Ni novi izbori niti bilo koja druga odluka Ustavnog suda ne bi doneli održivo rešenje za institucionalnu krizu na Kosovu, ako partije ne pokažu spremnost za kompromisom i političkom koegzistencijom, kaže politička analitičarka Donika Emini.
Emini u intervjuu za Radio Slobodna Evropa kaže da su se partije zabarikadirale na svojim pozicijama i da nisu blizu dogovora o izboru predsednika. Prema njenim rečima, bez promene odnosa među njima, svaki izlaz iz blokade bio bi samo privremen i zemlja rizikuje da se ponovo vrati na istu tačku.
Emini procenjuje da je Pokret Samoopredeljenje u najpovoljnijem položaju od nastavka blokade, jer prema njenim rečima, preko Vlade u tehničkom mandatu, nastavlja da obavlja vlast bez nadzora funkcionalne Skupštine.
"Što duže traje haos i što manje funkcioniše institucionalni nadzor, to se više konsoliduje kontrola Samoopredeljenja", upozorava ona, dodajući da nastavak ovakvog stanja može postepeno dovesti do zarobljavanja države.
Ona, međutim, takođe značajan deo odgovornosti pripisuje strankama koje su dosad bile u opoziciji, za koje kaže da su slabe, razjedinjene i bez zajedničke strategije. Prema rečima Emini, nastavak krize bi mogao da odgovara i njima, ako ga vide kao instrument za osporavanje i slabljenje Samoopredeljenja.
Ona ne očekuje ni snažnu međunarodnu intervenciju, ističući da odgovornost za izlazak iz krize prvenstveno leži na kosovskim partijama.
Radio Slobodna Evropa: Trenutno se ne vidi konkretan pokušaj političkog dogovora, dok su partije (Demokratska partija Kosova – DPK, Demokratski savez Kosova (DSK) i Alijansa odbile poziv vršiteljke dužnosti predsednika na sastanak. Šta to govori o dubini političke krize?
Donika Emini: Trenutno, ono što vidimo jeste da su partije zabarikadirane na svojim pozicijama i ne pokazuju nikakvu ozbiljnu volju za kompromisom ili pregovorima. Odbijanje poziva na sastanak od strane opozicione partije jasan je pokazatelj da je kriza mnogo dublja od neslaganja oko formiranja Vlade.
Zapravo, pitanje nije samo Vlada, koju Samoopredeljenje može da formira relativno lako. Glavni problem je izbor predsednika i upravo tu nastavljaju da postoje iste političke nesuglasice koja viđamo od februara 2025. Dakle, nismo videli nikakvo ublažavanje stavova poslednjih dana.
Nasuprot tome, imamo situaciju u kojoj su granice između institucija i političkih uloga postale izuzetno nejasne. Isti ljudi su istovremeno poslanici, ministri, premijeri, predsednik parlamenta, predsednik države ili nosioci drugih institucionalnih funkcija. To je neuobičajena situacija i, umesto da pomogne u rešavanju krize, učinila ju je još složenijom.
Međutim, mislim da treba sagledati i političku kalkulaciju. Samoopredeljenje, iako nije na poslednjim izborima nije ostvarilo rezultate kakve je želelo, i dalje je u relativno komotnijoj poziciji od opozicionih partija. Stoga postoji osnovana sumnja da možda gura stvari do granica ustavnih rokova, s potencijalnim ciljem da se ide ka novim izborima.
I tu dolazi do izražaja slabost opozicije. Demokratska partija Kosova (DPK) i dalje ima unutrašnje podele, dok se Demokratski savez Kosova (DSK) takođe suočava sa sopstvenom krizom, koja je sada postala vidljivija u javnosti. U takvoj konfiguraciji, novi izbori ne moraju nužno biti loš scenario za Samoopredeljenje.
Na kraju krajeva, čak i u ovoj situaciji blokade, Samoopredeljenje i dalje ima kontrolu nad institucijama, administracijom i budžetom preko Vlade u tehničkom mandatu. Dakle, iako politički imamo institucionalnu krizu, u praksi Samoopredeljenje i dalje upravlja zemljom. Time je kalkulacija za nove izbore mnogo povoljnijim za njega nego što se na prvi pogled čini.
RSE: Da li i dalje vidite realnu mogućnost da partije postignu dogovor o konsenzualnom predsedniku pre isteka ustavnih rokova?
