Dostupni linkovi

Srbija posle Haškog suda


Pristalica haškog optuženika Slobodana Miloševića i ratnog zločinca Ratka Mladića u Požarevcu na godišnjicu Miloševićeve smrti

Izručivanje Haškom tribunalu optuženih za ratne zločine iz Srbije bio je dugogodišnji proces koji je odrađivan uglavnom kao obaveza. Oni koji su se time neposredno bavili proglašavani su izdajnicima, bili na meti nacionalista i političkih antihaških lobija.

Tribunal je povremeno, sa druge strane, optuživao zvaničnike u Beogradu da fingiraju potragu za haškim beguncima, pa je za kaznu i prekidano evropsko pridruživanje Evropskoj uniji.

Veliku pomoć u ovom, pre svega državnom poslu - dovođenju pred sud pravde onih koji su počinili najteže zločine, domaće Tužilaštvo za ratne zločine i Haški sud imali su u jednom broju civilnih organizacija, pre svih u Fondu za humanitarno pravo.

Uoči završetka rada Suda u podsećamo na razloge koji su uticali da saradnja Srbije sa tim međunarodnim tribunalom, u čijem je osnivanju potpisima na Dejtonski sporazum i sama učestvovala, bude ispunjena tolikim problemima.

Prvog optuženika Srbija je isporučila još 1996. godine dok je na vlasti bio Slobodan Milošević. Bio je to Dražen Erdemović, koji je učestvovao u srebreničkom genocidu, a kasnije dobio status zaštićenog svedoka.

Poslednji optuženi, bivši komandant Vojske Republike Srpske, Ratko Mladić predat je Haškom sudu 2011. godine, par meseci kasnije i Goran Hadžić (lider nepriznate Republike Srpske Krajine, preminuo 2106. pre izricanja presude) čime je iscrpljen spisak traženih od Srbije.

Gostujući nedavno u programu Radija Slobodna Evropa (RSE) dugogodišnji predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim sudom Rasim Ljajić izneo je podatke o broju isporučenih tom međunarodnom sudu:

“Srbija je ukupno izručila 45 optuženika, od 46 koliko ih je Hag tražio. Vlajko Stojiljković (bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije) je izvršio samoubistvo. Od toga bilo je 27 dobrovoljnih predaja, 14 hapšenja i još četiri hapšenja u inostranstvu, tačnije jedno u Argentini, u Rusiji, u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori”, podsetio je Ljajić.

Najdramatičnije je bilo hapšenje, a zatim i slanje u Hag bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića 2001. godine, uz proteste gomile pristalica koji su se okupili ispred vile u kojoj je tada živeo u elitnom delu Beograda - Dedinju.

Ni tada, ni kasnije vlast u Srbiji se prema Tribunalu nije odnosila kao prema adresi na kojoj će pravda biti zadovoljena, navodi novinar Dejan Anastasijević:

Saradnja preko volje: Dejan Anastasijević
Saradnja preko volje: Dejan Anastasijević

“Znači, ne kao priliku da se Srbija reši ratnih zločinaca iz sopstvenih redova, već kao na nametnutu obavezu. Vlada iz vremena hapšenja Miloševića je preko volje sarađivala, kao i vlade koje su dolazile potom.”

Uoči atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića 2003. godine vođa radikala Vojislav Šešelj u svom stilu priređuje spektakl i dobrovoljno se predaje Haškom tribunalu. Posle Đinđićevog ubistva u junu 2003, uz proteste okupljenih, uhapšen je Veselin Šljivančanin, penzionisani pukovnik Vojske Jugoslavije koji se teretio za ratne zločine počinjene u Vukovaru.

Međutim, van domašaja pravde još dugo ostaju pre svih najtraženiji optuženici: bivši predsednik RS Radovan Karadžić i komandant Vojske RS Ratko Mladić. U jednom trenutku Srbija biva optužena da ne sarađuje sa Hagom. Zaustavljen je proces pridruživanja EU. Bilo je to vreme kada je na vlasti bio Vojislav Koštunica (2003-2008) koji je zagovarao model dobrovoljne predaje optuženih. I zaista, u njegovo vreme je bilo najviše doborovljnih predaja. Neka od njih, na primer generala Vojske Republike Srpske Zdravka Tolimira, bila su fingirana. Zapravo je bio uhapšen, pa odveden u BiH gde se navodno dobrovoljno predao. Pretnje su stizale iz Haga, Brisela, Vašingtona.

Dejan Anastasijević kaže da je proces predaje optuženih usporila tužba BiH protiv Srbije Međunarodnom sudu pravde za genocid.

Nakon što je doneta presuda Međunarodnog suda pravde 2007. godine, atmosfera u Beogradu postaje drugačija, kaže Anastasijević. Tome doprinosi i činjenica da 2008. godine Koštunica gubi na izborima i da na vlast dolaze demokrate na čelu sa Borisom Tadićem.

“Kada je smenjena druga vlada Vojislava Koštunice (2008. godine) ostalo je praktično još samo pitanje Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Karadžić je izručen odmah. Čim je Boris Tadić uspeo da postavi svog čoveka na čelo Bezbednosno-informativne agencije (BIA) zato što je BIA sve vreme jako dobro znala gde se nalazi Karadžić, kao i za njegov lažni život kao doktora Dabića i nije tim povodom preduzimala apsolutno ništa. Sa Mladićem je problem bio veći zato što se za njegovo obezbeđenje očigledno brinula Vojska, odnosno jedan deo Vojske nad kojim Tadić praktično nije imao punu kontrolu. To je dokazano i u najnovijim dokumentima”, smatra Anastasijević.

Pošto su Ratko Mladić i Goran Hadžić uhapšeni 2011. godine, praktično se završava obaveza Srbije prema Hagu. Kada su 2012. godine na vlast došli akteri iz ratnih devedesetih, preobučeni u evropska odela, na čelu sa bivšim Šešeljevim radikalom Aleksandrom Vučićem, uz podršku nekadašnjeg Miloševićevog saradnika socijaliste Ivice Dačića, sve je već manje više urađeno, navodi Anastasijević:

“Otprilike, njihov stav je ‘evo dobili ste Karadžića, Mladića i ostale i sad je dosta’.”

Srbiji ostaje obaveza da isporuči dvoje radikala Petra Jojića i Vjericu Radetu, optuženih za nepoštivanje suda (treći je u međuvremenu preminuo), ali Beograd se “pokrio” odlukom domaćeg suda i odbija da ih isporuči.

Većinska Srbija do danas, pokazuju mnoga istraživanja, nije promenila mišljenje da je Haški tribunal antisrpski. Sabiraju se, umesto žrtava, godine zatvora osuđenih za ratne zločine, kako bi se dokazala navodna nepravda.

Najviše je zločinaca koji potiču iz Srbije: Vladimir Vukčević
Najviše je zločinaca koji potiču iz Srbije: Vladimir Vukčević

Vladimir Vukčević, dugogodišnji tužilac za ratne zločine Srbije (od 2003. do 2015.) komentariše te tvrdnje:

“To nije posledica toga što su tako hteli svetski moćnici. Ne, nego najviše je zločinaca koji potiču iz Srbije. To je pravo.”

Na kraju, da li oni koji su počinili zločine širom Bosne i Hercegovine, na Kosovu i u Hrvatskoj, a slobodni su građani, sada kada se zatvara Haški tribunal, mogu da odahnu?

Vukčević se poziva na istorijsko iskustvo:

“I dan danas se nalaze ratni zločinci iz Drugog svetskog rata. Moj poslednji takav slučaj je Kepiro, koji je bio u Budimpešti. Mi smo Kepira priveli pravdi, pa smo to ustupili Mađarima. Ne mislim da je gonjenje zločinaca ni ovde okončano.”

Šandor Kepiro, bivši kapetan mađarske žandarmerije, je inače preminuo 2011. godine, nakon što je u Budimpešti oslobođen zbog masakra nad Jevrejima, Romima i Srbima u Novom Sadu 1942. godine.

Predsednik Haškog tribunala Karmen Ađijus ocenio je pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija, početkom decembra, da je Tribunal ispunio svoju misiju. Ađijus je uspostavljanje Tribunala nazvao jednim od najponosnijih trenutaka međunarodne zajednice.

Međutim, haški osuđenici se nakon izdržavanja kazni vraćaju u Srbiju dočekivani kao heroji. Objavljuju memoare u kojima negiraju zločine, predaju vojnu doktrinu akademcima, dobijaju značajne političke funkcije, postaju poznate medijske ličnosti. To sve ukazuje da proces suočavanja sa prošlošću nije ni započeo.

Ali, to više nije haška priča.

Prikupljena dokumentacija o krvavim pirovima koji su pratili iscrtavanje zamišljenih granica, na raspolaganju su budućim generacijama.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG