Dostupni linkovi

'Soros je hteo da se sretne sa Vučićem'


Kakav je bio odgovor predsednika Srbije na presudu vojnom komandantu Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću? Kada će Mladić za Srbiju postati antiheroj? Zbog čega ili radi čega je Džordž Soroš hteo da se sastane sa Aleksandrom Vučićem? Kako ga tretira mađarski lider Viktor Orban a kako vladajući vrh u Srbiji i i može li se to porediti? Zašto Srbija kaska na putu ka Evropskoj uniji i hoće li do 2025. biti spremna za članstvo? Zašto je nastupila opšta sekuritizacija sveta i zašto je bezbednost dobila prednost nad demokratijom i slobodom?

Na ova i druga pitanja Radija Slobodna Evropa odgovara Jadranka Jelinčić, izvršna direktorka Fondacije za otvoreno društvo u Srbiji.

RSE: Ratko Mladić osuđen je na doživotnu robiju u Hagu. Uprkos tome, videli smo, mnogi ga i u Srbiji, a kamoli u Republici Srpskoj, slave kao heroja. Mnoge prethodne haške osuđenike ova vlast je svečano dočekivala, a neki čak i predaju na Vojnoj akademiji u Beogradu. Šta treba da se dogodi i koliko dugo to treba da traje da se Srbija suoči sa sopstvenom odgovornošću za ratove devedesetih godina?

Jelinčić: Rekla bih da u Srbiji i u društvenom i u političkom diskursu dominiraju oni koji neguju tu tezu i koji je potkrepljuju i podržavaju. Oni koji misle nešto drugačije retko ili skoro izuzetno imaju priliku da dobiju širi društveni prostor; medijski i drugi prostor, da govore o tome šta se zaista dogodilo tokom ratova devedesetih godina. Pri tome su oni, rizikujući ponekad čak i svoju ličnu bezbednost, bili izloženi neopisivoj harangi zato što su se usudili da izlože drugačije stavove. Mislim da sve dok oni koji vladaju Srbijom, bez obzira da li su pripadnici stranke ovog ili onog naslova, ne budu zaista usvoijili evropske vrednosti, a to će reći da zaista nije moguće na prikrivanjima, na lažima, na kraju i na blamiranju drugih koji ne odobravaju takvu politiku Srbije devedesetih i koji danas žele da se otvori proces suočavanja sa istinom o prošlosti, koji bi, na kraj, vodio i ka pomirenju. Dok oni ne budu dobili svoj javni prostor i ušli u stvarni dijalog, prvo između sebe, a onda i sa građanima Srbije, mislim da teško možemo da očekujemo da će se nešto promeniti.

Hoću samo da napomenem da je dvadeset dve godine prošlo od rata. Zamislite sad to vreme u odnosima između Francuske i Nemačke i unutar njihovih društava. Dakle, gde i na kom mestu bi bile te zemlje 1962. godine, da se prethodno u tim istim društvima, a pre svega u Nemačkoj, nije na jedan bolan ali iskren način pričalo o prošlosti? I gde bi bila danas Evropa da te dve zemlje nisu smogle snage da otvoreno razgovaraju o prošlosti da bi stvorili uslove za budućnost?

RSE: Kako ocenjujete reakciju predsednika Vučića na Mladićevu presudu?

Jelinčić: Mislim da je izjava bila korektna, do mere, ali je to takođe bila prilika da se pošalje poruka o potrebi da se unutar srpskog društva otvori dijalog o tome šta se stvarno desilo. Takve poruke nije bilo, a mislim da je ovo bila jedinstvena prilika. Dakle, njegov komentar o presudi je bio kokrektan i u toj jednoj ili dve rečenice nisam našla ništa sporno; nije se, dakle, osporio legitimet Tribunala, što smo inače čitali u drugim porukama i nije se komentarisalo da je Tribunal i ovaj put bio antisrpski - i to je nešto što, ipak, treba da primetimo. Mislim, međutim, kao što rekoh, da je ovo bio trenutak kada je mogla da se pošalje poruka o potrebi unutrašnjih suočavanja sa onim što se dogodilo tokom devedesetih, o ulozi države Srbije u svemu tome jer dok se ne saopšti istina, ostaje senka na građanima ove zemlje. Zato tu senku sa građana Srbije treba skloniti i staviti je tamo gde ona pripada, dakle donosiocima odluka. Zašto bi građani Srbije nosili teret onih odluka u čijem donošenju na kraju nikada nisu učestvovali?

RSE: Za desetak dana u posetu Srbiji dolazi i predsedništvo Bosne i Hercegovine, dakle, i gospodin Bakir Izetbegović. Mislite li da bi Srbija konačno morala da iskoristi tu priliku da na zdravije osnove postavi odnose sa Sarajevom?

Jelinčić: Mislim da ta poseta mora da se iskoristi u te svrhe, a mislim da je dobro naglasiti, kad već govorimo o toj poseti, da bi jedan od prvih poteza Milorada Dodika, koji danas vodi Republiku Srpsku, a koji će se, kako razumem, kandidovati za predsedništvo BiH na sledećim izborima, da bi, dakle, jedan od njegovih prvih poteza trebalo da bude da izda izveštaj Vlade Republike Srpske o onome što se dogodilo u Srebrenici. Delom je, naime, taj izveštaj služio kao dokazni materijal u procesu protiv Ratka Mladića.

RSE: Da li očekujete da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić nakon susreta sa Džordžom Sorosom i njegovim sinom Aleksom, istinski promeniti odnos prema Fondaciji za otvoreno društvo, drugim nevladinim organizacijama i medijima ili je možda taj susret samo poslužio tome da on marketniški pokaže lepše lice pred EU?

Jelinčić: Ne verujem u čuda. Mislim da dva susreta sa bilo kime, pogotovo sa osnivačima jedne filantropske organizacije, mogu da izazovu revolucionarnu promenu u nečijem ponašanju u kratkom vremenskom periodu, ali u svakom slučaju verujem da će predsednik Republike uzeti u razmatranje ono što mu je sugerisano da bi možda trebalo da se unapredi kada su u pitanju sloboda medija, sloboda izražavanja, odnos prema građanskom aktivizmu i verujem da će napori koje mi ulažemo kao Fondacija za otvoreno društvo i ova nacionalna u Srbiji i na globalnom nivou, zajedno sa naporima EU i njenih država članica dovesti do toga da budemo svedoci u budućnosti određenim promenama koje će značiti vraćanje Srbije na bolja mesta na listama konsolidovane demokratije, na listama koje pokazuju kakav je stepen slobode medija ili, uopšte, u kom stanju se nalazi demokratija u zemlji. Na kraju krajeva, to je u najboljem interesu Srbije, pošto je to upravo ono što EU ceni kada odlučuje o tome da li će neku zemlju pripustiti u svoje članstvo ili će to članstvo odložiti na neko vreme dok standardi konslidovane demokratije i funkcionalne demokratije, a ne samo zakoni, ne budu praktikovani i u svakodnevnom životu.

RSE: Na čiju inicijativu je došlo do ovih susreta – oca i sina Sorosa i Vučića?

Jelinčić: Do prvog susreta je došlo na inicijativu našeg osnivača, zbog toga što on ima pet fondacija u ovom regionu, izuzetno je zainteresovan za brzo napredovanje regiona prema EU i spreman da taj proces održi i da doprinese, ukoliko je moguće, njegovom ubrzanju.

RSE: Zbog čega je gospodin Džordž Soros inicirao susret sa Vučićem? Je li možda bio zabrinut onim što gospodin Vučić radi u Srbiji, pa je zato hteo da sa njim ostvari komunikaciju?

Jelinčić: Mislim da nije bio zabrinut. Teško bi bilo očekivati da Džordž Soros bude lično upoznat sa svakim događajem u Srbiji, ali u svakom slučaju, jeste primetio da je proces pridruživanja usporen, da često odgovornost za to leži i na nosiocima vlasti i ponudio je svoju podršku da se situacija, pre svega u pogledu poštovanja zakona i primene standarda EU, bitno unapredi.

RSE: Vi ste prisustvovali ovom poslednjem sastanku, gospodina Aleksa Sorosa sa predsednikom Vučićem?

Jelinčić: Jesam.

Otvoren razgovor, bez previše diplomatije: Susret Aleksa Sorosa i Aleksandra Vučića u Beogradu
Otvoren razgovor, bez previše diplomatije: Susret Aleksa Sorosa i Aleksandra Vučića u Beogradu

RSE: Kako je taj sastanak protekao?

Jelinčić: Razgovaralo se otvoreno. Mislim da nije bilo previše diplomatije. Dve strane, ako je primereno tako ih nazvati za ovu vrstu susreta, nisu se nužno usaglasile o svakom pitanju o kome se razgovaralo, a svi smo upoznati da se razgovaralo o situaciji u oblasti slobode izražavanja i slobode medija, o pravosuđu, o inkluziji Roma i drugih marginalizovanih grupa i, naravno, da se razgovaralo o evropskim integracijama. U svakom slučaju, postignuta je saglasnost da će Fondacija nastaviti sa naporima za unapređenje situacije u onim oblastima koje su od značaja za pridruživanje EU - jer globalni okvir i jeste pridruživanje EU, bilo da se radi o stabilnosti na Balkanu ili o ovim konkretnim pitanjima konsolidovanja demokratije. Srbija je, naime, još uvek, samo polukonsolidovana demokratija. Postignuta je saglasnost i o tome da će se nastaviti konstruktivno učestvovanje i u briselskom dijalogu, kao i o tome da bi dijalogu koji je najavljen na domaćoj sceni trebalo da rezultira rešenjima koja su povoljna za sve učesnike u dijalogu.

RSE: Da li je Soros sada, kako sugeriše naslov u jednom lokalnom listu, od izvoznika revolucija postao partner vlasti, nakon ovih sastanaka Vučićem?

Jelinčić: Da, možemo da citiramo još neke naslove - recimo, ‚Od crne liste do crvenog tepiha‘, ali, ja ne mislim da se desilo išta od toga. Mislim da su se srele dve institucije i da ćemo ostati u dijalogu još neko vreme dok budemo radili u sličnim pravcima.

RSE: Ima analitičara koji su ovaj Vučićev susret sa gospodom Sorosem označili kao kleptomanski potez, kao krađu tuđih ideja i sponzora?

Jelinčić: Mislim da evropski razvoj nije ničija privatna ideja. A, ako već govorimo u terminima krađe, onda se ‚krađa‘ desila kada se osnovao SNS jer to je stranka koja je u svoj program punopravno članstvo Srbije u EU zapisala kao jedan od svojih prioriteta i na tome dobila izbore i 2012. i u svim godinama koje su usledile posle toga.

RSE: Dakle, ne treba da bude kažnjena zbog ‚krađe‘ tih programa?

Jelinčić: Svako je slobodan kada osniva političku stranku da izabere svoj program, makar se i podudarao i sa programima drugih političkih stranaka. Koliko je meni poznato, 2012. Godine mi smo prvi put imali parlament u kome su sve do jedne stranke, bilo da su na izborima nastupale samostalno ili u koalicijama, pridruživanje EU i evropeizaciju Srbije - a to znači implementaciju i primenu u praksi evropskih vrednosti i standarda - imale kao prioritet u svojim programima. To je zaista bilo čudo, ali od 250 poslanika, svi do jednog su, saglasno programima svojih stranaka, trebalo da vredno rade na približavanju Srbije EU.

RSE: Kako ocenjujete to da predsednik Aleksandar Vučić s jedne strane pokazuje praktičnu konstruktivnost prema Zapadu, prema SAD-u, a s druge, TV N1 ne propušta da pomene kao 'američku televiziju N1‘?

Jelinčić: Teško mi je da komentarišem zašto neko nešto radi. Pretpostavljam da neko može upotrebiti reč koja nekom zvuči da ima negativnu konotaciju da bi izrazio svoje nezadovoljstvo, u ovom slučaju, uređivačkom politikom televizije N1.

RSE: To shvatam, ali u odnosu ove aktuelne vlasti prema medijima, ona se oni postavlja kao urednik medija; ona ocenjuje uređivačku i programsku politiku ovog ili onog medija, ne shvatajući da to nije opis njenog posla.

Jelinčić: Potpuno se slažem sa vama da danas političari u svetu, počevši od Trampa do eminentnih evropskih političara, zauzimaju stavove o medijima, komentarišu njihove uređivačke politike. To je problem sa kojim se suočavamo u ovim vremenima kada je bezbednost dobila prednost nad demokratijom i nad slobodom.

RSE: Pojam "stabilokratija" ušao je u politički rečnik u poslednje vreme. Ta reč je postala značajnija nego pojam "demokratija" ili "sloboda". Iz nje je izvedena i imenica "stabilokrata". U društvo označeno tim pojmom mnogi su ubrojali i lidera Srbije Aleksandra Vučića. Mislite li da je on čovek koji održava mir i stabilnost u regionu ili pak onaj koji te dve stvari svojim potezima neretko dovodi u pitanje?

Jelinčić: Od čuvenog 11. septembra u Njujorku mi smo svedoci napredovanja na poljima bezbednosti i onoga što se zove sekuritizacija svega i svačega; apsolutno svaka stvar se procenjuje kroz optiku bezbednosti. To je kulminiralo u poslednjih pet godina sa napretkom i umnožavanjem terorističkih napada i ono što na svetskoj političkoj sceni možete da ispratite jeste to da su pojedini političari počeli da gube iz vida da je demokratija, po sebi, najveći garant stabilnosti. Mislim da su se tu pojmovi izmešali i da mi snosimo posledice svega toga. Dakle, počelo se verovati da se smanjenjem transparentnosti, smanjenjem participacije građana, smanjenjem odgovornosti, isključivanjem građana, može u većem stepenu obezbediti sigurnost, otkloniti strah od neposredne smrtne opasnosti ako je u pitanju teroristički napad u gradu ili od ratnog sukoba. Međutim, isto tako u poslednje vreme počinjemo da uviđamo da odsustvo demokratije izaziva izuzetno nepoverenje građana prema njihovim vladama i to nepoverenje direkno dovodi u pitanje stabilnost kao takvu. Dakle, stabilnost je narušena ako nema uzajamnog poverenja, a poverenje između vlasti i građana u svim zemljama, čak i konsolidovanim demokratijama, do te mere je narušeno da zaista svi moraju da se vrate unazad, preispitaju svoj odnos prema građanima i otvore novu fazu izgradnje poverenja građana u institucije. To isto se i ovde događa.

RSE: Da li je gospodin Vučić stabilokrata, shvataju li ga tako u Briselu?

Jelinčić: Apsolutno i sigurno da.

RSE: Da li je to razlog što tolerišu njegov odnos prema medijima i nedovoljan napredak pravosudnih i drugih reformi?

Jelinčić: Nemam utisak da ga tolerišu, onoliko koliko je meni poznato. Pitanje reforme pravosuđa, druge pravosudne politike itd. I dalje su predmet razgovora između svetskih državnika, predstavnika komisije EU i njihovih primedbi; na kraju krajeva, mi o tome čitamo u godišnjim izveštajima EU. Postoje načini na koji se to može reći drugoj zemlji i svakako se o tome govori. Ono što je vrlo čudno u Srbiji jeste to što se očekuje da će doći neko drugi i rešiti ta pitanja. Rešavanje tih pitanja mora da ostane i još dugo vremena će biti zapravo predmet neprekidnog angažovanja profesionalaca i građana, koji vrše pritisak na sopstvenu vladu da bi se situacija izmenila; apsolutno se ne može očekivati da će ikada EU kao institucija, SAD, ili Fondacija za otvoreno društvo, kao potpuno različit akter na međunarodnoj sceni, doneti demokratiju i izboriti se za potrebe građana u jednoj zemlji. Oni mogu imati podršku za to i nesumnjivo je imaju. Ta podrška može biti različita, pa i kroz stalno otvaranje tih pitanja u razgovoru sa onima koji vladaju Srbijom u nekom trenutku.

Nemojmo zaboraviti da je sloboda medija u Srbiji predmet spora, predmet rasprave, jako dugo i da smo imali različite faze u razvoju medijskih sloboda i slobode izražavanja. Poslednje urušavanje je počelo u onome što smo označili kao četvrtu fazu, 2009. godine, donošenjem Zakona o informisanju zbog nepoćudnog ponašanja određenih medija. Uvek će biti političara kojima se neće dopadati uređivačke politike, ali mediji postoje zbog toga da bi svako mogao da kaže ono što misli. 2002. godine, je doneta nova medijska strategija sa tzv. zakonima koji su bili reformski. A onda su ti zakoni odjedamput 2009. godine počeli da smetaju onima kojima takođernije išlo u prilog da postoje transparentnost, otvorenost, sloboda javne reči, kontrola javnih vlasti. Dakle, toj priči o urušavanju medija mi zapravo svedočimo od tog trenutka do ovog sadašnjeg. A u čitavoj toj dugoj priči ista je jedna činjenica: mogućnost da govore imaju samo oni koji su bliski vlastima. Potrebno je da uvek, u svakom trenutku, u svakoj tački, sva mišljenja budu dostupna javnosti.

RSE: I kada biste sada poredili tu četvrtu fazu koju, kažete, smeštamo u 2009 godinu donošenjem Zakona o informisanju - tada imamo na vlasti koaliciju koju predvodi Demokratska stranka - sa ovim što se dešava tokom Vučićeve administracije, šta biste mogli reći? Da li su veće suštinske podudarnosti ili nepodudarnosti, u smislu da je sada gore nego što je bilo tada?

Ono što je problem Srbije jeste to što ona ne primenjuje zakone

Jelinčić: Ja ne govorim o tome da li je gore ili bolje, situaciju nisam ocenjivala, samo sam rekla da je u pitanju tendencija koju možemo da pratimo od 2009. godine. I u jednom i u drugom slučaju imate jednu te istu tendenciju – da ne dopustite slobodu izražavanja jednom delu društva. Verovatno smo manje senzitivni kada taj deo društva nije onaj kome mi pripadamo. Zbog toga naglašavam – u svakoj tački, u svakom vremenu, javni medijski prostor mora biti jednako dostupan svima. Kada govorimo o sadašnjem stanju, ili o stanju medijske slobode uopšte u Srbiji, sasvim je dovoljno da pogledamo svetske izveštaje, ili indekse o medijskim slobodama; možemo da pratimo u ovom vremenskom periodu stalno klizanje Srbije unazad. Dakle, nema implementacije zakona. Mi smo dobili 2015. godine, naime, medijsku strategiju i zakone koji su vrlo dobri ali u praksi se ti zakoni ne sprovode. Isto tako primećujemo da pojedina medijska udruženja misle da je sasvim dovoljno medijske slobode, dok druga tako ne misle, pri čemi su pojedine nevladine organizacije itekako žustro angažovane na oslobađanju medijskog prostora. Imate, međutim, i druge nevladine organizacije koje su potpuno druge provinijencije, a koje se zalažu za održavanje ili zaoštravanje stanja kakvo mi danas imamo. Misim da tu imamo jako veliki posao ispred sebe, kako bismo doveli medijsku situaciju na nivo koji odgovara onome što se zove interes demokratskog društva. Pošto mi nemamo u punoj meri konsolidovanu demokratiju, ovakvo stanje danas je daleko ispod standarda demokratskog društva. Mi ćemo jako puno napora morati da uložimo da faktički dođe do oslobađanja medijskog prostora i javnog prostora uopšte. I nemojte zaboraviti da, sem vlasti, postoje i neformalni i dugi centri moći, koji takođe sarađuju sa jednom ili sa drugom opcijom, tako da bitka, ako je tako mogu nazvati, mora da bude multilateralna a ne unilateralna jer nije samo jedan neprijatelj na sceni - ako bismo govorili u terminima prijatelj- neprijatelj.

RSE: Kako komentarišete što sada ponovo, kao i tokom devedesetih godina, imate to da novinari bivaju prebijani izvršavajući svoje radne zadatke, da ponovo bivaju nazivani stranim plaćenicima i izdajnicima, a da tužilaštvo odbacuju krivične prijave protiv nalogodavaca i nasilnika bliskih vlasti?

Jelinčić: Zaista mislim da je to tragična situacija. Sloboda medija je ugrožena vrsta, ugrožena kategorija, ali ne samo u Srbiji.

RSE: Možete li uporediti situaciju u Orbanovoj Mađarskoj, kada je u pitanju odnos vlasti prema medijima, nevladinom sektoru, prema civilnom društvu, uostalom prema osnivaču vaše fondacije, gospodinu Sorosu? Mađarski lider Viktor Orban vodi već duže vreme čitavu zastrašujuću kampanju protiv Džordža Sorosa i Centralnoevropskog univerziteta, uprkos tome što je svojevremeno i sam bio stipendista Sorosove fondacije. Može li to u suštinskom smislu da se uporedi sa ovim što se medijma i nevladinom sektoru događa u Srbiji kada ih vlast označava kao mete i kao neprijatelje, izdajnike, strane plaćenike?

Plakati vlasti Mađarske po Budimpešti na kojima piše "Ne dozvolite da se Džordž Soros poslednji smeje"
Plakati vlasti Mađarske po Budimpešti na kojima piše "Ne dozvolite da se Džordž Soros poslednji smeje"

Jelinčić: Ako ćemo da budemo ozbiljni u analizi, mislim da se te situacije ne mogu uporediti. Ono što se dešava u Mađarskoj u ovom trenutku, i na zakonskom i na praktičnom nivou, apsolutno je neuporedivo sa onim što mi danas imamo u Srbiji.

RSE: Do te mere je gore Mađarskoj?

Jelinčić: Prosto je neuporedivo. U Mađarskoj, u ovom trenutku, nemate ni jedan jedini dnevni ili nedeljni list u kome neko ko nije član ili podržavalac Orbanove stranke može uopšte nešto da kaže ili da izjavi. Prema tome, kako bi rekao Branko Miljković: ‚Ubi me prejaka reč‘; sačuvajmo jake reči jer nam posle potrošnje svih reči ne ostaje ništa drugo nego da se latimo drugih sredstava. Situacija u Mađarskoj je do te mere narušena, kada je u pitanju položaj nevladinih organizacija liberalne provenijencije, koje se zalažu za ljudska prava, za demokratiju, za medijske slobode, za inkluzivna društva, za odgovornost vlasti, za njen odnos, na kraju krajeva, prema osnivaču naše fondacije, da ja mogu da kažem da je gora nego što je ikada bila situacija naših medija i nevladinih organizacija - čak i u vreme devedesetih godina. Dakle, to je sasvim neuporedivo.

RSE: Koliko je Fondacija za otvoreno društvo u Srbiji uložila do sada u razvoj civilnog društva? Ovo vas pitam zato što ste hakovani prošle godine i ta grupa hakera je objavila podatak, uz nekoliko hiljada poverljivih dokumenata, da je gospodin Džordž Soros na račun organizacija i institucija u Srbiji uplatio oko 3,9 miliona dolara od 2011. do 2013. godine.

Jelinčić: Kakvi hakeri, takvi podaci. Ja sam komentarisala taj podatak kada sam bila pitana, u trenutku dok je kampanja protiv Fondacije trajala 2016. godine, dakle to je samo deo podataka koji je uzet sa sajta. Naša sredstva su mnogo veća, ako vas to zanima - od 2011. godine Fondacija je uložila 30 miliona dolara u razvijanje otvorenog društva u Srbiji.

RSE: I šta se u tome vidi kao problem?

Jelinčić: Godine 2016, kada je to uz trube bilo objavljeno, ja sam pitala zašto urednici medija koji su objavili te podatke - i pri tome pozvali na zaštatu države Srbije od Fondacije za otvoreno društvo - rade protiv Ustava Republike Srbije i zašto pozivaju na kršenje zagarantovanih prava, sloboda i ustavnih principa, kao što su podela vlasti, nezavisnost pravosuđa, zaštita ljudskih i manjinskih prava. Naime, upravo je to ono na čemu Fondacija za otvoreno društvo i radi i u šta je uložila tih trideset miliona - to su medijske slobode, sloboda izražavanja, slobodan pristup informacijama, zaštita podataka o ličnosti, zaštita privatnosti, inkluzija Roma i svih drugih marginalizovanih grupa, inkluzivno obrazovanje i reforma obrazovnog sistema.

RSE: Mislite li, s obzirom na nedavnu izjavu šefa Evropske komisije Žan-Kloda Junkera, da bi Srbija i Crna Gora mogle biti spremne za ulazak u EU do 2025. godine? Da li su institucije Srbije zaista spremne da taj ogroman posao obave u tako kratkom roku?

Jelinčić: Ja ću da vas iznenadim odgovorom, ali mnogi kažu da ja imam izglobljen pogled na svet: ukoliko Srbija od danas do 2025. godine ne bi promenila nijedan zakon, ona bi bila sasvim spremna da uđe u EU.

RSE: Ne razumem, znači da je sve uradila manje-više?

Jelinčić: Mnogo zakona je harmonizovano, odnosno, malo je toga ostalo da se na nivou zakonskog teksta, slova zakona, promeni. Ono što je problem Srbije jeste to što ona ne primenjuje zakone. Kada bi primenjivala,recimo, sopstvene medijske zakone, Srbija bi bila šampion slobode izražavanja, prava na informisanje i slobode medija. To piše u njenim zakonima. Dakle, kada bi svi organi vlasti u ovoj zemlji - počevši od Republičke agencije za elektronske medije, do poslednje skupštine opštine koja deli sredstva kao podršku za proizvodnju medijskog sadržaja od javnog interesa, do sudova i tužilaštava - radili svoj posao, radili ono za šta su plaćeni, Srbija bi bila potpuno drugačija zemlja. I ako bi se ovo vreme od šest ili osam godina, koliko je preostalo, bavili time, Srbija bi pristupila EU kao jedna od konsolidovanijih demokratija. Ja ne verujem da će se to dogoditi. Da kapaciteti u ljudskom smislu postoje sigurno je, ali da li postoje politike, da li postoji dobra volja, da li postoji želja da se to uradi? To zaista leži na organima i vlastima ove zemlje. Hoću da kažem, zaista je stvar u implementaciji, a ne u promeni zakona, Srbiji je dovoljno sledećih godinu dana da malo ispolira zakonski tekst, ali EU neće gledati tekst, njih uopšte tekst ne zanima - njih zanima implementacija.

RSE: Kako onda reagujete na Vučićevu nedavnu izjavu da samo ako se problem Kosova reši sve ostalo će biti u redu?

Jelinčić: Ja se ne slažem sa tim. Nije sve u Kosovu. Ja sam nedavno bila u poseti Francuskoj i imala sam prilike da slušam predstavnike drugih zemalja i mislim da se stvara najozbiljnije jezgro, i unutar EU, i unutar zemalja-članica, kojima je prvo, drugo i treće pitanje - vladavina prava. Vladavina prava podrazumeva ljudska prava, uključujući i medijska prava i slobode. Kosovo je jedno od pitanja, ali nije jedino. Zaista nije jedino.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG