Dostupni linkovi

Miloševićeva politika bez Miloševića


Mapa Kosova na beogradskom autobusu

U Mostu nastavljamo seriju srpsko-albanskih dijaloga na temu kako odmrznuti odnose između Srba i Albanaca koji su nakon proglašenja nezavisnosti Kosova došli na najnižu tačku nakon završetka rata na Kosovu.

Naši sagovornici su u Prištini Azem Vlasi, predsednik kosovskog Udruženja za međuetničku saradnju, a u Beogradu Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije.

Omer Karabeg
: Gospodine Vlasi, koje je danas na Kosovu dominantno raspoloženje prema Srbiji i Srbima?

Ono što izaziva nervozu na Kosovu - to su stalna ponavljanja iz Srbije da je Kosovo lažna država, da nezavisnost nema veze, da je Kosovo Srbija...

Azem Vlasi: Od proglašenja nezvisnosti Kosova ovde je jedna relaksiranija politička klima, popustile su one tenzije zbog neizvesnosti oko statusa Kosova. Ništa se nije ostvarilo od onih crnih slutnji koje su najavljivane iz Srbije - nije došlo do iseljavanja Srba sa Kosova nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, nije se desio nijedan međuetnički incident i imam osećaj da se Srbi čak slobodnije kreću, da je komunikacija običnih ljudi sa organima vlasti Kosova bolja nego ranije.

Ono što izaziva nervozu - to su stalna ponavljanja iz Srbije da je Kosovo lažna država, da nezavisnost nema veze, da je Kosovo Srbija. To je nastavak stare pesme, to izaziva nelagodu, ali ne i neke posebne političke tenzije. Moram reći da ponašanje srpske diplomatije i srpskih političara na međunarodnim skupovima na koje su pozvani i predstavnici Kosova, kada oni ulažu proteste zemlji domaćinu i napuštaju skupove, ovde neki način izaziva podsmeh.

Većina građana Srbije, bez obzira što imaju otpor prema nezavisnosti Kosova i što se teško mogu s njom pomiriti, ipak shvata realnost i činjenicu da je Kosovo praktično već od 1999. godine sasvim odvojeno od Srbije...

Žarko Korać: U Srbiji je ostvaren politički konsenzus da ne treba prihvatiti kosovsku nezavisnost i da po svaku cenu treba osujetiti mogućnost da Kosovo od strane Srbije bude tretirano kao nezavisna država. To je stav političkih partija, Srpske pravoslavne crkve i vodećih intelektualnih krugova, sa izuzetkom Liberalno demokratske partije i jednog malog broja nezavisnih intelektualaca, analitičara i nevladinih organizacija.

Međutim, ipak ima jedan elemenat o kome treba voditi računa. Srpska radikalna stranka i naročito Vojislav Koštunica i njegova Demokratska stranka Srbije, koji su bazirali svoju izbornu kampanju na usijanoj retorici o Kosovu, prošli su lošije na ovim izborima nego na prethodim. Vojislav Koštunica i njegova koalicija su dobili daleko manje glasova, a ni radikali ne mogu biti zadovoljni svojim rezultatom. To se može tumačiti da Kosovo nije baš toliki prioritet kako to žele da prikažu srpski nacionalisti, pre svega Koštunica i jedan uticajan krug oko Crkve, i da većina građana Srbije, bez obzira što imaju otpor prema nezavisnosti Kosova i što se teško mogu s njom pomiriti, ipak shvata realnost i činjenicu da je Kosovo praktično već od 1999. godine sasvim odvojeno od Srbije. Reklo bi se da običan čovek realnije gleda na kosovsku priču nego srpska elita.

Ponašanje Beograda prema kosovskim Srbima liči na reprizu onoga kako se Beograd ponasao prema Srbima u Hrvatskoj devedesetih godina....

Azem Vlasi: Kosovski Srbi su pod velikim pritiskom vladajućih struktura u Beogradu koje na njih vrše pritisak da ne priznaju nezavisnost Kosova. Ali i među njima ima velikih kolebanja i podela, naprimer, oko lokalnih izbora koje je vlada Srbije organizovala u nekoliko opština sa srpskom većinom. Među vrlo uglednim Srbima ima mišljenja da je to loše i da se neće dobro zarvršiti. Ima velikih razlika i oko ideje da se konstituiše neka srpska skupština na Kosovu. To sve liči na reprizu onoga kako se Beograd ponasao prema Srbima u Hrvatskoj devedesetih godina.

Omer Karabeg: Gospodine Korać, mislite li vi da se Beograd ponaša prema Srbima sa Kosova po istoj matrici po kojoj se ponašao prema Srbima iz Hrvatske?

Retorika predsednika Tadića o Kosovu je, na žalost, još uvek identična retorici Koštunce. Ja bih čak rekao da je povremeno i teža upravo zato što Tadić želi sebe da prikaže kao nacionalnog borca...

Žarko Korać: Neke analogije postoje, pre svega u tome što Beograd želi da bude predstavnik tih Srba. Međutim, ono što je očigledno to je da je došlo do podele na Srbe koji žive u Kosovskoj Mitrovici i na one južno od Ibra, i ta podela postaje sve očiglednija. Srbi koji žive južno od Ibra i njihovi politički predstavnici govore sasvim drugim jezikom, oni smatraju, što je inače potpuno tačno, da njihov opstanak u najvećoj mogućoj meri, ako ne i u potpunosti, zavisi od njihovog istorijskog dogovora sa političkim predstavnicima većinskog naroda.

Neki od njih povremeno daju izjave koje su više nego otrežnjujuće za Beograd. Ovde je jako oporo zazvučala izjava Rade Trajković koja je kritkujući Koštunicu rekla da ne može srpska politika zbog nekakvih, kako je ona rekla, zamišljenih interesa stotinjak hiljada Srba koji žive na Kosovu da žrtvuje budućnost 7,5 miliona građana Srbije. Meni jako smeta što su u ovom trenutku odnosi Prištine i Beograda praktično nepostojeći. Sem jednog malog broja nevladinih organizacija i nezavisnih intelektualaca, institucionalnih veza uopšte nema. Retorika predsednika Tadića o Kosovu je, na žalost, još uvek identična retorici Koštunce. Ja bih čak rekao da je povremeno i teža upravo zato što Tadić želi sebe da prikaže kao nacionalnog borca. Tadić nikada nije govorio o Kosovu, a da nije rekao: “Ja nikada neću priznati nezavisnost Kosova“, ili “Ja sam položio ustavnu zakletvu da ću štititi teritorijalni integritet Srbije“.

Omer Karabeg: Gospodine Vlasi, mislite li da će se tenzije u srpsko-albanskim odnosima smanjiti ukoliko u Srbiji na vlast dođe proevropska vlada?

Ako Srbija nastavi sa tom retorikom - odbranićemo Kosovo, ne damo Kosovo, ako se pojave pretenzije na severni deo Kosova, mi ćemo nakon 15 juna, kada stupa na snagu naš ustav i kada budemo funkcionisali kao država, morati jasno da kažemo da su to opasne teritorijalne pretenzije prema državi Kosovo...

Azem Vlasi: U Srbiji postoji samo jedna prava proevropska opcija koju predstavlja politička formacija oko Čedomira Jovanovića. Evropa hoće da u Tadiću vidi nekakvu proevropsku opciju, iako se, što se Kosova tiče, Tadić ne samo ne razlikuje od Koštunice nego će stvoriti još i veći jaz između Prištine i Beograda. Ovi što ih zovu ultranacionalistima kažu: “Mi ne damo Kosovo“, “Kosovo je Srbija“, a on kaže: “Mi ćemo odbraniti Kosovo“. Termin odbraniti je iz vojnog vokabulara, kad vas neko napadne, vi se branite. Dakle, on hoće da brani Kosovo. Od koga? Od naroda Kosova koji se 95 posto opredelio za nezavisnost, ili od NATO pakta koji je ovde prisutan, ili možda od svih zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova. Tadić ne nagoveštava ništa dobro, on će morati i dalje da se dodvorava nacionalističkoj javnosti, tako da mi ne vidimo neki boljitak, ali se mnogo zbog toga ne sekiramo.

Međutim, ako se nastavi sa tom retorikom - odbranićemo Kosovo, ne damo Kosovo, ako se pojave pretenzije na severni deo Kosova, mi ćemo nakon 15 juna, kada stupa na snagu naš ustav i kada budemo funkcionisali kao država, morati jasno da kažemo da su to opasne teritorijalne pretenzije prema državi Kosovo, da je to pretnja našoj nezavisnosti, a svaka normalna država moraće da nađe načina da se odbrani od takvih pretnji. To će morati da shvate i u Srbiji. I Tadić i svako ko bude na vlasti.

Ako se napravi takozvana proevropska vlada, u kojoj će biti Socijalistička partija Srbije, jedna od najdirektnijih posledica takve koalicione vlade je da neće biti promene politike prema Kosovu...

Žarko Korać: Ako se napravi takozvana proevropska vlada, u kojoj će biti Socijalistička partija Srbije, jedna od najdirektnijih posledica takve koalicione vlade je da neće biti promene politike prema Kosovu. Kada bi Tadić to i želeo, on to ne bi mogao da uradi zbog svog koalicionog partnera - Socijalističke partije Srbije. Kao što znate, mit Slobodana Miloševića je nastao na njegovom govoru na Kosovu polju, a i njegov krah vezan je za Kosovo. Tako je završen jedan ogromni, užasni ciklus razaranja koji je počeo, a i okončan je kosovskom pričom. Zato je teško poverovati da bi Socijalistička partija Srbije bila spremna da bilo šta promeni u svojoj politici prema Kosovu.

Premijer Republike Srpske gospodin Dodik iz svojih sopstvenih demagoških razloga samo pojačava iluziju da je zapadna granica Srbije otvorena, tako da Srbija ima ogroman problem da zatvori pitanje svojih granica i svoje teritorije...

Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije

Treba, međutim, reći da je tokom predizborne kampanje ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac govoreći o Kosovu nekoliko puta eksplicitno rekao da će Srbija legitimnim sredstvima braniti svoj integritet, ali ne i vojnom silom i za to je bio dosta napadan od nacionalista u Srbiji. Naime, bilo je pritisaka da ministar odbrane da izjavu da će Srbija i vojno braniti Kosovo i vratiti ga u ustavni okvir Srbije. Ali, dok god Boris Tadić ima veliku želju da ne zastupa samo proevropsku opciju nego da istovremeno dobije i umerene nacionalističke glasove, neće biti promene u politici prema Kosovu. Ja nisam preveliki optimista, bojim se da je bolest zvana Milošević mnogo starija od samog Miloševića. Proteže se, na žalost, još od 19. veka. Još uvek je jaka ideja o takozvanim prirodnim srpskim granicama i Srbija je u ovom trenutku jedina država u Evropi koja ne zna tačno gde su joj granice, ne samo prema Kosovu nego, na žalost, ni u odnosu na Bosnu i Hercegovinu.

Premijer Republike Srpske gospodin Dodik iz svojih sopstvenih demagoških razloga samo pojačava iluziju da je zapadna granica otvorena, tako da Srbija ima ogroman problem da zatvori pitanje svojih granica i svoje teritorije. Nijedna država koja to pitanje nije zatvorila ne može da se oslobodi nacionalizma i šovinizma. Jer, ako imate otovorene granice, nacionalisti će uvek iznova postavljati pitanje - šta je naš etnički prostor i gde su naše granice. Srbija, na žalost, u ovom trenutku nema snage da to pitanje zatvori, njena intelektualna elita to još manje želi. Rekao bih još nesto. Mislim da se tiho radi na podeli Kosova. Iako je zvanična politika Koštunice integracija celokupnog Kosova u okvir Srbije, nacionalistički krugovi, i to vrlo uticajni i moćni, priželjkuju da dođe do podele Kosova, da se Srbiji pripoji severni deo Kosova, a da se Srbi južno od Ibra prepuste svojoj sudbini. I to Srbi na Kosovu osećaju.

Omer Karabeg: Gospodine Vlasi, bojite li se vi da bi moglo doći do podele Kosova?

Nemoj da se neko u Beogradu zavarava da se može poigrati sa delom teritorije Kosova, a da sve ostane mirno u Preševskoj dolini...

Azem Vlasi: Ne, ali ako se otcepiti severni deo Kosova i postane deo Srbije ko će zadržati Srbe u severnom delu Kosova. Oni hoće u Niš, hoće u Beograd. Drugo, nemoj da se neko u Beogradu zavarava da se može poigrati sa delom teritorije Kosova, a da sve ostane mirno u Preševskoj dolini.

Nemoj da neko misli da će opet moći organizovati provokacije i paliti granične punktove prema Leposaviću ili Zubinom Potoku, a da normalno funkcioniše granica između Preševa i Kosova. To neće tolerisati ni međunarodna zajednica koja je garant sigurnosti granica i teritorijalnog integriteta Kosova. Prema tome, mi nema šta da se bojimo podele Kosova, Rezolucija 1244 priznaje granice Kosova, ni Rusija to ne dovodi u pitanje.

Omer Karabeg: Gospodine Korać, prema vašim saznanjima ima li u trenutno ikakvih kontakata između zvaničnog Beograda i Prištine?

Kao čovek koji živi u Srbiji, koji misli da predstavlja demokratsku Srbiju, moram reći da u Srbiji ima elemenata mračnog nipodaštavanja albanskog naroda i nespremnosti da se o njemu govori kao o ravnopravnom narodu...

Žarko Korać: Po svemu što znam, nema nikakvih. I ranije su se srpski predstavnici panično bojali tih kontakata. To nije bilo samo izbegavanje nego bežanje od bilo kakvog kontakta, da ih slučajno neko ne zatekne. Paradigmatski primer takvog ponašanja je ona čuvena večera na završetku bečkih pregovora na koju Koštunica nije došao. Stalno se šalje poruka da sa albanskim predstavnicima ne vredi razgovarati, s njima ne treba ni sedeti.

To je zastrašujuća poruka zato što preko 100.000 Srba živi na Kosovu, što Albanci žive u Srbiji i što konačno i u Skupštini Srbije imate bar jednog albanskog predstavnika. Mnogo komentara je izazvao događaj kada se Tadić zadesio na aerodromu u trenutku kada je tamo sleteo Tači, onda je Tadić objašnjavo da se s njim nije ni rukovao, da ga uopšte nije ni video. Znači, ni rukovanje ne dolazi u obzir. Mogu se valjda rukovati i ljudi koji se ni u čemu ne slažu, koji nemaju ništa zajedničko, to je samo jedan minimalni civilizacijski gest. Kao čovek koji živi u Srbiji, koji misli da predstavlja demokratsku Srbiju, moram reći da u Srbiji ima elemenata mračnog nipodaštavanja albanskog naroda i nespremnosti da se o njemu govori kao o ravnopravnom narodu. Kada to preskočimo, kada počnemo da uvažavamo Albance kao jedan od balkanskih naroda koji je potpuno jednak sa nama, ni bolji ni gori, kada se budu napravili prvi politički kontakti, kada srpski političari počnu da razgovaraju sa albanskim predstavnicima, makar u početku i preko posrednika, a ne da pobegnu sa večere, kada, dakle, pokažu minimum poštovanja prema svom političkom protivniku, onda će se ta cela kosovska priča i završiti. Mi smo u ovom trenutku još dosta daleko od toga. Ali život ne priznaje te barijere.

Malo ljudi u Srbiji zna da Albanci sa Kosova dolazi na lečenje u Beograd. Znači, život ide kroz sitne pore i to se ne može sprečiti. Ni Berlinski zid nije sprečio da ljudi ipak na neki način komuniciraju. Sada se podižu veštacke brane. Recimo, sa registarskim tablicama Kosova ne može se putovati po Srbiji, ljudi menjaju tablice na granici. Sve to će jednog dana nestati, ali u ovom trenutku slika odnosa je dosta teška i ne budi mnogo optimizma.

Omer Karabeg: Gospodine Vlasi, postoji li u Prištini raspoloženje da se razgovara sa Srbijom, da se normalizuju odnosi?

Za velikosrpski nacionalizam uvek je bila važna teritorija Kosova, a ne narod koji tu živi...

Azem Vlasi: Postoji - i u zvaničnoj politici i u institucijama. Iako smo mi mnogo pretrpeli u ratu, ubijeno je 14.000 Albanaca, postoji raspoloženje da se razvijaju kontakti i da se povede dijalog. Koliko je anahrona sadašnja politika Srbije najbolje govori činjenica da ministar spoljnih poslova Srbije može da zapuca čak i na neki sastanak u Latinsku Ameriku da bi ubeđivao neke neupućene zemlje da ne priznaju nezavisnost Kosova, ali niko od srpskih zvaničnika ne pokušava da ovde nađe makar nekoliko ljudi i ubedi ih u ispravnost svoje opcije. To je inercija stare politike, jer je za velikosrpski nacionalizam uvek bila važna teritorija Kosova, a ne narod koji tu živi.

Azem Vlasi, predsednik kosovskog Udruženja za međuetničku saradnju


Kada biste sada upitali Tadića ili bilo koga: “Pa dobro šta ćemo sa ovim Albancima“, on će ostati zapanjen ili će reći: “Hajde da nastavimo razgovore o statusu“. Međutim, kao što gospodin Korać reče, život ide svojim tokom. Uprkos svim pretnjama o ekonomskim sankcijama koje su stizale iz Srbije poslovna i trgovinska saradnja nikada nije prestala. Svaki dan na graničcnim prelazima između Srbije i Kosova možete videti kolone kamiona natovarenih robom. Glavna prepreka normalizaciji odnosa je zvanična politika Srbije koja ovde ima male ekspoziture svojih ekstremista koji zagorčavaju život kosovskim Srbima koji su spremni da priznaju novu realnost. Ta nova realnost ne podrazumeva prekidanje njihovih odnosa sa državom Srbijom, ona podazumeva i dvojno državljanstvo i slobodan režim granične komunikacije i niz drugih stvari koje olašavaju život običnom čoveku.

Najteži test za srpsku politiku je odnos prema albanskom pitanju. Zašto Srbija insistira na obrascu koji je započeo negde u 19. veku i koji je falsifikovao istoriju?

Žarko Korać: Trgovci su najracionalniji. Oni rade ono što im donosi profit. Ali stvara se jedna atmosfera u kojoj čovek koji trguje sa Kosovom to ne sme da kaže, boji se da će biti optužen kao izdajnik ili nešto slično, tako da se trgovina sa Kosovom obavlja kao malte ne ilegalna aktivnost. Kad kažem ilegalna mislim na to da trgovci to kriju, ne govore o tome. Sve to govori koliko su odnosi sa Albancima loši. Kao da Miloševićeva politika sada traje bez Miloševića. Najteži test za srpsku politiku je odnos prema albanskom pitanju. Zašto Srbija insistira na obrascu koji je započeo negde u 19. veku i koji je falsifikovao istoriju? Albanci su se borili za nacionalno oslobođenje isto kao i Srbi, u Otomanskoj imperiji nisu ništa bolje prošli od Srba, i albanski narod je, kao i drugi balkanski narodi, pravio svoju nacionalnu državu i dobio je poslednji, pred Prvi svetski rat. Govorim o Republici Albaniji.

Moram da kažem da je čak i Nikola Pašić, uz sva svoja ogromna politička ograničenja, ipak imao političke kontakte sa predstavnicima Albanaca. Danas niko nema nikakav kontakt...


Ja, na žalost, u današnjoj politici Srbije vidim potpuni kontinuitet sa politikom koja je vođena do stvaranja Jugoslavije i između dva svetska rata. Jedini period izvesnog diskontinuiteta je bio za vreme komunizma, šta god ko o tome mislio, kada su sasvim drugačije bili postavljeni nacionalni odnosi, a danas se, na žalost, u Srbiji sa najvećim prezirom govori o tadašnjoj nacionalnoj politici kada su politički predstavnici albanskog naroda na Kosovu imali svoje mesto i status u javnom životu, kada su imali mogućnosti da u svojim institucijama iznose svoje probleme. Danas se u Srbiji albansko društvo doživljava kao rušilačko koje Srbiji želi da otme državu.

Ja moram sa dubokom tugom da kažem da na javnoj sceni Srbije ne vidim gotovo nikoga ko o tome drugačije govori, sem retkih izuzetaka kao što su istoričarke Latinka Perović, Olivera Milosavljević, Olga Zirojević. Moram da kažem da je čak i Nikola Pašić, uz sva svoja ogromna politička ograničenja, ipak imao političke kontakte sa predstavnicima Albanaca. Danas niko nema nikakav kontakt. Ako je vaša konačna izjava da se niste rukovali s premijerom Kosova, onda je to sve dosta teško i mučno.

Omer Karabeg: Teško je poverovati da će se ijedna srpska vlada u dogledno vreme usuditi da prizna Kosovo. Može li i pored toga doći do nekakve normalizacije odnosa?

Ja sam ipak optimista u pogledu normalizacije odnosa između Kosova i Srbije, odnosno između Albanaca i Srba, ali će za to trebati vremena...

Azem Vlasi: Ja sam ipak optimista u pogledu normalizacije odnosa između Kosova i Srbije, odnosno između Albanaca i Srba, ali će za to trebati vremena. Može zvučati malo apsurdno, ali ću vam reći i ovo. Mislim da će tome doprineli i nezavisnost Kosova. Koliko god se ona bolno doživljavala u Srbiji i u srpskome narodu, nezavisnost Kosova će staviti tačku na jednu optičku varku, na jednu iluziju da je Kosovo srpska teritorija, deo Srbije. Srbija će se napokon okrenuti sebi, definisati svoje realne granice, a ne ostavljati ih namerno nedefinisanim, kao što je sada slučaj. Napokon će dobiti šansu one snage u Srbiji, koje su, po mom uverenju, velike, ali sada još nisu glasne koje žele da se srpski narod, kao i svi drugi narodi u regiji, okrene Evropi, svojoj budućnosti, svojoj perspektivi.

Sa sadašnjom politikom Srbija će ostati hronični faktor nestabilnosti u regionu, a Evropa to ne trpi. To okretanje Rusiji je potpuno apsurdno. Sve zemlje bivšeg komunističkog sveta, koje su bile pod kontrolom Sovjetskog saveza, bile su sretne kada su se oslobodile te kontrole i sve su činile i čine ogromne napore da uđu u Evropsku uniju, samo srpska politika hoće da vidi sreću u vezanosti za Rusiju i u bežanju od Evropske unije. To je apsurd i velike su snage u Srbiji koje su svesne tog apsurda.

Princip života nije baš da se ubijate, već da sarađujete. Dakle, ako normalizacija ne bude ograničavana, ona će ići svojim tokom...
Žarko Korać: Najteže će ići formalna normalizacija, ali mislim da će do neke normalizacije ipak doći, ali veoma postepeno. Ako u Srbiji ne dođu na vlast ekstremni nacionalisti, ako se život ostavi da ide svojim tokom, ako ga država ne bude ograničavala, onda bi to moglo da se dogodi. Ja ću samo navesti jedan primer. Nedavno sam bio na jednom skupu u Crnoj Gori. Na večeri koja je tamo organizovana za istim stolom sedeli su i kosovski ministar i predstavnici Srba. Oni su celo veče razgovarali u opuštenoj atmosferi na krajnje uljudan i pristojan način, čak i više od toga, imao sam utisak da je to bio i srdačan razgovor. I to je princip života. Princip života nije baš da se ubijate, već da sarađujete.

Dakle, ako normalizacija ne bude ograničavana, ona će ići svojim tokom. Ali, na žalost, veoma su snažne snage u Srbiji koje žele da to onemoguće, koji žele da kosovski problem, koji jeste i krupan i težak jer je to trauma za većinu građana Srbije, drže permanentno otvorenim. Ako se na toj priči bude neprekidno obnavljao talas iredentizma, stalno naglašavanja značaja Kosova - to je, znate, ona sintagma Matije Bećkovića “Kosovo je najskuplja srpska reč“ koja po meni ne znači ništa, jer ne znam kako se to reč kupuje ili prodaje - ako se na tome bude neprekidno insistiralo, onda se bojim da će zadugo postojati jedna ozbiljna politička tenzija na Balkanu. I to je takođe, na žalost, sasvim realan tok događaja.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

XS
SM
MD
LG