Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Kosovo - presedan ili jedinstven slučaj?


Sa protesta protiv priznavanja nezavisnosti Kosova

Rusko priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije ima dalekosežnije posledice po međunarodne odnose od vojne intervencije u Gruziji. Skoro deceniju i po Kremlj je koristio te dve oblasti kao sredstvo pritiska na Gruziju i adut u nadmetanju sa Zapadom da bi eventualno dobio ustupke na drugoj strani. Zapad je – ispostavilo se pogrešno – računao da će se Rusija, bez obzira na nezadovoljstvo zbog odluka većine zapadnih zemalja da priznaju nezavisnost Kosova, uzdržati od sličnog poteza.

„Individua zaslužuje isto suvereniteta koliko i nacija”,
„Kriščen sajens monitor”. (Christian Science Monitor)

Rusko priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije ima dalekosežnije posledice po međunarodne odnose od vojne intervencije u Gruziji. Skoro deceniju i po Kremlj je koristio te dve oblasti kao sredstvo pritiska na Gruziju i adut u nadmetanju sa Zapadom da bi eventualno dobio ustupke na drugoj strani.
Zapad je – ispostavilo se pogrešno – računao da će se Rusija, bez obzira na nezadovoljstvo zbog odluka većine zapadnih zemalja da priznaju nezavisnost Kosova, uzdržati od sličnog poteza. Međutim, priznavanjem nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, Rusija je očito prešla „crvenu liniju”, odnosno dovela u pitanje granice povučene u vreme raspada Sovjetskog Saveza.

Tim povodom, bivši visoki međunarodni predstavnik u Bosni i Hercegovini Pedi Ešdaun je izjavio: „Da li imam razloga da podržavam Sakašvilija u onome što su uradili Gruzini u Južnoj Osetiji? Apsolutno ne! To je bio nedopustiv čin, vođen nestrpljenjem i glupošću. Da su Rusi ušli na tu teritoriju, uzvratili udarac i povukli se, što se mene tiče, ne bih imao nikakvu primedbu na njihovu intervenciju. Ali.. Rusi su tu situaciju iskoristili da uzmu teritorije”.

Moskva je pri tom potencirala da je učinila isto što i Zapad na Kosovu i da je blagovremeno upozoravala da će proglašenje njegove nezavisnosti u februaru 2008. stvoriti opasan presedan za etničke konflikte širom sveta. Dakle, bez obzira na validnost i ubedljivost argumenata da li je nezavisnost Kosova jedinstven slučaj ili presedan, činjenica je da pobornici ove druge teze nastoje da je iskoriste da ostvare svoje interese. U svakom slučaju, nepostojanje međunarodnog konsenzusa o pravilima za stvaranje novih država i uslovima pod kojima važi pravo na samoopredeljenje – otvara mogućnosti za jednostrane poteze i nove sukobe.

Proglašenje nezavisnosti Kosova

Raspad Jugoslavije, kao i Sovjetskog Saveza, bio je skopčan s mnogim političko-pravnim izazovima i dilemama. Prvi put su stvarane nove države izvan kolonijalnog konteksta, za šta međunarodna zajednica nije imala razrađene mehanizme, odnosno kako da u novim okolnostima pomiri suprotstavljene principe samoopredeljenja – što je jedno od ključnih demokratskih načela – i očuvanja teritorijalnog integriteta koji seže od Vestfalskog ugovora polovinom 17. veka.

Evropska unija zauzela je poziciju da je cela jugoslovenska federacija u procesu raspadanja (jer su četiri od šest republika tražile odvajanje). Stoga to nije bila klasična secesija što bi zahtevalo primenu doktrine o samoopredeljenju. Umesto da bude stvar zakona, to je bila realnost. S obzirom da je većina članica napustila Federaciju, ona je kao celina nestala. U tom smislu i ostatak Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) tretiran je kao nova država, isto kao ostale četiri.

Kosovo i Vojvodina u bivšoj Jugoslaviji imali su dvojni status: prema Ustavu iz 1974. bili su direktno zastupljeni u Federaciji, s gotovo istim pravima kao i šest republika, uključujući i centralne banke. Istovremeno, bili su delovi Srbije u statusu autonomnih pokrajina s pravom veta na ključne odluke u Republici. Albanci i Mađari imali su status „nacionalnosti”. U procesu definisanja ključnih pitanja neposredno po raspadu Jugoslavije, koji je predvodio lord Karington, Kosovo nije bilo uključeno jer je Srbija to postavila kao uslov za svoje učešće, mada je lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova dobio poziv da neformalno prisustvuje. U Karingtonovom dokumentu naglašeno je poštovanje ljudskih i manjinskih prava u novostvorenim državama. Kosovo je izrazilo sumnju da će biti poštovana prava pokrajine u ostatku Jugoslavije (SRJ), koju su od 1992. sačinjavale Srbija i Crna Gora, s obzirom da je njegova autonomija ukinuta 1989, u vreme prethodne Jugoslavije. Istovremeno, međunarodna zajednica nije prihvatala „secesiju od secesije”, odnosno odvajanje Republike Srpske i srpskih delova u Hrvatskoj.

Stanovništvo Kosova nije konsultovano prilikom stvaranja Savezne Republike Jugoslavije 1992, takođe ni kad je 2003. SRJ transformisana u Državnu Zajednicu Srbija i Crna Gora. Direktor Istočnoevropskih studija u vašingtonskom Centru za strateške i međunarodne studije Januš Bugajski ističe da je „poslednja” Jugoslavija nestala kad je Crna Gora stekla nezavisnost u maju 2006. i „zemlja na koju se odnosi rezolucija UN 1.244 prestala je da postoji i po imenu kao i granicama koje je imala”. Prema dogovoru o sukcesiji, međutim, Srbija je ostala naslednik svih međunarodnih obaveza i prava, i u tom kontekstu na nju se od raspada državne unije odnosi i rezolucija 1.244.

Prema Bugajskom, od jednostanog ukidanja autonomije Kosova početkom devedesetih Beograd je stalno pokazivao da teži da zadrži tu teritoriju, ali ne i njeno većinsko albansko stanovništvo. Kao primer navodi da je više od milion albanskih birača skinuto s biračkih spiskova za referendum o Ustavu Srbije u oktobru 2006, kao i za predsedničke i parlamentarne izbore. „Ogromnu većinu stanovnika Kosova vlada u Beogradu nije smatrala građanima Srbije”.
Na Dejtonskoj konferenciji o Bosni i Hercegovini 1995. nije bilo izričito reči o Kosovu. Dejtonskim sporazumom potvrđeno je da se granice država ne mogu menjati, tako da Srbi u Bosni i Hercegovini nisu mogli da se otcepe. To je implicitno podrazumevalo i stav prema statusu Kosova.

„Boston gloub” podseća da je Rusija podržala takav stav. „Četiri godine kasnije, Rusija je odigrala jednu od ključnih posredničkih uloga u okončanju NATO intervencije protiv Srbije. Izaslanik Moskve ubedio je (Slobodana) Miloševića da okonča rat. Sporazum o primirju kome je Rusija doprinela omogućavao joj je slanje trupa u mirovnu misiju na Kosovu, što Zapad nije poštovao. Takođe, Zapad je u slučaju Kosova odustao od principa iz Dejtona o nemenjanju granica, zbog čega se Rusija osetila prevarenom. Proglašenje nezavisnosti Kosova i njegovo priznanje od većine zapadnih zemalja bio je poslednji u nizu poteza koji je razgnevio Rusiju”, konstatuje ovaj list.

Predstavnici Srba prave paralelu između Kosova i Republike Srpske, ali Zapad to odlučno odbacuje. Tako Pedi Ešdaun ističe da u BiH nisu sistematski kršena prava srpske zajednice. „Srbi sami upravljaju svojim poslovima unutar Bosne i Hercegovine. Da li se narušavaju njihova ljudska prava? Apsolutne ne! Da li su izloženi nasilju od strane Bošnjaka, kao što je to bio slučaj sa Albancima na Kosovu? Apsolutno ne! Da li neku ulogu u svemu ima međunarodni ugovor? Naravno da ima. Reč je o Dejtonskom potpisanom pre nešto više od 10 godina. Dakle, u Bosni nemamo elemente koji Kosovo čine izuzetkom”. Navodi se da su Srbi u BiH počinili najviše zločina, u tom kontekstu i da je Republika Srpska stvorena na „genocidu”. No, Međunarodni sud pravde je, po tužbi BiH protiv Srbije za genocid, utvrdio da osim događaja u Srebrenici u julu 1995, nije postojala genocidna namera tokom rata u BiH. U bivšoj Jugoslaviji Srbi u toj republici nisu imali, kao Kosovo autonomni status niti su bili direktno zastupljeni u Federaciji.

Avioni NATO-a na Kosovu, 1999.

Napetosti na Kosovu su rasle, izbili su sukobi 1998, zatim NATO intervencija 1999, objašnjena humanitarnim razlozima, odnosno sprečavanjem nasilja srpskih snaga nad Albancima. Najpre je sama intervencija izazvala sporove, jer zbog protivljenja Rusije nije odobrena u Savetu bezbednosti. Ona je izvedena u sklopu nove doktrine Zapada o humanitarnim intervencijama, koje su opravdane kad vlada ne samo da nije u stanju da spreči ugrožavanje ljudskih prava dela stanovništva već je i organizator i izvršilac zločina.

Na Kosovu je uspostavljena misija UN koju je u Savetu bezbednosti podržala i Rusija i u početku je slala vojnike u sklopu međunarodnog kontingenta. Već tada su zapadne zemlje stavile do znanja da u rešavanju statusa nije moguće vraćanje na stanje pre 1999.

Krajem 2002. godine generalni sekretar UN zatražio od svog specijalnog predstavnika da definiše standarde čijim bi ispunjavanjem bio meren napredak na Kosovu. Reč je o osam standarda i pristupu „standardi pre statusa”.

Srbija i Rusija tvrde, u osnovi opravdano, da prvobitni pristup „standardi pre statusa” nije dosledno primenjen. Usledila je politika „i standardi i status”.
Mark Veler, međutim, ističe da je Beograd previđao da je čak i pristup „standardi pre statusa” bio implicitno obećanje nezavisnosti Kosova, kad standardi budu ispunjeni.

Početkom 2006. počeli su pregovori o statusu, a „Kontakt grupa” je utvrdila principe, među njima i da nema povratka na stanje pre 1999, promene granica Kosova, niti prisajedinjenja drugoj državi.

Srbija je računala na podršku Rusije, kao što su predstavnici Albanaca računali na podršku SAD i ključnih evropskih zemalja. U takvoj situaciji nijedna strana nije bila spremna na kompromis.


Ne ulazeći u sve detalje pregovora,utisak je da, s jedne strane, predstavnici Albanaca nisu bili previše zainteresovani da pregovaraju o suštini, s obzirom da im je u osnovi već bila obećana nezavisnost, a, s druge, da zvanični Beograd nije uviđao realnost i da su njegovi predlozi sa spremnošću na nove ustupke, kako bi sačuvao kakvu takvu suverenost na Kosovu, po pravilu bili zakasneli, što je uostalom bio generalni problem srpske strategije od dolaska Miloševića na vlast. Predsednik Srbije Boris Tadić je, recimo, krajem 2007. ponudio Kosovu široka ovlašćenja, koja dobrim delom spadaju u delokrug suverene države. Tim povodom Mark Veler se zapitao da li je Srbija mogla postići više da je bila spremna da ranije ponudi Kosovu takve nadležnosti. Naime, tokom 2005–6 pominjalo se u akademskim krugovima da bi najbolje rešenje bilo suštinska nezavisnost Kosova ali da se formalno ne narušava teritorijalno jedinstvo Srbije („tajvanski scenario”). Međutim, zvanični Beograd tada nije bio na to spreman.

Srbija je računala na podršku Rusije, kao što su predstavnici Albanaca računali na podršku SAD i ključnih evropskih zemalja. U takvoj situaciji, kako ističe, bivši novinar BBC Miša Gleni, nijedna strana nije bila spremna na kompromis. „Američki predsednik najavljuje uoči pregovora da će SAD priznati svaki ishod pregovaračkog procesa i omogućava Prištini da ne pravi kompromise. Istovremeno, Rusija obećava Beogradu da će u Savetu bezbednosti blokirati svaki pokušaj priznavanja nezavisnosti Kosova i time srpskoj strani omogućava da ne traži kompromis. Kome je na kraju ispostavljen račun za ceo taj scenario? Evropskoj uniji!”

„Korektivno (kompenzaciono) otcepljenje”

S obzirom da Beograd i Priština nisu mogli da postignu dogovor, pregovori su prekinuti, a Kosovo je proglasilo nezavisnost koju je za godinu i po dana priznalo nešto više od 60 zemalja.

Volfgang Išinger, predstavnik Evropske unije u međunarodnoj trojki koja je posredovala u poslednjem pokušaju da se pronađe rešenje, rekao je na panel diskusiji u Londonu krajem oktobra 2008. da zapadne zemlje nisu pogrešile što su priznale Kosovo.„Bili smo u pravu jer je to bila najbolja odluka za napaćene ljude na Kosovu, Albance i Srbe. Bili smo u pravu jer su sve druge opcije bile iscrpljene. Bili smo u pravu jer je to bio jedini način i za kosovske Srbe i za kosovske Albance da krenu ka nekoj stabilnijoj soluciji. Moje je mišljenje da je Srbija izgubila Kosovo pre devet godina, tačnije 1999. godine, da je to posledica neverovatno brutalnih i represivnih akcija režima Slobodana Miloševića. Bio sam na terenu i lično sam se u to uverio. Ne treba zaboraviti da do NATO intervencije dolazi s ciljem da se zaustave zločini i sačuvaju ljudski životi. Nije sadašnja srpska Vlada izgubila Kosovo. Po mom mišljenju ta Vlada zaslužuje pohvale za mnoge hrabre odluke koje je donela ove godine. Milošević je izgubio Kosovo. Nakon osam godina uprave UN na Kosovu, zato što u tom periodu nije bilo nikakvog prisustva ni srpske Vlade ni srpske policije na Kosovu i posle svega što se dogodilo 1999. godine i ranije, da li je uopšte moguće zamisliti da je međunarodna zajednica mogla vratiti Kosovo pod srpsku upravu? Ja ne mogu zamisliti nemoralniju odluku. Da, možda je to moguće braniti na osnovu nekih pravnih normi, ali to apsolutno nije moguće braniti ni s jednog moralnog i političkog stajališta i svaka druga odluka vodila bi novoj dubokoj krizi, ako ne i novim sukobima”.

Čelna ličnost Triniti koledža u Oksfordu Ajvor Roberts, 1996. i 1997. godine ambasador Velike Britanije u Beogradu, istakao je na pomenutom panelu da je bilo sasvim predvidljivo da će ubrzo pošto propadnu pregovori uslediti proglašenje nezavisne države. „Razgovori o budućnosti Kosova ne samo da su bili osuđeni na neuspeh, već su bili osmišljeni da ne uspeju. Amerikanci i Britanci su unapred odredili ishod. Amerikanci nisu nikoga ostavili u sumnji o svom stavu. Pre nego što su ti razgovori i počeli, kosovskoj strani je stavljeno do znanja da ima američku podršku, kao i podršku većine članica Evropske unije. Prilikom posete Albaniji, u junu prošle godine (2007), američki predsednik je poručio razdraganoj masi ljudi u Tirani da Kosovo treba da bude nezavisno. Stvarajući atmosferu u kojoj kosovski Albanci nisu morali da prave kompromise na putu ka nezavisnosti, Amerikanci su potkopali pregovarački proces i pre nego što je počeo. Ta Bušova izjava podseća na jedan De Golov ispad pre 40 godina, kada je usred Kanade uzviknuo ’Živeo Kvebek’, s tom razlikom što mu je tada stavljeno do znanja da nije dobrodošao s takvim pokličima. Buš je pak naišao samo na toplo odobravanje posle izjave da Kosovo mora biti nezavisno. Može se reći da je taj Bušov nastup bio u pravcu destabilizacije regiona (iako je govorio da ga želi stabilizovati) zbog toga što najveća zemlja u regionu, od koje zavisi stabilnost, tom odlukom gubi 18 odsto svoje teritorije”.

Pedi Ešdaun zaključio je na ovom skupu da se Srbija diskvalifikovala kao upravljač Kosova i da to ima svoju istorijsku cenu: „Povremeno se događa da jedan narod tako loše upravlja delom svog stanovništva, koje je većina na određenoj teritoriji, ali manjina u ukupnom stanovništvu, da gubi moralno i političko pravo da i dalje upravlja njome. Vi možda mislite da govorim o Kosovu. Ne, govorim o Irskoj (Republika Irska koja se odvojila od Ujedinjenog Kraljevstva 1922, a 1949. i formalno napustila Britanski komonvelt. Severna Irska ostala je u sastavu Velike Britanije – D.Š). Mi smo morali da platimo cenu. Imali smo 200 godina lošeg upravljanja zemlje koja je moja otadžbina. Stvoreno je takvo neprijateljstvo da je bilo nemoguće, ne samo s moralnog stanovišta nastaviti britansku upravu, nego je to bilo i praktično nemoguće. A sličnu situaciju imali smo na Kosovu, gde su decenijama kršena ljudska prava kosovskih Albanaca, sve do krvavog pokušaja da se tenkovima i teškim oružjem ljudi isteraju iz svojih kuća. Može li neko zamisliti da je 1999. godine međunarodna zajednica skrstila ruke i rekla: ’Beograde, nastavi svoju upravu na Kosovu’. Moralo je svima biti jasno da je to posle 1999. godine nemoguće i da Beograd ne može više nikada upravljati Kosovom. Opasnost ne dolazi od priznavanja Kosova, već od toga što smo kasno priznali Kosovo. Da smo 1999. godine jasno rekli: ’Beograd više ne može upravljati Kosovom’, imali bi smo drugu dinamiku i Kosovo bi bilo više osposobljeno da deluje kao država i da osigura ljudska prava svim svojim građanima. Pretvarati se da Beograd, posle svega što se tamo dogodilo, može i dalje upravljati Kosovom, gde Srbi čine 10 odsto stanovništva, znači živeti u poricanju realnosti”.

Proslava proglašenja nezavisnosti na ulicama Prištine, Foto: Rifo Dobra

Mark Veler navodi da je Kosovo u tom smislu prvi primer „kompenzacionog”, odnosno „korektivnog otcepljenja” (remedial secession), kao izraz „krajnje nužde” da se zaštiti određena etnička grupe od drastičnog kršenja ljudskih prava. „U situacijama kada je ustavno relevantan, definisan segment stanovništva stalno izložen represiji, isključen iz upravljanja na teritoriji na kojoj živi kao i centralnih državnih institucija, zatim sistematskoj i rasprostranjenoj kampanji stalnog proterivanja – doktrina teritorijalnog jedinstva može da izgubi snagu ubedljivosti. Umesto toga, volja naroda, nedvosmisleno iskazana, može sve više da određuje poteze međunarodne zajednice u dramatičnim situacijama kao što je ova”.

Zbog toga Zapad, za razliku od Rusije i Srbije, ne tretira nezavisnost Kosova kao nezakonitu koju bi međunarodna zajednica trebalo da kazni, uključujući uvođenje sankcija. Prema Veleru, slučaj Kosova je potpuno drugačiji od situacija kad se jednostrana nezavisnost stiče kršenjem ključnih principa međunarodnog prava. U takvim slučajevima obaveza je svih država da ne priznaju takve entitete niti da im pomažu da održe njihovu navodnu nezavisnost. Takav primer je deklaracija o nezavisnosti Južne Rodezije koja je sprovodila politiku aparthejda, zatim nezavisnost Turske Republike Severni Kipar proglašena posle invazije turske armije. „U ovakvim slučajevima, narušavanje teritorijalnog jedinstva kao takvo ne čini nezavisnost nezakonitom, nego prateći faktori, kao što su kršenje odredbi o zabrani aparthejda, agresije, etničkog čišćenja, ili genocida. Nezavisnost Kosova nije time umrljana”, ističe Veler.

Dakle, „korektivno (kompenzaciono) otcepljenje” može se posmatrati i kao nastavak klasičnog samoopredeljenja. Ta doktrina tvrdi da određeni tipovi vlada ne mogu da predstavljaju određene delove stanovništva. Osim kolonijalnih vlada, reč je i o okupatorskim vlastima i rasističkim režimima.

Drugi aspekt „korektivnog otcepljenja” jeste povratak otete teritorije na silu. To je primer baltičkih zemalja nasilno prisajedinjenih Sovjetskom Savezu 1940, pa je proglašenjem njihove nezavisnosti 1991. ispravljena istorijska nepravda.

Kao argument za nezavisnost Kosova po osnovu principa „pravedna stvar” ili „korektivnog otcepljenja” navodi se primer Istočnog Timora, nekadašnje portugalske kolonije koja je stekla nezavisnost 1975, ali ga je iste godine okupirala Indonezija. Usledili su sukobi i na kraju je međunarodna zajednica podržala referendum 1999, na kome je doneta odluka o nezavisnosti Istočnog Timora. Američki pravnik albanskog porekla Korab Sejdiu, koji je u međuvremenu imenovan za savetnika predsednika Kosova Fatmira Sejdiua, pravi paralelu između Kosova i Istočnog Timora, na kojem su indonežanske snage pobile četvrtinu stanovništva, implicitno izjednačivši ta dva slučaja.

Pominje se primer još jedne oblasti u Indoneziji, ali protiv nezavisnosti Kosova. Profesor Beogradskog univerziteta Miodrag Jovanović smatra da teza da je Kosovo jedinstven slučaj i zbog toga što je bilo izloženo nasilju i diskriminaciji, nije tačna, navodeći kao primer vremenski znatno duže sukobe vlasti Indonezije i pobunjenika u oblasti Ače od 1976. do 2005. u kojima je poginulo oko 15.000 ljudi. Međunarodne humanitarne organizacije registrovale su mnošto zloupotreba ljudskih prava za koja okrivljuju indonežanske vlasti, uključujući nestanak ljudi, mučenja, silovanja. Na kraju je međunarodni posrednik Marti Ahtisari ubedio pobunjenike u oblasti Ače da okončaju borbu za nezavisnost u zamenu za široku autonomiju.

Ima mišljenja i da je krajnje upitno da li su Ujedinjene nacije vrhovni arbitar u pitanjima državne suverenosti i legitiman branilac međunarodno-pravnog poretka, u situaciji kad je ta organizacija u blokadi i simbol je podela u međunarodnoj zajednici, umesto da stvara harmoničnije odnose u svetu. Januš Bugajski u tom smislu navodi ulogu UN tokom Hladnog rata. „Na primer, ocenjujući pitanje nacionalne nezavisnosti, Savet bezbednosti UN uglavnom je ćutao kad je reč o nelegitimnosti sovjetskog bloka i ruske jednostrane dominacije nad podređenim državama čitavih 45 godina posle Drugog svetskog rata. UN su stoga implicitno podržavale ograničenja suvereniteta nametnuta istočnoevropskim zemljama i direktnu sovjetsku aneksiju tri baltičke države”.
On smatra da često prevagu odnosi politička realnost, a u slučaju Kosova to su masovna kršenja ljudskih prava Albanaca, što delegitimiše pravo Srbije da upravlja Kosovom. Štaviše, Bugajski potencira da bi „lekcija o uskraćivanju nezavisnosti Kosovu bila dobro primljena u diktatorskim vladama”.

U svakom slučaju, i ostali separatistički regioni – poslednji primer je Južna Osetija – takođe tvrde da su izloženi represiji i da, po istom principu „pravedna stvar”, polažu pravo na otcepljenje.

U svakom slučaju, i ostali separatistički regioni – poslednji primer je Južna Osetija – takođe tvrde da su izloženi represiji i da, po istom principu „pravedna stvar”, polažu pravo na otcepljenje. Zbog toga Bruno Kopiters smatra da treba biti oprezan u primeni tog mehanizma. „Međunarodno zakonodavstvo o secesiji koje sankcioniše princip ’pravedna stvar’ može da odvrati represivne vlade da ugrožavaju manjine, ali takođe može da vodi eskalaciji etničkih sukoba ako se secesionistički pokreti opredele za politique du pire, ili sračunatu strategiju pogoršavanja situacije. Zakonodavstvo tog tipa može takođe da ima pogubne posledice po pregovore”.

Jednostrano proglašenje nezavisnosti i njegovo jednostrano priznavanje ne dešava se prvi put. Marko Atila Hoar navodi da je Francuska priznala nezavisnost SAD 1778, Britanija Bangladeša 1972, Nemačka Hrvatske 1991.

Da li je moguća podela Kosova?

Pitanje secesije, naravno, ne bi bilo problematično kad bi se s tim saglasila država od koje se odvaja deo teritorije. Postoje takvi primeri, poput prihvatanja vlade Etiopije 1993. da Eritreja održi referendum o nezavisnosti, ali je pet godina kasnije ponovo izbio rat zbog granica. Drugi primer je sporazumni raspad Čehoslovačke 1993. U ogromnoj većini slučajeva, međutim, države nastoje da po svaku cenu spreče otcepljenje.

Miša Gleni smatra da je najvažnije u pregovorima bilo pronaći ključ za srpsko pristajanje na nezavisnost Kosova. „Mitrovica predstavlja jasnu opasnost regionalnoj stabilnosti. U našoj brzini da priznamo nezavisnost, ovaj problem je gurnut pod tepih. Priznato je pravo Prištine da upravlja tim delom Kosova, ali nema načina da se to realizuje na terenu. Svi angažovani u procesu pregovora o Kosovu znali su da Priština dugi niz godina neće moći na efektivan način da upravlja na severu. Zato je pitanje da li je podela bila opcija i da li je to uopšte razmatrano kao način na koji bi Srbija prihvatila nezavisnost. Šta sada imamo kao rezultat? Srbiju koja je neprijateljski raspoložena prema ishodu i faktičku podelu Kosova”.

Mitrovica - protesti zbog proglašenja nezavisnotsi, 2008.


Korab Sejdiju, pak, navodi da je u slučaju dekolonizacije Južne i Centralne Amerike primenjen princip uti possidetis juris (novostvorene države treba da imaju iste granice kao pre sticanja nezavisnosti) zato što nije bilo graničnih sporova kolonijalnih sila i novoformiranih država, tako da je oslanjanje na postojeće granice bilo podesno. Prema Sejdijuu, u slučaju Kosova pomenuti princip nije primenjiv zbog krvavih sukoba i graničnih sporova. Zbog toga je u ovom slučaju podesnija teorija uti possidetis de facto, koja definiše granice na osnovu toga ko ih kontroliše posle sukoba, nezavisno od pravne definicije bivših kolonijalnih granica. „Stoga, njegove granice (Kosova) treba da se definišu kao što trenutno egzistiraju – izvan teritorije Srbije. Čak i ako Srbija polaže pravo na osnovu svog teritorijalnog suvereniteta, posle rata Kosovo je ostalo izvan njene kontrole i jedno od najstarijih principa međunarodnog prava – uti possidetis de facto – nalaže da Kosovo ostane izvan njenih granica”.

U principima „Kontakt grupe” isključena je mogućnost podele Kosova. To nisu prihvatale ni institucije u Prištini, a i zvanični Beograd je protiv, jer dovodi u pitanje legalnost otcepljenja Kosova kao celine i, shodno tome, nastoji da povrati suverenitet nad njim. Ajvor Roberts smatra da je Kosovo trebalo da dobije nezavisnost, ali ne u sadašnjim granicama i da je opcija podele bez razloga isključena iz pregovora. „Teško je shvatiti rezonovanje iza tog stava, kada smo već videli podelu bivše Jugoslavije i kada nezavisnost Kosova faktički znači podelu Srbije... Nezavisno od aspiracija međunarodne zajednice, ideja višenacionalnog društva propala je i u Bosni i na Kosovu. Odbijanje da se to prihvati uzrok je nekoherentne politike Zapada, podržavanje centralizacije i slabljenje srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini za račun centralne vlasti, dok se na Kosovu išlo drugim pravcem, podržavanja otcepljenja”.
Protivnici podele Kosova ističu da to znači povlačenje novih etničkih linija na Balkanu, što bi podstaklo nove sukobe. Pritom imaju na umu da bi to ohrabrilo Albance u Preševskoj dolini da povuku sličan potez, kao i Albance u Makedoniji i Srbe u Bosni i Hercegovini. Pedi Ešdaun smatra da bi to ugrozilo i same Srbe na Kosovu. „Ako se napravi neki mali srpski entitet na severu, šta bi to značilo za Srbe u Gračanici i za sve one koji su južno od Ibra? To se stalno zaboravlja na Kosovu, ali u Bosni neko govori – neka se Republika Srpska odvoji. Ta mesta još imaju kvalitet višenacionalnosti, ne u meri kako je to bilo pre rata, ali i dalje su višenacionalna. Ako se Republika Srpska odvoji, šta će biti s muslimanima u Srebrenici ili Kozarcu?... Severno od Ibra biće Srbi, a južno od Ibra Albanci… To nije put u budućnost. Evropa ne sme odustati od odbrane višenacionalnog prostora. Kosovo je jedan od tih prostora”.

Negirati mogućnost suživota različitih etničkih grupa značilo bi ne samo negiranje mogućnosti uspostavljanja demokratskog društva, već i širenje rasističkih ideologija i, na taj način, latentnih sukoba.

Negirati mogućnost suživota različitih etničkih grupa značilo bi ne samo negiranje mogućnosti uspostavljanja demokratskog društva, već i širenje rasističkih ideologija i, na taj način, latentnih sukoba. Srbi i Albanci na Kosovu, na žalost, imaju kroz istoriju mnogo više iskustva života kao dva paralelna sveta – nego jednih s drugima, odnosno međusobnih interakcija koja bi pomogle boljem razumevanju. Neki vide uzrok tome u delimično različitom jeziku i kulturi. Međutim, glavni razlog je pre svega odsustvo demokratske kulture i tradicije što je dovelo do toga da se „drugi” doživljava s podozrenjem, često i kao „neprijatelj”, umesto kao „sused” i „partner” u gradnji poželjnog društvenog ambijenta. Za ostvarivanje tog principa potrebno je mnogo vremena i neizvesno je da li će pre nego što se u tome, eventualno, uspe – i poslednji Srbin otići s Kosova. Osim tog načelnog momenta, pitanje je da li je baš moguće graditi višenacionalno društvo u kome većinski narod čini više od 90 odsto stanovništva. Zalaganje za klasičan građanski koncept u takvoj situaciji zapravo znači majorizaciju, odnosno apsolutnu prevagu većinske nacije i stvaranje etničke države. Zbog toga je potrebno uvesti i neke elemente konsocijativne demokratije, preciznije rečeno institucionalne mehanizme koji bi osim individualnih, srpskoj manjini na Kosovu garantovali i kolektivna prava. Ahtijsarijev plan je nastojao da kroz decentralizaciju omogući Srbima neka od tih prava, ali je očito to palo u zasenak mnogo krupnijeg pitanja – ko ima suverenitet, odnosno ko kontroliše Kosovo.

Nedorečeni međunarodni principi

Međunarodni sistem očito nije spreman da definiše pitanje samoopredeljenja izvan konteksta dekolonizacije, iako je raspadom Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, kao i u još nekoliko primera, od devedesetih godina stvoreno oko 40 novih država. Prema Marku Veleru, doktrina neintervencija u unutrašnja pitanja država, koja je dobro poslužila Evropi tokom hladnoratovskih podela, i dalje ima kredibilitet.

Korab Sejdiju navodi da je Vrhovni sud Kanade, raspravljajući 1998. o legalnosti nastojanja Kvebeka da se otcepi, presudio da se ne isključuje to pravo kad su „narodi blokirani da suštinski upražnjavaju interno pravo na samoopredeljenje”. Značaj ovog stava je i u tome što je Sud razmatrao pitanje samoopredeljenja i secesije u neokolonijalnom kontekstu. Međutim, treba dodati da je osim pomenutog načelnog stava, Ustavni sud Kanade ipak zaključio da se „pravo na eksterno samoopredeljenje, koje uključuje mogućnost opredeljivanja (ili obnavljanja) nezavisnosti, daje samo dvema vrstama naroda (onima pod kolonijalnom vlašću ili stranom okupacijom)”. U nastavku, Ustavni sud Kanade ističe da stanovništvo Kvebeka nije žrtva napada na njegovu fizičku egzistenciju ili integritet, ili masovnog kršenja ljudskih prava i da stoga nije izloženo represiji.

Sejdiju se poziva i na stav profesora Džonatana Černija koji smatra da etnička grupa može da traži međunarodnu podršku za samoopredeljenje i izvan kolonijalnog konteksta u sledećim situacijama: 1) ako su iscrpljeni svi mirni metodi za rešavanje spora između vlade i grupe koja tvrdi da joj je nepravedno uskraćena mogućnost internog samoopredeljenja; 2) da zahtev za samoopredeljenje podržava većina stanovništva tog regiona; 3) posezanje za silom i zahtev za nezavisnošću je preduzeto samo kao sredstvo krajnje nužde.

Konvencijom iz Montevidea 1933. o pravu i obavezama država utvrđeni su tradicionalni kriterijumi za međunarodno priznanje. Tim dokumentom je predviđeno i da država mora da ima stalno stanovništvo, definisanu teritoriju, vladu i kapacitet da uspostavlja međunarodne odnose.

Evropska zajednica, odnosno Evropska unija, usvojila je 1991. pravila za priznavanje novih država u istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu, polazeći od Konvencije iz Montevidea, koja između ostalog podrazumevaju: poštovanje Povelje UN, garanciju prava etničkih i manjinskih grupa u skladu s finalnim aktom iz Helsinkija i Poveljom iz Pariza, prihvatanje svih relevantnih obaveza o razoružanju, nepriznavanje entiteta stvorenih agresijom, poštovanje principa nepovredivosti granica osim ako se to učini mirnim putem i sporazumno, privrženost regionalnoj stabilnosti i bezbednosti, kao i mirnom rešavanju svih pitanja koja proizilaze iz državne sukcesije.

Direktor Public International Law & Policy Group u Vašingtonu Pol Vilijams smatra da je Kosovo pod upravom UN ispunilo pomenuta pravila EU stvarajući sopstvene prelazne institucije vlasti formirane nakon demokratskih izbora. Takođe, da više od 90 odsto stanovništva Kosova podržava nezavisnost, što ga čini legitimnom formom teritorijalne ili regionalne demokratije u skladu sa standardima EU. I stanovništvo ostalih separatističkih regija, međutim, izjasnilo se na referendumima u ogromnoj većini za nezavisnost. To ne znači da ono istinski ne podržava ideju samostalne države, ali takva plebiscitarna izjašnjavanja građana u uslovima nacionalne mobilizacije i homogenizacije ne daje mogućnost za racionalne sagledavanje alternativnog izbora. Zbog toga, umesto pronalaženja rešenja, pomenuti referendumi često su izvor novih podela i sukoba. To potvrđuju izjašnjavanja građana u većini republika bivše Jugoslavije uoči njenog raspada.

Kai Eide i Fatmir Sejdiu

Bez obzira na deklarativno opredeljenje međunarodne zajednice i kosovskih institucija za višenacionalno društvo, činjenica je da je položaj neablanskih manjina, pre svega srpske, i dalje težak, što potvrđuju i mnogi etnički motivisani incidenti. Specijalni izaslanik generalnog sekretara UN za Kosovo Kai Eide je u izveštaju krajem 2005, u kome je preporučio početak pregovora o statusu, upozorio na neravnomernu primenu standarda koje je utvrdila međunarodna zajednica. On je primetio da je najveći napredak ostvaren u izgradnji institucionalnog okvira, jer je posle sukoba 1999. ostavljen potpuni institucionalni vakuum. Prema njegovom mišljenju, kosovske institucije nisu rešile mnoge probleme. Organizovani kriminal i korupcija najveća su pretnja stabilnosti Kosova i održivosti njegovih institucija. Kosovska policija i pravosuđe su slabe institucije. „Kad je reč o stvaranju višenacionalnog društva, situacija je veoma sumorna... Opšta bezbednosna situacija je stabilna, ali krhka. Nivo zabeleženog kriminala, uključujući etnički motivisani, jeste nizak. Međutim, stanje na terenu je složeno i teško, naročito za manjinske zajednice. Česti su nezabeleženi slučajevi međunacionalnog nasilja i incidenata niskog intenziteta. To negativno utiče na slobodu kretanja. U cilju poboljšanja situacije, veoma je važno strože kažnjavanje kriminalnih aktivnosti”.

Prema izveštaju Međunarodne grupe za zaštitu prava manjina, ne samo da se izbegli Srbi i ostale manjine ne vraćaju na Kosovo, već ga i dalje napuštaju jer su izloženi šikaniranju i diskriminaciji.

Eide je istakao da je poštovanje prava svojine jedan od najhitnijih izazova u cilju obezbeđivanja istinski višenacionalnog društva. „U ovom trenutku, pravo svojine se ne poštuje niti je osigurano. Veliki broj poljoprivrednih i komercijalnih dobara je ilegalno zaposednuto. To je ozbiljna prepreka za povratak (izbeglih Srba) i održiv život. Sveukupno, proces povratka je zaustavljen. Opšta atmosfera u mnogim mestima nije pogodna za povratak. Na višenacionalnost se ne gleda kao na cilj. Mada je teško utvrditi tačne podatke, opšti je utisak da više Srba napušta Kosovo, nego što se vraća”. Eide je smatrao da nikad neće postojati dobar trenutak za rešavanje statusa Kosova jer će to ostati osetljivo političko pitanje. Uz konstataciju da se mora omogućiti nastavak započetih političkih procesa i da bi nova stagnacija bila pogubna, on je upozorio na rizik da fokurisranje na status bude na uštrb standarda, što se uglavnom i dogodilo, a što bi moglo doprineti stvaranju nesigurnog ambijenta.

Od tada situacija, kad je reč o položaju srpske zajednice, nije značajnije poboljšana. Prema izveštaju Međunarodne grupe za zaštitu prava manjina, ne samo da se izbegli Srbi i ostale manjine ne vraćaju na Kosovo, već ga i dalje napuštaju jer su izloženi šikaniranju i diskriminaciji. U izveštaju te organizacije iz Londona navodi se da je proglašenje nezavisnosti Kosova stvorilo u međunarodnoj zajednici vakuum kada je u pitanju zaštita prava manjina, što je pogoršalo situaciju malih etničkih zajednica i primoralo mnoge njihove pripadnike da zauvek napuste svoje domove. To svakako ne spada u uspeh međunarodne zajednice, pre svega zapadnih zemalja, koje su kao jedan od razloga za nezavisnost Kosova upravo navodile potrebu stvaranja višenacionalnog društva u koje bi bio moguć povratak izbeglica, pre svega Srba i suživot nacija, što bi doprinelo regionalnoj stabilnosti. Stvarnost je, međutim, sasvim suprotna, ozbiljno dovodeći u pitanje pomenute ciljeve.

Šest kriterijuma za nezavisnost

Bruno Kopiters navodi šest kriterijuma koje bi secesionistička oblast trebalo da ispuni da bi njena nezavisnost bila priznata: pravedna stvar (just cause), ispravne namere (right intentions), krajnja nužda (last resort), legitimna vlast (legitimate authority), proporcionalnost, odnosno srazmernost (proportionality) i verovatnoća na uspeh (likelihood of success).

EU uzima u obzir ad bellum princip, koji reguliše set normi a kojima se opravdava upotreba oružane sile.

1) „Pravedna stvar” (just cause). To znači sprečavanje nepravde ili njeno ispravljanje ako je toliko ozbiljna da opravdava jednostrano proglašenje nezavisnosti. Zapad navodi da je 700.000 Albanaca proterano s Kosova tokom 1998–1999. I srpska strana poziva se na princip „pravedne stvari”, pošto zločini izvršeni u vreme Miloševića ne bi mogli da se ponove pod novom demokratskom vlašću u Srbiji. Stoga bi jednostrano proglašenje nezavisnosti stvorilo nove nepravde, jer narušava suverenitet Srbije i princip teritorijalnog integriteta, a i dodatno bi ugrozilo prava srpske manjine na Kosovu.

2) Princip „ispravnih namera” (right intentions). To znači da su stvarni motivi za proglašenje nezavisnosti Kosova u saglasju s principom „pravedne stvari”. Zapad ističe da je priznavanje Kosova u skladu sa željom naroda, stabilnosti regiona i „stvarnim” interesima Srbije. Oni koji se protive priznavanju nezavisnosti Kosova tvrde, međutim, da Zapad pre svega ima u vidu svoje strateške interese u regionu, koji su u suprotnosti sa interesima Srbije.

3) Princip „krajnje nužde” (last resort). Ahtisari je u martu 2007. izjavio da je izgubio svaku nadu u mogućnost sporazuma Beograda i Prištine, založivši se za nadgledanu nezavisnost Kosova. Kopiters ističe da „naravno da nije lako reći da ste došli do tačke da su dalji pregovori besmisleni. Međutim, ako bi jednog dana gospodina Ahtisarija poslali kao specijalnog izaslanika UN za Kipar, on bi svakako dobio instrukcije da ima u vidu mnogo duži period za posredovanje nego što je imao za Kosovo”. Pitanje razmere primene principa „krajnje nužde” bilo je u centru međunarodnog spora oko Kosova. Ruska vlada je naglašavala da je potrebno više vremena za pregovore kako bi bio postignut pozitivan ishod.

Januš Bugajski smatra da je separatistički pokret Albanaca u osnovi reakcija na državnu represiju Srbije, što je uključivalo ukidanje autonomije Kosova, čak „pokušaj genocida” Miloševićevog režima ili masovnog proterivanja albanskog stanovništva 1999.

Premijer Kosova, Hašim Tači, đaci i zastava Kosvoa, 19. februar 2008.

I Korab Sejdiju ističe ovaj moment, odnosno da je na kraju Oslobodilačka vojska Kosova koja se oružjem suprostavila srpskoj represiji, stvorena kao izraz krajnje nužde jer su prethodno iscrpljena sva mirna sredstva.

„Istorija pokazuje da su kosovski Albanci koristili svaku priliku da ostvare svoje pravo na samoopredeljenje. Srbija je već dugo nespremna da dozvoli bilo koju vrstu internog samoopredeljenja albanskoj većini na Kosovu. Jasno je da su kosovski Albanci težili nezavisnosti jedino kada su uvideli da je Srbija ugnjetač koji ne želi da omogući bilo koju formu internog samoopredeljenja Kosovarima”.

Oslobodilačka vojska Kosova stupila je na scenu 1998. kada je postalo jasno da pacifistička politika Ibrahima Rugove ne daje rezultate i, istovremeno, pojačavala srpska represija. Međutim, više činjenica sugeriše da albanski nacionalni program nije samo odbrambena reakcija na srpsku politiku. Tačno je da je po dolasku Miloševića na vlast ukinuta autonomija Kosova garantovana Ustavom iz 1974, ali je tačno i da su se Albanci i pre toga pobunili, tražeći 1981. da Kosovo postane republika. Ako bi se išlo dalje u istoriju, treba pomenuti da su se albanski lideri zalagali za stvaranje svoje države na Balkanu, uključujući Kosovo, još od Prve prizrenske lige 1878–1881, To, naravno, ne umanjuje legitimitet njihovih nacionalnih aspiracija, jer su i ostali narodi na Balkanu u 19. veku težili stvaranju ili proširenju svojih država. Problem je u tome što su se ti nacionalni koncepti sukobljavali za kontrolu istih teritorija, što je vodilo krvavim sukobima. Dakle, reč je o etničkom, ekskluzivnom konceptu nacije (ethnic) koji isključuje drugog, odnosno pripadnike nacionalnih manjina svodi na građane drugog reda, za razliku od građanskokg modela nacije (civic), koji je inkluzivan. Sada je ključno pitanje kako pronaći najracionalnije rešenje.

4) Princip „legitimne vlasti” (legitimite authority). Države imaju domaće utemeljenje u volji naroda, ali su takođe međunarodno priznate od drugih država. Priznanje je politički čin, ali ne bi trebalo da krši osnovne principe međunarodnog prava. Na kraju, ko ima pravo da razbija druge države: Savet bezbednosti UN, ili bilo koja druga država u međunarodnoj zajednici? Vlade EU nisu postigle sporazum o ovom pitanju. Umesto toga, one su bile sklonije da se koncentrišu na pitanje da li EU ima pravo da upravlja Kosovom bez mandata UN.

5) „Princip proporcionalnosti” (principle of proportionality). To znači da treba ukalkulisati moralne troškove i koristi na domaćem i međunarodnom planu. Zapad ističe da će priznavanje Kosova pomoći stabilizaciji situacije na samom Kosovu, stvoriti jednakost suvereniteta između Kosova i Srbije, olakšati njihovu integraciju u EU i dugoročno utrti put za rešenje sukoba. Protivnici ukazuju da Srbi na Kosovu neće biti u potpunosti integrisani u strukture nezavisne države i da protivljenje Beograda zapadnoj politici na Kosovu isključuje mogućnost rešenja sukoba u okviru EU. Kopiters navodi da će to dalje pogoršati diplomatske odnose između Zapada i Rusije. „To će učiniti insistiranje EU da se poštuju rezolucije Saveta bezbednosti oko ostalih sukoba manje kredibilnim, jer je i ona sama prekrišila rezoluciju UN iz 1999. o međunarodnoj administraciji na Kosovu”.

6) Princip „verovatnoće uspeha” (principle of likelihood of success). Kosovske institucije su računale da će ih priznati oko 100 država (do ulaska ove knjige u štampu to su učinile 62). To ne omogućava Kosovu da postane članica UN, ali, kako sada izgleda, čini njegovu nezavisnost od Srbije nepovratnim procesom, što bi moglo da znači da će u suštini ovaj princip biti ostvaren.

Tursku Republiku Severni Kipar priznala je samo Turska 1983, Čečeniju avganistanska vlada 2000. u vreme talibana. Međutim, to im nije omogućilo integraciju već izolaciju u međunarodnoj zajednici.

Nijedan od tih principa – osim legitimne vlasti – nije sadržan u međunarodnom pravu. Prema Kopitersu, pozicija Zapada je snažna kad je reč o principima: pravedna stvar, ispravne namere i verovatnoća uspeha, dok su ostali diskutabilni.

Da li je Kosovo jedinstven slučaj ili presedan?

U prilog nezavisnosti Kosova navodilo se da je to jedinstven slučaj zato što je ono više od osam godina bilo pod upravom međunarodne zajednice. Zatim, raspad Jugoslavije čini nemogućim vraćanje autonomije Kosovu koju je uživalo pod okriljem Federacije. Takođe, rezolucija UN 1.244 iz 1999. predviđa pronalaženje rešenja u skladu sa željom naroda na Kosovu.

Kopiters konstatuje da je pitanje statusa Kosova direktan rezultat jednostane vojne intervencije NATO 1999. bez odobrenja Saveta bezbednosti. Po njemu, to što je jedinstveno jeste uspešna demonstracija moći zapadnih zemalja da osiguraju secesiju Kosova.

U prilog nezavisnosti Kosova navodilo se da je to jedinstven slučaj zato što je ono više od osam godina bilo pod upravom međunarodne zajednice. Zatim, raspad Jugoslavije čini nemogućim vraćanje autonomije Kosovu koju je uživalo pod okriljem Federacije. Takođe, rezolucija UN 1.244 iz 1999. predviđa pronalaženje rešenja u skladu sa željom naroda na Kosovu.


Takođe, Zapad je odbacio federalnu opciju kao rešenje za Kosovo, za razliku od zalaganja za federalizam kao „interno rešenje” u državama poput Gruzije i Moldavije.

Kopiters ističe da Kosovo jeste po mnogo čemu specifičan, ali da ne može biti jedinstven slučaj. „Intrigantno je saznati zašto EU i dalje govori o ’jedinstvenom slučaju’ a ne o ’izuzetku’. Odgovor je jednostavan, jer se jedinstveni slučajevi ne dovode u vezu s generalnim principima, što nije slučaj sa izuzecima. Izuzeci podležu zakonskoj regulativi”.

Ekspert londonskog Instituta za rat i mir Tom de Val, rekao je još na početku pregovora o statusu Kosova 2006. da pokrajina nije jedinstven slučaj.

„Ishod koji podrazumeva davanje nezavisnosti pod manje striktnim uslovima ličio bi uglavnom na nagrađivanje Kosova za lojalnost Zapadu”.

Osim zločina Miloševićevog režima, kao argument za nezavisnost Kosova navodi se činjenica da je ono devet godina faktički protektorat UN i da ne može više da se vrati u sastav Srbije. Beograd je tokom pregovora doveo to u pitanje, navodeći primer Hongkonga koji je posle jednovekovne britanske uprave vraćen Kini.

Miodrag Jovanović ukazuje da se neviđeno uplitanje međunarodne zajednice, odnosno UN, često koristi kao polazna premisa za zaključak da je, s obzirom da je efektivno upravljanje Srbije nad Kosovom suspendovano u tako dugom periodu, jedini održiv ishod za „spoljnji svet” uvažavanje „nove realnosti” i priznavanje nezavisnosti. „U prvom delu se koriste ’operativne činjenice’ (dotad neviđena uključenost UN), a u drugom ’normativne konsekvence’ (priznavanje ’nove realnosti’ u formi državnosti)”. On navodi da postoji još mnogo primera uključivanja UN u rešavanje sukoba širom sveta. Uz Liban i BiH, Jovanović pominje primer Kipra, gde su trupe UN razmeštene još od 1964. Iako su kiparski Grci odbili 2004. plan generalnog sekretara UN Kofija Anana za rešenje spora, a centralna kiparska vlada nema kontrolu nad severnim delom zemlje, ta „operativna činjenica” nije rezultirala „normativnom konsekvencom”, tačnije međunarodnim priznanjem Turske Republike Severni Kipar.

Postavlja se pitanje da li će nezavisnost Kosova stvoriti presedan za potencijalne separatističke oblasti širom sveta, uključujući i na Zapadu kao što su Katalonija, Baskija, Vels, Škotska, Korzika.

Tomas Mini i Haris Milonas upozorili su u „Los Anđeles tajmsu” da SAD moraju da budu konzistentne u tretiranju slabašnih pokreta koji teže nezavisnosti. „Osim Kosova i Južne Osetije, zašto mi ohrabrujemo nezavisnost južnog Sudana, ali osuđujemo pobunu Kurda u istočnoj Turskoj? Zašto podržavamo Tibet u Kini, ali ignorišemo Baske u Španiji. Kao i svaka velika sila, SAD favorizuje pokrete za samoopredeljenje koji destabilizuju njegove takmace – Rusiju, Kinu, Iran – a protive se (ili ignorišu) ista nastojanja koja bi mogla da uznemire njihove saveznike. To je šifra za realizam u spoljnoj politici. Međutim, to je takođe i Pandorina kutija. Ako se Amerika odluči da ne poštuje princip nacionalnog suvereniteta, ona obeshrabruje ostale svetske sile da se zalažu za to načelo i tako podriva državni suverenitet koji još dominira u svetu”.

Januš Bugajski ističe da raspad Jugoslavije, Sovjetskog Saveza i Čehoslovačke nije podstakao i raspad zapadnoevropskih demokratija. „To znači da stvaranje još jedne nezavisne države na Balkanu neće podstaći secesiju na Zapadu, pre svega zbog demokratskog konteksta i njegove političke istorije... U Kataloniji, za razliku od Kosova, nije bilo masovnih zločina, a njeni predstavnici su integrisani u državnu strukturu Španije. Beograd je izgubio kontrolu nad Kosovom kao rezultat masovne represije. Posledica državne agresije Srbije jeste intervencija NATO i stvaranje međunarodnog protektorata. Dakle, to neće biti presedan, ali će ga eksploatisati ambiciozne ekspanzionističke države i radikalni pokreti koji su njihovi instrumenti”.

Može se reći da su zbivanja u Gruziji podrila poziciju Zapada jer idu u prilog onima koji tvrde da je nezavisnost Kosova podstakla secesionističke pokrete širom sveta, iako su zapadni lideri tvrdili suprotno.

To su već u prvim reakcijama na proglašenje nezavisnosti Kosova nagovestili predstavnici separatističkih regiona, ističući da je Kosovo presedan koristan po njih.

Član nacionalne skupštine Kvebeka Danijel Turp je izjavio: „Priznavanje nezavisnosti Kosova stvorilo je uslove da Otava konačno prizna nezavisnost Kvebeka”.

Laslo Tekeš, jedan od predstavnika Mađara u Rumuniji i član Evropskog parlamenta, ističe da je Kosovo „model za rumunski region Transilvaniju”.
Član palestinskog pregovaračkog tima Jaser Abed Rabo naglašava da, ako SAD i većina članica EU „podržavaju nezavisnost Kosova, zašto se to isto ne bi odnosilo i na Palestinu?”

Mnogi političari su upozorili da će nezavisnost Kosova stvoriti opasan presedan. Tako argentinski ministar inostranih poslova Horhe Taijana smatra da će „priznavanje nezavisnosti Kosova… stvoriti opasan presedan protiv nastojanja države (Argentine) da povrati suverenitet nad Malvinskim ostrvima”.
Indijski ambasador u Srbiji Ajaj Svarup ističe da proglašenje nezavisnosti Kosova „može da stvori opasan presedan za slične slučajeve širom sveta”.

Reakcije u bivšem Sovjetskom Savezu

Može se čak reći da su pažnja i napetosti oko Pridnjestrovlja, Nagorno Karabaha, Južne Osetije i Abhazije, posle višegodišnjeg zatišja po okončanju ratova devedesetih – oživljavali u meri u kojoj se približavala odluka o statusu Kosova. Dok je Zapad tvrdio da je Kosovo jedinstven slučaj i ne može biti presedan za ostale etničke sukobe, u separatističkim regionima u bivšem SSSR tvrdili su: „Ako može Kosovo zašto ne možemo i mi”. Rusija je podržala njihove zahteve.

Već na početku pregovora o statusu Kosova 2006, Moskva je skrenula pažnju da će njegova eventualna nezavisnost imati dalekosežne posledice, pre svega na sukobe u južnom Kavkazu i Pridnjestrovlju. „Ako neko veruje da Kosovu treba dati punu nezavisnost, onda zašto bismo to pravo osporili Abhazima ili Južnoosetima? Ja ne govorim o tome šta će Rusija učiniti. Međutim, znamo da je Turska, na primer, priznala Republiku Severni Kipar. Ja ne želim da kažem da će Rusija odmah priznati Abhaziju i Južnu Osetiju kao nezavisne, suverene države, ali takvi presedani postoje u međunarodnoj praksi”, upozorio je Vladimir Putin.

Rusija se zalagala za ustanovljavanje univerzalnih principa za ostvarivanje prava naroda na samoopredeljenje, upozoravajući da će nezavisnost Kosova stvoriti presedan, dok je Zapad smatrao da je reč o jedinstvenom slučaju. Pomoćnik državnog sekretara Danijel Frid (Daniel Fried) izjavio je 18. oktobra 2006. u Tbilisiju: „Takozvana paralela s Kosovom je istorijski lažna. Kosovo nije presedan za bilo koju drugu situaciju. Ono je jedinstven slučaj”.


Bez obzira na dijametralno suprotne stavove, očekivalo se da će na kraju ipak biti postignut kompromis – ili da Zapad pristane na novo odlaganje rešenja, ili da Rusija prećutno prihvati neku varijantu nezavisnosti Kosova u zamenu za ustupke Vašingtona. No, kako se približavala odluka podele su bile sve dublje, a retorika sve žučnija.

Tri dana uoči proglašenja nezavisnosti Kosova, Putin je optužio Evropsku uniju da koristi duple standarde: „Smatramo da je podrška jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nemoralna i protivpravna. Skoro 40 godina postoji nezavisna Republika Severni Kipar. Zašto je ne priznajete, zar vas, Evropljane, nije sramota da s takvim, dvostrukim standardima, tretirate ista pitanja u raznim delovima sveta”, istakao je Putin odgovarajući na pitanje nemačke novinarke kako će se Rusija poneti u Savetu bezbednosti UN, kad je reč o Kosovu.

Nekoliko dana po proglašenju nezavisnosti Kosova, Putin je to okvalifikovao kao „nemoralni i protivpravni čin”, koji će se „obiti Zapadu o glavu”.
Vašington je ostao pri stavu da je nezavisnost Kosova neminovna. Predsednik SAD Džordž Buš, dva dana posle proglašenja nezavisnosti, označio je to kao dalekosežni korak za region: „Istorija će pokazati da je proglašenje nezavisnosti Kosova bilo opravdano. To je istorijski korak za balkanski region. Ono omogućava da se napravi iskorak u cilju prevazilaženja sukoba iz prošlosti i okrene ka budućnosti u kojoj će prevladavati sloboda, stabilnost i mir”. (obraćanje novinarima u Dar El Salamu, Tanzanija – pre puta u Ruandu – 19. februar 2008).

Nekoliko dana po proglašenju nezavisnosti Kosova, Putin je to okvalifikovao kao „nemoralni i protivpravni čin”, koji će se „obiti Zapadu o glavu”.
Vašington je ostao pri stavu da je nezavisnost Kosova neminovna.

Ističući da je proglašenje nezavisnosti Kosova presedan, Rusija je to doživela kao još jednu potvrdu da Zapad ignoriše njene interese. Zato je javno izražena bojazan Moskve da bi nezavisnost Kosova mogla da ima pogubne posledice po ostale etničke sukobe, zapravo njeno upozorenje da bi to moglo da ohrabri separatističke regione u bivšem Sovjetskom Savezu kako bi uspostavila kontratežu sa Zapadom. To se ubrzo i pokazalo ukidanjem sankcija Abhaziji i Južnoj Osetiji, uspostavljanjem specijalnih veza s tim oblastima i slanjem dodatnih trupa, što je u avgustu rezultiralo ratom i odlukom Moskve da prizna njihovu nezavisnost.

Neposredno po proglašenju nezavisnosti Kosova, a i kasnije, zapadne zemlje i Rusija imali su potpuno oprečne stavove o gotovo svim pitanjima, u tom kontekstu i kako će nezavisnost Kosova uticati na „zamrznute sukobe”.

Rusko priznavanje Južne Osetije i Abhazije

Bez obzira na nezadovoljstvo Rusije proglašenjem nezavisnosti Kosova, planovima za uključenje Gruzije i Ukrajine u NATO, namere SAD da grade antiraketni štit – Zapad je procenjivao da Rusija neće ići „tako daleko” i priznati nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. Zapad je kalkulisao da bi se na taj način Kremlj odrekao veoma efikasne poluge za pritisak na Gruziju kad god mu je u interesu i za ustupke Zapada u drugim pitanjima. Takođe, priznanjem ove dve oblasti Rusija bi rizikovala stvaranje presedana, odnosno ohrabrila separatističke regije na svojoj teritoriji, pre svega na Severnom Kavkazu. Međutim, Rusija je očito rešila da ide do kraja, bez obzira na rizike. Već tokom kratkotrajnog rata Kremlj je nagovestio da Gruzija može da zaboravi da će ikad povratiti kontrolu nad tim oblastima. Putin je izjavio 9. avgusta 2008. da gruzijski napad „ima elemente genocida nad osetijskim narodom” i da je Tbilisi u suštini izgubio pravo da vlada tom oblašću.

Dmitrij Medvedev i ruska vojska

Nekoliko dana kasnije, Dmitrij Medvedev je rekao da Abhazi i Oseti „ne veruju nikome osim ruskim trupama... Mi smo jedini garanti stabilnosti regiona”.
Napokon, 26. avgusta, ruski predsednik Medvedev doneo je odluku o priznanju. On je naglasio da to nije bio lako učinjeni korak, ili bez potpunog razmatranja posledica: „Međutim sve to je trebalo da bude izvagano u skladu s trezvenim razumevanjem situacije – istorije abhaškog i osetijskog naroda, njihove slobodno izražene želje za nezavisnošću, tragičnih događaja u proteklih nekoliko sedmica i međunarodnih presedana za takav potez”.

Medvedev je optužio Gruziju da je ukinula autonomiju Abhazije i Južne Osetije, zatim Zapad što je odmah priznao „ilegalno” proglašenu nezavisnost Kosova: „Mi smo stalno isticali da će biti nemoguće, posle svega, reći Abhazima i Osetima (i desetinama drugih etničkih grupa širom sveta) da ono što je dobro za kosovske Albance nije dobro i za njih. U međunarodnim odnosima, ne možete imati jedno pravilo za neke a drugo za preostale. Uviđajući zabrinjavajuće znake, mi smo uporno pokušavali da ubedimo Gruzine da potpišu sa Osetima i Abhazima sporazum o neupotrebi sile. Gospodin Sakašvili je to odbio. Mi smo u noći između 7. i 8. avgusta shvatili i zašto. Samo je umno bolestan mogao da se upusti u takvu kocku. Da li je verovao da će Rusija stajati pasivno po strani kada je započeo sveopšti napad na grad Cinvali koji je spavao, ubijajući hiljade mirnih civila, većinu od njih ruskih građana? Da li je verovao da će Rusija pasivno posmatrati kako njegove ’mirovne’ snage pucaju na ruske drugove s kojima bi trebalo da sprečavaju nevolje u Južnoj Osetiji? Rusija nije imala drugu opciju nego da suzbije napad kako bi spasila živote. To nije bio rat po našem izboru. Mi nemamo pretenzija na gruzijsku teritoriju. Naše trupe su ušle u Gruziju da bi uništile baze iz kojih je otpočeo napad i onda su je napustile. Mi smo uspostavili mir, ali nismo mogli da umirimo strah i aspiracije južnoosetijskog i abhaškog naroda – ne kada je gospodin Sakašvili nastavio (uz saučesništvo i ohrabrenje SAD i još nekih članica NATO) da govori o naoružavanju svojih snaga i preuzimanja kontrole nad ’gruzijskom teritorijom’. Predsednici dve republike apelovali su na Moskvu da prizna njihovu nezavisnost”.

Zapad je žestoko osudio postupak Moskve, ističući da je reč o „flagrantnom” kršenju svih normi međunarodnog prava.

Zapad je žestoko osudio postupak Moskve, ističući da je reč o „flagrantnom” kršenju svih normi međunarodnog prava. „Najviše zaprepašćuje što to dolazi od stalne članice Saveta bezbednosti”, rekla je američka državna sekretarka Kondolisa Rajs. „S obzirom da su Sjedinjene Države stalni član Saveta bezbednosti, to (akt o priznavanju nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije) će biti ništavno čim stigne u Savet bezbednosti i, stoga, u skladu sa ostalim rezolucijama koje su i dalje važeće, Abhazija i Južna Osetija su u okviru međunarodno priznatih granica Gruzije, i tako će i ostati”.

I tradicionalno uzdržanija Nemačka kritikovala je potez Rusije. Kancelarka Angela Merkel izjavila je: „Činjenica da su juče ruska Duma i danas ruski predsednik priznali Abhaziju i Južnu Osetiju – nije u skladu s mojim, mislim i našim zajedničkim, razumevanjem principa teritorijalnog integriteta i fundamentalnih međunarodnih prava nacija i stoga je potpuno neprihvatljivo”.

Tbilisi je kao odgovor na potez Rusije, saopštio 30. avgusta da se povlači iz mirovnog sporazuma sa Abhazijom potpisanim u maju 1994. pod pokroviteljstvom UN. Istovremeno, 2. septembra gruzijske vlasti su donele odluku da se povuku iz zajedničke kontrolne komisije. Reč je o pregovaračkom okviru ustanovljenom 1992. radi rešavanja sukoba u Južnoj Osetiji. Gruzini smatraju da je to kruna ponašanja Rusije prema njima kroz istoriju. Oni tvrde da je teritorija današnje Južne Osetije odvajkada njihova, ali da su je Sovjeti poklonili Osetima zbog njihovog učešća u slamanju gruzijske pobune dvadesetih godina.

Očito je da je mnoge iznenadio potez Moskve. Profesor Univerziteta Džordžtaun Čarls Kapčan priznaje da je i sam bio zatečen: „Mislim da su američki zvaničnici i analitičari – i sebe bih stavio u isti čamac – potcenili opseg ruske reakcije na secesiju Kosova od Srbije. Rusi su tada govorili da mogu da veoma dobro uzvrate izazivanjem teškoća u Abhaziji i Južnoj Osetiji i smatram da je mnogo ljudi tada govorilo: ’Pa, to će uglavnom da bude retorika’. U stvari, oni su otišli i dalje i učinili to”.

Građani separatističkih regija, Gruzije i Rusije reagovali su u skladu sa stavovima svojih rukovodstava.

Zamenik direktora Instituta Zajednice nezavisnih država Vladimir Žarikin ukazao je da Rusija pravi analogiju s Tajvanom kome SAD garantuju bezbednost. Rusija isto želi za Abhaziju i Južnu Osetiju.

Dakle, Medvedev je naveo nekoliko međunarodnih ugovora, uključujući Povelju UN i Helsinški finalni akt iz 1975, kao opravdanje za priznavanje Južne Osetije i Abhazije. U aktu iz Helsinkija se ističe i to da države imaju pravo da potpišu „bilateralne ili multilateralne ugovore, uključujući pravo da budu potpisnice ugovora o savezima”.

No, taj dokument sadrži i odredbu koja podrazumeva uzdržavanje od „bilo kakve intervencije... u domaće ili spoljne poslove koji spadaju u unutrašnje nadležnosti druge države, kao i od subverzivnih ili drugih aktivnosti usmerenih na nasilno zbacivanje (drugog) režima”, što je Rusija očito prekršila.
I Rusija je prihvatila princip „korektivnog samoopredeljenja” (remedial self-determination) u priznavanju Južne Osetije i Abhazije, navodeći gruzijsku intervenciju kao razlog. Ali, to je po nju rizično jer ima problem Čečenije. Pre toga Rusija se protivila primeni ovog principa na Kosovu. U međuvremenu, Moskva je najpre isticala princip reprezentacije jer je Južnoj Osetji i Abhaziji potrebna vlada koja će izražavati volju naroda, a Sakašvilijev režim ne ispunjava standarde međunarodne zajednice. Rusija je, međutim, sprečila Južnu Osetiju i Abhaziju da se uključe u politički sistem Gruzije koja je nudila široku autonomiju tim regionima.

Iako je Rusija priznala Južnu Osetiju i Abhaziju kao nezavisne države, prema Hoseu Injasiju Toreblanki više je reč o aneksiji nego o nezavisnosti: „Predsednik Medvedev je započeo vojnu intervenciju u Gruziji pod okriljem doktrine ’odgovornost da se zaštiti’ koju promovišu UN. No, on je ubrzo odustao od tog izgovora kad je shvatio, da, pre svega, to može da se pokaže kontraproduktivnim za njegovu sopstvenu situaciju u Čečeniji i Ingušetiji i, drugo, da to podrazumeva njegovo prihvatanje nadležnosti i prisustvo UN u enklavama... Veoma je važno da Moskva uopšte nije razmotrila da zatraži usvajanje rezolucije UN slične 1.244, kojom je Kosovo stavljeno pod međunarodno tutorstvo i započeo pregovarački proces o njegovom ’finalnom statusu’”.

Povodom priznanja nezavisnosti Južne Osetije, postavlja se i pitanje održivosti s obzirom da ima samo oko 70.000 stanovnika. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov uzvratio je na to da „postoji najmanje pet članica UN koje imaju manje stanovnika od Južne Osetije. Mislim da najmanja članica UN ima oko 9.000 stanovnika”.

Moskva je uspela da izdejstvuje da Južnu Osetiju i Abhaziju osim Nikaragve priznaju još samo Hamas, Hezbolah i moldavske oblasti Pridnjestrovlje i Gagauzija.

Protivrečna pozicija Rusije

Postavlja se pitanje zašto se Kremlj odlučio na takav potez i da li će tako nastaviti, s obzirom da je van granica Rusije ostalo skoro 30 miliona Rusa koji su značajne političke grupe u Ukrajini, Kazahstanu, baltičkim zemljama? Zašto je Rusija priznala ove dve oblasti ako je znala da skoro niko u svetu neće slediti njen potez i da će to izazvati podozrenje čak i saveznika kao što su Kina i zemlje centralne Azije? Tome treba dodati rizik da to ohrabri separatističke oblasti u samoj Rusiji, pre svega Čečeniju i još nekoliko nemirnih oblasti na severnom Kavkazu.

Salome Zurabašvili, šef gruzijske diplomatije od 2004. do 2005, smatra da je Moskva delovala sračunato: „Bombardujući Gruziju (kao što je NATO bombardovao Srbiju 1999.) i formalno priznajući Abhaziju i Južnu Osetiju (kao što je Zapad priznao Kosovo), Rusija je težila da povuče liniju ispod ova dva ’presedana’ kako bi pridobila sve zemlje da prihvate da ova dva simetrična izuzetka ne bi smela da se više bilo gde ponove”.

Grad Gori nakon što je bombardovan od strane Rusije, avgust 2008.


Problem je, međutim, u tome što rusko priznavanje Južne Osetije i Abhazije, u okolnostima u kojima nisu ispunjeni mnogi međunarodni standardi, može da izazove nove napetosti i još više ohrabri separatiste širom sveta. Očigledno se u nastojanju da spreči širenje uticaja Zapada ka njenim granicama potezima kao što su širenje NATO-a i namera gradnje antiraketnog štita – Rusija odlučila na ovaj krajnji korak kako bi predočila Vašingtonu i Briselu na šta je sve spremna.

Međutim, pozicija Rusije nije konzistenta jer i dalje smatra da nezavisnost Kosova nije legalna, a istovremeno je priznala Južnu Osetiju i Abhaziju. Rasprostranjeno je mišljenje da je Putinovo priznanje Južne Osetije i Abhazije odgovor na priznanje nezavisnosti Kosova. Međutim, kako kaže Džon O’Saliven, izvršni direktor Radija Slobodna Evropa, pošto je Rusija pomagala secesioniste 16 godina, to ruski odgovor čini jedinstvenim događajem u istoriji: „prvi slučaj da je posledica prethodila svom uzroku”.

Džejms Robin iz Američkog Saveta za spoljnu politiku ističe da je tokom rata za Kosovo Rusija bila odlučni branilac principa suvereniteta Srbije protiv prava na samoopredeljenje ’Kosovara’, ali „kad je reč o Gruziji, Rusija je odjedanput postala zaštitnik ’ugnjetenih naroda’”.

Mada tvrdi da je glavni branilac međunarodne legalnosti, naglašavajući ulogu UN, Zapad ističe da Rusija sama krši principe svetske organizacije jer ne dozvoljava razmeštanje njenih misija u Moldaviji i Južnoj Osetiji, a u Abhaziji je misiji UN uskračen mandat sredinom 2009. Štaviše, Rusija krši povelju UN stacioniranjem trupa u neutralnim i nezavisnim državama bez odobrenja njihovih vlada, na primer u moldavskoj separatističkoj regiji Pridnjestrovlje.
U svakom slučaju, rusko priznanje Južne Osetije i Abhazije neće mnogo promeniti na terenu. Ona je već imala potpunu kontrolu nad ovim oblastima. Samo nekoliko zemalja će možda još priznati J. Osetiju i Abhaziju. Istovremeno, Rusija je koristila nedefinisan status separatističkih regiona kao adut u pritiscima, pre svega na Gruziju. Sada je taj adut „unovčila” a postavlja se pitanje da li ga je dobro „naplatila”, odnosno šta je time dobila. Bez obzira na sporove sa Zapadom, Rusija je pre invazije u Gruziji smatrana partnerom u rešavanju međunarodnih problema. Posle okupacije, ona sama postala je međunarodni problem.

Paralela Kosovo – Južna Osetija i Abhazija

Prema međunarodnom pravu, odvajanje neke teritorije je moguće samo saglasnošću svih strana ili ukoliko to odobri Savet bezbednosti. U vreme raspada bivšeg Sovjetskog Saveza i Jugoslavije bilo je utvđeno da federalne jedinice (republike), koje su posedovale deo suvereniteta, imaju pravo da se otcepe i formiraju nezavisne države. To se nije odnosilo na autonomne pokrajine, oblasti, regije. Protivnici nezavisnosti Kosova potenciraju da je ono, kao autonomna pokrajina, bilo deo Srbije. S druge strane, pobornici otcepljenja ukazuju da je Kosovo istovremeno bilo zastupljeno i u Federaciji.

Pol Vilijams tumači da je Kosovo po Ustavu iz 1974. dobilo faktički ista prava i odgovornosti kao i republike, što prema njemu znači i podrazumevano pravo na secesiju. Vilijams ističe da je ono imalo sopstveni identitet, definisanu teritoriju, predstavnike u svim institucijama jugoslovenske federacije: „Zbog toga, potezi Srbije u cilju lišavanja Kosova njegove autonomije, od 1989. nadalje, bili su jasno u suprotnosti s postojećim Ustavom Jugoslavije, njenim zakonima i prihvaćenom međunarodnom praksom”.

Južna Osetija nije imala takvo pravo u vreme Sovjetskog Saveza. Prema članu 72. Ustava iz 1977, jedino je 15 republika imalo pravo na secesiju. Doduše, sovjetski zakon o secesiji iz 1990. predviđao je i da autonomni entiteti u okviru republika, kasnije samostalnih država, imaju pravo da ostanu u sastavu SSSR, koji se ubrzo raspao. U Južnoj Osetiji i Abhaziji, kao osnov za otcepljenje od Gruzije, navode pravo po tom zakonu da ostanu u međunarodno priznatoj pravnoj naslednici Sovjetskog Saveza – Rusiji.

Slično je i u slučaju Kosova. Na Zapadu tvrde da bi posle raspada Jugoslavije eventualna reintegracija Kosova značila da se ono vraća u Srbiju bez šireg federalnog okvira koji bi „ublažio” vlast Beograda. Preciznije, bilo bi nemoguće da se Kosovo vrati u prethodni autonomni status koji podrazumeva i direktnu zastupljenost u Federaciji.

Pozivajući se na kriterijume Konvencije iz Montevidea, Pol Vilijams smatra da Kosovo, njegovo stalno stanovništvo, demokratski izabrana vlada i diplomatsko predstavljanje u inostranstvu, veoma lako ispunjava ove zahteve.

Izraelski profesor međunarodnog prava Tal Beker precizira da je jedan od kriterijuma da vlada ima efektivnu i nezavisnu kontrolu nad stalnim stanovništvom. Iako je pre proglašenja nezavisnosti Vlada Kosova izabrana na demokratskim izborima, njene nadležnosti bile su ograničene rezolucijom 1.244 prema kojoj su ključna ovlašćenja iz domena državne suverenosti u rukama UNMIK-a. U tom smislu, može se reći da Vlada Kosova nema punu kontrolu nad teritorijom, budući da ni tada, a ni posle proglašenja nezavisnosti, kosovske institucije nemaju efektivnu vlast nad severnim delom Kosova koji kontrolišu lokalni Srbi uz pomoć Beograda.

S druge strane, prema pojedinim zapadnim tumačenjima, Južna Osetija ima definisanu teritoriju u okviru Gruzije, ali je njeno stanovništo u velikoj meri u pokretu i zbog toga se ne može smatrati stalnim. Takođe, njena vlada je u suštini ruska marionetska, što dovodi u pitanje da li bi na demokratskim izborima stanovništvo podržalo nezavisnost. Prema mišljenju Vilijamsa, Vlada Južne Osetije je u međunarodnoj izolaciji i nema diplomatske odnose ni s jednom zemljom osim Rusijom.

Vilijamsovi argumenti su nesporni, osim teze da na demokratskim izborima stanovništo Južne Osetije ne bi podržalo nezavisnost. Na referendumu 2006, kao i na prethodnom devedesetih godina, ogromna većina građana izjasnila se za nezavisnost. To izjašnjavanje, naravno, nije bilo demokratsko, ali pitanje je da li bi ishod bio drugačiji i da su građani Južne Osetije imali mogućnost da u potpuno drugačijem ambijentu iskažu stav. Uostalom, na stav njenog stanovništva utiče i odnos vlasti u Tbilisiju. Činjenica je i da, bez obzira na deklarativnu ponudu autonomije, Gruzija nije u praksi pokušala da merama poverenja uveri građane Južne Osetije da bi za njih bilo bolje da ostanu u njenom sastavu nego da budu ruska marioneta. Demokratija svakako može, ako ništa drugo, da stvori povoljniji ambijent za rešavanje etničkih sukoba. No, pokazalo se nebrojeno puta da čak i u mnogo demokratskijim društvima, kad se razgrne taj prvi sloj, odnosno privid demokratske kulture, da je ispod njega duboko ukorenjen koloplet etničkih, rasnih i drugih predrasuda.
To pokazuje i neka vrsta prikrivene ksenofobije u zemljama Evropske unije i SAD prema imigrantima. Odmah posle terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. postojalo je podozrenje prema svim muslimanima na Zapadu, kao potencijalnim simpatizerima, pa i saradnicima Al Kaide. Ksenofobija je vidljiva i u vremenima ekonomske krize, kad „starosedeoci” smatraju da „došljaci” prvi moraju da ostanu bez posla. Mada su takve reakcije iz ugla ličnog interesa razumljive, one u suštini narušavaju osnovno demokratsko načelo da su građani jednaki, uvodeći princip „mi” i „oni”.

Kad je reč o Južnoj Osetiji, sigurno je da bi demokratizacija te oblasti, i Gruzije, pomogla rešavanju problema, ali verovatno ne bi uticala na odustajanje od zahteva za osamostaljenje i ujedinjenje sa sunarodnicima u Severnoj Osetiji, imajući u vidu negativna sećanja na nacionalističku mobilizaciju u Gruziji i ukidanje njene autonomije.

Pol Vilijams naglašava da Južna Osetija nije ispunila kriterijume Evropske zajednice iz 1991. Naprotiv, preduzela je akcije potpuno suprotne njihovom duhu, počev od nasilnog uzimanja teritorije do evidentnog oslanjanja na vojnu, ekonomsku i političku podršku treće strane, Rusije. U sličnim situacijama, kao što je slučaj Severnog Kipra, Savet bezbednosti i Generalna skupština UN pozvali su članice da ne priznaju takve entitete.

a) U gruzijskim enklavama ruske snage su delovale kao zainteresovana strana, a ne kao neutralni zaštitnik mira. Doduše, iako su međunarodne snage došle sa zadatkom da očuvaju mir na Kosovu i sprečile su još veća stradanja Srba tokom nasilja albanskih ekstremista 17. marta 2004, činjenica je da se za njihovog mandata odselila većina Srba i desilo mnoštvo incidenata, pa i terorističkih napada, uključujući i ubistva i skrnavljenja istorijskih i spromenika kultura a da skoro ni jedan počinilac nije otkriven. Srbija je za vreme Slobodana Miloševića dugo vršila represiju nad kosovskih Albancima, a pre toga vodila ratove na prostoru bivše Jugoslavije. Gruzini su, pak, najveće žrtve etničkog čišćenja u Abhaziji devedesetih godina, kao i tokom rata u avgustu 2008. Kosovo bi, dakle, moglo da bude presedan, na primer, za Abhaziju, da je srpska manjina proterala albansku većinu s Kosova i zadržala kontrolu nad njim, poput abhaške manjine proterivanjem skoro 250.000 većinskih Gruzina. U tom smislu, Zejno Baran sa američkog Instituta Hadson tvrdi da je zahvalnije poređenje Abhazije s pozicijom Srba u Bosni i Hercegovini. „I jedni i drugi teže nezavisnosti nakon brutalne kampanje etničkog čišćenja koju su podržali mnogo veći susedi obe grupacije (Rusija, odnosno Srbija). Kako su dva glavna principa međunarodnog prava zagarantovani međunarodnim dokumentima, kao što je Finalni akt iz Helsinkija (1975) – očuvanje teritorijalnog integriteta (član 4) i pravo na samoopredeljenje (član 5) – često u sukobu, onda se mora gledati i na druge kriterijume kao što su regionalna stabilnost i humanitarne potrebe”.

U polemici s Baran, Tomas de Val je istakao da je Tbilisi počeo da gubi Abhaziju ne na kraju rata 1993, već 14. avgusta 1992, kad je gruzijski ministar odbrane Tengiz Kitovani ušao s trupama u Suhumi, koje su pljačkale i palile. Na početku su Abhazi bili etnički počišćeni napuštajući severni deo teritorije.
Prema mišljenju Abhaza, a njihov stav dele i ostale negruzijske nacije u Abhaziji, bila je to kulminacija gruzijskog ksenofobičnog nacionalizma koji se protezao kroz skoro čitav 20. vek. Visoki status koji je imala Abhazija u Sovjetskom Savezu ukinut je i Staljin i Berija su 1931. započeli „gruzijaciju” Abhazije kojom je menjana demografska slika i uništavana abhaška kultura. Onda je nacionalizam Zvijada Gamsahurdije od 1989. do 1991. počeo da izaziva strahovanja svih negruzijskih naroda, pre svega Abhaza. To je bio uvod u napad Kitovanija na Suhumi i stradanje mnogih Abhaza i uništenje njihovih institucija. Obrt sa užasnim posledicama, odnosno proterivanje Gruzina usledilo je godinu dana kasnije.

„Ovde ne bi trebalo da postoji ’hijerarhija u stradanjima’: ovi etnoteritorijalni sukobi su užasni za svakoga i svi znamo kako brzo žrtva postaje ugnjetač i obrnuto (na Kosovu takođe)”, smatra de Val. On se slaže s preovlađujućim mišljenjem da je razlika između Kosova i Abhazije i u tome što su Albanci odavno većinsko stanovništvo, dok su Abhazi pre rata činili samo 17 procenata a Gruzini više od 45 odsto. Takođe, Kosovo je potencijalno održivija država sa oko dva miliona stanovnika, dok u Abzajiji ima samo 250.000, a u Južnoj Osetiji još manje – oko 70.000.

Za razliku od Miloševića, Mikhal Sakašvili je demokratski izabrani predsednik i opozicija već traži njegovu odgovornost, uključujući i za prenagljenu odluku da izvrši invaziju Južne Osetije 7.avgusta. Doduše, njegov nasilni obračun sa demonstrantima u novembru 2007. kao i pritisak na medije, bacaju senku na njegov demokratski imidž. Takođe, osim izgradnje demokratskog društva, Sakašvilijev projekat da „uspostavi teritorijalni integritet Gruzije do 2009” izazvao je strahovanja ne samo Abhaza i Oseta, već i ostalih manjina. Bivši ministar odbrane Irakli Okruašvili „dolio je ulje na vatru” izjavom da želi da „sačeka novu, 2007. godinu u Cinvaliju”. To je zvučalo kao objava rata. Takođe, Sakašvili je morao da zna da težnjom da Gruzija postane članica NATO-a, automatski otuđuje Abhaziju i Južnu Osetiju, i, istovremeno, priziva rusku intervenciju.

b) Prema nekim mišljenjima, Južna Osetija i Abhazija imaju više zajedničkog s Turskom Republikom Severni Kipar, koju je priznala jedino Turska, dok slučaj Kosovo podseća na Bangladeš, koji se odvojio od Pakistana 1971, posle žestokih sukoba i masakra.

c) Motivi obelodanjuju još jasniju razliku između Kosova i gruzijskih separatističkih regija. Londonski „Ekonomist” piše da devedesetih godina Amerikanci i Evropljani nisu gledali rado na svoju uključenost u zbivanja na Balkanu. „Posle Miloševićevog povlačenja s Kosova 1999, ključna uloga UN i NATO snaga bila je da zaštite srpsku manjinu i njena verska zdanja. Zapadne sile su posvetile godine pregovorima o budućnosti Kosova, koji su rezultirali planom izaslanika UN Martija Ahtisarija, bivšeg finskog predsednika. Tek kad su pregovori propali, u velikoj meri i zbog nepopustljivosti Rusije, proglašenje nezavisnosti Kosova postalo je neizbežno. Za razliku od toga, Rusija je otvoreno sledila svoje interese na Kavkazu. Učinila je sve da isprovocira Sakašvilija da uđe u rat. Njene ’mirovne snage’ nisu ni pokušavale da zaštite manjine u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Nije čak pokušavala ni da promoviše ozbiljne pregovore o budućnosti tih teritorija. Umesto toga, oni (gruzijski separatistički regioni – D.Š.) su jačali veze s Moskvom, proširivali vojne kapacitete i njihovi stanovnici dobijali ruske pasoše, što je očita smicalica koja je trebalo da opravda kasniju navodnu nužnost Moskve da ’zaštiti’ svoje, ruske građane”, zaključuje „Ekonomist”.

d) Osim ovog argumenta, u prilog nezavisnosti Kosova navodi se i činjenica da je ono devet godina bilo pod upravom Ujedinjenih nacija sa čime se složila i Rusija, koja je poslala i jedinice kao deo međunarodnih mirovnih snaga na Kosovu. S druge strane, Rusija ne samo da ne dozvoljava raspoređivanje međunarodnih snaga sa Zapada i drugih zemalja u Južnu Osetiju i Abhaziju, već sprečava i posmatrače EU i OEBS-a da uđu na teritoriju te dve separatističke oblasti. Odbijajući da internacionalizuje ovaj slučaj, Rusija je samo dve sedmice po završetku rata priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije a da tome nisu prethodili bilo kakvi pregovori. Pritom, predratno većinsko gruzijsko stanovništvo u Abhaziji, koje je u međuvremenu proterano, nije ni imalo priliku da se izjasni.

Srbija u nezavidnoj situaciji

Srbija je oduvek računala na podršku Rusije i zbog njenog prava veta, zahvaljujući čemu proglašenje nezavisnosti Kosova nije verifikovano u Savetu bezbednosti. To je omogućilo Beogradu da uz podršku Generalne skupštine Ujedinjenih nacija pokrene proces pred Međunarodnim sudom pravde koji bi trebalo da utvrdi da li je proglašenje nezavisnosti Kosova nelegalan akt. Odlukom Rusije da prizna nezavisnost Južne Osetije i Abhazije, Srbija je dovedena u delikatnu situaciju. Rusija tvrdi da je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova i njeno priznavanje od većine zapadnih zemalja, direktno kršenje normi međunarodnog prava o očuvanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta država. Takav stav je u osnovi imao težinu, jer je bez obzira na svu specifičnost kosovskog slučaja, proglašenje njegove nezavisnosti ipak bilo diskutabilno sa stanovišta međunarodnog prava. Međutim, Rusija je samo nekoliko meseci kasnije uradila isto što je do tada kritikovala. Štaviše, kao što je već pomenuto samo tri nedelje od početka rata priznala je nezavisnost Južne Osetije i Abhazije, a da je pri tom odbila internacionalizaciju slučaja, razmeštanje međunarodnih posmatrača na teritoriji separatističkih oblasti. Na taj način njeni argumenti u protivljenju nezavisnosti Kosova izgubili su kredibilitet, jer se pokazalo da su u pitanju politički i geostrateški interesi – kad je reč o Južnoj Osetiji i Abhaziji, da zaštiti sferu uticaja od širenja zapadne alijanse. U slučaju Kosova, ono je korišćeno u odmeravanju Rusije sa Zapadom u međunarodnoj areni. Da je reč o interesnom a ne principijelnom pristupu Moskve, potvrđuje i to da je ona nastavila da se protivi nezavisnosti Kosova, ističući da je to drugačiji slučaj nego gruzijske separatističke regije.

Žena sa fotografijom Vladimira Putina na jednom od protesta protiv proglašenja nezavisnosti Kosova


Srbija se tih dana našla u delikatnoj situaciji. S jedne strane, trebalo je na neki način da iskaže podršku Rusiji od čije pomoći zavisi, a s druge, time bi sebi izbila iz ruku ključne argumente u protivljenju nezavisnosti Kosova. Vlasti u Beogradu bile su uzdržane, što je u tom momentu bilo najracionalnije.
Međutim, začuđujuća je reakcija opozicije, uključujući i bivšeg premijera Srbije Vojislava Koštunice, koji inače slovi kao dobar pravnik. Naime, on je izjavio da je rusko priznanje Južne Osetije i Abhazije „odgovarajuća reakcija” na potez predsednika Gruzije Mihala Sakašvilija.„Istupajući poslednji put u Savetu bezbednosti UN, pred proglašenje nezavisnosti Kosova, upozorio sam da prekrajanjem granica Srbije počinje potpuno nova epoha u međunarodnim odnosima, vezana za reviziju mnogih granica i rast nestabilnosti… Potpuno je očigledno da najveći deo odgovornosti za kršenje međunarodnog pravnog poretka leži na SAD, koje su osigurale jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova”, rekao je Koštunica, naglašavajući da su SAD „nasilnom politikom” podržale težnje Sakašvilija da vojnim putem reši komplikovane i dugoročne probleme u odnosima sa Južnom Osetijom i Abhazijom.

Oba slučaja, jednostrano proglašenje i potom priznavanje nezavisnosti Kosova, pa nekoliko meseci kasnije vojna intervencija Rusije i njeno priznavanje Južne Osetije i Abhazije, nalažu hitno utvrđivanje pravila na međunarodnom planu, kako se ne bi desio neki novi slučaj s možda još pogubnijim posledicama.


U to vreme generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić otišao je korak dalje, izjavivši da Srbija treba da prizna nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. „Mi možemo da priznamo Južnu Osetiju i Abhaziju, a kada Amerika i EU povuku priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, povući ćemo i mi. Onog trenutka kada to budu uradili i mi možemo da se drugačije ponašamo…Oni (zapadne zemlje) su insistirali na tome da ne treba da se poštuje međunarodni poredak zasnovan na povelji UN i danas je najveće licemerje kada zapadne sile govore kako treba da se poštuje teritorijalni integritet Gruzije, a ne poštuju integritet Srbije”. Dakle, Koštunica i radikali i dalje kritikuju jednostrano ponašanje SAD i zapadnih zemalja oko Kosova, a potez Rusije koja je to isto učinila smatraju legitimnim. Ako je Zapad zaista napravio grešku oko Kosova, onda to ne može da bude opravdanje za isti postupak Rusije. Time se uvodi opasan princip u politiku i pravo – milo za drago (tit for tat). Takođe, Koštunica govori u negativnom kontekstu o vojnom pokušaju Sakašvilija da reši komplikovane probleme u Južnoj Osetiji. Svi su to osudili, uključujući i Zapad. Međutim, ovde se postavlja pitanje, šta je to Sakašvili učinio drugačije u odnosu na srpske snage do, pa i za vreme NATO intervencije? Na kraju, pozivanje srpskih radikala da i Beograd prizna Južnu Osetiju i Abhaziju je ne samo neprincipijelno nego i kratkovido. Da je to Srbija uradila, sa kojim moralnim pravom bi mogla da brani svoju poziciju protivljenja nezavisnosti Kosova za koju se zalaže oko 2 miliona Albanaca ili 90 stanovništva ove regije – ako bi podržala nezavisnost Južne Osetije koja je sa 70 hiljada stanovnika manja od srednje opštine u Srbiji, ili Abhazije, koja je proterala skoro 50 odsto svog stanovništva (Gruzine)? Zbog ovih i sličnih kratkovidih politika, Srbija je i došla u takvu situaciju da veoma teško može da zadrži Kosovo u svom sastavu. Na sreću, aktuelne vlasti su uvidele rizike koji proizilaze iz takve situacije i ostale su uzdržane, kao što uostalom ni Gruzija, bez obzira što računa na američku i pomoć Zapada u celini, nije priznala Kosovo.

Oba slučaja, jednostrano proglašenje i potom priznavanje nezavisnosti Kosova, pa nekoliko meseci kasnije vojna intervencija Rusije i njeno priznavanje Južne Osetije i Abhazije, nalažu hitno utvrđivanje pravila na međunarodnom planu, kako se ne bi desio neki novi slučaj s možda još pogubnijim posledicama.

Granice prava na samoopredeljenje

Moralna pitanja, odnosno uslovi primene prava na otcepljenje, definicija „sopstva” (self) i debata da li će državni suverenitet ostati okosnica međunarodnog poretka – ključne su dileme kojima se bave stručnjaci za pitanja secesije.

Postavlja se pitanje da li federalizam, demokratija i poštovanje manjinskih prava mogu da omoguće ravnotežu između prava na samoopredeljenje i očuvanja teritorijalnog integriteta.

Bruno Kopiters smatra da se mora razmotriti mogućnost reformi u državi od koje pojedini delovi žele da se otcepe, pre nego što se primeni princip „krajnje nužde”.

Postoje dve struje: „pravo izbora” (choice approach) i načelo poštovanja „pravedne stvari” (just cause).

Prva struja polazi od univerzalne vrednosti prava na samoopredeljenje i smatra da pod određenim uslovima svaka grupa ima prava da teži stvaranju posebnog političkog identiteta, uključujući nezavisnost. Pobornici ove škole poput Sjaokun Song, polaze a priori od toga da je pravo na samoopredeljenje, koje podrazumeva slobodan izbor pojedinaca koji čine nacionalnu zajednicu, ukorenjeno u liberalnoj tradiciji. Princip samoopredeljenja i njegova primena na konkretne slučajeve proizilaze iz prirode same političke slobode i ne može se svoditi a posteriori na konkretne uslove iz istorije neke nacije. To znači da formalni uslovi moraju biti ispunjeni pre primene prava na jednostrano otcepljenje. To podrazumeva da etnička grupa koja se otcepljuje mora da bude privržena demokratskim vrednostima, poštovanju manjinskih prava, da ima građanski pristup u gradnji državne i nacionalne infrastrukture; takođe da ne postoji bolja alternativa kao što je davanje većih federalnih prava. Ovi formalni uslovi moraju da budu ispunjeni pre nego što se određena teritorija otcepi.
Predstavnici struje „pravedna stvar” ukazuju na konfliktnu prirodu principa samoopredeljenja, naročito problematično značenje „self” i zalažu se za a posteriori pristup. Alen Bjukenen (Allen Buchanan), najpoznatiji predstavnik ove struje, ukazuje na remetilačku prirodu secesionističkih kriza i negativne posledice po individue i manjine. Mada dele liberalni pristup predstavnika prve struje, oni odbacuju primenu apsolutnog prava na samoopredeljenje i filozofiju „izbora” kao polaznu osnovu za formulisanje stava o otcepljenju. Oni smatraju da se odluka može doneti tek posle proučavanja iskustva zajedničkog života u konkretnoj državi. U tom procenjivanju treba primeniti više kriterijuma. Prema ovom viđenju, secesija je opravdana u situacijama flagrantne nepravde – počev od diskriminatorske politike u ekonomskim i društvenim pitanjima do genocida. Pravo vlade da se suprotstavi secesionističkom pokretu i brani pravo očuvanja teritorijalnog integriteta mora da se razmotri u skladu sa istim kriterijumima.
Dakle, u slučaju Kosova primenjen je princip „pravedna stvar”, što implicira da otcepljenje opravdavaju masovna kršenja ljudskih prava, odnosno da jedino nezavisnost garantuje da se takva nepravda neće ponoviti. S pravnog stanovišta, jednostavnije je da se učini legitimnom secesija koristeći kriterijume „pravedna stvar” (just cause), gde se jednostrano otcepljenje legitimiše slobodnim opredeljenjem stanovništva.

Teško je postići konsenzus o prihvatanju federalnog modela zasnovanom na pristupu „pravedna stvar” zbog nepostojanja iskustva federalizma u rešavanju ozbiljnih bezbednosnih problema u posleratnom ambijentu u zemljama koje se suočavaju sa secesionizmom. Suverenitet osigurava očito mnogo bolje bezbednosne garancije nego nesuverene federalne institucije. Međunarodne organizacije koje se primarno bave pitanjima bezbednosti, kao OEBS ili NATO, otvorene su samo za suverene države.

Pristup „pravo izbora” prihvatiljiviji je u slučajevima gde se stanovništvo separatističkih regiona ne oseća neposredno ugroženo od centralnih vlasti i gde su u međuvremenu primenjivane mere poverenja. Kvebek i Flandrija su promenili strategiju od pristupa „pravedna stvar” ka „pravu izbora”.

Uprkos razlikama između ove dve struje, obe se svode samo na primenu u slučajevima „korektivnog samoopredeljenja” (remedial self determination), odnosno „krajnje nužde” (last resort).

Zato bi primena federalnog modela, u kome nacija može da praktikuje interno samoopredeljenje, mogla da zadovolji legitimne zahteve secesionista. Tu su i nešto skromniji pristupi kao što su deoba vlasti (power sharing), zatim izmene izbornog zakonodavstva.

Britanski diplomata Robert Kuper (Cooper), koji se smatra jednim od najvažnijih evropskih stratega i desnom rukom Havijera Solane, najpoznatiji po knjizi „Slamanje nacija” u kojoj zastupa tezu da je integracija ostvarena u okviru EU kvalitativan raskid sa 350 godina dugom tradicijom supremacije nacionalne države u Evropi – naglašava da ništa nije apsolutno i zakovano u svetskoj politici. „Ova dva principa (pravo na samoopredeljenje i princip teritorijalnog integriteta – D.Š.) inkorporirani su u povelju UN. U suštini između njih postoji sukob i odluka mora da se donosi za svaki slučaj ponaosob. Međutim, nama treba razumno uređen svet. Ne možemo da imamo svet rasparčan na sve manje i manje države. Ljudi moraju da žive jedni s drugima, u okviru država ili među njima... Što se mene tiče, smatram da je opasna tendencija stvaranja sve više i više malih država. To je izuzetno skupo za građane jer su troškovi vlade veoma visoki. To takođe iziskuje velike troškove za međunarodnu zajednicu jer što ima više država, komplikovaniji je međunarodni proces pregovaranja”.

U vreme globalizacije, u jednom trenutku izgledalo je da opada značaj nacionalne države uprkos tome što je nacionalizam i dalje prilično rasprostranjen. Doduše, zbog globalne ekonomske krize ponovo jača uloga države, uključujući i nacionalne.


U vreme globalizacije, u jednom trenutku izgledalo je da opada značaj nacionalne države uprkos tome što je nacionalizam i dalje prilično rasprostranjen. Doduše, zbog globalne ekonomske krize ponovo jača uloga države, uključujući i nacionalne. U svakom slučaju, kako naglašava Robert Kohejn (Keohane), suverenitet se danas može razumeti „manje kao teritorijalno definisanje granica, a više kao političko pogađanje oko resursa u okviru složene transnacionalne mreže”.

Iako savetodavnog karaktera, od velike važnosti biće odluka Međunarodnog suda pravde po tužbi Srbije o zakonitosti proglašenja nezavisnosti Kosova. Najpre se postavlja pitanje da li će ta institucija slediti logiku međunarodnog prava o očuvanju teritorijalnog integriteta država ili će kriterijum biti i pravo naroda na samoopredeljenje. Potom, ukoliko Sud presudi da je nezavisnost nelegalna, da li će zemlje koje su priznale Kosovo povući odluku. I obrnuto, ako Sud zaključi da je nezavisnost Kosova u skladu s međunarodnim normama, da li će zemlje koje se protive nezavisnosti promeniti stav. U svakom slučaju, sama činjenica da presuda nije obavezujuća i da pojedine zemlje, pre svega koje su priznale nezavisnost Kosova, najavljuju da neće promeniti stav bez obzira na odluku suda, pokazuje da o pitanjima očuvanja teritorijalnog integriteta država, odnosno otcepljenja – osim prava veliku ulogu igra politika.

Transformacija problema pre rešenja

Pomenuto je mnoštvo argumenata i svi se svode na suštinsko pitanje: pod kojim okolnostima, ako uopšte postoje, etnička manjina ima pravo da se otcepi? Malkolm Heslet (Malcolm Haslett) ističe da nije jasan odgovor, „a čak i ako jeste, to je, tužno je reći, verovatno uglavnom nevažno. Istina je da šanse manjina da se otcepe zavise mnogo manje od moralnih prava i pogrešaka prema njima, a mnogo više od interesa velikih sila”.

Zbog toga, skoro da nema oblasti međunarodnog prava od veće važnosti i interesovanja kad je reč o zakonima koji se tiču država, nego što je pitanje njihovog priznanja. Prema Heršu Lauterpahtu (Hersch Lauterpacht), međutim, ne postoji nijedno drugo polje u međunarodnim odnosima u komu su politika i zakon tako isprepletani kao u slučaju secesije.

Kako, dakle, pronaći ravotežu između prava na samoopredeljenje i očuvanja teritorijalnog integriteta? S jedne strane, kako ističe Donald Horovic, otcepljenje skoro nikad nije odgovor na takve probleme već ih verovatno pogoršava. Istovremeno, ne može se samo u ime formalističkog insistiranja na legalitetu, odnosno očuvanju granica ingorisati volja naroda, pogotovo ako je izložen represiji.

Mada su oba principa sankcionisana u međunarodnom pravu, naglasak je na očuvanju teritorijalnog integriteta država. To znači poštovanje legaliteta. U meri u kojoj sve etničke grupe u jednoj državi dobrovoljno prihvataju da ostanu u njenom sastavu, zadovoljen je i princip legitimiteta. Ukoliko, međutim, neka etnička grupa želi da se otcepi, pre svega ako je ugnjetavana – onda nastaje ozbiljan sukob između prava na samoopredeljenje kao demokratskog i legitimnog, i principa legaliteta oličenog u međunarodnom pravu koje sankcioniše očuvanje teritorijalnog integriteta država.

U slučaju Srbije, prema mnogim mišljenjima, ona je stalno reagovala kasno, odbacujući „danas” predlog sa kojim bi se druga strana saglasila – da bi posle izvesnog vremena promenila stav, ali bi to po pravilu bilo dockan.

Mark Veler smatra da je Srbija mogla da okonča krizu da je krajem osamdesetih i početkom devedesetih ponovo uspostavila poziciju Kosova u skladu sa Ustavom iz 1974. „Potom je postojala mogućnost da stvarajući ’krnju’ Jugoslaviju zapravo napravi federalni ili konfederalni aranžman, koji bi podrazumevao Srbiju, Crnu Goru i Kosovo kao konstitutivne elemente. U Rambujeu je bilo moguće da sačuva suverenitet nad Kosovom u okviru rešenja koje bi podrazumevalo samoupravu za kosovske institucije, na neodređeni prelazni period. Na kraju, da je Beograd na početku pregovora u Beču 2006. ponudio konfederaciju ili neki labav aranžman, možda bi mogao da sačuva makar formalnu vezu s Kosovom”.

Možda je Srbija u taktičkom smislu i mogla da reaguje brže i kreativnije i time izbori povoljnije rešenje. Problem je, međutim, strateške i koncepcijske prirode. Srbija je suzila okvir za rešavanje pitanja Kosova i u suočavanju s velikom i dobro organizovanom albanskom zajednicom, koja istorijski teži da ostvari interno ili eksterno pravo na samoopredeljenje i suverenitet nad Kosovom – dovela je sebe u situaciju da brani svoju poziciju samo sa još dominantnim međunarodnim principom legaliteta postojećih granica. Ona nije ništa promenila u taktici i dalje insistiranje na međunarodnom legalitetu joj je glavni adut u osporavanju nezavisnosti Kosova pred Međunarodnim sudom pravde. To je čitavo pitanje statusa Kosova svelo na „nultu igru” (zero sum game), tačnije, sve što je manje od suvereniteta nad Kosovom gubitak je za Srbiju, i, obrnuto.

Jedan od bilborda u Beogradu, 2007. godine


Jedini način da Srbija zadrži Kosovo u svom sastavu, odnosno bude s njim u istoj zajednici, jeste postojanje širih okvira. To je bila bivša Jugoslavija. Nema sumnje da su je i drugi razbijali, ali je njenom raspadu i Srbija itekako doprinela. Dalekovide političke i intelektualne elite vode računa o tome da o pitanjima nacionalnog i državnog interesa ne vuku poteze od danas do sutra. U tom smislu, već posle raspada Jugoslavije kad je Milošević pojačao represiju nad Albancima, bilo je verovatno kasno za Srbiju da suštinski zadrži Kosovo. Kad se kaže suštinski, misli se na istinski interes albanskog stanovništva da Kosovo ostane u sastavu Srbije, a ne samo na formalističko pozivanje na principe međunarodnog prava. Naravno, da su važni međunarodni principi, u ovom slučaju o državnom suverenitetu i teritorijalnom integritetu, ali ako nemaju sadržaja, svedeni su na ljušturu. Dakle, Srbija se fokusirala na državnu integraciju, a zapostavila društvenu integraciju Kosova.

Naravno da već više od veka postoji albanski separatistički pokret, ali taj pokret nije bilo mogućno suzbiti silom ili pozivanjem na međunarodno pravo, već suštinskim pridobijanjem Albanaca, odnosno stvaranjem uslova u kojima će oni doživljavati Srbiju kao svoju istinsku domovinu, isto kao i, recimo, Srbin iz Šumadije. Da li bi srpska elita i društvo u celini bili spremni da prihvate, na primer, da Albanac bude načelnik Generalštaba, premijer ili predsednik države izabran na neposrednim izborima, kao što je Barak Obama, kao Afroamerikanac postao predsednik SAD? Naravno, i SAD su prošle kroz turoban, duže od jednog veka, period rasne segregacije. U zapadnoj Evropi, imigranti su dosad uspeli najviše da dospeju do mesta poslanika.

Dakle, u pitanju je veoma složen proces koji ne bi rešio sve probleme, uključujući odustajanje od separatističkih težnji. No, u situaciji kad nisu moguća definitivna rešenja, treba transformisati problem, odnosno usredsrediti se na mere poverenja u cilju stvaranja uslova da jednog dana bude postignut sporazum primamljiv za obe strane.

Drugi širi okvir je Evropska unija. U Briselu ističu da je budućnost celog zapadnog Balkana u EU i u njoj će se naći jednog dana i Srbija i Kosovo, ali je pitanje kada će se i u kom kontekstu to desiti. Evropska unija, i sama zamorena od proširenja, insistira da balkanske zemlje ispune neophodne uslove za punopravno članstvo. Prelazni period, međutim, može biti dovoljno dug da u balkanskim zemljama, uglavnom prepuštenim samim sebi, ponovo odnesu prevagu nacionalističke snage koje mogu da zapale region, a time zadaju glavobolju i Evropi. To pokazuju problemi s kojima se sada suočava Bosna i Hercegovina, kao i stanje na Kosovu.

Stoga je, ma koliko to zvučalo idealistički, možda jedini način da se neutrališu atavizmi prošlosti na Balkanu da EU odmah primi čitav region u članstvo. Naravno da skoro nijedna balkanska zemlja nije ispunila neophodne kriterijume, ali kad bi postale stalne članice Brisel bi imao mnogo više instrumenata da ih natera da sprovedu neophodne reforme. Uostalom, to je već uradila Evropska ekonomska zajednica sredinom osamdesetih godina, primajući Španiju, Portugaliju i Grčku, koje su se tek oslobodile vojnih dikatatura. Te zemlje nisu ispunjavale sve kriterijume za članstvo, ali su u Evropi rezonovali da je mnogo veći rizik ostaviti ih same, što bi možda omogućilo kontraudar vojnih hunti. Isti rizik nestabilnosti sada preti na Balkanu.

XS
SM
MD
LG