Emini: Ne, trenutno ne vidim nikakvu realnu mogućnost da stranke postignu dogovor o konsenzualnom predsedniku u okviru ustavnih rokova. To je zato što još nije definisano kako bi taj konsenzualni predsednik izgledao. Sastanci, izjave i potezi koje smo dosad videli više deluju kao na performativne akcije nego kao stvaran pokušaj rešavanja krize.
Stranke su vrlo dobro znale kakva ih situacija čeka posle rezultata izbora. Međutim, od 2025. nije došlo do značajne promene u njihovim stavovima i ne vidim razlog da verujem da će se to promeniti u naredna dva meseca.
Zapravo, najveći deo diskusije bio je usmeren na Vladu i na način na koji bi se podelila vlast, dok je slon u sobi izbor predsednika. I upravo tu stranke izgleda da nisu ni blizu zajedničkog stava.
Dosad ni za jedno ime koje je pomenuto ili razmatrano nije postojao nikakav signal da može dobiti podršku većine političkih aktera koji bi trebalo da budu deo rešenja.
Stoga mislim da pitanje nije samo ko će biti predsednik. Glavno pitanje je da li su stranke spremne da politički koegzistiraju i prave kompromise. I tu imam najviše sumnji.
Za opoziciju, u ovom trenutku, izgleda da suočavanje i izazivanje Samoopredeljenja po pitanju predsednika ostaje jedan od glavnih političkih instrumenata. Ako se nastavak krize vidi kao način da se oslabi Samoopredeljenje, onda postoji veoma malo podsticaja za kompromis koji bi bio neophodan za rešavanje krize.
RSE: Šta bi moralo da se promeni da bi se to dogodilo?
Emini: Mislim da ono što treba da se promeni jeste, pre svega, način na koji partije vide jedna drugu i način na koji razumeju svoju institucionalnu odgovornost. Politička scena na Kosovu ne može nastaviti da bude toliko polarizovana. Mora postojati kultura kompromisa i političke koegzistencije, jer ako je danas problem predsednik, sutra će biti nešto drugo.
Ova kriza je pokazala da institucionalna blokada i ucena kao politički instrumenti drže državu u stalnoj krizi. Stoga rešenje nije neka magična formula ili neki novi mehanizam koji treba da izmislimo. Rešenje je uvek bilo tu: partije moraju preuzeti političku odgovornost, naučiti da prave kompromise i koegzistiraju jedna s drugom, vodeći se strateškim interesima zemlje, a ne uskim stranačkim ili ličnim interesima.
Na neki način, ova kriza je takođe pomogla i u demistifikaciji Samoopredeljenja. Ono je dugo gradila narativ da se razlikuje od drugih partija. Međutim, način na koji se ova kriza odvijala pokazao je da je i Samoopredeljenje deo iste političke kulture. Štaviše, njegov način bavljenja politikom doprineo je stvaranju ove polarizovane atmosfere i institucionalne blokade.
I to je posebno problematično za još uvek krhki demokratski sistem kao što je kosovski. Institucije moraju da funkcionišu, dok se politička neslaganja moraju rešavati kroz demokratsku debatu i sukobe oko politika, a ne kroz blokadu institucija.
Dakle, put napred je relativno jednostavan: stranke moraju biti u stanju da se dogovore o fundamentalnim pitanjima od državnog interesa i omoguće institucijama da funkcionišu. Zatim, neka se političke razlike rešavaju na demokratski način, kroz politike i javnu debatu. To bi bio najjednostavniji i najodrživiji način da se izađe iz ove krize.
RSE: Kako ocenjujete dosadašnje postupke Pokreta Samoopredeljenje? Da li vidite političku strategiju iza načina na koji se upravlja ovom situacijom?
Emini: Da, vidim veoma jasnu političku strategiju u načinu na koji Samoopredeljenje upravlja ovom situacijom. Za mene ovo nije prosto haotična situacija ili kriza koja je izmakla kontroli. Od 2025. godine, ali i ranije, Samoopredeljenje je imalo veoma jasnu operativnu strategiju i bio je u privilegovanom položaju.
Iako formalno imamo Vladu u tehničkom mandatu i Skupštinu koja ne funkcioniše, u praksi Samoopredeljenje nastavlja da drži Vladu, Skupštinu i Predsedništvo. I to je veoma važno jer trenutno nemamo funkcionalnu Skupštinu koja vrši kontrolu i nadzor nad institucijama.
Dakle, Kosovo nije potpuno paralizovano. Nasuprot tome, tokom ovog perioda nastavljena su važna imenovanja i institucionalni procesi. Upravo je to vakuum koji Samoopredeljenju stvara veoma povoljnu poziciju: može da nastavi da radi stvari koje bi mu možda bilo teže da uradi u normalnoj situaciji, kada institucije funkcionišu i kada postoji veći nadzor.
To je ujedno i razlog zašto mislim da Samoopredeljenje nema neki veliki podsticaj da reši institucionalnu krizu. Naprotiv, što se duže ova situacija odugovlači, to je manje nadzora, više kontrole ima i više vremena za konsolidaciju svoje političke agende.
Takođe je važna i izborna kalkulacija. Ako se izbori odlože za zimu, kada je dijaspora na Kosovu, to bi moglo biti još povoljnije za Samoopredeljenje. Dijaspora ne doživljava na isti način direktne posledice institucionalne krize i svakodnevnog života na Kosovu. U međuvremenu, sa slabom i podeljenom opozicijom, Samoopredeljenje zna da je veoma malo verovatno da će biti ozbiljno izazvano na novim izborima.
Dakle, u ovoj konfiguraciji, situacija ide u prilog Samoopredeljenja. Postoje različiti događaji i odluke koje mogu ojačati Kurtijev narativ protiv drugih stranaka, dok samo Samoopredeljenje ostaje u najboljoj poziciji.
Što duže traje haos i što manje funkcioniše institucionalni nadzor, to se više konsoliduje kontrola Samoopredeljenja. I upravo tu leži moja zabrinutost: ako se ovo nastavi, možda više nećemo imati samo političku krizu, već proces koji bi postepeno mogao dovesti do zarobljavanja države.
RSE: Koliko odgovornosti za blokadu snose ostale stranke i da li deluju kao blok sa zajedničkom strategijom ili svaka prema svojim političkim interesima?
Emini: Opozicione partije snose značajan deo odgovornosti za ovu krizu. Pre svega, one apsolutno nisu blok i to je dokazano tokom proteklih nekoliko godina. Imale su priliku da barem krenu napred s određenim procesima i ozbiljnije izazovu poziciju Samoopredeljenja, ali nisu bile u stanju da to urade, upravo zato što nisu jedinstveni pol.
Štaviše, čini se da žele da se drže što dalje od percepcije da predstavljaju zajednički front protiv (lidera Samoopredeljenja Albina) Kurtija, jer bi to hranilo narativ koji je on izgradio o njima: "svi oni su protiv Samoopredeljenja". To takođe dokazuje činjenica da se (lider DSK-a) Ljumir Abdidžiku (Lumir Abdixhiku) sastao s Kurtijem i da je bilo signala da je postojala mogućnost nekog sporazuma o saradnji ili podeli vlasti.
Stoga ne bih rekla da bi trebalo da budu politički blok protiv Samoopredeljenja. Ali, ako sve ove stranke tvrde da imaju istu zabrinutost, naime da Samoopredeljenje zarobljava državu, onda je pitanje zašto nisu uspele bar da se koordinišu i da imaju zajedničku strategiju kako bi na to odgovorile.
Umesto toga, često prate Samoopredeljenje i u reagovanju. Na primer, način na koji zahtevaju održavanje sednica, a istovremeno sprovode performativne akcije i fizičke blokade institucija, veoma podseća na način bavljenja politikom koji je Samoopredeljenje koristilo u prošlosti. Dakle, nakon skoro šest godina u opoziciji, ostale stranke još nisu razvile sopstveni način delovanja u opoziciji.
I problem nije samo u nedostatku koordinacije među njima. Ove stranke imaju poteškoća i sopstvenim redovima. I DPK i DSK se suočavaju s unutrašnjim problemima i podelama. Dakle, oni su deo ove krize, htele to ili ne.
Ako žele da predstave krizu kao isključivo Kurtijev problem, to je njihovo političko pravo. Međutim, one su takođe deo nedostatka rešenja. To ne znači da treba da glasaju za bilo šta što Samoopredeljenje predloži, ali bi barem trebalo da budu u stanju da imaju jasniji politički stav, da se koordinišu i da ne budu toliko politički izgubljene kao što su danas.
RSE: Da li mislite da su novi izbori nešto što stranke pokušavaju da izbegnu, ili za neke od njih oni možda već predstavljaju poželjan ishod?
Emini: Mislim da je Samoopredeljenje stranka koja je trenutno u najkomotnijoj poziciji u pogledu novih izbora. Čak i ako se izbori organizuju do kraja godine ili u nekom drugom trenutku, ako stranke nastave u ovoj konfiguraciji, pozicija Samoopredeljenja je daleko od toga da je ozbiljno ugrožena.
Za ostale stranke situacija je složenija. Čini se da DPK deo svojih nada vezuje za povratak (bivšeg lidera DPK i bivšeg predsednika Kosova Hashima) Tačija (Thaci), što bi potencijalno mogao da ujedini i ojača stranku iznutra i pomogne joj da prevaziđe izazove i unutrašnju krizu s kojom se suočava.
Za DSK, s druge strane, nije toliko jasno šta bi bio cilj novih izbora. Tačno je da je na junskim izborima zabeležen blag rast rezultata u odnosu na decembar, ali nisam sigurna da DSK može da izdrži još jedan izborni proces u stanju u kojem se danas nalazi.
I ova situacija pokazuje da ne možemo govoriti o jedinstvenom stavu stranaka prema novim izborima. Za Samoopredeljenje oni bi mogli biti mnogo povoljnija opcija nego za druge stranke. Za DPK mnogo toga deluje da je povezano s tim šta će se desiti s Tačijem i da li bi njegov povratak uticao na jačanje stranke. Dok bi za DSK još jedan izborni proces mogao predstavljati više rizik nego priliku.
RSE: Kosovo se približava još jednoj pravnoj neizvesnosti u vezi s vršenjem dužnosti predsednika, pošto Aljbuljena Hadžiju (Albulena Haxhiu) prema Ustavu može da ostane na toj funkciji do 4. oktobra. Kakve institucionalne i političke posledice bi mogao da proizvede istek mandata ako se kriza ne reši?
Emini: Mislim da pravne ili ustavne praznine nisu nešto novo za politički sistem Kosova. Ako se i ovog puta suočimo s nejasnom pravnom situacijom zbog kraja mandata vršiteljke dužnosti predsednika, onda je vrlo verovatno da će pitanje ponovo biti upućeno Ustavnom sudu.
Ali to, na neki način, može postati strategija za kupovinu vremena. Čeka se odluka Suda, koja će potencijalno postaviti presedan, a potom se nastavlja suočavanje s novim izazovima.
Problem, međutim, nikada nije bio samo Ustav. Problem su političke stranke. Ne postoji ustav na svetu koji može da predvidi i popuni sve praznine koje stvara svakodnevna politička dinamika. Ustav postavlja osnovu i određuje kako je sistem dizajniran, dok ostalo mora da funkcioniše kroz političke i institucionalne procese koji podržavaju tu strukturu.
U slučaju Kosova, problem je što nije uloženo dovoljno napora da se to učini. Naprotiv, često je pokušavano da se ospori Ustav, pronađu praznine i potom vidi kako se te praznine mogu iskoristiti u interesu partija.
Stoga ne bi bilo iznenađenje da se još jednom vratimo Ustavnom sudu ili čak da dođe do kršenja Ustava pre nego što pitanje stigne tamo, a da se odluke Suda potom ponovo iskoriste kao način kupovine vremena.
Ustavni sud naravno može da pruži pravnu jasnoću. Ali pitanje je: šta to rešava u političkom smislu? Imali smo mnogo odluka i mišljenja Ustavnog suda poslednjih godina i one nisu rešile političku krizu.
RSE: Ako stranke ne postignu dogovor same, da li je postoji potreba za pravnom intervencijom ili novim pravnim pojašnjenjem? I da li je došao trenutak za aktivniju ulogu međunarodnih partnera?
Emini: Da, može doći do još jedne pravne intervencije preko Ustavnog suda, posebno ako se pojave nove situacije koje zahtevaju pojašnjenje. Međutim, problem je u tome što se to može pretvoriti bez kraja. Stranke mogu da ospore neku odluku, mogu da stvore novu situaciju i onda je potrebno još jedno pravno pojašnjenje. To smo već videli.
