Dostupni linkovi

SAD i EU: Više od porodične svađe


Sve učestalije nesuglasice između Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Evropske unije (EU) podsećaju na svađu u porodici koje, ako se ne prevaziđu, mogu da završe i razvodom. Naravno, dve zajednice se ne mogu tek tako razići kao dvoje ljudi koji su nekada bili bliski. Međutim, sporovi između dva tradicionalna transatlantska saveznika su izašli izvan okvira tipične razlike u mišljenjima oko praktičnog aspekta nekog pitanja.

Nakon izbora Donalda Trampa (Trump) za američkog predsednika, Vašington i evropske prestonice se sve više razmimoilaze i oko suštinskih pitanja, pa čak i oko viđenja samog koncepta liberalne demokratije kao ključne vrednosti koja ih je činila prirodnim saveznicima još od 19. veka kada SAD stupaju na međunarodnu scenu, bez obzira na povremene razlike u interesima.

Čak se i Nemačka, koja je izazvala dva svetska rata, zbog čega su SAD oba puta ušle u sukob na Starom kontinentu, na kraju našla u tom transantlantskom savezu demokratskih zemalja.

Trgovina u raljama politike

Jedna od ključnih tačaka sporenja je slobodna trgovina. SAD, koje su bile glavni inicijator globalizacije od 1970-ih sa ukidanjem barijera za poslovanje, od Trampovog dolaska na vlast sve više je sklona protekcionizmu. On je već povukao zemlju iz transpacifičkog trgovinskog sporazuma.

Na sastanku sa liderima EU krajem maja u Briselu, Tramp je kritikovao Nemačku i njenu prodaju automobila u SAD.

"Nemci su loši, jako loši. Gledajte milione vozila koje prodaju u SAD. Užasno. Mi ćemo to prekinuti", rekao je Tramp, prema navodima nedeljnika "Špigl" (Der Spiegel). Mada je posle bilo različitih interpretacija koje je reči zaista upotrebio, suština je ostala neupitna: Bela kuća u slučaju Nemačke, kao i prethodno Kine, smatra da su one ostvarile suficit u trgovini sa SAD na nekorektan način.

To je veliki zaokret u stavu američke administracije imajući u vidu da je decenijama jedan od pokretača njene ekonomije snažna unutrašnja tražnja a koja se pospešuje i budžetskim, ali i trgovinskim deficitom, koji omogućava uvoz kvalitetnih i relativno jeftinih proizvoda, pre svega iz Kine.

Međutim, činjenica je da nemačke kompanije proizvode "milione automobila" u samim SAD – otprilike koliko i prodaju.

U kritikama EU, američki predsednik je – povodom Bregzita (Brexit) prema kojem se pozitivno odredio – otišao daleko tvrdeći da je "Unija delimično i osnovana kako bi potukla SAD u trgovini, zar ne? Dakle, meni je prilično svejedno da li je ona podeljena ili ujedinjena".

U međuvremenu, nemačka kancelarka Angela Merkel je izjavila da će nastojati da se tokom predsedavanja njene zemlje Grupom 20 najvećih svetskih ekonomija (G20), u julu u Hamburgu, ostvari napredak u slobodnoj i fer trgovini, ali da to neće ići lako "s obzirom na novu američku administraciju".

Nakon izbora Trampa sve veće razmimoilaženje EU i SAD (na fotografiji: Makron, Tramp i Merkel)
Nakon izbora Trampa sve veće razmimoilaženje EU i SAD (na fotografiji: Makron, Tramp i Merkel)

Nesuglasice oko ekonomije su se isprepletale i sa politikom. EU je kritikovala odluku Senata SAD da proširi sankcije Rusije kojima će biti pogođene i evropske kompanije uključene u zajednički gasovod sa Moskvom "Severni tok 2" (Nord Stream 2).

Tako su austrijski kancelar Kristijan Kern (Christian) i šef nemačke diplomatije Zigmar Gabrijel (Sigmar Gabriel) naveli u zajedničkom saopštenju da "ne mogu da prihvate pretnju ilegalnim i ekstrateritorijalnim sankcijama protiv evropskih kompanija".

Oni su optužili SAD da pokušavaju da pomognu snabdevačima američkog prirodnog gasa na štetu njihovih evropskih rivala. SAD su već počele da izvoze ovaj energent u Poljsku.

"Evropsko snabdevanje energentima je pitanje za Evropu, a ne za SAD", navodi se u zajedničkom saopštenju.

Naime, polovinu troškova izgradnje "Severnog toka 2" plaća ruski "Gasprom" (Gazprom), a drugu polovinu britansko-holandska kompanija Rojal Dač Šel "Royal Dutch Shell", francuski Endži "Engie", austrijski "OMV" i nemačke firme "Uniper" i Vinteršel "Wintershall".

Vašington očito računa i na podele u evropskom bloku o snabdevanju energijom, jer baltičke zemlje, zatim Švedska, Poljska i Slovačka smatraju da će se time nastaviti zavisnost Starog kontinenta od ruskog gasa, a što će omogućiti jačanje uticaja Moskve.

"Severni tok 2" bi smanjio važnost ukrajinskog koridora za transport gasa što bi, po mišljenju Vašingtona, ugrozilo reforme u toj zemlji. U raznim geopolitičkim projekcijama pominje se i stara ideja o takozvanoj osovini "Berlin–Moskva", koja seže još u Bizmarkovo vreme (Otto von Bismarck), koja podrazumeva pre svega njihovo strateško ekonomsko partnerstvo, na šta se sa podozrenjem gleda ne samo u SAD već i mnogim evropskim prestonicama, pre svega u Londonu.

"Severni tok 2" bi smanjio važnost ukrajinskog koridora za transport gasa
"Severni tok 2" bi smanjio važnost ukrajinskog koridora za transport gasa

No, da su nesuglasice između EU i SAD otpočele i pre dolaska Trampa na vlast, te da je reč o njihovim veoma složenim odnosima, upravo pokazuju pomenute sankcije Rusiji koje je gotovo jednoglasno uveo Senat, dakle i republikanci i demokrate. Štaviše, Bela kuća je tražila oprezniji pristup koji bi omogućio izvršnoj vlasti da ublaži kaznene mere Moskvi ukoliko se situacija promeni.

Iako je i EU podržala sankcije Rusiji, mnogo je više otpora ovakvim merama na Starom kontinenta nego u SAD. Naime, evropske zemlje trpe veću štetu s obzirom na mnogo razvijeniju ekonomsku razmenu sa Rusijom nego što je imaju SAD. Naročito je poslovna zajednica u Nemačkoj nezadovoljna jer zbog toga trpe njeni interesi na ruskom tržištu.

Kritičari zapadne politike raznih boja tvrde da EU, kao mlađi partner u transatlantskoj koaliciji kada je reč o njenom spoljnopolitičkom i geostrateškom nastupu, mora da sledi kurs Vašingtona čak i kada to nije u njenom interesu, kao u slučaju sankcija Rusiji.

Može li EU sama da se brani?

Evropska unija je najviše zavisila od Sjedinjenih Država u odbrani, naročito u vreme Hladnog rata kada je na Starom kontinentu bilo stacionirano oko 400.000 američkih vojnika da bi ga zaštitila od evenutalne invazije sovjetske armije. Nakon pada Berlinskog zida broj američkih vojnika je znatno smanjen: pre četiri godine je dogovoreno da ih ostane oko 30.000. Doduše, nakon izbijanja sukoba u Ukrajini, Vašington je poslao dodatne snage kako bi sprečio rusku intervenciju i u drugim zemljama, pre svega baltičkim.

Tramp je po dolasku na vlast izrazio rezerve prema NATO, ističući da je prevaziđena organizacija koja je izgubila svrhu, te da čak razmatra da povuče SAD iz Alijanse. Takođe, da "svako mora da plati ako hoće da ga Amerika brani". To je bila neuvijena poruka evropskim saveznicima kojima je predočio da moraju da "plate pravičan deo", te da 23 od 28 članica Alijanse "ne daje koliko treba, što nije pravedno prema američkim poreskim obveznicima".

Reč je o nepoštovanju dogovora o izdvajanju dva odsto bruto društvenog proizvoda za odbranu. Iako je kasnije delimično promenio stav, ističući važnost Alijanse, na njenom poslednjem samitu u Briselu u maju oklevao je da iskaže privrženost članu 5 statuta NATO koji govori o solidarnosti u slučaju napada na bilo koju njegovu članicu.

Trampovi najbliži saradnici, pre svega savetnik za nacionalnu bezbednost Herbert Rejmond Mekmaster (H.R. McMaster), nastojali su da uvere saveznike da on podržava pomenutu klauzulu. Međutim, kako ističe kolumnistikinja "Vošington posta" (Washington Post) En Eplbaum (Anne Applebaum), "ovoga puta niko se nije pretvarao da mu veruje".

Prema rečima Ive Dadlera (Daalder), bivšeg američkog ambasadora u NATO, "Tramp smatra da nas svi stranci tretiraju kao naivčine… Kako možete da vodite Alijansu kada stalno govorite saveznicima da vas varaju?".

Nakon poslednjeg samita NATO-a nemačka kancelarka Angela Merkel je izjavila da je postalo jasno da Evropa ne može da se osloni na svoje dugogodišnje partnere – Veliku Britaniju i SAD.

"Evropa je ostala sama i naša sudbina je sada isključivo u našim rukama", poručila je Merkelova.

Dok je u ekonomiji Evropske unije i dalje veoma važan globalni igrač, njena najslabija tačka je odbrana za koju se decenijama oslanjala na SAD. Skeptici postavljaju pitanje da li bi Stari kontinent mogao da se odbrani od, na primer, ruske invazije.

U svakom slučaju, mnogi smatraju da je ovo poslednji trenutak da se EU i vojno osloni na sopstvene resurse, ali koje mora znatno da poboljša i racionalizuje.

Tokom intervencije NATO u Libiji 2011. koju su predvodili Francuska i Britanija, pokazale su se slabosti evropskih snaga: od nedostatka obaveštajnih resursa, pa čak i municije. Nedavno je saopšteno da u vojnim magacinima u Holadniji ima zaliha municije samo za pet dana rata.

Evropske članice NATO su u Avganistanu slale tek po nekoliko desetina pripadnika koji su uglavnom bili angažovani u pozadinskim aktivnostima. I njihov angažman u međunarodnoj koaliicji protiv Islamske države Iraka i Levanta (IDIL) je neznatan.

Evropske zemlje raspolažu sa na prvi pogled impozantnih dva miliona vojnika, ali je samo njih 100.000 spremno za akcije izvan granica njihovih zemalja.

Stoga se predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker (Jean-Claude Juncker) još pre dolaska Donalda Trampa na vlast založio za formiranje evropske armije u svetlu porasta napetosti sa Rusijom.

On je kazao za "Špigl" da EU više ne može da dozvoli sebi "mentalitet male države" kada je reč o odbrani. Dodao je da članice EU izdvajaju za vojne potrebe skoro polovinu sredstava u poređenju sa američkim budžetom za istu namenu.

Međutim, evropske zemlje ostvaruju svega 15 odsto američke efikasnosti. Junker je naveo i da u Evropi postoji 178 različitih sistema naoružanja, dok u SAD svega 30. Evropa raspolaže sa 17 tipova borbenih tenkova, a Amerika samo sa jednim! Stoga, po rečima Junkera, ukoliko EU racionalizuje nabavku oružja, može da uštedi između 25 i 100 milijardi evra.

"Nećemo voditi globalnu politiku uz upotrebu ogoljene sile – EU nije zbog toga stvarana. Međutim, pošto je svet postao to što jeste, Evropljani će morati da uče o globalnoj politici", ističe predsednik Evropske komisije, dodajući da je uveren da bi SAD pritekle u pomoć u kritičnoj situaciji po Stari kontinent.

Junker: Učiti o globalnoj politici
Junker: Učiti o globalnoj politici

Naravno, EU će biti potrebno mnogo vremena da razvije sofisticirano oružje i opremu, jer dugo nije ulagala u strateške opcije poput satelita, bespilotnih letilica, aviona-tankera u čemu se dosada oslanjala na SAD.

Takođe, postavlja se i pitanje nuklearnog odvraćanja, s obzirom da nakon izlaska Velike Britanije iz EU, Francuska ostaje jedina zemlja sa atomskim oružjem na Starom kontinentu. To svakako nije dovoljno za odvraćanje napada, na primer Rusije. Istovremeno, postavlja se i pitanje da li bi Nemačka pristala da se nakon američkog stavi pod francuski nuklearni kišobran, bez obzira što su ove dve zemlje motor evropskih integracija.

Američko-evropski sporovi od De Gola

Dugo su odnosi između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije bili harmonični mada je, kao i u svakoj porodici, bilo nesuglasica. Na jačanje te harmonije je uticala i spoljna pretnja, pre svega, Sovjetski Savez kao ideološki suparnik tokom Hladnog rata.

Transatlantska harmonija je prvi put narušena odlukom predsednika Francuske Šarla de Gola (Charles de Gaulle) da tokom 1960-ih povuče svoju zemlju iz komandne i borbene strukture NATO. Slavni general je smatrao da vojno superiorne SAD drže u podređenom položaju ostale članice Alijanse, te je povlačenjem Francuske kao nuklearne sile želeo da očuva njen uticaj na globalnoj sceni. Zvanični Pariz se tek 2009. vratio u zajedničku komandnu struktura NATO, ali je ostao izvan grupe za planiranje nuklearnih aktivnosti.

Nakon pada Berlinskog zida, nestalo je zajedničke sovjetske pretnje. Procesi globalizacije omogućili su uspon drugih regija na planeti, pre svega Kine. Krajem 1990-ih tadašnji američki predsednik Bil Klinton (Bill Clinton) označio je pacifičku zonu kao spoljnopolitički prioritet za zvanični Vašington. EU je počela da polako pada u drugi plan iako je ekonomski najjači blok u svetu.

Ta promena unutar transatlantskog saveza se najbolje može videti na primeru zahlađivanja američko-nemačkih odnosa.

Na početku posthladnoratovske ere Sjedinjene Države su imale ključnu ulogu u ujedinjenju Nemačke. Međutim, prve razlike se ubrzo ispoljavaju u njihovom pristupu ratu u bivšoj Jugoslaviji.


Deceniju kasnije dolazi do otvorenog razilaženja Vašingtona i Berlina kada tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder (Gerhard Schröder) odbija da podrži američku invaziju Iraka. Tada je nastala čuvena, pomalo cinična kovanica šefa Pentagona Donalda Ramsfelda (Rumsfeld) o "staroj" i "novoj" Evropi. Pri čemu su uz Nemačku u "staru" Evropu svrstane i Francuska i druge zemlje koje nisu podržale vojnu kampanju u Iraku.

Od tada se Nemačka sve više distancirala od politike SAD, nastojeći da deluje samostalno. Iako je izbor Baraka Obame (Barack) pozdravljen u Nemačkoj, Angela Merkel nije prihvatila njegov predlog da snažnom državnom finansijskom intervencijom podrži posrnulu ekonomiju nakon izbijanja globalne krize 2008, kao što su to učinile SAD.

Dodatno podozrenje su izazivali usputni incidenti poput objavljivanje podataka od Edvarda Snoudena (Edward Snowden) da su američke vlasti prisluškivale mobilni telefon Angele Merkel. Posle se ispostavilo i da su nemačke obaveštajne službe prisluškivale telefon tadašnje američke državne sekretarke Hilari Klinton (Hillary Clinton).

To je sve dovelo do smanjenja poverenja Nemaca u SAD: od 75 odsto u vreme Obaminog izbora na 35 procenata 2014. godine. S druge strane, 60 odsto Nemaca je tada doživljavalo Edvarda Snoudena kao heroja.

Prema istraživanju ARD-Deutschlandtrenda iz juna ove godine, samo 21 odsto Nemaca smatra da su Amerikanci pouzdani partner, što je isti procenat poverenja kao i prema Rusima. Istovremeno, čak 94 odsto njih tretira Francusku kao pouzdanog partnera.

Među poslednjim nesuglasicama SAD i EU pre izbora Donalda Trampa bili su njihovi trogodišnji neuspešni pregovori o Transatlatskom partnerstvu za trgovinu i investicije (TTIP) koji su okončani 2016. Evropske zemlje nisu pristale na preveliki uticaj SAD i velikih korporacija na njihovo zakonodavstvo i slabljenje uloge Evropskog parlamenta u kontroli raznih poslovnih aranžmana.

Međutim, nikada pukotine u transatlantskom savezu nisu bile duboke kao sada.

"Veru u zajedničke vrednosti je raspršila Trampova administracija. Nakon njegove inauguracije, svi u Evropi su se nadali da će postati umereniji i uzeti u obzir poziciju G7 i NATO. Međutim, desilo se sasvim suprotno. I dalje se ponaša kao da pokušava da dobije izbore", smatra ekspert sa nemačkog univerziteta Regensburg Stiven Bierling (Stephan).

Bierling: Veru u zajedničke vrednosti je raspršila Trampova administracija (na fotografiji: Donald Tramp)
Bierling: Veru u zajedničke vrednosti je raspršila Trampova administracija (na fotografiji: Donald Tramp)

Mnogi analitičari porede Trampovu prvu spoljnopolitičku turneju koju je započeo u Rijadu i potom posetu Evropi.

"Nakon što je izjavio u Saudijskoj Arabiji da neće 'držati' lekcije arapskim liderima o ljudskim pravima, Tramp je stigao u Brisel i počeo da drži lekcije najbližim američkim saveznicima optuživši ih da duguju 'ogromne količine novca' NATO i američkim poreskim obveznicima. To je besmisleno: NATO nije klub kao Mar-a-Lago u kome se plaća godišnja članarina. Međutim, na kraju je to bio jasan znak, među mnogima: Tramp više voli društvo diktatora koji mu laskaju nego demokrata koji ga tretiraju kao ravnopravnog", ističe En Eplbaum.

Prerano otpisana EU se budi

Nakon mnogih kriza koje su čak pretile i njenom opstanku, EU kao da staje na čvršće noge. Kako ističe Silvie Kaufman (Sylvie Kauffmann) u "Njujork tajmsu" (New York Times), izveštaji o njenoj "smrti" su bili preterani. Evrozona nije doživela slom, izlazak Britanije, koji je bio šokantan i destabilizirajući, sada se doživljava kao šansa za preostalih 27 članica da se pregrupišu.

"Fregzit" (Frexit), odnosno opasnost od izlaska Francuske, sada pripada istoriji nakon pobede Emanuela Makrona (Emmanuel Macron) koji se zalaže za jačanje evropskih integracija i sa Angelom Merkel predstavlja obećavajući dvojac koji bi trebalo da temeljito pospremi evropsku građevinu. Populistički pokreti, koji su u jednom trenutku opasno zapretili da preplave Evropu, sada su u defanzivi jer su ih potisnule osnažene liberalne snage.

Na ekonomskom planu, iako je rast i dalje skroman, sve manje se govori o "izgubljenoj deceniji", a mnogo više o mogućnosti velikog preokreta, odnosno "zlatne decenije", kako je izjavio Filip Hildebrand (Philipp), potpredsednik "BlackRocka".

Naravno, ostaje problemi, kao što su izbeglička kriza i teroristički napadi.

Takođe, za sada je teško sagledati posledice sve većeg razilaženja između SAD i EU. Američka armija je i dalje neophodna za očuvanje evropske bezbednosti. Istovremeno, američko tržište je ključno za evropske proizvođače.

Stoga se EU sve više okreće ka Kini. Gotovo sve njene članice su poslale delegacije na samit u Pekingu "Jedan pojas, jedan put", koji je Bela kuća ignorisala. Doduše, i pre dolaska Trampa na vlast, evropske zemlje su počele da se uključuju u razne inicijative pod sponzorstvom Kine.

Kina, novi smer EU
Kina, novi smer EU

Tako je britanski premijer Dejvid Kameron (David Cameron) odlučio 2013. da se njegova zemlja priključi Azijskoj banci za infrastrukturu i investicije, što je razljutilo Obaminu administraciju jer je ovaj projekat direktan rival bretonvudskom sistemu na kojem počiva svetska ekonomija, a koji je stvoren pod pokroviteljstvom SAD nakon Drugog svetskog rata.

"Upečatljivo je kako se sada često međusobno slažu evropski lideri i Kina", ističe bivši evropski komesar Havijer Solana (Javier).

S druge strane, i SAD rizikuju da ostanu same na međunarodnoj sceni, jer im je Evropa u vrednosnom smislu takoreći jedini prirodni saveznik. Tako predsedavajući "Eurasia Group" Klif Kapčan (Cliff Kupchan) upozorava da, ukoliko izbije nova kriza zbog Trampovog dovođenja u pitanje nuklearnog sporazuma svetskih sila sa Iranom koji je potpisao i njegov prethodnik Obama, može doći u situaciju da ga Evropa ne podrži.

Evropski lideri, pre svega Merkelova i Makron, za sada pokazuju odlučnost da se sami uhvate u koštac sa problemima. Tako su na samitu EU u prošli petak podržali robusniji evropski pristup trgovini, ističući da mora da reaguje ako druge zemlje blokiraju pristup njihovim tržištima.

Uz čuveno snažno rukovanje sa Trampom, Makron je pokazao i političku odvažnost kritikujući istovremeno i ruskog predsednika Vladimira Putina i Trampovo, na primer, povlačenje iz Sporazuma o klimatskim promenama.

"Ne postoji plan B, jer ne postoji ni planeta B", poručio je francuski predsednik američkom povodom predloga da se ponovo pregovara o pomenutom aktu.

"Moramo da pokažemo da nećemo učiniti ni male ustupke, čak ni simboličke. Ovo je trenutak istine", kazao je Makron prošle sedmice jednom francuskom listu.

Makron: Ne postoji plan B
Makron: Ne postoji plan B

Iako je Tramp želeo da Evropa preuzme veću odgovornost, verovatno nije očekivao ovako odlučnu reakciju političkih lidera na Starom kontinentu.

"Ako bi univerzum imao smisao za humor, onda bi slučajno Trampovo nasleđe bilo da ubedi ostatak sveta da krene američkim stopama", ocenjuje u "Fajnenšel tajmsu" (Financial Times) Edvard Ljus (Edward Luce).

To bi na kraju značilo da se i Sjedinjene Američke Države moraju prilagoditi novoj evropskoj realnosti.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG