Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Naprednjačkoj vlasti u Srbiji, sklonoj velikim potezima i gestovima i svime što odiše pompeznošću i grandioznošću, ponekad jedino zasmetaju – ljudi. Oni mali, sitni ljudi koji bi da žive svoje negrandiozne živote a koji su se, životi, u nekom trenutku našli na putu idejama i zamislima, ali bogme i nemilosrdnoj mašineriji i mehanizaciji vlasti.
S ljudima je tako kako je: oni uvek gledaju svoj partikularni interes, dok vlast, naročito ona iz naroda izrasla i narodu posvećena, gleda širu sliku.
Beograđani bi, recimo, da imaju pravu železničku i autobusku stanicu, i to na logičnom i njima zgodnom i upotrebljivom mestu, pa bi još da imaju pogled na reku i sa reke na grad i još svašta, ali vlast zna bolje od njih da im ništa od toga nije zaista potrebno, nego im je potrebno oblakodersko naselje za neke nepoznate bogataše, koje će im zazidati grad u ime nekog višeg, prostom čoveku još nedokučivog javnog dobra.
Ljudi, prosti kakvi uglavnom jesu, za sada vide samo privatno dobro pojedinaca koji će se od ovoga lepo ovajditi.
No, ne javlja se samo u velikim gradovima – ionako prepunim kojekakvih dokonih, zlobnih i korumpiranih intelektualnih zabadala, na koje vlast u preventivnoj samoodbrani pušta svoje skupštinske, medijske i ostale kerbere – ta bolna nesrazmera, nesporazum i nerazumevanje između grandelokvencije vlasti i niskih, sebičnih potreba prostog puka za zemljom, vodom, vazduhom i ostalim elementima pukog samoodržanja.
Priča o izgradnji tzv. malih hidroelektrana gde god se u Srbiji naiđe na kakvu malu, čistu i ekološki neuništenu rečicu, priča je iz istog arsenala, samo smeštena u drugačiji ambijent.
Nekome neupućenom ta bi priča mogla na prvi pogled delovati kao najava rajske ekološke utopije; dozvoljavamo pomalo blasfemičnu mogućnost da je čak i predsednik Vučić u nekom odavno prevaziđenom trenutku svog razvoja bio među neupućenima, to jest da je takav bio kada je, uoči dolaska na vlast, obećavao izgradnju skoro hiljadu malih hidroelektrana širom Srbije, a koje će redom biti ekološke, održive, prema potrebama prirode i interesima lokalnog stanovništva prijateljske.
Pokazalo se, međutim, da ih lokalno stanovništvo na mnogim mestima, od Stare planine na jugoistoku pa do Ivanjice ili Nove Varoši na jugozapadu, uopšte ne doživljava tako, nego da konkretno nabraja šta bi sve ti objekti narušili i urušili u njihovom neposrednom životnom okruženju.
Zbog toga je u proteklih nekoliko godina narastao čitav sve ozbiljniji protesni pokret, voljan i spreman da svoju neposrednu životnu okolinu brani od namera i poteza vlasti i građanskom neposlušnošću i raznim drugim formama aktivnog građanskog otpora. S kojim ova vlast, uzgred budi rečeno, baš i nije bila navikla da se suočava.
Možemo, dakle, zamisliti, ako smo već poslovično benevolentni, da su Vučić i njegovo okruženje nekada bili neupućeni u potencijalne posledice i nuspojave "sejanja" malih hidroelektrana gde god bi naspelo onima koji, gle, od toga mogu imati veoma konkretne ekonomske koristi, ali odavno je isteklo vreme u kojem su se i mogli i morali "uputiti u materiju".
Ipak, a u maniru već toliko tipičnom za ovu vlast, oni svoju agendu guraju prkosno i uz nos svima, kao da im od toga zavisi politički opstanak; ili barem ekonomski prosperitet onih koji – u jednoj dražesnoj interesnoj sprezi - potpomažu njihov politički opstanak.
Oni koji brane, barem po vlastitom osećanju, svoje gole živote i svoje neposredno okruženje od nasrtaja alavih i beskrupuloznih predatora pod visokim političkim pokroviteljstvom, udružiće se u velikom protestu 21. septembra u Beogradu. Naravno, ako to bude protest samo i jedino neposredno ugroženih, teško da će mu uspeti da u bilo kojem smislu reči bude "veliki". Da bi postao takav, moraće mu se pridružiti i svi oni koji su razumeli (i na svojoj koži osetili) da je prekasno i uzaludno boriti se protiv bahate i osione vlasti tek onda kada te lično i neposredno ugrozi.
Prava borba mora početi mnogo ranije: čim bilo ko dođe pod njen udar. Nisu to, budimo iskreni, na vreme razumeli ni oni koji sada uzdišu nad "Beogradom na vodi", ni oni koje ugrožavaju male hidroelektrane, ni toliki drugi.
Na toj vrsti građanske neosetljivosti, kratkovidosti i pasivnosti nastaju i opstaju autoritarni poreci. Tako je postao moguć i ovaj koji je prekrio Srbiju. Zato je sada tako teško postići nešto stvarno u bilo kojoj vrsti građanske pobune protiv njega.
Teško jeste, ali opet: šta je alternativa tome, osim da svako pojedinačno čeka da "dođu i po njega"?
Facebook Forum