Prihvatanje sporazuma u Rambujeu tadašnjeg jugoslovenskog rukovodstva verovatno bi dovelo do toga da akcija Severnoatlantske alijanse (NATO) pod nazivom “Saveznička snaga” ne bude sprovedena.
To kaže penzionisani general Vesli Klark (Wesley Clark), bivši glavnokomandujući evropskih snaga NATO-a u vreme intervencije u Saveznoj Republici Jugoslaviji okončane pre dvadeset dve godine - 10. juna 1999, u intervjuu za Glas Amerike.
Intervenciji Alijanse, koja je počela 24. marta 1999. prethodili su sukobi vojno-policijskih snaga tadašnje SRJ i snaga Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), kao i ubistva, deportacije i masovni progoni kosovskih Albanaca tokom 1998-1999.
Odluka o intervenciji, bez saglasnosti Ujedinjenih nacija, doneta je nakon neuspešnih pregovora delegacija Kosova i SRJ u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999.
“Mislim da smo okončali etničko čišćenje koje se događalo u tom trenutku, pružili smo priliku građanima Kosova da uspostave sigurnost, a zatim i demokratiju. I mislim da su to i uradili. Međutim, mislim da posao još nije završen i dalje postoje tenzije između Srbije i Kosova. I to nije samo slučaj kada je reč o te dve zemlje – napetosti postoje i između Bugarske i Severne Makedonije. Balkan deluje kao područje na kom se tektonske ploče čovečanstva sudaraju poslednjih šest vekova ili duže. I potrebni su stalni diplomatski napori kako bi se ta pitanja rešila”, ukazuje Vesli Klark – dodajući da se nada da je međunarodna zajednica dorasla zadatku – jer je, kako podvlači, to veoma važno.
Raseljeni Albanci sa Kosova
Nevladina organizacija Hjuman rajts voč (HRW) u publikaciji pod nazivom "Po naređenju" o ratnim zločinima počinjenim na Kosovu navodi da je broj izbeglih i raseljenih Albanaca sa Kosova tokom sukoba iznosio 862.979.
"Više od 80% celokupnog stanovništva na Kosovu, i 90% kosovskih Albanaca, raseljeno je iz svojih domova", navedeno je u publikaciji objavljenoj 2001.
To su okolnosti u okviru kojih je, januara 1999, u selu Račak na jugu Kosova izvedena akcija snaga SRJ u kojoj je ubijeno 45 civila albanske nacionalnosti, što je bio jedan od ključnih povoda delu međunarodne zajednice da pokrene NATO intervenciju.
“Sporazum ponuđen predsedniku Miloševiću u Rambujeu, u osnovi je bio identičan, onom predviđenom za Bosnu i Hercegovinu. Međutim, on se uobrazio… Kada je 1995. trebalo prebaciti NATO trupe do BiH – Milošević se saglasio i poručio da se to može učiniti preko teritorije Srbije. Četiri godine kasnije promenio je mišljenje – odbacivši sve ponuđeno. Sabotirao je odnose, pregovore i zapravo sukob učinio neizbežnim. I tvrdoglavo je istrajavao u tome”, ukazuje penzionisani američki general u intervjuu za Glas Amerike koji prenosimo u celosti.
Klar se priseća i da su brojni članovi Alijanse smatrali da će se stvari promeniti pošto otpočnu vazdušni napadi protiv bivše Savezne Republike Jugoslavije – koji su, kako kaže, bili upereni protiv tadašnjeg političkog režima. Međutim, to se nije dogodilo – napadi su trajali ukupno 78 dana, do potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kojim su neprijateljstva okončana i određeni uslovi za povlačenje jugoslovenskih snaga sa teritorije tadašnje pokraijne.
“Nije se predomislio i pribegao je oružanom sukobu. Njegove trupe su počinile brojne brutalnosti na Kosovu - tako da je on ishod učinio neizbežnim. Posle svega nekoliko dana Alijansi je postalo jasno da se Milošević mora odreći Kosova. Da se nije okrenuo oružju možda bi pomirenje bilo moguće, danas bi možda bilo više mira, ne bi bilo aktuelne napetosti. Međutim, dogodilo se to što se dogodilo, srpske vojne i policijske snage su se povukle sa Kosova, a u Srbiji je i dalje sveprisutno nezadovoljstvo ishodom”, kaže Klark – koji procenjuje da će za uspostavljanje značajnijeg nivoa poverenja između dve nekada sukobljene strane biti potrebne decenije.
Suđenje Slobodanu Miloševiću
Slobodanu Miloševiću, bivšem predsedniku Srbije i nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije, sudilo se pred Haškim sudom po optužbama za zločine počinjene u Hrvatskoj i na Kosovu, kao i za genoocid u Bosni i Hercegovini.
Sudski proces protiv njega počeo je februara 2002. godine. Milošević je preminuo marta 2006. u pritvoru Tribunala - usled čega su sudije istog meseca proces protiv njega proglasile završenim.
Glas Amerike: Bilo je građana koji nisu imali nikakve veze sa Miloševićem, njegovom vladom i vlašću. Ali su oni i njihove porodice stradali tokom kampanje – postoje li reči utehe za njih?
Klark: Devedesete su bile teške godine za brojne Srbe. Počevši od onih raseljenih iz hrvatske Krajine od kojih su mnogi ostali beskućnici u bivšoj Jugoslaviji. Kao i za one koji su u 1999. napustili Kosovo zbog nezadovoljstva i straha svojih suseda.
Bilo je civilnih žrtava i osećao sam se užasno što su se događale nesreće čiji su uzroci bili naše pogrešno ciljanje. Postoje stvari koje smo činili pogrešno tokom kampanje i ljudi su gubili živote. Posebno se sećam incidenta u školskom dvorištu u gradu Nišu – slučaju kada se dogodio kvar na oružju NATO aviona. Ishod je bila pogibija školaraca. Mogu da zamislim koliko je to bilo potresno.
Glas Amerike: Šta možete reći na to?
Klark: Ono što smo rekli i tada – naše najdublje žaljenje i najiskrenije saučešće. Mislim da u vezi sa time nije moguće primeniti vid nekakve odštete… Mnogo stvari se dogodilo, previše je dezinformacija, gubitaka i tragedija na svim stranama.
Izbegli Srbi sa Kosova
Od okončanja NATO intervencije koja je trajala 78 dana i postizanja Kumanovskog sporazuma juna 1999, Kosovo su napustili brojni građani srpske nacionalnosti.
U publikaciji nevladinog Hjuman rajts voča (HRW) navedeno je da je do kraja 2000. taj broj iznosio više od 210.000 Srba.
"Neposredno po dolasku KFOR-a na Kosovo bilo je rasprostranjenih i sistematskih paljenja i pljačkanja domova koji su pripadali Srbima, Romima i drugim manjinama i razaranja pravoslavnih crkava i manastira. Uporedo sa ovim razaranjima, stanovništvo je bilo i na meti maltretiranja i zastrašivanja čiji je cilj bio da se ljudi primoraju da napuste svoje domove", navedeno je u publikaciji "Po naređenju" o ratnim zločinima počinjenim na Kosovu.
Baš kao što su u sukobu stradali nevini ljudi i deca srpske nacionalnosti – to se isto dešavalo nevinim ljudima i deci albanske nacionalnosti. Stvari koje se događaju u ratu su užasne i ne bi trebalo da se dešavaju. Posle svega, najbolji način je pokušaj da se ublaže ogorčenost i bes i da se nekako krene napred. Jer voljene koje ste izgubili ne možete vratiti.
Žrtve NATO intervencije
Tokom intervencije, prema podacima Fonda za humanitarno pravo, za sada jedinim relevantnim izvorom kojim se može raspolagati, imenom i prezimenom potvrđeno da je u NATO napadima život izgubilo ukupno 758 ljudi: 205 civila srpske nacionalnosti, 220 civila albanske nacionalnosti, 28 civila romske i drugih nacionalnoti, 30 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova i 275 pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije, navodi Institut za evropske poslove.
Na teritoriji Kosova stradalo je 488 ljudi, u Srbiji 260, u Crnoj Gori 10 osoba.
Glas Amerike: Srpske vlasti i pojedini analitičari ukazuju da Srbija 2020-tih ne nalikuje onoj iz 1999 - da je promenila način sagledavanja. Kako to tumačite, deluje li vam to istinito?
Klark: Nisam skoro bio u Srbiji i nisam razgovarao sa tamošnjim aktuelnim liderima – ali svestan sam da su neke od snaga iz vremena 1999-tih još pristune. Takođe, Rusija nastoji da održi svoj pun uticaj na Zapadnom Balkanu kroz odnos sa Srbijom. Srbija igra tu vrstu igre sa Rusijom i procesom pridruživanja Evropskoj uniji. Održava vojne vežbe sa Rusijom… Mislim da je to potrebno prevazići, a to se još nije dogodilo.
Takođe, Rusija se transformisala: ta zemlja se devedesetih borila da uvede demokratizaciju i sprovede privatizaciju. Imala je predsednika Borisa Jeljcina koji se više orijentisao prema Zapadu – iako je kontrola važnih poluga državne moći ostala u rukama ljudi sa starom, nepromenjenom ideologijom. Mi smo se, sredinom devedesetih, nadali da će Rusija postati u dovoljnoj meri demokratična da postane član NATO-a. Nije postojala namera da NATO bude savez protiv Rusije.
Ali, nova Rusija Vladimira Putina, nije u mogućnosti da stvari vidi drugačije. On je svoje strahove pretvorio u stvarnost – izvršio je invaziju na Gruziju, anektirao je Krim, pravi probleme na istoku Ukrajine, gomila trupe na granicama sa drugim državama i prirodno je da je NATO bio prinuđen da preduzme korake.
Nažalost, Srbija je uhvaćena tu negde u sredini: kulturno, istorijski i politički. Za Srbiju su nastupila veoma teška vremena. Milošević mi je često govorio da je Srbija vodeća zemlja Balkana, kao i da je prijatelj Amerike, kapija Evrope… Imao je veoma moćne izjave o budućnosti Srbije. Međutim, mnoge od njih nisu realizovane zbog prirode sukoba u Srbiji. Da li se nalazi na istoku ili zapadu…. Da li je demokratska ili previše gleda unazad… ili u budućnost? Gde želi da se bude, da li će to biti bezbedno? Može li biti deo NATO-a…
Može li da oprosti Alijansi za ono što je morala da uradi 1999. ili će zauvek biti neprijatelji… Nemačku su saveznici porazili 1945, pa je 1955. Savezna Republika Nemačka ušla u NATO. Prošle su 22. godine… Šta će biti potrebno da se bes, ogorčenje i animozitet prevaziđe? To je pitanje…
Šainović i Lazarević
Nikola Šainović, haški osuđenik i bivši potpredsednik Vlade Srbije, pravosnažno je osuđen pred Haškim tribunalom na zatvorsku kaznu u trajanju od 18 godina za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja na Kosovu od 1. januara do 20. juna 1999. godine.
Nakon odslužene dve trećine kazne, koju je služio u Švedskoj, 2015. godine pušten je na slobodu.
Tribunalu se predao aprila 2002.
Vladimir Lazarević, haški osuđenik i general koji je komandovao Prištinskim korpusom i Trećom armijom Vojske bivše Savezne Republike Jugoslavije, pred Haškim triibunalom pravosnažno je osuđen na 15 godina zatvora zbog ratnih zločina nad Albancima na Kosovu.
Kazna mu je, nakon žalbe, umanjena na 14 godina zatvora.
Na slobodu je pušten, decembra 2015, pošto je odslužio dve trećine zatvorske kazne na koju je bio osuđen.
Vladimir Lazarević se Haškom tribunalu predao 2005. godine.
Glas Amerike: Osuđeni ratni zločinci jugoslovenske vojske, poput Vladimira Lazarevića, ili političari kao Nikola Šainović – uživaju status heroja. Od kako su se vratili u zemlju nakon odsluženih zatvorskih kazni za ratne zločine česti su gosti televizijskih emisija, čak i na državnoj televiziji, relativizujući ulogu Srpske vojske i policije u sukobima na Kosovu. Takav narativ dominantan je u srpskoj javnosti. Kako vidite to?
Glas Amerike: Znate, u Sjedinjenim Državama je nakon Građanskog rata bio rasprostranjen narativ po kom je Jug trebalo da pobedi u ratu, da je poraz posledica izdaje. To što se dešava u Srbiji je, manje-više, isto. Razumem da ti ljudi koji su bili pritvoreni nikada neće prevazići to iskustvo i uvek će pronalaziti načine za samoopravdavanje, kao i obrazloženja zloupotreba koje su počinjene.
Ali, potrebno je da se Srbija i srpski narod pokrenu. Znate li koliko je divnih ljudi srpskog porekla ovde u Americi i u drugim državama. To je bila i još uvek je divna zemlja. Uhvaćena je, međutim, na geostrateškoj liniji istoka i zapada. Koristeći se modernim komunikacijama i poslovanjem sa stranim akterima – sigurno postoji način da Srbija napreduje i posegne za budućnošću.
Glas Amerike: Vidite li način da Srbija i Kosovo postignu sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa kojim će biti okončana neprijateljstva dve strane?
Klark: Sigurno da postoji. Sastoji se od toga da Srbija prizna nezavisnost Kosova i da Kosovo prihvati odnose sa Srbijom. I to ne bi trebalo da bude zasnovano na teritorijalnim razmenama, kao i reparacija i plaćanja. Niti su način za to sudske parnice i prepiranje. To je potrebno uraditi na osnovu stiska ruke i uspostavljanja odnosa između dva nova suseda.
Ukoliko tome pristupe na takav način – napredak je sigurno moguć. Ali, to nije jedino otvoreno pitanje na Zapadnom Balkanu. Na tom području ima još ogorčenosti i suprotstavljenosti, kao i bola.
Glas Amerike: Koliko vam deluje da su strane udaljene od rešenja?
Klark: Spoljna politika, na neki način, je pokazatelj unutrašnje politike i uvek će biti onih koji raspiruju neslaganja iz političkih razloga u obe zemlje. Strane su trenutno prilično udaljene. Kosovo se trenutno bavi unutrašnjim političkim i ekonomskim pitanjima. Takođe, nije jednostavno uveriti Srbiju u realnost u kojoj je Kosovo nezavisna država.
Uz to, u Srbiji postoje snage koje se ne mire sa činjenicom da je Kosovo nezavisno. Izražena je ta ideja karakteristična za istočnoevropsko područje vezana za pitanje teritorije. Nacionalni ponos – povezan sa teritorijom države, njenim granicama i prirodnim bogatstvima koja se tamo nalaze. Međutim, većini ljudi zapravo nije bitno gde se tačno nalaze rudnici. Običnom čoveku važno je da li se iz rudnika mogu izvlačiti minerali koji će se potom doprineti ekonomskom razvoju. A to bi trebalo da bude moguće bez obzira na to gde se nalazi granica. Ali, to su stara pitanja i stari načini razmišljanja.
Glas Amerike: Kakve posledice po dijalog dve strane i njegov ishod bi mogla imati najavljena tužba kosovskih vlasti protiv Srbije za genocid?
Klark: Mislim da će biti potrebno da se prebrodi niz otvorenih pitanja. Ta tužba je jedan od problema koji održava bes dela ljudi zbog sukoba koji se dogodio na Kosovu. Tako da nisam siguran kako će se to rešiti – ako uopšte bude rešeno. Nadam se da će za to biti nađeno diplomatsko rešenje koje će doprineti napretku obe strane.
Glas Amerike: Sredinom maja Rusija i Srbija su održale zajedničku vojnu vežbu. Uz to Rusija i Kina su glavni snadbevači oružjem Vojske Srbije. Takođe, Srbija od njih dobija značajnu podršku u vezi sa politikom prema Kosovu, u vakcinama, a dve države su prisutne u infrastrukturi i industriji naftnih derivata … Da li biSrbiji mogla da se desi prekretnica u smislu zaokreta sa puta pridruživanju Evropskoj uniji – procesa koji trenutno deluje da je blokiran?
Klark: Mislim da u vezi sa tim državama ne postoji ono što bi se moglo označiti prekretnicom u tom slučaju, a isto važi i za Srbiju. Kod njih važi princip povuci-potegni. Na primer, Evropska unija razgovara sa Srbijom i ukaže joj da bi trebalo da razmotri da joj se pridruži, ili pak kada Partnerstvo za mir istupi i predloži saradnju – stvara se situacija u kojoj američki i srpski vojnici mogu biti prijatelji.
Tu međutim postoji jedna konstanta: napor Rusije da održi svoju ulogu na tom području. Sećam se kada sam bio u Rusiji u periodu dok su trajali mirovni pregovori u Dejtonu. Kolega sa ruske strane mi je prigovorio da, eto, mi Amerikanci dolazimo u njihov deo Evrope. Kao da je Evropa u ruskom vlasništvu, što nije slučaj.
Mi odbacujemo ideju da velike države mogu posedovati male zemlje. Odbacujemo tu geostrategiju – koja je karakteristika 19. veka. Nema razloga za to – ukoliko međunarodno pravo nesmetano deluje svaka država ima ista prava. Nadam se da će Srbija, uz ostale zemlje Evrope, preći u dvadeset prvi vek. Nema nikakvog razloga da se uspostavljaju blokade. Ako se svi povinuju istim zakonima, imaju istu viziju i pridržavaju se pravila, tada se svi slažu.
Glas Amerike: Na koji način bi Srbija mogla ubrzati proces integrisanja u EU? Šta bi njene vlasti trebalo da učine?
Klark: Vlasti Srbije bi mogle da prouče postupke koje Evropska unija primenjuje prilikom ulaganja u infrastrukturu. Da pokušaju da ih usvoje kako taj sektor ne bi preuzela kineska ulaganja ili ruski organizovani kriminal.
Naravno, ključni su vladavina zakona, borba protiv organizovanog kriminala i korupcije. I nastojanje očuvanja nacionalnog suvereniteta – umesto pukog traženja stranih investicija. Ako Srbija nastavi da se kreće u smeru prema uniji shvatiće da je ona veoma pogodan i dobar partner.
