Dostupni linkovi

Stefanović: Da je Stambolić pobedio, ne bi bilo rata


Stambolić je dobro znao Miloševićeve mane, ali nikada nije mislio da će da mu zabije nož u leđa, kaže advokat Radoje Stefanović, koji je u vreme Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS) 1987. godine bio na čelu Privredne komore Srbije.

Uoči tridesete godišnjice sednice, koja je predstavljala konačni obračun tadašnjeg predsednika CK Slobodana Miloševića sa njegovim političkim mentorom Ivanom Stambolićem, Stefanović govori o dvojici ljudi sa kojima je nekada sarađivao, tadašnjoj atmosferi u zajedničkoj državi i Miloševićevoj politici koja će Srbiju uvesti u rat sa svim republikama bivše Jugoslavije i koja će se okončati ubistvom Ivana Stambolića 2000. godine.

RSE: Kakav je istorijski značaj Osme sednice, da li je to bio unutarstranački obračun ili uvod u ratove u bivšoj Jugoslaviji?

Stefanović: To je bila kombinacija svakojakih uzroka. Sa jedne strane je stari sistem i cela situacija u Jugoslaviji bila pri kraju i tako se nije moglo nastaviti. Moralo se tražiti nešto novo, i tražilo se. U tome su polako, ali sve oštrije, nacionalisti zauzimali svoju poziciju u svim republikama, a u Srbiji se našlo ljudi koji su, zarad vlasti koju su hteli da učvrste, bili spremni na pakt sa đavolom. Tako je i krenulo.

To je bio privid partijskog obračuna jer se dešavao na partijskom forumu, ali su u stvari to bile različite koncepcije. Mada lično mislim da pobednička ekipa uopšte nije imala koncepciju, osim da dođe do vlasti. Nismo ni mi, poražene snage, baš uspevali dobro da vidimo koliko će to ići nizbrdo, iako je većini bilo sasvim jasno da takvim putem nema izlaza i da se sasvim sigurno ide u ćorsokak, sa velikim rizicima.

Istorijski značaj Osme sednice je u tome što je rasturen jedan sistem koji je već bio na izdisaju, bez pripreme i ideje šta da se namesti kao novo. Onda su pušteni sve guje i gušteri ispod kamenja, pa se napravilo šta se napravilo narednih godina.

Slobodan Milošević i Ivan Stambolić 1986. godine na 10 kongresu Saveza komunista Srbije
Slobodan Milošević i Ivan Stambolić 1986. godine na 10 kongresu Saveza komunista Srbije

RSE: Kakav je bio vaš stav prema rešavanju "kosovskog pitanja", kako je na njega gledao Stambolić, a kako Milošević?

Stefanović: Pojednostaviću pre toga, a onda ću da vam odgovorim na pitanje.

Sticajem okolnosti, skoro tri godine pre Osme sednice bio sam predsednik Privredne komore Srbije, koja je u srpskom državnom vrhu bila zadužena da operativno sprovodi ubrzana investiranja na Kosovu, na nov način. Jedna od novina koju je Stambolićeva ekipa pripremila u Jugoslaviji, i uz teške otpore uspevala da se za to izbori sa drugim republikama, jeste da se Fond za finansiranje nedovoljno razvijenih republika transformiše tako da ko god investira na Kosovu ne mora da daje odgovarajući iznos novca u taj Fond. Time se otvorila mogućnost da fabrike iz svih republika, a pre svega fabrike iz Srbije, direktno investiraju kod svojih kooperanata i da prave današnjim rečnikom rečeno greenfield investicije radi zapošljavanja, prvenstveno Srba na Kosovu i da se na taj način smanji ili potpuno zaustavi iseljavanje.

U tom periodu je veliki deo investicija, o kojima se danas priča kao o srpskim ulaganjima, bio u stvari zajednički novac koji je tamo otišao, umesto da ide nemušto preko Fonda Federacije, pa se ne zna ni kako, ni na šta se troši. Mi smo imali veoma dobru saradnju sa Privrednom komorom Kosova, a i sa političkim faktorima na Kosovu jer oni su shvatali da je i za razvoj Kosova bolje da se konkretna preduzeća iz drugih delova Jugoslavije, a pre svega iz Srbije, tamo angažuju sa svojim programima, sa pristupom tržištu.

Sećam se, možda će se setiti i Azem Vlasi, koji je tada bio šef Partije (Komunističke op.a) na Kosovu, da smo nas dvojica imali razgovor u četiri oka i kada je on insistirao da pokušamo malo da nađemo neku ravnotežu u kojoj fabrike ne bi zapošljavale isključivo Srbe jer je strašno mnogo bilo i albanske sirotinje.

RSE: Jeste li čuli tada Vlasija?

Stefanović: Oni su o tome stalno razgovarali sa srpskim rukovodstvom. Kosovsko rukovodstvo, u kome su većina bili Albanci, kooperantski se odnosilo prema ovoj akciji i otvoreno je sa nama razgovaralo o svojim problemima. A mi smo na to nastojali da damo neki odgovarajući odgovor.

Paralelno sa tim je išla i politička atmosfera. Zbog nagomilanih raznoraznih problema na Kosovu, Srbi su se iseljavali, prodavali imovinu i kada treba i kada ne treba, i kada su pod pritiskom i kada hoće da zarade i slično. Albanski nacionalisti su očigledno imali jedan agresivan pristup i to se zaoštravalo. A u Srbiji su nacionalisti to isto vrlo dobro koristili, optužujući rukovodstvo u Srbiji za oportunizam i da ne vodi računa o Srbima na Kosovu. To se stalno spočitavalo Stamboliću i ljudima u Vladi Srbije.

Stvorila se atmosfera u kojoj je trebalo nešto "preduzeti energično", što bi rekao pokojni Buca Pavlović (Dragiša Pavlović, nekadašnji predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i blizak saradnik Ivana Stambolića, prim.nov.) trebalo je obećati brzinu. A u takvim stvarima nema brzine koja bi bila uspešna. I tu smo se već tada razlikovali od Miloševića, i pre nego što je na osnovu te rečenice, Buca smenjen iz Predsedništva, a potom i iz Gradskog komiteta Saveza komunista jer je to proglašeno za oportunizam, za neko šurovanje sa Albancima na štetu Srba i slično.

Postojala je višeslojna atmosfera u kojoj je ekipa oko Miloševića, koja je bila žedna vlasti, dobro procenila da kontroverzno pitanje odnosa Srba i Albanaca, aktivnosti na Kosovu i drugo, može dobro da se iskoristi da pobede oni koji su za čvrstu ruku, odnosno koji će "dovesti u red te mangupe na Kosovu".

RSE: Kakav je, za razliku od Miloševića, bio Stambolićev plan?

Stefanović: Stambolić je po mentalitetu uvek bio čovek pregovaranja i kompromisa, traženja zajedničkih rešenja sa onima koji drugačije misle, što je Miloševiću bilo prilično strano. Pogotovo nekim ljudima oko njega, koji su na njega vršili još više pritisak da bude oštar, da sve dovede u red jer "mi nismo drugorazredna nacija, mi smo Srbi".

Stambolić je bio čak dosta kritikovan od strane rukovodstava obe pokrajine i od nekih drugih republika da previše forsira Srbiju i Srbe. A njegova ideja je bila da se nađe rešenje. Ustav iz 1974. godine je gotovo izjednačio pokrajine i republike. Nije istina ono čime se posle operisalo, da su pokrajine vladale republikom, to je potpuna besmislica. Ali, Stambolićeva ideja je bila da se taj Ustav i Ustav Srbije, koji je bio zasnovan na Ustavu Jugoslavije iz 1974. godine, preispita i da se pokrajine na neki način čvršće vežu za Srbiju, ali da im se time ne oduzme samostalnost, te da se ne oduzme individualitet nacijama.

To je nailazilo na otpor kod pojedinih ljudi u pokrajinama. Njima je bilo nezgodno da to direktno proglase za jeres protiv koga se bore, pa su onda više išli na to da ta Stambolićeva ekipa, koja je istovremeno značila i podmlađivanje nekih kadrova, preuzima previše vlasti i šta se onda oni sada, posle Titove smrti, prave važni. Bilo je tog otpora.

Jači je otpor bio od kadrova iz Vojvodine, nego sa Kosova. Rukovodeći sastav na Kosovu je bio spremniji da izađe u susret kompromisima. Bio je pripremljen nacrt izmena i dopuna novog Ustava Srbije 1987. godine. U prvom polugodištu te godine se intenzivno na tome radilo i postignuta je saglasnost o bitnim tačkama sa kosovskim rukovodstvom, ali ne sa vojvođanskim. Interesantno je da je to došlo do pred kraj. Verovatno, da se krenulo još malo tim putem, našlo bi se rešenje u kome bi se i Vojvođanima nešto izašlo u susret, nešto bi verovatno i oni prihvatili, i onda bi se došlo do tih izmena.

Međutim, došla je Osma sednica na kojoj o tome nije bilo reči. To je bila tabu tema. Nije se moglo složiti sa tim da se sada pregovara i da se u tim pregovorima postižu sporazumna rešenja, trebalo se "boriti se za Srbe". Tu su, nažalost, neki događaji pomogli nacionalistima, kao što je bilo ono ubistvo vojnika u Paraćinu (3. septembra 1987. vojnik Aziz Keljmendi pucao je po spavaonici kasarne JNA u Paraćinu i ubio četvoricu vojnika, prim.nov.)

Azem Vlasi (na fotografiji) je pokušavao da nađe ravnotežu da se u fabrikama zapošljavaju i albanski, a ne samo srpski radnici
Azem Vlasi (na fotografiji) je pokušavao da nađe ravnotežu da se u fabrikama zapošljavaju i albanski, a ne samo srpski radnici

RSE: Koja zapravo uopšte nisu bila nacionalno motivisana.

Stefanović: Svejedno, vi ste novinar i znate šta znači kada tri dana izlaze takvi naslovi. Posle ne vredi demantovati. Akumulirali su se ti besovi. Kada izađe na miting ko zna koliko hiljada ljudi i viču uhapsite Vlasija, to je atmosfera i ne vredi vam da objašnjavate.

RSE: Vratiću vas pre nego što nastavimo razgovor još malo unazad, poznavali ste i Stambolića i Miloševića pre ovih događaja, radili ste zajedno.

Stefanović: Stambolić je došao za direktora Tehnogasa i tu je skupljao ekipu. Mislim da je on u tom periodu bio prevashodno orijentisan da napravi jedno dobro jugoslovensko preduzeće. Krenuli smo od jedne prčvarnice u Rakovici, a stigli smo do toga da imamo svoje pogone u pet republika. Tamo sam vrlo brzo došao za njegovog zamenika i bio sam zadužen za integracije. Svi smo bili školovani za to kako se sa ljudima iz drugih republika Jugoslavije može dogovarati i sporazumevati i deliti novac za investicije, da svi budu koliko -toliko zadovoljni i pomalo nezadovoljni.

Posle nekoliko godina izgledalo mi je logičnije da radim operativno u beogradskoj fabrici. Sklonio sam se, a na moje mesto je došao Milošević po inicijativi Ivana Stambolića. Doveo je svog druga sa fakulteta, koji je u to vreme bio savetnik u Gradskoj skupštini. Već tada se pokazalo da on ima više ambicija da drži vlast i da što pre postane direktor kada Stambolić ode negde drugde, nego što su ga interesovale investicije i sporovi.

Dva puta me je zamenjivao na stolici gde sam bio, drugi put je to bilo u banci. Svi smo mi tada bili relativno mladi. Imao sam trideset i nešto godina i bio sam vršilac dužnosti predsednika Beogradske banke. Pristao sam na to dok se ne nađe pravo rešenje. Onda su me pritisli da ostanem za stalno i tome sam uspeo da se oduprem sa argumentom da ne znam dovoljno o bankarstvu. Digli su ruke od mene i pozvali Slobu, koji je odmah znao sve o bankarstvu.

RSE: Posle toga Stambolić ulazi u politiku, a sa sobom vodi i Miloševića. Kada je vama postalo jasno da između njih dolazi do raskola?

Stefanović: Osma sednica je pripremana u toku tog leta, ali preduslovi su pripremani mnogo ranije. Da ne idem mnogo u istorijat, ono što je bilo vrlo simptomatično je sastav Centralnog komiteta, koji je držao Osmu sednicu. Taj sastav je definisan u proleće 1986. i tu je Ivan nosio glavnu borbu da savlada stariju gardu i razne druge koji su se opirali da Sloba postane predsednik Centralnog komiteta. I uspeo je. Kada je Sloba postao kandidat, po tom demokratskom načelu, Ivan gotovo da nije hteo da se meša u sastav. Sloba je napravio Centralni komitet od ljudi za jednokratnu upotrebu. Oni su, kada je trebalo, na Osmoj sednici, glasali kako su glasali, osim retkih izuzetaka.

RSE: Da li ste odluku da Miloševića postavi na čelo Centralnog komiteta smatrali Stambolićevom greškom?

Stefanović: Razgovarali smo mnogo puta o tome. Nisam učestvovao aktivno, nisam podržavao, nisam bio protiv, izmakao sam se iz nekih mojih oportunističkih razloga. A i bio sam na funkciji odakle se nije ni moglo mnogo uticati.

Ivan je bio jako lakoveran u odnosu na ljude, smatrao je da su ljudi pošteni, da svako ima pravo na grešku, ali da ih u osnovi život tera u nekom smeru i da tu nema mnogo mesta da se mi svađamo. Mislio je da je krajnje vreme da se ljudi iz starije generacije čestito penzionišu i da im se priznaju zasluge, ali da treba dovoditi mlađe ljude. Mlađih ljudi nije ni u njegovom vidokrugu bilo beskonačno mnogo. Njemu je Sloba bio jedan od uzdanica. Znao je on dobro Slobine mane, ali nikada nije mislio da će Sloba da mu zabije nož u leđa, to nije mogao da zamisli. Bio je naivan i nije mogao da zamisli, čak iako bi Milošević to probao da uradi, da će na tome moći da dobije podršku. On se zaneo oko toga i propustio da vidi šta se dešava.

(Govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu1989. godine)

RSE: Ključna je, uoči Osme sednice, bila proširena sednica Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Vi na tu sednicu niste bili pozvani, ali ste se ipak tamo pojavili. Zašto?

Stefanović: Tu je već Sloba vodio igru, a drugi su se prilagođavali i nastojali da urade što je moglo da se uradi. Nisam bio pozvan iako je trebalo. Sloba je znao moje stavove, a on je pravio spisak ko će biti pozvan. Međutim, ja sam odlučio da dođem jer je i meni i drugima već tada bilo jasno da će to Predsedništvo biti odlučujući trenutak za neko razjašnjavanje. I ja sam, kao i Ivan, mislio da ako mi pobedimo neće biti obračuna sa protivnom stranom, nego će oni morati da se koriguju. A oni su imali drugu koncepciju i pobedili su. Ali su pobedili za jedan ili dva glasa.

RSE: Šta je bila tema te sednice?

Stefanović: Koliko se sećam, Kosovo i naša odlučnost prema Kosovu i "oportunizam" Gradskog komiteta i Buce Pavlovića. U suštini, te večeri u petak je izgledalo da Sloba ostaje u manjini, bez obzira kako je to sve išlo. Mitević (Dušan Mitević, tadašnji član Predsedništva Gradskog komiteta Beograda, prim.nov.) je sutradan ujutru došao sa čuvenim Stambolićevim pismom Gradskom komitetu i predstavio ga kao diverziju u odnosu na partijsku disciplinu. Mislim da je to napravilo preokret. Naravno, nije to Mitević radio sam.

Nekoliko dana kasnije je bila Osma sednica. Tu sam bio pozvan i došao sam jer je tačka dnevnog reda o Kosovu podrazumevala da se razgovara o investicijama. Imao sam obavezu da referišem šta i kako radimo.

RSE: Da li je na vas vršen pritisak pre sednice?

Stefanović: Ne. Mada, ovo što ću sada da ispričam, možda to demantuje.

Kada je počela Osma sednica, referatom Zorana Sokolovića i drugim političkim temama, a ne investiranjem na Kosovu, ja se prijavim za reč. Sedim u sali pored Buce, u nekom sedmom, osmom redu, ali onako namerno, da me slikaju pored njega. Iako je tu već bilo jasno da mi gubimo i već je termin "poražene snage" bio u opticaju. Ali mislio sam da ćemo tri godine biti poraženi, pa će oni biti poraženi. Nisam dobro mislio.

Prijavim se za reč, prijavi se još jedno petnaestak ljudi, pa pauza. Pa se prijavi još desetak ljudi, ali meni ne daje reč. Za sve vreme sednice nijednom, sem na pauzi, nisam išao u WC jer znam ako izađem, Sloba će me prozvati. I onda će reći - ja sam te prozvao, što nisi bio tu. Znali smo se mi suviše dugo da bih naseo na te sitne trikove.

I tako prođe ceo dan i negde pred kraj sednice, a tada su već bili "Odjeci i reagovanja", telegrami podrške, stvorila se jedna kafanska atmosfera, mene Sloba zovne na pauzi i kaže mi da odustanem od diskusije. Pitam ga što da odustanem, kaže - hajde nemoj da vršiš političko samoubistvo, najpametnije što možeš da uradiš je da me poslušaš, spakuj tu hartiju, ja te neću prozvati i ideš za nekog saveznog ministra, pomoćnika, vidiš da smo pobedili. Ja mu kažem - vidim da ste pobedili, ali ti meni daj reč i pitaću te za tri godine ko je pobedio. On mi da reč i ja izvršim političko samoubistvo.

Govorio sam onako sarkastično jer više nije imalo smisla. Čim počnete da govorite, ako im ne dajete podršku, odmah počnu zvižduci. Ali eto, za zapisnik sam nešto rekao.

Latinak Perović (na fotografiji) je rekla da je jedino srpski nacionalizam imao moć da rasturi Jugoslaviju
Latinak Perović (na fotografiji) je rekla da je jedino srpski nacionalizam imao moć da rasturi Jugoslaviju

RSE: Kako ste videli odnos drugih republika prema Osmoj sednici?

Stefanović: Republike su bile u previranju i u svojim mukama. Svuda je bilo besparice i svi smo se malo i opustili u prethodnih 10-20 godina, živeli smo lagodno, a onda su došla teška vremena. Te nema benzina, te štedi se na par - nepar. Teško je vreme došlo, a ljudi generalno nisu bili dovoljno pripremljeni za to da se i kroz ovo može proći.

Svi su tražili svoja rešenja, a istovremeno i ako mogu malo da ćopnu od Federacije, a to znači od svih drugih. Gledalo se na Srbiju jer je ona ipak bila najveća republika, a Srba je bilo i u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosovu i u Crnoj Gori. Sve što se dešavalo u Srbiji imalo je ozbiljne reperkusije i u vreme pre Osme sednice, a da ne kažem posle. Imao sam prilike da učestvujem u razgovorima sa drugim republikama. Svi smo mi doživljavali taj jugoslovenski vrh kao dosta neoperativan, neangažovan. Nekako su se i oni svi našli u prevelikim čizmama posle Titove smrti. Od ogovaranja njih i čekanja šta će da urade nije bilo vajde i morali smo da radimo sami, da tražimo neke dogovore sa republikama.

Moje iskustvo je da su ti dogovori mogli biti uspešni u nekim stvarima da se tako nastavilo. Ali, kada smo se mi uzjogunili i kada je najveća republika počela da proklamuje stvari koje u suštini vode u unitarističku Jugoslaviju, onda su se oni uplašili. I onda dobili krila i njihovi nacionalisti da sa tim argumentima svoje građanstvo isprepadaju još više. Mi smo dali povod da se Jugoslavija rastura, ako je već nismo sami rasturili. A posle Osme sednice smo i to uradili.

Mi smo prvi posle Drugog svetskog rata u Evropi uveli embargo Slovencima. To se sada već sve zaboravilo. Pa ona provala u finansijski sistem, kada je dve milijarde dolara naštampano i za toliko podignuta inflacija u celoj zemlji. Te dolare smo uzeli mi u Srbiji.

Mislim da je Latinka Perović jednom rekla - jedino je srpski nacionalizam imao moć da rasturi Jugoslaviju. Ostali su mogli nekako da se suzbiju ukupnom akcijom svih.

Vraćam se sada na vaše pitanje, mislim da je kod mnogih ljudi u rukovodstvima drugih republika postojala neka vrsta zebnje i podozrenja prema previše velikoj moći u Srbiji. Broj dva, za Stambolićevo vreme je Srbija možda prednjačila u nekim demokratskim transformacijama i promenama, koje birokratskim vrhovima u Srbiji i u drugim republikama nisu baš mirisali na dobro. Oni su se malo i za svoje stolice pribojavali. Svima je, u stvari, odgovaralo da se ta Stambolićeva demokratska struja malo priguši i da malo sačeka neka druga vremena. Miloševićeva ekipa je to dobro videla i razumela i tražila je saveznike u takvima, a oni su naletali i bivali jednokratni saveznici jer su kasnije ćušnuti.

RSE: Mnogi će reći da o Osmoj sednici ne možemo govoriti bez Memoranduma Srpske akademije nauka. Kakav je bio vaš, ali i Miloševićev odnos prema tom dokumentu kada se tek pojavio?

Spadam u one koji se u zadnjih 20 godina često stide što se u ime Srba i Srbije radi to što se radi

Stefanović: To je bila jedna od manifestacija srpskog nacionalizma, koja treba da izvrši pritisak na srpsko rukovodstvo da zauzme oštriji stav u korist Srba i protiv svih drugih i video sam u njemu veliku opasnost. Mi smo svi u školi učili da je Jugoslavija moguća samo kao federacija. Posle smo se naučili da je verovatno moguća i kao konfederacija, ali kao unitarna država je potpuna besmislica. Jugoslavija je mogla da opstane kao zajednica, drugačije nije mogla, a Memorandum je izvlačio temelje takvoj zajednici.

Nekoliko puta sam se zatekao u trojnom razgovoru - Milošević, Stambolić i ja o Memorandumu. Tu sam uglavnom ćutao ili sekundirao Stamboliću, a Milošević je objašnjavao da mi ne treba da pravimo pitanje i da se svađamo sa Akademijom, ona je nacionalna ustanova, to će sve proći, tako dalje. To je sve bilo pre Osme sednice. Ivan je stalno tražio od njega da se Centralni komitet odredi prema tome, da to ne može tako da prođe, ali Sloba nije prihvatao. Sama Osma sedmica je na neki način bila preuzimanje te politike jer je srbovanje tu najviše došlo do izražaja.

Spadam u one koji se u zadnjih 20 godina često stide što su Srbi. Stidim se što se u ime Srba i Srbije radi to što se radi.

RSE: Šta bi se dogodilo da je na Osmoj sednici pobedila vaša poražena opcija?

Stefanović: Ne znam. Na početku sam govorio o tome kolike su bile te protivrečnosti i koliko je već istrajalo sve ono što je ranije postojalo. To očigledno ne bi moglo dugo da traje i nešto se moralo ozbiljno menjati. Nije bilo jednostavno naći rešenje, ali mislim da bi se, da je pobedila druga struja, tražilo rešenje. To je sigurno. Da li bi se našlo i kakvo bi ono bilo, videli bismo. Ono u šta sam siguran, to je da rata ne bi bilo.

RSE: Da li se Osma sednica reflektuje na današnje vreme?

Stefanović: Toliko je toga sa Osmom sednicom započeto da mislim da današnje vreme ne bi bilo zamislivo bez toga. To je stvorilo teren za opšti haos, za ratove, sankcije, neimaštinu, odlazak sposobnih ljudi. Svega toga ne bi tako bilo da nije bilo Osme sednice. U tom smislu vidim njene posledice. Svaki narod ima vladu kakvu zaslužuje. Mi smo ovakav narod. A ono što se sa narodom dešavalo povodom i posle Osme sednice doživljavam kao kada odvedete grupu ljudi u kafanu, pa ih dobro napijete. Ponašaju se kako se pijani ponašaju.

RSE: Da li u današnjoj politici vidite recidive Osme sednice?

Stefanović: Pre svega, nije se odustalo od nacionalizma. Osma sednica je bila kombinacija borbe za vlast i zloupotrebe nacionalizma da bi se do vlasti došlo, a sa druge strane nacionalističke politike i zloupotrebe nosilaca funkcija da bi se to sve radilo. I to je bio jedan tragičan spoj. Tog nacionalizma itekako i danas ima. Mi se stalno tobož družimo sa okolnim državama, bivšim republikama. Iznad stola delimo tortu, a ispod stola ih lupamo po cevanicama. Sve su to na neki način recidivi Osme sednice.

Pročitajte i serijal "Svedoci raspada" RSE:

  • 16x9 Image

    Iva Martinović

    Posle petooktobarskih promena počinje da radi na beogradskom radiju Studio B, u početku kao novinar-reporter, a potom i kao urednik informativnih emisija. U aprilu 2007. prelazi na RSE, gde radi kao novinar-reporter i voditelj dnevnih informativnih emisija.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG