"Nafta ne pokreće samo automobile i avione. Ona napaja vojnu moć, nacionalne riznice i međunarodnu politiku", izjavio je svojevremeno Robert Ebel iz Centra za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu. Isto se odnosi i na gas i sva fosilna goriva.
U svetu u kome još dominiraju fosilni izvori energije, kontrola nad rezervama nafte i gasa su jedan od ključnih komponenata nacionalne moći, što je uzrok mnogih konflikata.
Poslednji primer je projekat "Severni tok 2", kojim treba da se dopreme dodatne količine ruskog gasa do Nemačke. Moskvu, koja je glavni snabdevač starog kontinenta energijom, na Zapadu odavno optužuju da koristi gasovode i naftovode za širenje političkog uticaja. Pomenuti gasovod, čija je gradnja u toku, naročito je izazvao žučne reakcije, pa se osim Rusije na udaru našla i nemačka kancelarka Angela Merkel koja takođe istrajava na završetku "Severnog toka 2", uprkos protivljenju mnogih u Evropi, kao i u SAD-u koje su čak zapretile sankcijama učesnicima ovog projekta.
Zvanični Berlin insistira da su njegovi razlozi za podršku "Severnom toku 2" isključivo komercijalne prirode, odnosno da je ruski gas jeftiniji od američkog koga administracija Donalda Trampa nastoji da nametne kao alternativu na evropskom tržištu.
Trampova pretnja sankcijama
Tramp je izjavio tokom susreta sa poljskim predsednikom Andžejom Dudom prošle sedmice da razmatra uvođenje sankcija upozorivši Nemačku da je zbog energenata previše zavisna od Moskve, te da je njen "talac".
"Štitimo Nemačku od Rusije, a Rusija dobija milijarde dolara od Nemačke", kazao je Tramp dodajući da Berlin treba da kupuje američki gas. "Imamo ogromne količine tečnog gasa koji žele mnoge evropske zemlje. Nemačka je odlučila da kupuje izuzetno veliki procenat energije od Rusije. To ne bi trebalo da čini."
Tramp je precizirao da se u Nemačkoj nalazi više od 30 hiljada američkih vojnika, što je ostatak kontingenta od 250 hiljada pripadnika armije SAD iz vremena Hladnog rata, ali da vlasti u Berlinu i dalje ne izdvajaju dogovorenih dva procenta bruto domaćeg proizvoda za odbranu. Zato je najavio stacioniranje hiljadu američkih vojnika u Poljskoj, koji će najverovatnije biti prebačeni iz Nemačke. Inače, Poljska je 2016. godine otvorila veliki terminal za tečni gas u Svingmindeu, na granici sa Nemačkom.
Predstavnički dom Kongresa SAD usvojio je neobavezujuću rezoluciju u decembru 2018. u kojoj se upozorava na rizike ukoliko profunkcioniše "Severni tok 2". Sličan dokument je usvojilo i 67 senatora iz obe stranke u januaru ove godine. Sredinom maja četiri senatora iz obe partije predložila su zakon u cilju zaštite evropske energetske bezbednosti.
- Infografika - 'Severni tok 2': Gasovod iz pakla?
Američki ministar za energetiku Rik Peri (Rick Perry) je najavio tokom posete Ukrajini krajem prošlog meseca da će zakon koji predviđa sankcije biti usvojen "u ne tako dalekoj budućnosti". Na udaru bi se našle firme uključene u ovaj projekat preko Baltičkog mora. Pored ruskog Gasproma to su nemačke kompanije "Uniper" i "BASF Vinteršal", anglo-holandski "Šel", austrijski "OMV" i francuski "Enži", koji obezbeđuju 50 odsto finansija za ovaj projekat čija je cena 9,5 milijardi evra.
Međutim, prema nekim procenama, pretnja Trampove administracije verovatno neće zaustaviti ovaj gasovod čijih je 57 odsto trase izgrađeno do početka juna, kako saopštava Gasprom. Završetak je planiran do kraja 2019, ali će najverovatnije radovi biti produženi za još pola godine zbog pritisaka Vašingtona i odbijanja Danske da dozvoli prolazak gasovoda kroz svoje teritorijalne vode tako da se traži alternativna ruta.
Prema pisanju "Blumberga" (Bloomberg), osim usporavanja gradnje cilj američkih pretnji je da se odvrate zapadni ulagači od budućih ruskih energetskih projekata i pospeši prodaja američkog tečnog gasa u Evropi.
Berlin: Ruski gas je jeftiniji
U Berlinu odgovaraju da je američki gas skuplji.
"Ruski gas smo uvozili u vreme Hladnog rata, a SAD proizvode tečni gas u poslednjih nekoliko godina. Je li taj gas isplativ", upitala je Merkelova tokom Konferencije o bezbednosti u Minhenu početkom ove godine, na kojoj je došlo do polemike između nje i potpredsednika SAD Majka Pensa (Mike Pence).
Kako piše londonski "Ikonomist" (The Economist), cena američkog gasa je minimalno 6-7 dolara po milionu takozvanih britanskih termalnih jedinica (mBTU), kako bi se pokrili troškovi hlađenja, prevoza i potom vraćanja u normalno stanje, dok ruski gas koji se transportuje tradicionalnim cevovodima košta 5 dolara.
Naime, da bi se gas mogao prevoziti tankerima, mora se ohladiti na minus 163 stepena Celzijusa čime se pretvara u tečno stanje, odnosno kondenzuje i njegova količina smanjuje za 600 puta. Da bi se vratio u prvobitno stanje iz tankera se prebacuje u specijalizovane terminale.
Zbog toga je Evropa u 2017. uvezla osam puta više gasa koji se doprema na tradicionalni način nego u tečnom stanju, saopštio je biro američke administracije za energiju.
Od američkog jeftiniji je i tečni gas iz Katara, te Nigerije i Alžira zbog nižih troškova eksploatacije i transporta.
Zato je, iako je nakon Trampovog susreta sa predsednikom Evropske komisije Žan Klod Junkerom u julu prošle godine povećan izvoz američkog gasa na stari kontinent za 272 odsto, to tek 7,9 milijardi kubnih metara naspram 363 milijardi koliko je EU uvezla 2018. godine: od toga 43 procenta iz Rusije, 33 iz Norveške, 9 iz Alžira, oko 5 odsto iz Katara, dok je učešće ostalih zemalja neznatno.
I kada je reč o tečnom gasu, EU ubedljivo najviše uvozi iz Katara – 41 odsto, zatim Alžira, dok su SAD na trećem mestu sa oko 12 procenata.
Američki gas kao 'molekul slobode'
Međutim, američki ministar energetike Peri ističe da se ne može gledati samo na cenu već i pouzdanost snabdevanja, pominjući kao primer odluku Rusije da obustavi izvoz gasa Ukrajini tokom zime 2006. i 2009. godine.
"Dobijate ono što ste platili", kazao je Peri. On je početkom maja potpisao u Briselu ugovore o novim isporukama američkog gasa Evropi.
"Sedamdeset pet godina nakon oslobađanja Evrope od okupacije nacističke Nemačke, SAD ponovo šalju novu vrstu slobode na evropski kontinent: umesto mladih američkih vojnika, ona stiže u obliku tečnog prirodnog gasa", rekao je Peri.
Podsekretar za energiju Mark Menezes je precizirao da je "povećanje izvoznih kapaciteta Freeport (Teksas) LNG projekta ključno za širenje gasa slobode u svetu pružajući američkim saveznicima raznolik i pristupačan izvor čiste energije".
Na pritiske iz Vašingtona na evropske kupce ruskog gasa, žestoko su reagovali u Moskvi: "Umesto poštene konkurencije, oni se ponašaju se kao na Divljem zapadu. Oni samo dođu s revolverom i kažu: ‘Ne! Vi Evropljani ćete kupovati naš prirodni gas. Nas nije briga što je on najmanje 30 odsto skuplji od ruskog gasa’", izjavio je Dimitrij Peskov, portparol Kremlja.
Osim u Rusiji i Evropi, dosta je kriticizma i u američkim medijima prema stavu Trampove administracije. Tako "Blumberg" piše: "SAD šalju poruku ostatku sveta: budite spremni za mnogo više ’gasa slobode’. Jačanje njihovih mišića kao izvoznika gasa Trampova administracija ne tretira samo kao podsticaj domaćem ekonomskom rastu – već i kao spoljnopolitičko oruđe".
Mnogi na društvenim mrežama u SAD konstatuju da se svet suočava sa izborom između "gasa slobode" i stvarne slobode da odluči šta će i od koga kupiti ovaj energent, te da je "Evropa lišena te slobode i moraće da prihvati ’gas slobode’".
Najl Wilson (Neil Wilson), glavni analitičar za specijalizovani veb sajt Market.com, ističe da ne treba velika mudrost da bi se uvidelo kako "Tramp koristi trgovinu kao oružje da bi ostvario svoje ambicije".
Da li je Nemačkoj potrebna američka zaštita?
Nemačka je treći najveći uvoznik gasa na svetu i zato je atraktivno tržište za strane dobavljače. Potrebne su joj dodatne količine ovog energenta pošto je odlučila da postepeno prekine upotrebu uglja i nuklearne energije nakon havarije u japanskoj Fukušimi. Gas je u nemačkoj strategiji "prelazni energent" do ostvarenja cilja o potpunoj "dekarbonizaciji" nakon 2050. godine, odnosno upotrebi goriva koja ispuštaju ugljen dioksid.
Istovremeno, Holandija kao drugi po veličini snabdevač Nemačke planira da do 2022. smanji isporuke za dve trećine a da do 2030. potpuno prekine eksploataciju gasa zbog nebezbednih uslova. Reč je o godišnjoj proizvodnji od 55 milijardi kubnih metara – od čega najveći deo odlazi u Nemačku - koliki će biti i kapacitet "Severnog toka 2". Zato Berlin toliko insistira na završetku ovog projekta uprkos pritiscima. Iako je Angela Merkel saopštila da Nemačka planira da gradi terminal za prijem tečnog gasa u cilju diversifikacije snabdevanja i, ujedno, da bi umirila Vašington – ipak dopremanje ovog energenta klasičnim gasovodima ostaće dominantno.
Naime, za razliku od drugih evropskih zemalja, poput Belgije i Holandije, Nemačka nema na svojoj teritoriji nijedan terminal za direktan uvoz tečnog gasa, pa bi njihova izgradnja potrajala a postavlja se i već pomenuto pitanje isplativosti. Doduše, može da koristi terminale u okolnim zemljama pa da ih klasičnim cevovodima doprema do svojih potrošača, ali se i tada postavlja pitanje rentabilnosti.
Nemačka je, prema podacima "Dojče Velea", uvezla 2018 iz Rusije oko 40 odsto gasa - mada neki izveštaji sugerišu da je ta brojka već dostigla 50 procenata - 29 iz Holandije i 21 odsto iz Norveške. Ukoliko profunkcioniše "Severni tok 2", znatno će porasti udeo ovog energenta iz Rusije na nemačkom tržištu.
Donald Tramp je upozorio prošle godine da je "Nemačka potpuno pod kontrolom Rusije jer dobija od nje između 60 i 70 procenata energije a tu je i novi gasovod".
Svakako da Rusija snabdeva Nemačku ogromnim količinama energije. Ona je i glavni snabdevač nemačkog tržišta naftom. Međutim, prema podacima britanske brokerske kuće "Marex Spectron", učešće gasa u ukupnoj potrošnji energije u Nemačkoj je tek oko 20 odsto, tako da su tvrdnje o njenoj prevelikoj zavisnosti od Rusije preterane. Takođe, imajući vidu da na Nemačku otpada 27,5 odsto "Gaspromovog" izvoza gasa, u Berlinu tvrde da, zapravo, Moskva više zavisi od prodaje ovog energenta nego obrnuto.
U Berlinu upozoravaju i da u slučaju povećanog uvoz tečnog gasa postoji rizik od zagađenja s obzirom da bi tankeri učestalije plovili Atlantikom, što je u suprotnosti sa orijentacijom "zelene" Nemačke.
Naravno, postavlja se pitanje da li bi zamena jednog snabdevača drugim poboljšalo energetsku bezbednost Nemačke.
Dejvid Rej (David Reay), urednik poslovnog magazina "Handelsblatt Global" iz Diseldorfa, piše da nema sumnje da Rusija koristi svoje ogromne rezerve gasa kao političko oruđe: "Pitajte samo EU i Ukrajinu. Međutim, u današnjim uzburkanim geopolitičkim okolnostima, te gospodinom Trampom koji se zalaže za politiku ’Amerika na prvom mestu’ i, čini se, sretnim da započne trgovinske ratove – da li bi američki gas stizao sa manje prtljaga? Ma koliko pritiskali, neće uveriti Nemačku da je to vredno rizika", smatra Rej.
Spor oko "Severnog toka 2" je najnoviji u nizu drugih između Vašingtona i Berlina. Tramp kritikuje Merkel i zbog trgovinske politike zapretivši uvođenjem carina na moćnu nemačku automobilsku industriju. Istovremeno, u Berlinu kritiku američku administraciju zbog napuštanja međunarodnih sporazuma, kao što su o klimatskim promenama i nuklearnom programu Irana.
'Paradoks' američkog gasa iz škriljaca
Zahvaljujući revoluciji u eksploataciji gasa iz škriljaca, SAD su po prvi put 2017, posle 60 godina, više izvezle nego što su uvezle ovog energenta. Takođe, postale su najveći proizvođač na svetu. Na drugom mestu je Rusija, a slede Iran i Katar. Najviše izvozi u Južnu Ameriku i Aziju. Treći je globalni izvoznik tečnog gasa posle Australije i Katara, ali planira da ih pretekne. Međutim, kineske tarife na američki gas od 10 odsto prošle, odnosno 25 procenata ove godine, kao odgovor na carine Trampove administracije, mogu da otežaju ostvarenje ovih ambicija.
Gas se tretira kao neka vrsta prelaznog rešenja (bridge fuel) sa klasičnih fosilnih goriva, kao što je ugalj, na čiste obnovljive energije. Zbog relativno jeftinog gasa iz škriljaca zatvoreni su mnogi rudnici u SAD. Istovremeno, pošto ispušta duplo manje štetnih materija koje stvaraju efekat staklene bašte nego ugalj, tretira se kao efikasno sredstvo u borbi protiv klimatskih promena.
Međutim, stručnjaci upozoravaju da gas koji se dobija takozvanim postupkom "frekinga" (fracking) ispušta metan, čime se potiru njegovi pozitivni efekti u smanjenju emitovanja ugljen dioksida.
Reč je o metodi kojom se pod velikim pritiskom ubrizgavaju hemikalije kako bi se gas oslobodio iz stena. Gas se potom pretvara u tečno stanje, transportuje tankerima preko okeana, onda isporučuje u specijalne terminale gde se vraća u prvobitni oblik.
Proizvodnja gasa iz škriljaca stvara "paradoksalnu" situaciju, smatra Endrju Koen (Andrew Cohen) sa Harvard Kenedi škole. Naime, što je jeftiniji to je, s jedne strane bolje. Istovremeno, to će znatno dovesti u pitanje ekonomsku održivost novih obnovljivih izvora energije a time i borbu protiv klimatskih promena.
I EU između dve vatre
I Evropska Unija je izložena pritisku Vašingtona da uvozi više američkog gasa, jer je Rusija najveći snabdevač celog starog kontinenta sa rastom izvoza u poslednjih nekoliko godina. Naime, iako su evropske zemlje diversifikovale nabavku gasa, kupujući ga iz Katara, Alžira, Nigerije i drugih zemalja, istovremeno opada njena domaća proizvodnja, pre svega u Severnom moru. Takođe, raste potrošnja ovog energenta zbog smanjenja korišćenja uglja i nuklearne energije – procenjuje se da će taj trend trajati do 2040. godine.
EU želi da smanji zavisnost od ruskog gasa pa su u planu i drugi projekti kao što su "Baltic pipe", kojim bi se dopremao ovaj energent iz Norveške u Dansku i Poljsku. Zatim "Južni gasni koridor" kojim bi se povezalo više cevovoda za dopremanje ovog energenta iz Kaspijskog regiona i sa Bliskog istoka.
Takođe, izgrađeno je više od 20 terminala za tečni gas, čiji uvoz konstantno raste. "Blumberg" procenjuje da će učešće tečnog gasa u Evropi dostići 23 procenta do 2030 godine.
U ovim terminalima može da se uskladišti 220 milijardi kubnih metara, ali se koriste tek sa 27 odsto kapaciteta, tako sada ne postoji bojazan kao ranije da u slučaju prekida isporuka gasa iz Rusije evropski domovi tokom zime budu hladni.
Promena ruske strategije
Rusija uviđa da raste konkurencija na starom kontinentu pa nastoji da povećanim isporukama gasa dodatno obori cenu kako bi testirala konkurentnost pre svega američkih proizvođača ovog energenta u tečnom stanju, prenosi "Blumberg". Istovremeno, Rusija nastoji da se uključi i u utrku sa tečnim gasom, pa njime snabdeva stari kontinent preko terminala "Jamal".
S druge strane, kako piše "Volstrit džornl" (The Wall Street Journal), Rusija isporučuje tečni gas iz Sibira u Kinu, Japan i Južnu Koreju preko Arktičkog mora, pa konsultantska kuća "Vud Mekenzi" (Wood Mackenzie) procenjuje da će tokom ove godine postati njegov peti najveći izvoznik.
Novi gasni hladni rat
Povod za ovu priču o gasu je, dakle, projekat "Severni tok 2" jer pojedine članice EU, pre svega Poljska, zatim baltičke države, strahuju da bi, ukoliko profunkcioniše, stari kontinent postao još zavisniji od ruskog gasa. One smatraju da je reč o političkom projektu, nekoj vrsti "Trojanskog konja", u cilju širenja ruskog uticaja.
Ovim gasovodom se "ubija Ukrajina", smatra šef poljske diplomatije Jacek Čaputovič. Naime, nekada je Rusija izvozila u Evropu preko "ukrajinskog koridora" skoro 80 odsto gasa. Puštanjem u pogon "Severnog toka 1" 2011. godine, ta količina je smanjena na ispod 50 odsto, a ukoliko proradi "Severni tok 2" biće svedena na minimum tim pre što krajem ove godine ističe ugovor između Moskve i Kijeva o korišćenju pomenute trase.
Poljska i druge zemlje smatraju da bi prekid tranzita gasa kroz Ukrajinu istovremeno označio i nestanak garancija za njenu zaštitu od agresivne ruske politike. S druge strane, Kijev bi ostao bez značajnih sredstava po osnovu naplate tranzitne takse od oko 3 milijarde dolara, što čini 3 odsto bruto društvenog proizvoda ove zemlje.
Bivši ukrajinski ministar spoljnih poslova Pavlo Klimkin izjavio je početkom godine da je tranzit gasa političko pitanje u Rusiji. "Ono se ne bazira ni na ekonomskim kalkulacijama, kao ni na ekonomskim interesima."
U Briselu se lome koplja zbog različiti interesa članica EU. Evropska komisija pokušava da nađe kompromisno rešenje između Nemačke, Austrije i Holandije, koje podržava Francuska, sa jedne, i ostalih članica evropskog bloka, koje su sumnjičave ili otvoreno protiv "Severnog toka 2".
Evropska komisija nastoji da ga pretvori u zajednički projekat EU, tačnije da na njega primeni pravila o konkurenciji (takozvani ‘Treći energetski paket’), odnosno o razdvajanju proizvodnje i transporta gasa (unbundling), koje važi za sve projekte na starom kontinentu. "Gasprom" je prema dosadašnjoj praksi i proizvođač i operater gasovoda. Učesnici projekta "Severni tok 2" traže izuzeće od pomenutog evropskog pravila, zato što gasovod kreće izvan teritorije EU.
Pokušaj da se blokira "Severni tok 2" je "odraz novog hladnog rata", ističe Ričard Sakva (Richard Sakwa), analitičar londonskog "Četem hausa" (Chatham House). "Čak i tokom izvornog hladnog rata, izvožen je gas. Stoga je ovaj hladni rat mnogo gori nego prethodni", smatra Sakva.
Angela Merkel je na pomenutoj konferenciji u Minhenu rekla da "ako smo već uvozili ruski gas tokom hladnog rata – Federalna Republika Nemačka u velikim količinama – onda ne znam zašto bi sada trebalo da bude mnogo gore vreme da ne možemo da kažemo: Rusija ostaje jedan od partnera", istakla je Merkelova.
Bizmarkova osovina 'Berlin-Moskva'
Na slučaju "Severnog toka 2" u velikoj meri se prelamaju antagonizmi na starom kontinentu.
Da li Nemačka odustaje od privrženosti NATO, kako konstatuje Marek Jan Kodakievič (Chodakiewicz), profesor istorije na Institutu za svetsku politiku (The Institute of World Politics) u Vašingtonu. On smatra da je "obnavljanje osovine ’Berlin-Moskva’ po ugledu na Bizmarkovu ideju geopolitički probitačnije za Nemačku, jer želi da istisne SAD kao svog ’poslednjeg okupatora’ nakon Drugog svetskog rata. Zauzvrat, SAD nemaju strategiju o kojoj bi se moglo govoriti, ali imaju oruđe: sopstvenu energiju", ocenjuje Kodakievič.
Vašington bi mogao da upotrebi svoj uticaj za podršku različitim inicijativama i savezima unutar EU, pre svega među novim članicama u Centralnoj i Istočnoj Evropi, koristeći njihovo nezadovoljstvo politikom Nemačke i evropskih institucija u Briselu. To se može zaključiti na primeru jačanja odnosa Vašingtona i Varšave. U vreme rata u Iraku tadašnji američki ministar odbrane Donald Ramsfeld je pežorativno govorio o "staroj Evropi" a pohvalno o "novoj Evropi", odnosno postkomunističkim zemljama koje su podržavale operacije Vašingtona na Bliskom istoku.
Starija varijanta tog savezništva je projekat "Intemarijum" (između mora), koji je nakon Prvog svetskog rata predložio poljski lider maršal Jozef Pisuldski o stvaranju federacije zemalja između Baltičkog i Crnog mora (uključivao je i tadašnju Jugoslaviju). Međutim, jedino je Francuska od velikih sila podržala ovu ideju, a sve potencijalne države članice su na početku Drugog svetskog rata pale pod nacističku i sovjetsku vlast.
Pitanje je da li su i sada takvi i slični aranžmani realistični, ali nema sumnje da će "Severni tok 2" i sve što ga prati, podstaći geopolitička prestrojavanja u Evropi. U međuvremenu, to geopolitičko ali i tržišno nadmetanje verovatno će doneti korist potrošačima – moći će da biraju kvalitetniji i jeftiniji gas.
Facebook Forum