Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Most: Bojkot izbora u Srbiji - udarac režimu ili autogol opozicije


Izbori u Srbiji zakazani su na proleće iduće godine

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o tome da li opozicija treba da bojkotuje izbore u Srbiji koji će biti održani na proleće iduće godine. Učesnici polemike bili su Zoran Živković, predsednik opozicione Nove stranke, i Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu i bivši predsednik opozicione Demokratske stranke.

Bilo je reči o tome da li je iluzorno očekivati da Vučićeva vlast, koja sve kontroliše, može biti pobeđena na izborima, kako je opozicija uspela da na izborima 2000. godine pobedi Miloševića, može li bojkot da oduzme legitimitet sadašnjoj vlasti i naruši njen imidž u svetu, da li sedenje opozicionih poslanika u parlamentu odgovara režimu, da li je najava bojkota naterala Evropsku uniju da se ozbiljnije pozabavi uslovima za slobodne izbore u Srbiji, ko je prava a ko lažna opozicija, kao i o tome da li su stranke, koje su tokom masovnih protesta u Srbiji potpisale Sporazum s narodom, obavezne da bojkotuju izbore.

Omer Karabeg: Gospodine Pajtiću, vi se zalažete za bojkot izbora. Međutim, ima onih koji misle da bi to bilo političko samoubistvo opozicije, da bi partije koje se odluče za bojkot praktično nestale sa političke scene?

Bojan Pajtić: Moram da napomenem da govorim u svoje ime iako sam član Demokratske stranke koja je deo Saveza za Srbiju koji će bojkotovati ove izbore. Mislim da je to ispravna odluka zato što će izbori koje opozicija bojkotuje biti nelegitimni, vlast koja se na osnovu njih formira biće neodrživa i kratkotrajna, a imidž režima u svetu trajno narušen. Iz Evropske unije više niko neće moći da dođe i govori da Srbija postiže bilo kakav napredak u procesu evropskih integracija. Lažna opozicija će biti raskrinkana, a istinska opozicija će preuzeti inicijativu - i što je najvažnije - steći kredibilitet kod građana.

Veliki broj građana koji je protiv Vučića, a do sada nije izlazio na izbore, želi da opozicija dokaže da joj nisu važne ni fotelje, ni poslanička mesta, niti bilo kakve privilegije, nego da im je pre svega važna budućnost Srbije. Ja ne spadam u one koji će da optuže stranke koje izađu na izbore da rade za Vučića. Mislim da je to krajnje nekorektno. Stav o izlasku na izbore potpuno je legitiman, mada mislim da smo iscrpli mogućnosti da ovom režimu izađemo na crtu tako što ćemo koristiti konvencionalne metode. Za četiri godine najgore vladavine u Evropi, koja je obeležena nezapamćenim skandalima zbog kojih bi svaka vlast pala mnogo puta, opozicija se nije pomakla ni za milimetar. U uslovima medijske blokade, kupovine glasova i zastrašivanja birača ova vlast je nesmenjiva.

Sedenje u parlamentu i učestvovanje u fingiranju parlamentarizma i demokratije pokazalo se fatalnim. Stranke koje su danas u Skupštini Srbije izgubile su dve trećine svojih birača. Prema istraživanjima javnog mnjenja danas su popularnije one stranke koje nisu u parlamentu kao što su Pokret slobodnih građana, Đilasova i Jeremićeva stranka. To nam govori da opozicioni birači sedenje u parlamentu vide kao neku vrstu davanja legitimiteta režimu.

Zoran Živković: Jako su interesantne ocene profesora Pajtića, ali ja od čoveka koji se nekad vrlo intenzivno bavio politikom, a sada je u profesor, očekujem neku činjenicu, neki dokaz za to da će bojkot da promeni bilo šta, bilo gde - pošto se to nikada, nigde u istoriji nije desilo. Inače, potpuno se slažem sa ocenom stanja. Nema nikakve sumnje da je ovaj režim najgori, skoro kao Miloševićev koji je imao epitet - gori od najgoreg. Tačno je da su mediji praktično stoprocentno pod kontrolom vlasti, bilo da su štampani, bilo da su elektronski. Tačno je da je kriminal svuda oko nas, da je korupcija dnevna pojava, ali je isto tako tačno da bojkotom takvog primitivnog, kriminalnog režima dobijate efekat kao da nekom seoskom kriminalcu - koji ubija, krade i siluje - pošaljete sveštenika i časnu sestru da ga ubede da to nije moralno. I da očekujete da će on da se promeni. Ne, neće se promeniti. On će nastaviti da to radi i dalje.


Treba mu poslati organizovanu ekipu koja će ga isterati iz sela. To znači da opozicija treba da se organizuje, da se naprave dve ideološke kolone i da izađe na izbore ako se za to stvore minimalni uslovi. Nova stranka još uvek nije donela odluku da li će izaći na izbore, ali mislimo da je mahanje bojkotom pola godine ili skoro godinu dana pre izbora - pomoć režimu. Naše je da se borimo za izborne uslove, a kada izbori budu raspisani, procenićemo da li na njih izlazimo ili ne. Uvek se tako donosila odluka o izlasku na izbore. I u svetu i u Srbiji. Podsećam da smo 1997. godine, kada sam bio zamenik predsednika Demokratske stranke, bojkotovali izbore. Dva dana nakon završetka izbora održali smo sastanak predsedništva i ne bih sada da vam ponavljam reči koje smo sebi uputili zbog pogreške koju smo napravili.

Opozicija je 1996. u istim uslovima i 2000. godine u gorim uslovima uspela da se organizuje, da pošalje prave poruke građanima i da pobedi na izborima. Mislim da je to posao ozbiljne opozicije, a ne one koja ne radi ništa već u salonskom bojkot maniru samo gunđa i tu i tamo zalepi neku nalepnicu. Ako se stvore minimalni uslovi, prava opozicija može da ponovi ono što smo uradili Miloševiću 1996. godine, kada je on dobio težak šamar, a par godina kasnije smo ga pobedili. Danas za to ne treba čekati par godina. Ako to uradimo na proleće 2020. godine, već 2021. možemo da nateramo Vučića da raspiše predsedničke izbore, da ga pobedimo, pošaljemo u istoriju i da nakon toga nastavimo ono što je započeto 5. oktobra 2000. godine.

Novi 5. oktobar?

Omer Karabeg: Gospodine Pajtiću, može li opozicija ako na proleće izađe na izbore uraditi Vučiću ono što je opozicija uradila Miloševiću 2000. godine o čemu govori gospodin Živković?

Bojan Pajtić: Jasno je da opozicija, nažalost, ne može pobediti na ovim izborima i mislim da je zaista naivno misliti da je to moguće. Gospodin Živković tvrdi kako bojkot nikada nije doneo rezultat, a onda kaže da će i njegova stranka možda ipak bojkotovati izbore. Stranka gospodina Živkovića kao i stranke Saveza za Srbiju i mnoge druge stranke su potpisale Sporazum sa narodom po kome su se obavezale da neće učestvovati na izborima dok se ne ispune traženi uslovi i dok izbori ne budu slobodni i pošteni. Zato sam iznenađen stavom gospodina Živkovića koji sada ultimativno odbacuje bojkot. Ali na stranu to. Bojkot je samo sredstvo.

Za četiri godine najgore vladavine u Evropi, koja je obeležena nezapamćenim skandalima zbog kojih bi svaka vlast pala mnogo puta, opozicija se nije pomakla ni za milimetar.
Bojan Pajtić


Činjenica je da je bojkot uz masovne proteste naterao Evropsku uniju da pritisne ovaj režim da pristane na određene koncesije. One nisu dovoljne, to je zakasnela reakcija predstavnika Evropske unije, ali po reakcijama režima vidimo da - ako su se nečega uplašili - to su bili protesti i bojkot. Ja se ne zalažem za pasivni bojkot i mislim da on nije dobar. Nije bojkot sedenje u salonu. Naprotiv, bojkot mora biti apsolutno aktivan. To podrazumeva građansku neposlušnost gde god je moguće, proteste po celoj Srbiji koji moraju biti konstantni, bez obzira da li je na njima 5, 50 ili 500.000 ljudi. Bitno je da se održava tenzija jer će režim pod tenzijom praviti sve više grešaka kao što to vidimo poslednjih dana. Treba organizovati tribine, performanse, protestne koncerte, razgovarati sa građanima i u najudaljenijim mestima. Opozicionari treba da se obavežu da neće učestvovati u prvoj prelaznoj vladi nakon smene režima, da neće sedeti u parlamentu ukoliko ne budu ispunjeni uslovi za normalno funkcionisanje parlamenta.

Mnogo je više ljudi protiv režima nego što ih izlazi na izbore. Da bi prekinuli sa apstinencijom, oni očekuju da se opozicija nečega odrekne. Da kaže - nisu nam važna poslanička mesta, važna nam je sloboda, borimo se za slobodu. Ne možemo porediti današnju situaciju sa onom iz 2000. godine zbog toga što je pobeda Koštunice i DOS-a bila moguća samo uz podršku 600.000 manjinskih glasova - što u Vojvodini, što u Sandžaku. Sad su manjinske stranke gotovo listom uz režim. Tada smo imali ogromnu logističku, medijsku i finansijsku podršku nevladinih organizacija i inostranstva, tada je bilo mnogo više proevropski i prodemokratski orijentisanih birača, a sada 100.000 ljudi godišnje odlazi iz ove zemlje - to su dominantno opozicioni birači. Zbog svega toga snage u koje spada i gospodin Živković i njegova stranka, koju cenim, neće biti u mogućnosti da na izborima pobede ovaj režim.

Šta je bojkot?

Zoran Živković: Stvarno sam ponovo razočaran. Očekivao sam od profesora činjenice, međutim čuo sam, ne samo nedostatak činjenica, nego i neke potpuno pogrešne stvari, odnosno dezinformacije. Ja nisam rekao da možemo da pobedimo Vučića na izborima 2020. Rekao sam da možemo da mu udarimo šamar kao 1996. To sigurno možemo, ako budemo ozbiljni. S druge strane, 2000. nismo imali nikakvu podršku sa Zapada, a gospodin Pajtić je rekao da smo imali obilnu. Ne, tada nas je Zapad terao da bojkotujemo izbore. Apsolutno nismo imali nikakvu ni medijsku, ni finansijsku, niti bilo kakvu podršku. Ja se ne sećam šta je tada radio gospodin Pajtić, ali ja sam tada bio u epicentru tih događanja. U čemu je razlika između borbe i bojkota? Borba je aktivna, bojkot je pasivan. Šta su rezultati borbe? Da osvojimo 10 gradova i 10 opština i 60 pravih poslanika koji će svaki dan biti u Skupštini kao što sam ja bio dok nije počeo bojkot Skupštine, a ne da pola godine ne možemo da se nahvatamo.

Pitao sam ljude koji su za bojkot, šta su rezultati bojkota. Oni kažu - nisu procenti. Pa, šta je onda? Kažu - skratićemo vladavinu Vučića ako bojkotujemo. Za koliko ćete skratiti? Ako on želi da vlada još 20 godina, bojkotom ćete to skratiti na 19 godina. To je čista pasiva. Šta posle bojkota? Bojkotujemo dalje - kažu oni. A šta posle izlaska na izbore, ponavljam, ako se stvori minimum uslova? Sledi nastavak borbe svim sredstvima onako kao što smo to radili od 1996. do 2000. godine. Sada će nam za to biti potrebno manje vremena. A što se tiče obraza i poslaničke stolice, meni stvarno niko ne može da zameri da sam bio blizak bilo kom autoktarskom režimu. O meni mogu ljudi svašta da pomisle, ali to sigurno ne mogu.

Mislim da ovi koji sada beže u pasivni i neproduktivni bojkot time žele da operu svoj obraz ili svoje ruke zato što su sarađivali sa Vučićem, bilo kao neka paralelna vlast, bilo kao ljudi koji su zajedno s njim bili oduševljeni Beogradom na vodi, bilo što su s njim išli kod Hilari Klinton tražeći podršku, jer su navodno znali da će ona da pobedi na izborima, pa smo videli šta se desilo. Ali, hajde da se ne igramo licemerja nego da pogledamo situaciji u oči. Ako postoji minimum uslova onakvih kakvi su bili 1996. godine, opozicija može da zada težak udarac Vučiću, a već sledeće godine da ga pobedimo i da Srbiju ponovo povedemo pravim putem kao što je to započeto posle 5. oktobra i, nažalost, nije dugo trajalo.

U čemu je razlika između borbe i bojkota? Borba je aktivna, bojkot je pasivan: Zoran Živković
U čemu je razlika između borbe i bojkota? Borba je aktivna, bojkot je pasivan: Zoran Živković

Bojan Pajtić: Gospodin Živković je iz nekog samo njemu poznatog razloga rekao da sam ja izneo neistinu pominjući 2000. godinu. A ja sam samo odgovorio na vaše pitanje, gospodine Karabeg, jer ste me vi pitali da li opozicija može da postigne rezultat koji je postigla 2000. godine. Mislim da svađanje sa ljudima koji iskreno podržavaju opoziciju nikako ne ide u prilog ni opoziciji, ni njenom imidžu. I šta znači prozivanje političara koji su nedvosmisleno opozicioni, jer opozicioni političari nisu samo gospodin Živković i gospodin Trifunović koji se zalažu za izlazak na izbore, nego i svi političari koji su u Savezu za Srbiju.


Nisam nikakav advokat Saveza za Srbiju, ali mislim da su ti ljudi, koji žele smenu ovog režima, itekako na udaru. Zaista me čudi da gospodin Živković ne vidi da će imati ozbiljan problem da objasni zašto je potpisao Sporazum sa narodom u kojem se obavezuje da neće ići na izbore a sada se zalaže za izlazak na izbore. I koliko glasova misli da može osvojiti takvim pristupom? Da li zaista misli da će kad izađe na izbore, zajedno sa onima koji su protiv bojkota, osvojiti 10 gradova i 10 opština? Posebno što će nakon kampanje bojkota opozicija imati bar duplo manje glasova nego što ih ima sada.

Napominjem još jednom da opozicija danas nema 600.000 manjinskih glasova, niti ozbiljnu logističku podršku nevladinih organizacija, medija i organizacija koje su proevropski orijentisane kao što je imala 2000. godine. To je notorna činjenica. Danas to ne postoji. Priča o 10 gradova i 10 opština je potpuno nerealna. U ovakvim uslovima gde se kupuje između 300.000 i 400.000 glasova i kontrolišu mediji, ne možete da pobedite čak ni u Beogradu. U Beogradu se smatralo uspehom to što je Đilas osvojio, ne znam, 18 posto glasova uz podršku skoro cele opozicija. Pa kad je tako u Beogradu, zamislite kako je u manjim gradovina u centralnoj Srbiji i Vojvodini gde se ljudi plaše da ne izađu na izbore, gde je ogroman strah i pritisak, gde se kupuju glasovi, gde 40 posto ljudi nema pristup internetu nego samo medijima koje kontroliše Vučić.

Da li ima smisla izaći na izbore pre nego što se ne promeni ta atmosfera? A ona može da se promeni samo pritiskom. Bojkot nije pasivna metoda. U ovom trenutku ne postoji aktivniji metod od bojkota, od građanske neposlušnosti, od onoga što rade Ne davimo Beograd, Savez za Srbiju, Marinika Tepić i svi ostali koji vode akcije koje su ozbiljno destabilizovale ovaj režim. Bojkot je metod samoodricanja u kome opozicija stiče kredibilitet koji je neophodan da bi joj ljudi verovali da ona stvarno želi da smeni ovaj režim.

Gospodin Živković pominje razne opozicionare u kontekstu saradnje sa Vučićem. Takva priča smanjuje kredibilitet opozicije i tera glasače u apstinenciju. Da bi građani uopšte izašli na izbore moraju da budu uvereni da je opozicija spremna da se odriče. Odricanje nije sedenje u skupštinskim klupama i raspravljanje sa Majom Gojković i Marjanom Rističevićem. Sedenjem u parlamentu opozicija daje legitimitet Vučićevom režimu. Opoziciono delovanje znači da bereš kožu na šiljak tako što ćeš na svakom koraku osporavati legitimitet ovom i ovakvom režimu i uterivati ga u normalno ponašanje, naravno, uz pritisak onih snaga iz inostranstva koje mogu da izvrše pritisak. Tu pre svega mislim na Evropsku uniju.

Legalitet i legitimitet

Zoran Živković: Kad sam govorio o neistinama, govorio sam o izjavi gospodina Pajtića da smo 2000. imali pomoć Evropske unije. To apsolutno nije tačno. To je jedna stvar. Drugo, mislim da brucoši Pravnog fakulteta znaju da opozicija ne daje vlasti legitimitet. Daje ga ili narod u jednom epskom smislu ili međunarodna zajednica, odnosno njeni veliki igrači, u slučaju ovako malih država kao što je naša. A priču o tome da bojkotom može nešto bitno da se promeni najbolje dematuje ono što se se pre nekoliko meseci dogodilo u Albaniji. Tamo je na izbore izašlo svega 22 procenta birača. Šta se dogodilo? Da li je Albanija pod sankcijama Evropske unije ili Kine ili Marsovaca ili bilo koga? Ne, nije. Taj bojkot niko nije ni primetio.

A što se tiče Sporazuma sa narodom preporučujem gospodinu Pajtiću da ga pažljivo pročita. Inače, vrlo sam iznenađen da neko može sebi da da za pravo da proceni kako će glasati manjine na sledećim izborima. Procena je gospodina Pajtića da opozicija sada nema 600.000 glasova manjina. Otkud on to zna? Mi treba da se borimo za svaki glas, bilo da je manjinski, bilo da je većinski. Ali procenjivati pola godine unapred da opozicija neće dobiti manjinske glasove zato što su stranke manjina, odnosno njihovi lideri, u koaliciji sa Vučićem - pa tako je bilo i 2000. godine. I tada je Milošević imao svoje Muslimane, svoje Mađare, svoje Rumune i ne znam koga sve. Pa smo pobedili.

U ovakvim uslovima gde se kupuje između 300.000 i 400.000 glasova i kontrolišu mediji, ne možete da pobedite čak ni u Beogradu: Bojan Pajtić
U ovakvim uslovima gde se kupuje između 300.000 i 400.000 glasova i kontrolišu mediji, ne možete da pobedite čak ni u Beogradu: Bojan Pajtić

Bojan Pajtić: Gospodin Živković pominje brucoše Pravnog fakulteta. Moram da kažem da kad bi mi se gospodin Živković kao brucoš pojavio na ispitu, mada ja predajem na trećoj godini, pao bi zbog takve tvrdnje. On je pomešao legalitet i legitimitet. Izbori će naravno imati legalitet bez obzira na to koliko će građana izaći na birališta. Čak ako ih izađe i 30 posto - izbori će imati legalitet. Međutim, izbori nemaju legitimitet ukoliko relevantan deo političke scene nema svoje predstavnike u parlamentu. Dakle, ako Savez za Srbiju i druge partije ne izađu na izbore nema legitimiteta jer veliki broj građana, preko milion, nije zastupljen u parlamentu. To je gotova priča. Što se tiče manjina, ja ne dajem sebi za pravo da procenjujem kako će neko glasati nego govorim o činjenicama.

Danas je u Srbiji bar 200.000 manjinskih birača manje nego što ih je bilo 2000. godine. Masovno su se iselili i Mađari, i Hrvati, i Slovaci, Vojvodina je gotovo ispražnjena. Savez vojvođanskih Mađara dobija najveći broj glasova na svakim izborima, a on je, nažalost, deo režima. Sve tri bošnjačke stranke su praktično uz režim. Zbog toga je Vučić, koji se zalagao da treba ubiti 100 muslimana za jednog Srbina, dobio preko 75 procenata glasova u Novom Pazaru. Što se tiče Sporazuma sa narodom, taj sporazum imam pred sobom. Odštampao sam ga zbog ovog razgovora. U njemu se nedvosmisleno kaže da se pod sadašnjim uslovima ne izlazi na izbore. Gospodin Živković je taj sporazum potpisao. Tako da ispada da ja - koji se ne bavim politikom, niti želim da učestvujem u političkoj utakmici - paradoksalo branim Sporazum sa narodom od gospodina Živkovića koji je njegov direktan potpisnik.

Kako protiv režima?

Zoran Živković: Nije mi ambicija da u ovim godinama studiram Pravni fakultet ili bilo koji drugi. To sam odavno završio. Pitanje je šta je legitimitet, a šta je legalitet. Naravno da ja znam šta je i jedno i drugo i bilo bi dobro da profesor to proveri ne samo na Googlu nego i u literatuturi. Legalitet je jasno, on može da prođe. Legitimitet ne ocenjuje opozicija, niti ga ona daje bilo kome nego to zavisi, ponavljam, od građana ili od stranog faktora. Građani su to već pokazali nekoliko puta, a strani faktor se ne uzbuđuje zbog bojkota izbora u Albaniji tako da ne verujem da će se uzbuditi i ovde. Ali, mislim da je to manje važno zato što mi sami moramo da se izborimo za ono što je naš cilj. A to je da živimo u jednoj normalnoj, zdravoj, evropskoj državi.

Ja ne kažem da je izlazak na izbore savršena stvar, ali mislim da je metodom manjeg zla to u ovom trenutku bolje
Zoran Živković


Da ne budemo Evropa samo geografski nego i suštinski. I zato bih voleo da se i gospodin Pajtić i još neki drugi - koji kažu da bi voleli da Srbija bude takva država, ali ne osećaju potrebu da se za to bore - vrate u politiku, da daju svoj doprinos. Ja sam siguran da gospodin Pajtić može da da doprinos borbi protiv autokratskog režima Aleksandra Vučića, a da to ne bude pozicija nekoga ko van priče, van ulice i bilo kakve druge opasnosti stoji sa strane i mudruje. Ja sam pitao i gospodina Pajtića i mnoge druge, koji zastupaju bojkot, šta se dešava posle bojkota. Niko nije znao da mi odgovori. Ja ne kažem da je izlazak na izbore savršena stvar, ali mislim da je metodom manjeg zla to u ovom trenutku bolje. Naravno, ako se izborimo za minimum izbornih uslova.

Bojan Pajtić: Implicarati da ja sedim u loži kao mapetovac i gledam bez rizika, dok se gospodin Živković izlaže nekakvim rizicima - najblaže rečeno je nekorektno. Poslednje sedmice nije bilo dana kada nisam bio napadan zbog toga što ne želim da ćutim i pristanem na ovakvo stanje u državi. Govoriti o meni kao nekom ko nije iskusio divljačku i zločinačku prirodu ovog režima je najblaže rečeno neprimereno. I plašim se da su ljudi razočarani u opoziciju zbog ovakvih nastupa kao što je današnji gospodina Živkovića koji u prvoj rečenici omalovažava mene kao profesora Pravnog fakulteta, a pojma nema šta je legitimitet. Ali hajde da to ostavimo.

Ne mislim da je sedenje u parlamentu nekakva borba. Mislim da je za neke ljude možda vreme i da se povuku ili makar razumeju da nije neprijatelj svako ko se sa njima ne slaže. Dosta mi je što gledam Vučića kako se zverski obračunava sa ljudima koji su rekli nešto s čim se on ne slaže, pa ga onda treba omalovažiti kao profesora univerziteta, pa je pasivan, pa da je ovakav i onakav. Kakva je onda promena u maniru, u retorici, u pristupu ako ćemo imati nekakve male Vučiće koji će se brecati, koji će nas vređati svaki put kad iznesemo svoj stav. Ja sam nezavisni intelektualac, čovek koji podržava opoziciju i najmanje je na gospodinu Živkoviću da procenjuje da li ja treba i na koji način da se politički angažujem. Na njemu je da pridobija glasove opoziciono orijentisanih ljudi.

Zoran Živković: Ako gospodin Pajtić misli da ga vređam, da procenjujem njegove stručne i ljudske kvalitete, ako se prepoznao u nečemu - to je on uradio, nisam ja. Mene interesuje da završimo posao koji je započet 5. oktobra koji je od strane mangupa u našim redovima usporen i razvodnjen negde od 2004. do 2012. godine, a dolaskom na vlast Aleksandra Vučića doteran do kontrarevolucije, ako je 5. oktobar bio revolucija. Vrlo je jasno kako se treba boriti protiv autokrata. Za to postoje srpska iskustva, a i evropska i svetska. Ne treba izmišljati toplu vodu i rupu na saksiji nego raditi ono što je i kod nas i u okruženju donosilo rezultate. Ako je gospodin Pajtić pomislio da sam ga vređao, ja mogu da se izvinim, ali to apsolutno nije bila moja ideja. I pozivam ga da aktivno učestvuje u onome sto nas očekuje. A to je borba protiv ovog kriminalnog režima.

Sporazum s narodom

Bojan Pajtić: Apsolutno sam spreman da dam podršku opoziciji, uvek je dajem i učestvujem u akcijama. Ne mislim da je nužno da svako ko se bori za bolju Srbiju treba da bude poslanik ili sutra ministar. Svako ko ima savest i ko želi da živi u normalnom i pristojnom društvu nema alternativu nego da se bori i da podrži opoziciju onakvu kakvu imamo. S obzirom da se suočavamo sa nesmenjivom vlašću, koja je autoritarna i mafijaška, koja koristi fašističke metode u obračunu sa neistomišljenicima - ja ću podržavati tu i takvu opoziciju koliko god me gospodin Živković omalovažavao ili ne. Ja verujem da je to i posledica njegovog temperamenta i ne mislim da ima nešto lično protiv mene. Ali, moramo čuvati živce i prihvatiti da postoje ljudi koji drugačije razmišljaju i da to ne znači da su nam neprijatelji i da treba da se obračunavamo sa njima.

Omer Karabeg: U zaključku, da li opozicija treba da bojkotuje izbore?

Zoran Žvković: Do kraja januara opozicija treba da se bori za izborne uslove. Ako procenimo da je ostvaren minimum uslova za nastup na sledećim izborima - treba da izađemo na te izbore i da uradimo ono što smo uradili Miloševiću 1996. godine. Ako za to nema uslova, onda moramo da smislimo šta ćemo da radimo. Znači, ne samo da kažemo bojkot pa ćemo videti šta ćemo, nego da znamo šta ćemo da radimo sutradan posle bojkota, šta posle pet dana, šta posle mesec dana, šta posle godinu dana i šta ćemo da radimo do sledećih izbora. To su pitanja koja moramo da ponudimo građanima pre nego što donesemo odluku - izbori da ili ne.

Bojan Pajtić: Mislim da se opozicija potpisivanjem Sporazuma sa narodom vrlo jasno obavezala na bojkot. Biračko telo očekuje bojkot, osim ukoliko ne bi bili prihvaćeni svi zahtevi opozicije. To, međutim, nije realno, premalo je vremena da se poboljšaju uslovi i da se saniraju posledice divlje propagande protiv opozicije. Ogroman broj birača će bojkotovati izbore bez obzira da li će stranke koje oni podržavaju izaći na izbore ili ne. Učešće na izborima imalo bi katastrofalan efekat s obzirom da će onaj deo opozicije koji izađe na izbore postići minoran rezultat, što bi apsolutno bila usluga režimu. Zbog toga ne vidim alternativu bojkotu.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG