U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome zašto su u Srbiji i Hrvatskoj ratni zločinci vredniji od njihovih žrtava.
Sagovornici su bili dvoje aktivista Inicijative mladih za ljudska prava - Anita Mitić, direktorka te organizacije u Srbiji i Mario Mažić, programski direktor Inicijative mladih u Hrvatskoj.
Bilo je reči o patriotskoj histeriji koja je u Srbiji nastala nakon presude Ratku Mladiću i u Hrvatskoj nakon presude liderima Herceg Bosne, o tome kako su roditelji u Zagrebu vodili decu da pale sveće ratnom zločincu Slobodanu Praljku, o pretnjama i napadima na aktiviste Inicijative mladih u Srbiji i Hrvatskoj, zašto visokotiražni tabloid Informer optužuje Incijativu mladih Srbije da zavodi fašistički teror samo zato što se bori protiv odavanja počasti ratnim zločincima, zašto se u Hrvatskoj ignoriše general Tihomir Blaškić koji se nakon odslužene kazne poklonio bošnjačkim civilnim žrtvama, a u Srbiji Milan Babić koji je pred Haškim tribunalom izrazio kajanje zbog zločina koje je počinio, kako Srbija i Hrvatska izdašno pomažu ratne zločince i njihove porodice, kao i o tome da li slavljenje ratnih zločinica može biti podloga za nove ratove u budućnosti.
Omer Karabeg: U opštoj histeriji u Srbiji koja je nastala nakon presude Ratku Mladiću - koga je miljenik Beograda Milorad Dodik proglasio istinskim herojem, patriotom i legendom - Inicijativa mladih bila je među retkim organizacijama koje su zahtevale da Srbija preuzme odgovornost za zločine koje su pripadnici srpskog naroda počinili u ratovima na području bivše Jugoslavije. Kakva je bila sudbina vašeg apela?
Anita Mitić: Reakcije su bile podeljene kao i uvek kada se bavimo teškim temama kao što su suočavanje sa prošlošću i odgovornost Srbije za ratne zločine. S jedne strane imate malu grupu ljudi koja vas podržava, a s druge glasniju i veću grupu koja je vrlo protiv vas. Mislim da do najšire javnosti nismo uspeli da dođemo, ali ne zbog toga što mi radimo nešto što je pogrešno, nego zato što se u Srbiji sistematski uništava želja ljudi da saznaju šta se devedesetih dogodilo na prostoru bivše Jugoslavije. Ta tema je duboko zakopana i njome se više niko ne bavi.
Omer Karabeg: Nakon presude šestorici lidera Herceg Bosne i samoubistva osuđenog generala Praljka, zvanična Hrvatska i dobar deo javnosti su se svrstali iza osuđenih ratnih zločinaca - pre svega iza Praljka, za koga je profesor Žarko Puhovski rekao da će postati novi hrvatski svetac. I dok se u dvorani Lisinski održavala velika komemoracija Praljku, kojoj je prisustvovalo dve hiljade ljudi, Inicijativa mladih Hrvatske je jedina na zagrebačkom Trgu Francuske republike organizovala komemoraciju za žrtve ratnih zločinaca na koju je došlo stotinjak ljudi. Da li je u takvoj atmosferi bilo opasno organizovati takvu komemoraciju?
Mario Mažić: Prijetnje su redovan dio našeg posla. Na naše priopćenje u kome smo nedvosmisleno dali do znanja da se radi o ratnim zločincima pravomoćno osuđenima na međunarodnom tribunalu, kao i da izražavamo solidarnost i sućut sa žrtvama, dobili smo prijetnje i vrlo negativne komentare. U principu manje je važno da li je to bilo opasno ili ne - to je bilo potrebno. Vidjeli smo kako nakon presude šestorici iz Herceg Bosne najviši dužnosnici Hrvatske odbijaju nalaze te presude, posebice zaključak o udruženom zločinačkom pothvatu koji je vodio predsjednik Franjo Tuđman. Bilo je strahovito potrebno da se čuje makar jedan glas koji prihvaća pravomoćno utvrđene činjenice i izražava solidarnost sa žrtvama. To je bilo nužno reći u tom trenutku.
Deca i ratni zločinac
Omer Karabeg: Jedna koleginica mi je ispričala da su ljudi dovodili decu da na glavnom zagrebačkom trgu pale svijeće za Praljka i odaju počast ratnom zločincu.
Mario Mažić: Jeste. Ukoliko smatraju da se iza zločina skriva neki politički cilj s kojim se oni identificiraju, ljudi će rado osobno sudjelovati na takvim komemoracijama i dovoditi svoju djecu. Na komemoraciju u Lisinskom došla su i dva ministra i mnogi istaknuti ljudi iz javnog života. Meni je sve to tužno. Vi ste u uvodu u ovaj razgovor postavili pitanje da li su zločinci važniji od žrtava. Sve ovo što se ovih dana dešava pokazuje da su važniji, a važniji su zato što su naši, zato što nacionalizam funkcionira plemenski. Ljudi izražavaju solidarnost sa onima koji su naši, pa makar bili i ratni zločinci.
Omer Karabeg: Anita, koliko znam, aktivisti Inicijative mladih su u Srbiji često izloženi pretnjama i fizičkim napadima. Visokotiražni tabloidi protiv vas vode kampanju i nazivaju vas stranim plaćenicima. Tako vas je Informer nazvao soroševsko-šiptarskom Inicijativom mladih koja u Srbiji zavodi najcrnji fašistički teror. Kakve su posledice takvih napada?
Anita Mitić: Nažalost, baviti se ovim poslom znači nailaziti na veliki otpor kada otvarate zabranjene teme. To što radi Informer nazivajući nas stranim plaćenicima je pokušaj da nam se oduzme kredibilitet da se bavimo ovim temama i da pozivamo Srbiju na odgovornost za počinjene zločine. Postoji vrlo jasan šablon kako se to radi. Prvo vas stave na naslovnu stranu nazivajući vas najgorim imenima, pa onda počne policija da vas okružuje navodno zbog vaše bezbednosti. U takvoj situaciji vaša poruka može da dođe samo do malog kruga ljudi koji su i onako na vašoj strani. Cilj tih pretnji je da nas zatvore u četiri zida i da nas uguše.
Simbol fašizma
Omer Karabeg: Vi ste, Mario, posebno bili izloženi napadima kada ste prekrili ploču koju je u Jasenovcu postavio HOS, Hrvatske obrambene snage, na kojoj je pisalo ”Za dom spremni“. Niko se nije usudio da ukloni taj natpis, dok vi niste tu ploču prekrili tekstom na kome je pisalo da je “Za dom spremni“ simbol fašizma i mržnje.
Mario Mažić: Bitno je reći da mi nismo izmislili da je “Za dom spremni“ simbol fašizma i mržnje, nego se radi o zaključku Ustavnog suda Republike Hrvatske. Upravo je tu problem. Ustavni sud donese pravorijek da je “Za dom spremni“ rasistički slogan i da je slogan mržnje, a onda vlast nema hrabrosti provoditi zakon onako kako ga tumači najviša i najrelevantnija instanca u državi. Za nas je neprihvatljivo da živimo u društvu u kome je u redu reći da je ratni zločinac heroj, ali nije u redu zapaliti svijeću za žrtve ratnih zločina. U redu je u kamenu upisivati fašistički slogane i ploču postaviti pored najvećeg stratišta u ovom dijelu Evrope, a nije u redu prekriti simbol mržnje i reći da je neprihvatljiv. To je situacija na koju mi ne možemo pristati. Mi to ne prihvaćamo i zahtjevati ćemo i dalje da institucije provode zakon i da se ne šire mržnja i pozivi na nasilje.
Omer Karabeg: Vi ste, znači, bili izloženi velikim napadima samo zbog toga što ste tražili da se sprovede ono što je rekao Ustavni sud Hrvatske.
Mario Mažić: Da, isto je bilo i u ovoj situaciji sa Praljkom. Mi samo tražimo da se naše institucije ponašaju onako kako je presudio Međunarodni kazneni sud u Hagu, koji je dio našeg pravnog sustava. Taj sud je ugrađen u naš pravni sustav. A kada taj sud donese presudu, onda veliki dio vlasti odbija da je prihvati i praktički poziva da se ona ne poštuje. A za nas koji tražimo da se ta presuda poštuje kažu da smo radikalni.
Užasno nasleđe
Omer Karabeg: Šta mislite o tezi koju često iznose srpski zvaničnici i koja se stalno plasira u medijima da je Haški tribunal antisrpski, pa se kao glavni argument navodi da su u Hagu Srbi osuđeni na 1.125 godina, a Hrvati i Bošnjaci na 255.
Anita Mitić: To je možda najdominantniji narativ kada se priča o Haškom tribunalu. Pri tome se ne uzima u obzir ko je započeo rat, ko je imao vojnu nadmoć i ko je počinio najviše zločina. Kad se sve to uzme u obzir, onda broj godina na koji su osuđeni Srbi nije iznenađujući. Za nas Haški tribunal nije ni antisrpski, ni antihrvatski - već je uvek bio antizločinački. Zločini su počinjeni. Ubijeni su ljudi. To je užasno nasleđe koje mi želimo da prezentujemo mlađim generacijama. Generacija koja je rođena dve hiljadite ne seća se nikakvog rata, ne seća se života pod sankcijama, ne seća se života pod Miloševićevim režimom. Njeno znanje je vrlo limitirano. Oni o tom periodu stiču predstavu na osnovu sećanja svojih roditelja i na osnovu lažne interpretacije istorije koju uče u školi. Sve to ih hrani nacionalizmom. Mislim da je to vrlo opasno za region.
Omer Karabeg: I u Hrvatskoj se ovih dana govori da je Haški tribunal antihrvatski, naročito posle presude šestorici lidera Herceg Bosne i konstatacije u toj presudi - što je najviše razbesnelo dobar dio javnosti u Hrvatskoj - da su čelnici Hrvatske na čelu sa Tuđmanom bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata s ciljem da se stvori Herceg Bosna. Zaboravlja se da je taj isti sud oslobodio generala Gotovinu.
Mario Mažić: Ali i nakon prvostupanjske presude Gotovini, koja je bila osuđujuća, Haški sud je bio antihrvatski. A kada je došla druga, oslobađajuća presuda, onda više nije bio antihrvatski. Sada je opet antihrvatski nakon što je osudio šestoricu lidera Herceg Bosne. I sve tako. To je uopće izlišno komentirati. Radi se o jeftinom politikantstvu - Haški sud nam odgovara kada sudi onako kako mi hoćemo, a ne odgovara kada sudi onako kako nećemo. To je potpuna besmislica.
Kako država pomaže ratne zločince
Omer Karabeg: Danas se očigledno isplati biti ratni zločinac. I Srbija i Hrvatska veoma izdašno pomažu ratne zločince. Često im plaćaju dodatne advokate, brinu o njihovim porodicama, školuju im decu, rešavaju stambeno pitanje. U isto vreme, nijedna žrtva nije dobila ni dinar obeštećenja.
Anita Mitić: To najbolje pokazuje kakav odnos država ima prema žrtvama. Tačno je to - u Srbiji se isplati biti ratni zločinac, posebno ako ste osuđeni pa se vratite u Srbiju gde vas dočekaju kao heroja, vratite se u svoju stranku na visoku funkciju, najnormalnije učestvujete u političkom životu i zovu vas u televizijske emisije. Niko vas ne pita za zločine koje ste počinili, niko vas ne pita za ono za šta ste osuđeni, a da ne pričam o tome da vas niko ne pita o žrtvama. To je zaista užasno.
Omer Karabeg: Da li se u Hrvatskoj isplati biti ratni zločinac?
Mario Mažić: To je nezgodna tvrdnja, ali ako gledamo po zadnjim slučajevima, čini se da je tako. Inače, u Hrvatskoj je vrlo malo osuđenih ratnih zločinaca. Hrvatska je uspjela ući u Evropsku uniju, a da nikada nije krenula u ozbiljan proces procesuiranja ratnih zločina. A ako vam sude u Hagu velika je vjerojatnost da će Hrvatska pomoći finansiranje vaše skupe obrane i da će javnost, mediji i političari za vas navijati.
Omer Karabeg: Čini mi se da je danas atmosfera takva da će za heroja pre biti proglašen onaj ko je osuđen za ratne zločine, nego onaj ko je oslobođen. Šef Službe državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić i komandant Jedinice za specijalne operacije Franko Simatović su u prvostepenoj presudi Haškog tribunala oslobođeni optužbe za zločine u Bosni i Hercegovini. Sada im se ponavlja suđenje - pa ako budu osuđeni, verujete li da će biti slavljeni kao heroji?
Anita Mitić: To ćemo da vidimo. Ali oni nisu toliko poznati u javnosti Srbije kao Mladić i Karadžić. Mladić se i dalje slavi kao najveći heroj srpskog naroda. To se vidi na tribinama za vreme fudbalskih utakmica ili na skupovima desničarskih organizacija. Svuda su uvek slike Ratka Mladića.
Blaškić i Kordić
Omer Karabeg: Zanimljiva je sudbina generala vojske bosanskih Hrvata Tihomira Blaškića, koji je nakon izlaska iz zatvora otišao u Ahmiće - gde su pripadnici Hrvatskog vijeća obrane počinili teški zločin nad bošnjačkim civilima - i poklonio se žrtvama. Njega su danas svi zaboravili. Verovatno zato što se poklonio žrtvama.
Mario Mažić: Vjerojatno. Osuđeni ratni zločinci su nakon izlaska iz zatvora itekako prisutni u javnom životu u regiji. Na komemoraciji Praljku došla su dvojica ratnih zločinaca, uključujući Mirka Norca koji je odslužio svoju kaznu i sada je poduzetnik. Ništa im ne škodi to što su osuđeni za ratne zločine. Uostalom, ovdje je potpuno nevažno hoće li netko biti osuđen za ratne zločine ili ne, jer mi “istinu“ već znamo, bez obzira šta kaže sud.
Omer Karabeg: Ali onoga ko se izvini žrtvama, kao što je to uradio Tihomir Blaškić - što je veoma redak slučaj - potpuno ignorišu. Darija Kordića, za koga je nakon njegovog izlaska iz zatvora sisački biskup rekao da on nije zločinac nego moralna veličina - slave, a Blaškića ignorišu.
Mario Mažić: Kordić se pojavljaju na javnim skupovima, recimo na ekumenskoj humanitarnoj akciji “Hodajmo za život“ koja se svake godine organizira u Zagrebu. Bio je i na komemoraciji Praljku. Kao da je neka vrsta časti što je neko osuđen za ratni zločin. Smatra se da se on borio za našu stvar.
Pokajanje Milana Babića
Omer Karabeg: U Srbiji smatraju izdajicom Milana Babića, bivšeg predsednika Izvršnog saveta SAO Krajine, koji je u Hagu izvršio samoubistvo, a tokom suđenja je izjavio: “Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osećanjem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi, samo zato što su bili Hrvati, a ne Srbi”.
Anita Mitić: Ima različitih priča iz rata. Postoje ljudi koji su drugačije postupali od onih koji su činili zločine. To ne dopire do javnosti i o tome niko ne razgovara. Mislim da za Babićevo pokajanje niko ne zna u Srbiji. Ovde se o tome ne priča. Ovde postoji nekoliko veoma poznatih slučajeva i to su uglavnom veliki nacionalisti koji propagiraju nacionalizam i stvaraju kancer u srpskom društvu. Kreira se slika o nacionalnom identitetu koji je zasnovan na zločinu. To je strašno pogubno za buduće generacije.
Omer Karabeg: U Srbiji je među rukovodstvom veoma prisutna teza da prošlost treba ostaviti, da se njome ne treba baviti, već da se treba okrenuti budućnosti. Premijerka Brnabić je tako komentarisala presudu Mladiću. Rekla je da ta presuda nije iznenađenje, ali pustimo prošlost, treba da gledamo ka budućnosti. Možemo li se okrenuti budućnosti, bez razgovora o prošlosti?
Anita Mitić: Mislim da ne možemo. Problem s tom parolom - hajde da gledamo u budućnost - je u tome što ono što se dogodilo nikada neće nestati. Lične istorije, emocije i priče prenose se sa generacije na generaciju, one postoje u memoriji ljudi. Kad nekome zatreba, one će izaći na svetlo dana. U našem regionu najlakše je biti nacionalista i govoriti - moj narod je najveća žrtva, svi ostali su grozni. To je nešto što se gaji, zaliva se taj korov. Mislim da ljudi koji su trenutno na vlasti u Srbiji najmanje imaju pravo da nam govore kako treba da se okrenemo budućnosti. Oni nisu bili samo nemi posmatrači onoga što se dešavalo devedesetih, već su bili učesnici te politike.
Mario Mažić: Punim srcem podržavam ideju da se okrenemo budućnosti, ali to ne možemo napraviti, a da se ne suočimo sa prošlošću. Ljudi ne razumiju da upravo suočavanje sa prošlošću omogućuava da izgradimo društvo koje funkcionira na principima vladavine prava. Ako u Hrvatskoj i Srbiji ne sudimo odgovorne za ratne zločine jer su nam dragi i jer ih smatramo herojima, ne smije nas iznenaditi ako sutra nitko ne može doći do pravde jer smo sami izabrali da nam pravosudni sistem bude pristran i neprofesionalan.
Priprema za novi rat
Omer Karabeg: Danas deca u Srbiji i Hrvatskoj uče da je njihov narod bio žrtva, a da su ratni zločinci bili heroji koji su branili taj narod. Da li ta lažna interpretacija ratova devedesetih može biti podloga za novi rat koji će voditi vaše generacije?
Anita Mitić: Naravno da može. Svaki nacionalizam je razoran, on dovodi do nasilja. Ono što mladi ljudi u školama u Srbiji uče o ratovima devedesetih u najmanju ruku je skandalozno. To je zaista podloga za neke nove sukobe.
Mario Mažić: Ni ja uopće ne sumnjam da lažna interpretacija ratova devedesetih može biti podloga za novi rat. Anitina i moja generacija odrastala je u vremenu kada je ekstremni nacionalizam bio dominantna ideologija, kada je bilo pomodno ubiti nekoga zato što je druge nacionalne ili vjerske skupine. Naša generacija je oblikovana u tom kontekstu. Pa kada se na sve dodaju reakcije poput ovih na posljednje presude Haškog suda, kada se kroz obrazovni sustav, nacionalne televizije i javni diskurs plasiraju netočne i nacionalističke interpretacije novije historije, onda se stvara potencijal za novi sukob.
Facebook Forum