgovarala ni zbog skorašnjih izbora. Kritikovali su Evropljani i američko učešće u ratu u Vijetnamu, ali bez značajnijeg efekta. U Vašingtonu se nisu mnogo uzbudili ni zbog odluke predsednika Francuske Šarla de Gola (Charles de Gaulle) da tokom 1960-ih povuče svoju zemlju iz komandne i borbene strukture NATO.

Pola veka kasnije, Špigl i drugi nemački mediji su žestoko kritikovali Vašington kada je obelodanjeno da su američke službe prisluškivale telefon kancelarke Angele Merkel, iako je bila u veoma dobrim odnosima sa tadašnjim predsednikom Barakom Obamom.

Stiče se utisak da su u Vašingtonu navikli na povremene žestoke reakcije Evropljana, ali i da one neće biti pretočene u konkretnu akciju, odnosno otpor američkoj politici.

Čak i 2003. kada su ključne evropske zemlje poput Francuske i Nemačke bile protiv američke invazije Iraka, 14 članica EU je aktivno podržavalo ovaj rat, poput Italije, Španije i Velike Britanije. Tada je američki ministar odbrane Donald Ramsfeld izrekao čuvenu, pomalo ciničnu ocenu o podeli Evrope na "staru" (koja je protiv invazije Iraka) i "novu" Evropu (koja je podržavala američku akciju).

Bez obzira na gunđanja u Evropskoj uniji, kao mlađem partneru SAD, pre svega u bezbednosnim pitanjima, transatlantsko savezništvo je opstajalo zato što je, po rečima Šapira, ono mnogo važnije Evropljanima nego Amerikancima. Ono je za stari kontinent garant stabilnosti u sve nestabilnijem svetu, na kraju krajeva i kamen temeljac na kome počiva njegova bezbednost i evropske integracije.

Čak 14 članica EU je aktivno podržavalo američku intervenciju u Iraku (Foto: američki vojnici u Mosulu)
Čak 14 članica EU je aktivno podržavalo američku intervenciju u Iraku (Foto: američki vojnici u Mosulu)

SAD cene transatlantsko savezništvo koje im je od pomoći kada je reč o međunarodnim bezbednosnim pitanjima, poput Avganistana ili Sirije. Međutim, SAD nisu potrebni evropski saveznici za očuvanje sopstvene bezbednosti. Doduše, transatlatnsko savezništvo je prilika za Vašington da se prikaže kao lider slobodnog, demokratskog sveta.

Teoretski, EU, koja ima ekonomsku moć kao i SAD, može sama osigurati svoju bezbednost. Međutim, uprkos inicijativama o formiranju sopstvene armije, u praksi gotovo ništa nije uradila. Članice evropskog bloka i dalje su sklonije da se oslone na američke bezbednosne garancije nego jedna na drugu, imajući u vidu mnoštvo unutrašnjih sporova, počev od migracija preko reformi ovog bloka do energetike. Tako se baltičke zemlje i Poljska uz podršku SAD protive gradnji gasovoda Severni tok 2 za dopremanje ruskog gasa do Nemačke.

Prema istraživanju Evropskog saveta za spoljne odnose, najmanje 11 evropskih vlada smatra da im "specijalni odnosi" sa SAD omogućavaju benefite koje ne mogu dobiti od partnera na starom kontinentu. U Grčkoj, na primer, u Vašingtonu vide zaštitu ne od Rusije ili terorizma već nemačke restriktivne ekonomske politike. Iako Poljska itekako računa na fondove EU, sa velikim nepoverenjem gleda na Brisel i u zaštiti od Rusije oslanja se, pre svega, na američke bezbednosne garancije.

"Ukratko, Evropljani, ukoliko bi zajednički nastupali, mogu osigurati sopstvenu bezbednost od spoljašnjih pretnji. Problem je što oni žele i političku zaštitu jedni od drugih, a SAD jedine to mogu da osiguraju", smatra Šapiro.

Zakazao dvojac Merkel-Makron

Zato su ostale uglavnom deklarativne izjave Angele Merkel pre godinu dana da je "Evropa ostala sama" i da je "naša sudbina je sada isključivo u našim rukama" ili kritika francuskog predsednika Emanuela Makrona (Emmanuel Macron) nakon Trampove odluke da napusti Pariski klimatski sporazum da "nema plana B, jer ne postoji ni planeta B". Takođe, nedavno je izjavio da EU neće pregovarati o trgovinskim sporovima sa "pištoljem prislonjenim na čelo".

Istovremeno, Donald Tusk tvrdi da će evropski blok istrajati na svojoj poziciji. Međutim, evropski lideri su malo toga konkretno učinili da kontriraju Vašingtonu, naročito su mnogi razočarani da su prošlogodišnje odlučne izjave dvojca Merkel-Makron, koji su najavljivali veliko pospremanje u EU i njen čvršći nastup na globalnoj sceni - uglavnom ostale na papiru. Otkako je Trampova administracija uvela carine na čelik i aluminijum, EU je uspela samo da izdejstvuje izuzeće u dva maha na po mesec dana. Sadašnje ističe 1. juna.

Naročito su mnogi razočarani da su prošlogodišnje odlučne izjave dvojca Merkel-Makron o velikom pospremanuju u EU i čvršćem nastupu na globalnoj sceni - uglavnom ostale na papiru
Naročito su mnogi razočarani da su prošlogodišnje odlučne izjave dvojca Merkel-Makron o velikom pospremanuju u EU i čvršćem nastupu na globalnoj sceni - uglavnom ostale na papiru

Doduše, i pre Trampovog izbora propali su trogodišnji pregovori o Transatlantskom partnerstvu za trgovinu i investicije (TTIP) koji su okončani 2016. Evropske zemlje nisu pristale na preveliki uticaj SAD i velikih korporacija na njihovo zakonodavstvo i slabljenje uloge Evropskog parlamenta u kontroli raznih poslovnih aranžmana.

Globalna nemoć EU

Zbog sve nepredvidivijeg ponašanja SAD na globalnoj sceni, EU u Kini sve češće pronalazi partnera u očuvanju multilateralizma i globalizacije. Međutim, iako EU uvozi najviše robe iz Kine, a Kina je drugo po veličini tržište za evropske proizvode - sa više od jedne milijarde dolara trgovinske razmene dnevno - između njih postoji veliko nepoverenje: ne samo zbog različitih sistema vrednosti već i konkretnih postupaka. EU je veoma zabrinuta zbog kineske prakse ulaganja u evropske kompanije visoke tehnologije, kao što je robotika, čime se zadire u osetljiva pitanja nacionalne bezbednosti.

Istovremeno, Peking uvodi različite trgovinske barijere za strane firme. Kao posledica takve politike, kineske investicije u EU dostigle su 2016. rekordnih skoro 40 milijardi dolara, a evropske u Kinu samo 8 milijardi što je najmanje u poslednjoj deceniji.

EU je prinuđena da reaguje balansirajući između prava da suvereno donosi svoje odluke i rizika od daljeg narušavanja transatlantskog savezništva
EU je prinuđena da reaguje balansirajući između prava da suvereno donosi svoje odluke i rizika od daljeg narušavanja transatlantskog savezništva

Kada je reč o Rusiji, slučaj trovanja dvostrukog agenta Sergeja Skripalja je jedini posle dužeg vremena u kome su članice EU jednoglasno osudile Moskvu da stoji iza ovog napada. Uprkos načelne kritike Rusije zbog mešanja u Ukrajinu, hibridnog rata na starom kontinentu, interesi članica EU se veoma razlikuju - od zavisnosti od ruskog gasa do simpatija pojedinih neliberalnih vlada prema politici Kremlja, kao što je Viktora Orbana u Mađarskoj, češkog predsednika Miloša Zemana i drugih.

Evropska frustriranost i američka ravnodušnost

EU je prinuđena da reaguje balansirajući između prava da suvereno donosi svoje odluke i rizika od daljeg narušavanja transatlantskog savezništva.
Ako želi da bude tretirana ozbiljno na globalnoj sceni, ne samo u odnosima sa SAD, već Kinom, Rusijom i ostalima, onda mora da demonstrira da je spremna da štiti svoje interese - kako je ne bi doživljavali na globalnoj sceni kao "ostarelu gospođu" sa još uvek velikim bogatstvom, ali čije je vreme prošlo.

Kako piše Fajnenšel tajms (Financial Times), evropske ekonomije mogu da "prežive" bez trgovine sa Iranom, ali suverenitet EU u spoljnim poslovima teško može da "preživi" pasivno prihvatanje novih diktata iz Bele kuće. To povinovanje bi značilo da bi malo ko verovao u kredibilitet EU kao samostalnog aktera u spoljnoj politici i na bezbednosnom planu.

Sa druge strane, SAD moraju da promene politiku tretiranja EU kao neravnopravnog partnera, čak, kako ističe Stiven Sajmon (Steven Simon), nekadašnji viši zvaničnik američkog Saveta za nacionalnu bezbednost - kao "28 kolonija kojima se vlada preko okeana".

To nije poželjan ishod po SAD. Kao što je Velika Britanija shvatila 1939, na početku Drugog svetskog rata - mnogo je bolje imati saveznike nego kolonije.

Stoga, da bi transatlantsko savezništvo trajalo u interesu i SAD i EU potreban je njihov balansiraniji odnos. U suprotnom, evropske frustracije i američka ravnodušnost će na kraju dovesti u pitanje to partnerstvo.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG