Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Blažević: Izložba Marine Abramović košta koliko i budžet muzeja


Blažević: Spektakl Marine Abramović
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:35 0:00

Istoričarka umetnosti Dunja Blažević bila je urednica Likovne galerije i direktorka Studentskog kulturnog centra (SKC) u Beogradu u kome su 70-ih i 80-ih godina prošlog veka gostovali svetski i jugoslovenski savremeni umetnici i intelektualci. Među njima i beogradska umetnica Marina Abramović, koja je u međuvremenu postala svetska zvezda čija se izložba otvara 21. septembra u Muzeju savremene umetnosti.

Nekada bliske saradnice, Dunja i Marina sada se retko sreću. Zašto Dunja ono što se u Beogradu događa povodom izložbe u Muzeju, naziva spektakl i cirkus?

Čućete i kakav je odnos sagovornice Intervjua nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) prema državi Jugoslaviji koje više nema, šta su umetnice ostavile u Miraz Sarajevu i Mostaru, koji spomenici su podignuti posle opsade Sarajeva u okviru projekta "Dekonstrukcija spomenika u BiH".

Gošća RSE je nakon SKC, radila kao urednik u programu za kulturu Televizije Beograd, na početku rata 1991. odlazi u Pariz u kojem živi kao frilenser, da bi nakon kraja rata prihvatila ponudu da obnovi Centar za savremenu umetnost u Sarajevu.

RSE: Da li nameravate da posetite izložbu Marine Abramović u Beogradu?

Blažević: Naravno da ću je posetiti, ali neću ići na otvaranje.

RSE: Poseban razlog?

Blažević: Zato što se oko toga napravila tolika pompa i toliki cirkus da naprosto to nije za mene. A sem toga, mislim da tu postoje drugi razlozi, da je taj budžet, koji je dat za njenu izložbu, maltene godišnji budžet Muzeja savremene umetnosti (MSU), da su je pozivali i ranije u Muzej (Branislava Anđelković Dimitrijević, direktorka Muzeja od 2001. do 2013. godine, prim. red.), ali su joj ponudili normalne uslove koje su imali, što je ona odbila kategorički. I to su razlozi.

RSE: Sedamdesetih godina Marina Abramović je praktično prve svoje performanse izvodila u galeriji koju ste vi vodili.

Blažević: Naravno.

RSE: I tada je to bila takođe senzacija. Kakvi su bili komentari?

Blažević: Nije bilo komentara nikakvih. Nas štampa uopšte nije pratila. Ja se ne sećam komentara u to vreme. Ja se samo sećam moje brige. Ne samo u Beogradu nego sam ja išla s njom na performanse koje je radila u seriji Ritmova u Milano, išla sam u Rim, išla sam u Zagreb jer sam se bojala da ne pređe granicu pa da joj se nešto ne desi. Naravno, bile smo vrlo bliske. I lično i profesionalno.

RSE: Bile ste?

Blažević: Bile smo, da.

RSE: Znači da više niste?

Blažević: Nisam. Već više godina nisam s njom više na vezi. Bile smo i na mejlu, sretale smo se na međunarodnim izložbama u svetu, ali ovo što se sad zbiva oko nje u Beogradu - to mi se nikako ne dopada, jer to je politička stvar s jedne strane, a, druge strane, je spektakl.

RSE: A da li je momenat razlaza i odnos prema bivšoj Jugoslaviji?

Blažević: To, u stvari, nije razlaz. To sam rekla da moram s njom da obavim nasamo. To ne mogu na otvaranjima i među ljudima. To moramo da se sretnemo nas dve i da sednemo i da joj kažem šta mislim o svemu tome.

RSE: Mnogi zameraju da je komercijalizovala svoj odnos prema Jugoslaviji. Da je previše kritična a da to ne stoji sve što govori.

Blažević: Nije "sve što govori" nego ništa što govori nije istina, da je ona morala da slika cveće da bi prodavala slike, da je morala da ode da bi uopšte radila, itd. Tako da ona ima priču ovde za domaću scenu jedno, ovo što je pisala po knjigama i davala intervjue to je zaista čista laž.

Ja nemam ništa protiv kad ona u svojim performansima ili pozorišnim predstavama koristi familiju i tu nesrećnu majku Danicu i tog oca kao nekakav materijal. To je njena umetnička interpretacija vlastitog života. Ali, kad ona u intervjuima i u knjigama priča prosto neistine, to nije u redu.

RSE: SKC u Beogradu u 70-im i 80-im godinama prošlog veka stvarno je bio mesto gde je dolazila svetska umetnička i intelektualna avangarda tog vremena. Kakav je bio odnos vlasti prema vama?

Blažević: Na kolegijumu smo dogovarali sve programe. Naš dogovor je od početka bio da profiliramo sve programe u Centru i da budemo komplementarni, da smo programski određeni. Dakle, Galerija beleži nove pojave koje niko ne beleži. Ali je jako važan i muzički program sa osnivanjem novih grupa poput Renesansa...

RSE: Dolazili su i svetski intelektualci.

Blažević: Naravno. To je bio prvo jugoslovenski a onda internacionalni program. Pola programa SKC je bio internacionalan. Prisećam se jedne priče povodom sadašnje politizacije ćirilice. Mi smo rekli – ćirilica je za domaću upotrebu, kad na našem jeziku pišemo, jer se ćirilica čitala svuda u Jugoslaviji, a pošto je većina tih naših tekstova bila prevođena na engleski, onda je tu, naravno, latinica. Kad ovo čujem i šta se sa ćirilicom i latinicom radi, onda se setim SKC-a.

Intervju nedelje: Dunja Blažević
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:35:11 0:00
Direktan link

RSE: Mi ćemo se vratiti na ono šta se događalo u Studentskom kulturnom centru. Sad bih samo još jedno pitanje, s obzirom na vest koja je ovih dana objavljena a to je da će film "Petar Prvi" biti srpski kandidat za Oskara. Kako biste prokomentarisali tu vest?

Blažević: To je potpuno evidentno o čemu se radi. Naravno, ja sam gledala seriju. Nisam gledala film. I to ne mislim da je loše urađeno. Naprotiv. Međutim, u ovome što se radilo u srpskoj kinematografiji u zadnjih godinu dve dana apsolutno ima filmova koji su neuporedivo ozbiljniji. "Šavovi" (film o nestalim bebama reditelja Miroslava Terzića, prim. red.) i "Teret" (reditelja Ognjena Glavonića o prenošenju tela ubijenih Albanaca u masovne grobnice u Batajnici, prim. red.) itd.

Prema tome, ono je za paradu, a ovo su ozbiljni filmovi. To su teme koje su apsolutno relevantne za ovo vreme i ti filmovi su sjajno napravljeni. Tako da mislim da je, naravno, odluka politička, a ne estetike.

RSE: Da li mladi umetnici danas, mladi umetnici koji su se dokazali na svetskoj sceni, imaju podršku kod kuće?

Blažević: Nemaju nikakvu. To znate. Nemaju apsolutno nikakvu podršku, kao što umetnost i kultura ništa ne znače za ovu vlast, apsolutno. To je margina margine i zato sam kritična prema finansijama koje se troše za Marininu izložbu. Umetnici koji su prisutni na internacionalnoj sceni to ovoj vlasti ne znači, mislim Ministarstvu kulture, dakle nadležnim organima ne znači ništa.

RSE: Uskoro počinje BITEF (Beogradski internacionalni teatarski festival), koji je takođe imao svoje zlatno doba u 70-im i 80-im godinama. Da li je Beograd u kulturi danas ono što je bio tada?

Blažević: Branka, to se uopšte ne da komparirati. Naravno, BITEF sa Ivanom Medenicom (umetničkim direktorom i selektorom BITEF-a, prim. red.) i tom ekipom sjajno radi. I oni nastavljaju tu tradiciju BITEF-a i što mi je ono izuzetno drago. Ali, dimenzije koje je to i značenje za pozorište i za umetnost koje to bilo tih 60-ih, 70-ih godina to se apsolutno ne može uporediti.

RSE: Kada pogledate spomenike koji se podižu u Beogradu, kako se rekonstruišu javni prostori i podižu nove građevine, šta se može zaključiti, kakvo će ostaviti nasleđe današnja vlast?

Blažević: To je primitivizam, nekultura, to je devastiranje grada. Beograd je grad koji je u istoriji valjda i najviše puta rušen, međutim, ovo mora da se poruši, sve što su ove vlasti radile od 2012. To što su napravili i taj primitivizam koji vlada i ta nekompetentnost, to stvarno nikad nije bilo.

Novi Trg republike: Pločnik, klupe i sadnice
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:08 0:00

RSE: Da se vratimo na Studentski kulturni centar i te 70. i 80. godine. Bili su poznati Aprilski susreti u Likovnoj galeriji. Tada su se mnogi pitali kako je to bilo moguće, dovoditi svetsku avangardu u jednu socijalističku zemlju?

Blažević: Bilo je puno stvari moguće, pa između ostalog i to jer, pored Aprilskih susreta, pola godišnjeg programa Studentskog kulturnog centra su bile internacionalne izložbe, ne samo izložbe, nego i muzički i drugi programi.

RSE: Da li ste bili finansirani iz budžeta?

Blažević: Mi smo imali vrlo specifičnu situaciju. Mi smo osnovani od Beogradskog univerziteta i imali smo neku vrstu autonomije. Dakle, nismo zavisili od države. Naravno, bilo je i fondova, mi smo i za te fondove aplicirali. Međutim, ono što je važno za tu generaciju koja je vodila tih prvih deset godina SKC, jeste to da smo putovali, znali smo jezike, nisu nam bile potrebne vize, poznavali smo internacionalnu scenu. I nama nije nikakav problem bio da odemo u ambasade američku, nemačku, italijansku... i da zamolimo da participiraju, da učestvuju u finansiranju. Naravno, da su jedva dočekali, jer im niko nije ulazio. I sad kažu strah je bilo ostale da ih ne proglase izdajnicima.

Međutim, imam jedno drugo tumačenje. Te prethodne generacije naprosto nisu znale jezike. I nisu komunicirali sa svetom. Ja tu imam primer Jozefa Bojsa (Joseph Beuys, nemački umetnik performansa, slikar, skulptor, teoretičar i pedagog, prim. red.). To je svetsko ime. Za nas je bio starac, imao je 50 godina. On je samo u oglasima izašao, nigde u novinama nikakvog komentara ni teksta, jer niko nije čuo za Jozefa Bojsa. Prema tome, to je jedna u to vreme zaista kulturna sramota, ali utoliko je veća bila uloga Studentskog kulturnog centra.

S leva na desno: Marina Abramović, Jozef Bojs i Dunja Blažević, april 1974.
S leva na desno: Marina Abramović, Jozef Bojs i Dunja Blažević, april 1974.

RSE: Koliko ste imali godina kada ste došli u SKC?

Blažević: Dvadeset šest.

RSE: Da li je Studentski kulturni centar bio geto, kako neki misle, neka vrsta alibija vlasti koja je istovremeno zabranjivala neke pozorišne predstave, filmove, neke autore čak slala u zatvor. Neki slobodu, koju ste imali u toj instituciji, vezuju za činjenicu da ste vi ćerka tadašnjeg visokog funkcionera Jakova Blaževića.

Blažević: Znam da se ta priča pričâ, međutim, nikakve veze nema, zaista. Ja sam primljena na konkursu. Moj otac još nije bio na funkciji predsednika Republike Hrvatske. Dobro, bio je visoki funkcioner, ali nije bio u Beogradu. Bio je u Zagrebu i ja sam htela tim prezimenom da dokažem sebe. Zagreb je mali. Prema tome, vezivali bi me u svakom slučaju za oca. Međutim, u Beogradu je bilo Jakova Blaževića koliko hoćete.

RSE: I dok smo još u tim godinama i u bivšoj državi, kakav je bio odnos prema feminističkom pokretu, čiji ste deo i vi bili?

Blažević: To je ozbiljno uzdrmalo politički establišment. Organizovanje čuvene međunarodne feminističke konferencije 1978. su dr. Nada Ler Sofronić i dr. Žarana Papić predložile, jer su one pratile i literaturu i teoretski poznavale feminizam u svetu. Ja sam bila nekako po prirodi feministkinja. Bila sam tad direktorka SKC-a. Evo ja sam vam donela ovde spisak da se vidi ko je sve bio. Najeminentnije feministkinje prvi put su pozvane u jednu zemlju koja je bila socijalistička ali nije bila istočni blok. Imali smo problema sa koleginicama iz Poljske, Češke. One su teško mogle da izađu iz zemlje.

Drug-ca žena, feministička konferencija, oktobar 1978.
Drug-ca žena, feministička konferencija, oktobar 1978.

Ali ta konferencija jeste bila potres i politički, ali je bitna za jednu stvar, jer smo se mi deklarisale, i naše kolege isto, muškarci kao feministkinje i feministi. To je bilo pogrdno u to vreme u Jugoslaviji. Ja sam donela jedan bilten kritika novinskih, deo novinskih kritika, to je primljeno na nož. I u medijima, sem studentske štampe, i u političkim strukturama. Pod hitno je sazvano predsedništvo SK (Saveza komunista) da vide šta je to i osudili kao uticaj sa Zapada. Onda je to došlo do Gradskog komiteta Beograda. Prvi put sam bila pozvana kod predsednika Gradskog komiteta u 8.00 sati ujutru.

RSE: To se zvalo "naribanje".

Blažević: Ali na jedan zanimljiv način. Prvo, čovek je počeo da mi govori ti. Onda sam ga ja pitala, oprostite, otkad smo, nikad ga nisam videla, od kad smo na ti? I tako je to počelo. Onda je rekao da ja treba da se sklonim iz SKC-a. Onda sam rekla, kada mi istekne mandat onda ću da odem. Nećete mi vi oterati. Ali, kaže, nema problema, vi ćete dobiti posao. Onda sam rekla da me ne interesuje. Uglavnom, to je bila najžešća politička i direktna politička. Inače, najgora je bila 1973. Kada je bila čistka po pozorištima i čistka crnog talasa u filmu, zatvaranja...

Zaostavština 'ukletog neimara' u Beogradu
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:04:33 0:00

RSE: Kakav je vaš odnos prema bivšoj Jugoslaviji?

Blažević: Prvo da vam kažem da nikakve konsekvence za SKC nisu bile, mi smo bili zaštićeni od Univerziteta, jer se autonomija Univerziteta poštovala. Mi smo bili osnovani od Univerziteta i to je poštovano. Međutim, ja sam i dalje Jugoslovenka, to može da se nazove jugonostalgičar ili kako god hoćete. Ali ja sam Jugoslovenka i dalje. Ja volim tu zemlju. Ja sam se osećala kao kod kuće od Makedonije do Slovenije. Mislim, to je sve bila moja zemlja. Tu je zaista bratstvo i jedinstvo postojalo. To je bila jedna lepa zemlja, velika zemlja. Ta zemlja se nije tek tako raspala, zna se ko je to uradio. Ja nisam mogla da zamislim da ću živeti u nekakvoj maloj Hrvatskoj ili maloj Srbiji ili maloj bilo šta, jer to nije zemlja više.

RSE: Vi ste 1990. godine otišli iz Beograda. Da li ste otišli dobrovoljno?

Blažević: Da, dobrovoljni, niko me nije terao. Ja sam bila sa svojim bivšim suprugom koji je službeno boravio u Parizu, a onda smo nakon raspada definitivno 92. odlučili da se ne vraćamo. Ja sam 1990. otišla na privremeno odsustvo sa TV Beograd, nadajući se da će to brzo da prođe. Međutim, nisam se više vratila.

Dakle, i moj bivši suprug i ja smo bili frilenseri i trebalo se održati u profesiji. Ja sam imala sreću jer sam kroz sve ove godine u SKC-u i to srela ljude koji su bili na čelu institucija, od Bobura do Art presa, do časopisa, institucija. I ja sam bila uvek angažovana na nečemu što se ticalo Jugoslavije, Istočne Evrope itd. Tako da sam preživela sa vlastitom profesijom.

RSE: Zatim, kad se rat završio, odlazite u Sarajevo. Koji vam je projekat u tih nekoliko godina, zapravo deceniju koju ste proveli u Sarajevu, bio najdraži? Vi ste bili tamo u Centru za savremenu umetnost. Da li je to projekat "Miraz" ili projekat "Dekonstrukcija spomenika u BiH".

Blažević: Ja sam bila pozvana u Soros centar za savremenu umetnost 1997. kada je trebalo staviti taj centar na noge. Tada sam po treći put počinjala. Prvi put u SKC-u, drugi put na televiziji koju sam jako volela i napravila i svoje programe (TV galeriju, pored Petka u 22, itd).

Dunja Blažević, studio TV Beograd, "Petkom u 22", 1982.
Dunja Blažević, studio TV Beograd, "Petkom u 22", 1982.

U Sarajevo sam pozvana, jer naprosto nije bilo ni ljudi, da dođem da vodim taj ili stavim na noge taj Centar za savremenu umetnost. I onda sam došla pod uslovom da radim nekoliko meseci i da se vraćam za Pariz. Međutim, kad krenete ili ste tu ili tamo. Meni je bila ogromna stvar raditi ponovo na svom jeziku. A drugo, morate da anticipirate nekakve pojave koje su negde u vazduhu. I meni je bilo jasno da posle svih tih godina opsade i granatiranja da je pogotovo tim mladim umetnicima bitno da izađu na ulicu. I to je bio mobilni umetnički centar. Dakle, većina projekata se odvijala napolju.

RSE: Govorite o Dekonstrukciji spomenika?

Blažević: Dekonstrukcija spomenika je najveći projekat koji je trajao četiri i više godina.

RSE: Šta je bila ideja tog projekta?

Blažević: Tu je bilo više programa, od simpozijuma, od tribina, od izložbi, od tih akcija u javnom prostoru do novog spomenika. Konkursa za novi spomenik, u Sarajevu u Mostaru, tako da to i danas stoji. Legat Sarajevu.

RSE: A koji su spomenici u Sarajevu?

Blažević: U Sarajevu je Nebojša Šerić Šoba radio. Postojala je neka konzerva "Ikar", humanitarna pomoć Evropske unije. Unutra je bio neki gulaš, lepo upakovan u konzervu. I kad su to otvorili, to su prvo mačkama i psima dali da malo probaju. To nisu htele ni životinje da jedu, to je bilo nejestivo. I onda je Šoba, Nebojša Šerić, napravio od tog Ikara tri metra visok spomenik i to u čast evropskoj zajednici.

RSE: Spomenik sa tom konzervom?

Blažević: Da, da tako.

RSE: Drugi spomenik?

Blažević: A drugi spomenik je jedan postament sa kockom na jednom gradskom trgu sa idejom da tu bude Hajd park, tako da ljudi mogu da stanu da tu kažu šta hoće. Preko puta je Predsedništvo BiH.

RSE: A projekat Miraz?

Blažević: To je jedan meni jako drag projekat, to je mislim i poslednje što sam radila. Svaka od pozvanih umetnica je predložila svoj miraz. Miraz se sastojao od video radova i Miraz se sastojao od plakata. Plakata koje smo delili, dakle ti veliki plakati su stajali na podu u svim gradovima u koje smo išli i svako je slobodno uzimao te plakate. Tu je bilo pranje zastava, krvavih zastava. To je bio video Gordane Anđelić Galić. Maja Bajević je imala zastavu koja se raspadala sa imenom jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita. To su poruke umetnica o mirazu. Koga više nema.

Iz arhive RSE:

RSE: Šta bi bio vaš miraz?

Blažević: Moj miraz je Jugoslavija i ja tu moram na kraju da kažem nešto što je rekla Isidora Žebeljan (poznata kompozitorka, članica Srpske akademije nauka i umetnosti, prim. red.) u jednoj emisiji - da smo imali, posleratna generacija u Jugoslaviji, posle Drugog svetskog rata, osećanje da možeš sve. Imali smo sigurnost u sebe i to je nešto najlepše i najkraće što je rečeno. I to je istina.

Tako da je to moj nekakav miraz i to i dalje nosim. Ali, naprosto, sad u ovim prilikama, imam puno godina tako da neću dočekati neku promenu i nešto što bi bilo nalik na to što je moj miraz.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG