Glumac i režiser Radoslav Rale Milenković u intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) govori o tome zašto podržava studente koji su blokirali Rektorat Beogradskog univerziteta, o Bitefu, političkoj upotrebi svetski priznate umetnice performansa Marine Abramović, o nasleđu koje ostavlja ova vlast zavađena sa strukom u svim oblastima života.
RSE: Vi ste jedna od retkih javnih ličnosti koja je podržala studente u blokadi, u rektoratu Beogradskog univerziteta. Zašto je tako mala podrška studentima?
Milenković: Ne znam. Zapanjen sam, ne zbog toga što to treba da bude masovno i da izazove neke masovne proteste. Meni je nejasno šta je problem u njihovim zahtevima?! To su dva zahteva, vrlo jednostavna. Ne mogu da verujem da ima iko razuman ko može da bude protiv takvih zahteva. Oni na to imaju pravo. To su naša deca.
Ja sam ih posetio dva puta. Spavaju na podu, verujući da je neophodno da rektorka osudi upad pripadnika Srpske napredne stranke (SNS-a) na Univerzitet, da treba da izrazi stav, odnosno da predloži premijerki da razreši zbog sukoba interesa ministra finansija, lopova, koji osvedočeno kradu, za sada sedam posto ( osporen doktorat ministra finansija Siniše Malog). Ne možete da uzimate tuđe bez pitanja i bez posledica.
RSE: Grupa stuednata koja je blokirala Rektorat u centru Beograda nema podršku ni profesora (pojedinačno se poneko oglasi), ni kolega studenata.
Milenković: Tako je. Uopšte ne razumem šta je problem. Čuo sam svašta, da je to Đilasovo delo (Dragan Đilas, jedan od lidera opozicije). Bio sam dva puta da ih posetim i nisam video nekog traga Đilasa, mada, nisam politički naročito lukav. Nisam tu video prisustvo Đilasa, ni u jednom smislu. Verujem, kada bi Đilas to organizovao, da bi to bilo masovnije i organizovanije.
Oni su toliko iskreni i naivni. Zbog toga ih posebno podržavam. Sirano kaže: "Tek uzalud, kada je, tada je najvrednije". Njihova osuđenost na uzaludnost zahteva meni imponuje. Uvek sam na strani takvih koji se bune bez interesa, bez ikakvih očekivanja. Važno je da još uvek ima takvih mladih ljudi.
RSE: Međutim, sve ih više odlazi. Nedavno je poznati sportista, Žarko Paspalj, poručio: "Idite!. Svi mladi treba da odu iz zemlje".
- Sedmi dan blokade Rektorata BU: Bez razgovora sa rektorkom
- Milenković: Ja bih predložio i starijim da odu. Mislim da svi treba da odemo i da ovo ostavimo. Ovo više nije ni društvo, ni zemlja. Treba da potražimo nekim spas u ovom potopu, u ovoj kataklizmi. Treba da ostavimo tim pohlepnicima na vlasti da uživaju u tome što su nagrabili, da ih leče njihovi lekari sa sumnjivim diplomama, da im grade njihove arhitekte… U nekom idealnom ishodu, bilo bi divno da ih ostavimo same, da ih više ne ometamo i da ih na taj način izolujemo. To nije pitanje bojkota, njih treba izolovati.
RSE: Kao što se vidi, vi ste vrlo žestok kritičar vlasti. Kako to utiče na vašu profesiju i profesionalni angažman?
Milenković: Još uvek me nisu batinali. Neki imaju još većih problema, zbog toga što nešto misle ili čine. Sve je moguće, ovde više nema nikakve mere. Za sada, sve se svodi samo na to da ne mogu da igram svoje predstave u svakom gradu, mogu tek u nekoliko. U vrlo malom broju gradova mogu da gostujem sa predstavama.
Vidim da je gužva i da se u ostalim gradovima masovno događaju takozvane "kulture” i isisavanje budžetskih sredstava iz svih gradova u takozvanim kulturnim letima, projektima, tenderima, javnim nabavkama. To je pitanje ukusa. Ljudi koji o tome odlučuju u nekom malom gradu rade što im se kaže.
Ima par ljubaznih ljudi koji mi se izvinjavaju i kažu: "Rale, samo da ovi odu. Mi bi smo Vas zvali, mi Vas poštujemo i mi Vas cenimo." Ja im kažem da me onda neće oni zvati, već neko drugi, jer kako si postavljen, tako ćeš biti i ostavljen.
RSE: Ova vlast daje manje od jednog procenta za kulturu, nikada manje. S druge strane, otvara se izložba svetske umetnice Marine Abramović. BITEF( Beogradski internacionalni teatarski festival) dobija sve više novca, kako kaže Ivan Medenica ( umetnički direktor i selektor) . Rekonstruisan je i Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej. Kako vidite te kontradiktornosti?
Milenković: O svakom od tih pojedinačnih slučajeva imam neko svoje mišljenje. Gledao sam 43 BITEF-a, ove poslednje nisam gledao. Gajim samo prezir prema tome. To je laž, u odnosu na to gde mi živimo. Bilo je logično da 60-ih i 70-ih stigne iz sveta nešto i da smo mi bili ushićeni time.
RSE: Zašto mislite da je laž danas dovesti neke avangardne predstave iz sveta?
Milenković: Zato što su to sve slogani kreativne industrije. To više nije usmereno za to da formira, učestvuje, podrži i razvije jedan duh. Mi više ne gledamo najznačajnije pozorišne umetnike, kao što smo ih gledali, od ruskih, američkih, nemačkih. Gledali smo najznačajnije reditelje i predstave, bar u nekakvom prodoru ili u nekom pomaku, u okviru onoga što smo mogli. Tada je Mira Trajlović mogla da dovede svakoga.
Ovo sada je pitanje ličnog, vrlo proizvoljnog izbora. "Počnimo ljubav ispočetka" je dosta dobar slogan ovogodišnjeg BITEF-a. Užasno je, što je u isto vreme kada se otvara BITEF, napravljeno javno gledanje utakmice na ovom nesrećnom trgu ( Trg Republike ispred Narodnog pozorišta) i što je napravljen cirkus pod onim čadorima sa MTS reklamama. Tužno je da nikome iz BITEF-a to nije zasmetalo. Niste mogli da priđete pozorištu. To je laž.
Mislite li da bi neko primetio da nema BITEF-a? Ne bi niko primetio. U duhu ovog vremenami nemamo kontekst u kome BITEF biva vrh ili značajan trenutak u godini, neki standard, nekakav kulturni kontekst koji se odvija. Mi nemamo ništa.
Mislim da se mnogo para izdvaja za kulturu, ne treba ni toliko.
RSE: Različite poruke i komentari su bili u javnosti povodom izložbe svetske umetnice performansa Marine Abramović.
Milenković: Nisam zainteresovan za tu vrstu umetnosti. Gledao sam toga žanra u životu, ali nikada nisam ništa osećao i nisam poverovao da treba tome redovno da prisustvujem. Ne mogu da delim oduševljenje premijerke i njenih savetnika, koji su potrošili ceo godišnji budžet Muzeja savremene umetnosti za tu izložbu. Kada bi mi bili društvo u kome ima i posledica za ono što činiš, pokazalo bi se na kraju da li je to vredelo.
Tih stotine bilborda, svako autobusko, tramvajsko stajalište, ta neverovatna marketinška lavina najave te izložbe i njeno trajanje od četiri meseca, verovatno će biti značajni za neke ljude i verovatno će imati svoga smisla, kada je u pitanju određena publika. Nije bitno da li je to publika koja se istinski uzbuđuje, dok to gleda, ili je to publika koja tome prisustvuje iz svojih kvazi-snobovskih ili snobovskih razloga ili iz nekih motiva da ne propuste nešto važno i svetski bitno, a pri tome je i skupo.
RSE: Šta kažete na one koji kritikuju kritičare izložbe? Kažu da je stavljanje ovog događaja u kontekst promocije vlastiprovincijalno gledanje na umetnicu svetskog glasa.
Milenković: Šta je tu loše što je provincijalno? To su neki rasisti? Kakav je problem sa provincijom? I oni su iz neke provincije.
Ne vidim razloga za kritiku Marine Abramović. Ona radi to što radi i izgleda da joj super ide. To su impresivne cifre. Neverovatan medijski odjek i muzeji.
Gledao sam jedan dokumentarni film o svetskoj umetnici performansa mađarskog porekla koja pravi retrospektivnu izložbu u Budimpešti. To je simulacija dokumentarizma. Igra Kejt Blanšet (Cate Blanchett) genijalno. To je njena najveća uloga. Produkcija je genijalna. Napravljen je film od 25 minuta. U martu je okačen na YouTube. Malo je i proročki, ali je identično. I ona izgleda kao Marina Abramović. Ona inspiriše mnoge druge ljude da razmišljaju o smislu i svrsi takvih dela i takve karijere.
RSE: Bolje da se vlast okači na Marinu Abramović, nego na televiziju Pink?
Milenković: Tako je. Marina Abramović je sigurno sa razlogom pozvana i sigurno su tu svi dobri. Svi će biti zadovoljni, sigurno i publika koja to bude gledala. Nemam tome šta da zamerim.
RSE: Sve ovo što se događa u javnom prostoru, neuspešne i estetski problematične rekonstrukcije Beograda, novi projekti... Zašto je ova vlast zaratila sa strukom? Čini se da svi problemi nastaju zbog toga što je struka potpuno zanemarena.
Milenković: To se najkobnije vidi na primeru građevine, gde je stvar egzaktna, matematika i statika. Oni su zaratili sa svakom strukom, zato što je to vlast koja potpuno partokratski proglašava neznalice stručnjacima. Rade nestručni ljudi. Naravno, kada se to kosi sa strukom, stručnjaci ne mogu biti zadovoljni. Nije dovoljno da kupiš diplomu. Nije dovoljno ni da budeš partijski kadar, da bi nešto znao. Svaka oblast, pa i gluma i pozorište, ima vrlo jasne, stare, od davnina duboke korene i kriterijume po kojima funkcioniše. Ne može to pobedom na izborima da se zna.
Ono što je vredno u arhitekturi, vredno je jer su to radili najveći umovi i duhovi svoga doba. Zato je arhitektura bila izraz određenog duha vremena. Ona je, očigledno, to i sada.Mi smo malo u nesporazumu sa prevladavajućim duhom vremena. Nekompetentnost i neznanje je udruženo sa pohlepom. Birano je demokratskom pobedom na izborima. Malo nas je iznenadilo koliko je to siromašno duhom, koliko to nema nikakvog ukusa. Vidimo sada na primeru nekih stvari, recimo rekonstrukcije Trga Republike. Tu nema ni elementarnog znanja, naprotiv. Pokušava da se prevari, da naplatiš granit, a uljuljaš tamo nekakve kocke koje su cementne i koje nemaju armaturu. (Ploče kojim je popločan trg u centru Beograda se skidaju, okreću i ponovo stavljaju prim, red.) Radnici ih sada okreću, skidaju hrapave pločice, ćute i gledaju da zarade dnevnicu. To će pući. Ne može cement bez armature, ne možeš da izliješ cementnu kocku. Takvu kocku možeš samo da baciš, kao što baciš džak cementa kada se ovlaži. Može im se, pa to rade.
RSE: Koliko će traga ostaviti sve ovo o čemu pričamo u budućnosti?
Milenković: Te odvratne zgrade i svi ti poduhvati će trajati. Jako je teško to sve raditi ponovo, čak i nekim čarobnim štapićem da nas neko probudi iz ove omamljenost, anestezije i potpune utrnulosti.
Možda će priroda moći nešto da ubrza, ali to će dugo trajati i stajati. Beogradska železnička stanica je iz 1884. godine i tamo je, gde je. Sada će biti muzej a ostali smo bez železničke stanice.
Video sam železničku stanicu u Stokholmu koja je slična, možda je jednako stara, a možda i starija. To je stara, predivna zgrada, funkcionalna. Video sam u Mađarskoj, u malim gradovima, male železničke stanice iz doba Austrougarske monarhije. U jednom gradu u Mađarskoj je identična u ciglu, kao u Vršcu. Tamo uopšte nije problem da stoje displeji i ekrani, da to sve funkcioniše, da WC miriše.
Problem je što stanica smeta projektu Beograd na vodi. Železnička stanica je platila danak jednoj pohlepi.
RSE: Govorimo o onome što se sada događa. A da li je vlast uspešno okončala projekat revidiranja prošlosti?
Milenković: Čoveka zaboli glava i odustane da sada raščišćava šta je tu za unutrašnju upotrebu, šta je za stranačku, šta je za upotrebu na Kosovu, šta je za upotrebu u Hrvatskoj. Čak ne postoji ni neka jasno opredeljena ideologija koju ne morate da prihvatite, ali znate šta je. Ovde ne znamo šta je. Ovde nema ideologije.
Ovde je vlast formirana kao jedan dil, kao jedan dogovor. SNS-u ne treba ni jedna druga stranka. Oni mogu da vladaju vrlo stabilno. Oni su tako pobedili na izborima. Ali svi ovi, koji su sa njima u koaliciji, njima politika služi kao alibi, da se obave privatni poslovi i zadovolje privatni interesi. To je sve kao ove TV serije koje se sada masovno snimaju, da bi imali između čega da se emituju reklame.
U politici više ne postoji nikakva priča o ideologiji. Ima samo hvalisanje kako smo mi najbolji mada podaci ne govore tako. Ko to može da zna i koga to na kraju briga, u jednoj zemlji u kojoj je na delu letargija i strah.
Ako ste izveli dete na put, ako ga zaposlite da za 200 eura radi u pelenama u nekoj fabrici, teško možete dovesti u pitanje neke druge stvari.
RSE: To što pričate, da li je to misija Samoodbrane koja je bila najavljena kao partija Nikole Kojeglumca), da bi to posle bilo opovrgnuto. Da li vidite neku ulogu Samoodbrane u izborima koji predstoje?
Milenković: Ja ne. Ne znam ko će se od prijatelja iz Samoodbrane odlučiti da eventualno učestvuje u politici, u izbornoj utakmici. Ja sigurno neću. Samoodbrana za mene nema nikakvu političku ambiciju. Mi smo jedna neformalna grupa ljudi koja se nalazi povremeno. Želimo da pomognemo i da ljude ohrabrimo da progledaju. Svi su malaksali, potpuno su svi utrnuli. Mozgovi su utrnuli. Mi možemo, svojom iskrenošću i nekim znanjem, ako ono postoji i ako može I čemu da posluži, da ih podržimo i spremni smo. Mi svi smo 60 plus i 50 plus. To nisu godine kada pristojan svet počinje političku karijeru.
Verujem da će ovo da se promeni jednoga dana, ali to nećemo mi menjati. Mi ćemo biti samo navijači i podrška. To treba da promene neki mlađi ljudi koji će, ne znam kako, uspeti da razaznaju, u ovom opštem i potpunom rasturanju svih institucija i svih vrednosti, suštinu ljudskog i svest o društvenom biću, svest o tome da postoje i zdrava društva. Mi izgledamo kao da nema nigde normalne zemlje.Svugde ima problema, ali zemlje funkcionišu. Gradovi od 20 miliona stanovnika funkcionišu. Bio sam u Njujorku. I tamo grade. To je jedno funkcionalno društvo zahvaljujući institucijama. Mi ne možemo odmah biti Švedska.
RSE: Koja od vaših predstava najviše govori o duhu ovoga vremena?
Milenković: Uvek se trudim, kada radim, da to što igram na sceni, a to je i najvažniji uslov, zapravo opravdanje da stanem na scenu, da bude savremena. Nisam uopšte pristalica obavezne aktuelnosti, ali savremeno mora biti. Ne volim da se bavim politikom, ali mislim da mora biti društveno angažovano. U tom smislu pokušavam u svojim predstavama da sa publikom podelim određene teme. Zadatak pozorišta je da pokaže svetu njegovo rođeno lice, kakvo god ono bilo.
Napravio sam proletos predstavu Striptiz. To mi je vrlo važna predstava. Priča je o duhovnom razgolićavanja i o situaciji u kojoj smo mi danas, gde se razmatra koji je smisao pobune, trpljenja ili samozavaravanje iluzijom slobode, ako je ona unutrašnja ili pojedinačna. Možeš li izostati iz onoga što je svet? U predstavi se vidi da autokratski režim na kraju, osim na duševni striptiz, zapravo primorava i na fizički striptiz.
U ovoj devastaciji našeg društva, ko bude ostao, pošto je veliki red za odlazak, pričaće nam kako su se na kraju skidale gaće i kako je tekao taj fizički striptiz.
Za kraj, reći ću jednu pesmu Matije Bećkovića iz ranih 60-ih, 70-ih.
Dva sveta
I uskoro ćemo, taj dan doći mora,
Uputiti molbe upravi zatvora –
Da nas liše straha, slobode i zime
I na robiju tešku da nas prime!
A kad nas u lance bace i povežu,
Nek svet izgubi sramnu ravnotežu!
I od dva sveta, što svet ovaj čine,
Nek svet robijaša, bude svet većine!
A čuvari nek nas, iz straha il' srama,
Jedne noći mole da budu sa nama!
Facebook Forum