I to je, na neki način, pogodnije za stranke, jer im svaka nova odluka ili pravna procedura daje još više vremena. Ali, moramo jasno razumeti da pravno pojašnjenje ne rešava političku krizu. Sud može pružiti jasnoću o tome šta je dozvoljeno ili nije dozvoljeno u ustavnom smislu, ali ne može da primora partije na kompromis.
Što se tiče intervencije međunarodnih partnera, ne mislim da više nalazimo na početku 2000-ih. Međunarodna zajednica danas nije ono što je bila tada i Kosovo više nije na istoj poziciji na međunarodnoj agendi. Mi smo deo periferije gde Kosovo nije prioritet, ni za Evropsku uniju ni za Sjedinjene Američke Države.
Činjenica da SAD trenutno nemaju ambasadora na Kosovu i funkcionišu s otpravnikom poslova govori mnogo o nivou prioriteta koji se daje regionu uopšte, ali i Kosovu posebno. Ni evropske zemlje nemaju mnogo interesa da se angažuju u takvoj krizi, posebno sve dok ne postoji direktna bezbednosna pretnja, bilo na severu ili uopšte.
U tom smislu, nedostatak funkcionalnih institucija na Kosovu može čak biti i dobar razlog da se međunarodni partneri ne bave mnogo tim pitanjem, budući da ne postoji bezbednosna urgentnost.
U međuvremenu, Kosovo gubi vreme u procesu evropskih integracija, u sprovođenju Plana rasta i u korišćenju sredstava povezanih s njim. Ako se nastavi propuštanje rokova, postoji i rizik da se ta sredstva preusmere ka drugim zemljama.
Ali, uopšteno, ne vidim veliku urgentnost kod međunarodne zajednice da interveniše. Svet je mnogo fragmentiraniji, međunarodni partneri više nemaju iste interese, pa ni na Zapadnom Balkanu, dok su Ukrajina i mnoge druge tačke međunarodnih krizna više na dnevnom redu. Niko danas nema isti diplomatski i politički kapital koji bi investirao na Kosovu.
Takođe, ne mislim da treba da očekujemo da međunarodna zajednica reši ovu krizu. Kosovo je nezavisna država i odgovornost za funkcionisanje njenih institucija pada, pre svega, na političke aktere na Kosovu.
RSE: U ovom trenutku, koji bi bio najrealniji scenario za izlazak iz krize i koji su koraci koji bi trebalo prvo da se dogode?
Emini: Najrealniji scenario je da partije konačno shvate da se ova kriza ne može rešiti blokadom, pronalaženjem ustavnih rupa ili prebacivanjem problema na Ustavni sud. To može kupiti vreme, ali ne rešava krizu.
Prvi korak mora biti stvarna politička volja za kompromis. Stranke moraju da sednu i ozbiljno razgovaraju o pitanjima koja su na stolu, pre svega o predsedniku i funkcionisanju institucija. Ne mislim da je rešenje da opozicione stranke postanu blok protiv Samoopredeljenja, ali mora treba da postoji barem koordinacija i minimum zajedničkih interesa koje smatraju važnim za funkcionisanje države.
Istovremeno, Samoopredeljenje mora da shvati da se njegov povoljan položaj ne može u nedogled koristiti za odugovlačenje krize. Trenutno je u najkomotnijoj poziciji, jer i u uslovima krize nastavlja da ima veliku institucionalnu kontrolu, a opozicija je slaba i podeljena. Međutim, to ne znači da je nastavak krize u interesu države.
Dakle, prvi korak je da stranke preuzmu političku odgovornost i prihvate političku koegzistenciju. Potom moraju institucije da funkcionišu i da se reše konkretna pitanja koja su ostala na čekanju.
Ako stranke nastave da vide jedna drugu samo kao protivnike koje treba blokirati, onda ne verujem da postoji neki magični scenario koji može izvući Kosovo iz ove krize. Možemo imati još jednu presudu Ustavnog suda, možemo imati i nove izbore, ali ako se politička kultura i odnosi između stranaka ne promene, onda rizikujemo da se vratimo na istu tačku.
Rešenje je relativno jednostavno: institucije moraju da funkcionišu, stranke moraju da prave kompromise, a političke razlike moraju da se pomere s institucionalne blokade ka demokratskoj debati i konkretnim politikama. Bez ove promene, svako drugo rešenje će biti samo privremeno.