Svakog šefa Pentagona koji bi savetovao predsedniku SAD da pokrene još jednu kopnenu invaziju na Bliskom istoku treba poslati na pregled glave, izjavio je Robert Gejts, američki ministar odbrane od 2006. do 2011. godine u administracijama Džordža Buša i Baraka Obame - povodom zveckanja oružjem između Vašingtona i Teherana. On je upozorio da bi bilo kakav američki vojni udar na Iran imao "katastrofalne" posledice.
Gejts ima pre svega na umu veoma traumatično iskustvo sa američkom invazijom Iraka 2003, koju je aktuelni šef Bele kuće Donald Tramp svojevremeno podržavao, da bi je tokom predsedničke kampanje nazvao "velikom greškom". On je prošle godine nakon proglašenja pobede nad "Islamskom državom" na Bliskom istoku naložio povlačenje američkih trupa sa Bliskog istoka. Iako je rekao pre neki dan da ne želi rat i da se nada mirnom rešenju, u ovaj region je početkom maja poslat nosač aviona i grupa ratnih brodova da spreče "ozbiljnu pretnju" iz Irana po američke snage u regionu, kako ju je nazvao vršilac dužnosti šefa Pentagona Patrik Šenehan (Patrick Shanahan). Doduše, Tramp je proteklog vikenda opet zaoštrio retoriku upozorivši Iran da "ne preti SAD", te da će biti uništen u slučaju rata.
U svakom slučaju, to je u suprotnosti sa Trampovom politikom "Amerika na prvom mestu", odnosno fokusiranja na domaća pitanja.
Istina, dvanaest dana nakon što je stupio na dužnost, Tramp je zapretio Iranu. Tako je njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Majkl Flin (Michael Flynn) izjavio: "Od danas, zvanično držimo Iran na oku".
Takođe, pre 16 meseci tadašnji američki ministar odbrane Džejms Matis (James Mattis) inicirao je promenu strateških prioriteta Pentagona. Nakon 16 godina američkog angažmana u ratovima na Bliskom istoku, nadmetanje velikih sila, odnosno suočavanje sa Rusijom i Kinom, određeno je kao prioritet za SAD, a ne borba protiv terorizma kao u prethodnom periodu. Beka Vaser (Becca Wasser), analitičarka u "Rand Corporation", podseća da je američko Ministarstvo odbrane u Nacionalnoj odbrambenoj strategiji za 2018. označilo Iran kao pretnju "četvrtog reda".
U međuvremenu, Mohamad Saleh, jedan od komandanata moćne Revolucionarne garde, koju je Vašington nedavno proglasio terorističkom organizacijom, izjavio je da iranske rakete dometa oko 2.000 kilometara mogu "lako pogoditi ratne brodove" u Persijskom zalivu i bilo gde na Bliskom istoku.
Došlo je i do prvih incidenata. Oštećena su četiri naftna tankera - od toga dva pripadaju Saudijskoj Arabiji najvećem protivniku Irana na Bliskom istoku. Kao uzrok je navedena sabotaža. Takođe, napadnut je saudijski naftovod, za šta Rijad optužuje Hutu pobunjenike iz Jemena, koje podržava Teheran. Zbog rasta tenzija Vašington je naložio delu diplomatskog osoblja u Iraku da se vrati u zemlju.
Maksimalni pritisak, minimalni rezultati
Nakon povlačenja u maju prošle godine iz Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije (JCPOA), odnosno Sporazuma o nuklearnom programu Irana, postignutom 2015. godine, SAD su vratile sankcije Teheranu koje su bile na snazi pre potpisivanja pomenutog dokumenta. Doduše, Vašington je privremeno izuzeo osam zemalja iz embarga na uvoz nafte iz Irana, koja čini skoro polovinu njegovog izvoza. Početkom maja je istekao taj prelazni rok i države, poput Kine, Japana, rizikuju američke sankcije ukoliko nastave uvoz "crnog zlata" iz Irana.
Vašington je u situaciji da nametne takve mere jer se za gro globalne trgovine i poslovanja i dalje koristi američki dolar kao sredstvo obračunavanja i plaćanja, tako da svaka zemlja ili kompanija koja ne ispoštuje pomenute mere rizikuje sankcije, zbog čega su mnoge evropske kompanije odustale od projekata u Iranu uprkos nastojanjima njihovih vlada da obezbede alternativni finansijski promet u cilju olakšavanja trgovine sa zvaničnim Teheranom.
U svakom slučaju, kaznene mere SAD već su gurnule iransku ekonomiju u recesiju četiri odsto prošle 2018, a u ovoj godini, prema procenama Međunarodnog monetarnog fonda, očekuje se dalji pad od šest procenata. Poslednja mera u nizu su sankcije na uvoz metala iz Irana.
"Ponovo uvodimo sistem odvraćanja dok radimo na novom i boljem sporazumu (o nuklearnom programu). Ostali smo bez mehanizma odvraćanja prema postojećem dogovoru (sa Iranom). Ova korekcija političkog kursa bila je neizbežna i odavno je trebalo da se učini", ističe Brajan Huk (Brian Hook), američki specijalni izaslanik za Iran.
Trampova administracija je najavila da će nastaviti da pojačava pritisak sve dok Iran ne promeni svoje ponašanje ne samo prema nuklearnom programu, već i kršenju ljudskih prava, podršci militantnim pokretima, te prestane da interveniše u drugim zemljama na Bliskom istoku, pre svega u Siriji.
Ove mere su svakako udar na poziciju umerenog, konzervativnog predsednika Irana Hasana Rohanija, koji se zalagao za nuklearni sporazum kao put za okončanje međunarodne izolacije zemlje i oživljavanje njene ekonomije. Međutim, američke sankcije za sada nisu dovele do promene u stavu Teherana. Naprotiv, to će ojačati poziciju tvrde struje koju predvodi vrhovni verski vođa Ali Hamnei, ali neće dovesti do kraha režima, ocenjuju dobri poznavaoci prilika na Bliskom istoku.
"U Vašingtonu raste frustracija jer maksimalni pritisak proizvodi minimalne strateške rezultate, a vreme prolazi. Neki u Vašingtonu i u regionu bi pozdravili ili pokušali da isprovociraju sukob u cilju ostvarivanja onoga što sankcije do sada nisu - da svedu Iran na pravu meru, odnosno umanje njegov značaj", kazao je za "Vošington post" (Washington Post) Ali Vaez, direktor programa u Međunarodnoj kriznoj grupi (International crisis group) za Iran.
Svetski mediji pišu da je na čelu te grupe "jastrebova" u američkoj politici, koji se zalažu za vojno rešenje, Džon Bolton (John Bolton), Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, koji je, prema pisanju "Njujork tajmsa" (New York Times), naložio razradu plana za slanje 120.000 američkih vojnika na Bliski istok.
U čemu je Tramp u pravu
Tramp je kritikovao Sporazum koji je šest svetskih sila postiglo sa Iranom 2015, jer njime nisu sankcionisane aktivnosti Teherana na razvoju balističkih raketa i finansiranju militantnih grupa širom Bliskog istoka. Dok su se SAD pridržavale pomenutog dogovora, Iran je, kako navodi Trampova administracija, nastavio da pomaže pobunjene Hute u Jemenu u borbi protiv koalicije predvođene Saudijskom Arabijom, intervenisao u Siriji u cilju spasavanja režima Bašara el Asada, finansira ekstremističku šiitsku miliciju Hezbolah u Libanu i sunitski Hamas u Gazi.
Stoga je lišavanje Irana sredstava za finansiranje ovakvih poduhvata bio glavni razlog za Trampovo povlačenje iz nuklearnog sporazuma sa Teheranom.
"Sadašnja (Trampova) administracija je u pravu što ne pokazuje želju za normalizacijom odnosa sa Teheranom. Nakon četiri decenije revolucionarnog žara, centri moći režima - pre svega vojno bezbednosni establišment i verska središta - radikalizuju se umesto da postanu umereniji. Nezainteresovanost Teherana za dalji angažman (sa međunarodnom zajednicom) bila je očigledna i pre nego što je Tramp postao predsednik, kada je iranski vrhovni vođa Ali Hamnei brzo reagovao gušenjem svake nade da nuklearni sporazum može otvoriti put za buduće razgovore o drugim pitanjima", piše Kijan Tajbakš (Kian Tajbakhsh), američko-iranski profesor na Univerzitetu Kolumbija.
On podseća da je Barak Obama, zajedno sa evropskim saveznicima, rekao 2011. na početku rata u Siriji da Asad mora da ode sa vlasti, dok je Hamnei isticao da mora da ostane. Osam godina kasnije Iran i Asad pobeđuju, kaže Tajbakš, dodajući da se Teheran tako snažno pozicionirao da je Izrael morao da prihvati postojanje Hezbolaha kao status kvo.
Međutim, uprkos nedostataka, nuklearni sporazum iz 2015. je, kako kaže Majkl Fuks (Michael Fuchs), nekadašnji zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara za Istočnu Aziju i Pacifik, bio korak napred. Otklonjena je neposredna pretnja po bezbednost i, istovremeno, ukinute sankcije Iranu što je omogućilo bolji život građanima i ojačalo poziciju umerenog predsednika Rohanija.
"Tramp tvrdi da želi da spreči Iran da dođe u posed nuklearnog oružja, ali se povukao iz sporazuma koji je upravo imao taj cilj. Trampovi zvaničnici tvrde da podržavaju težnje iranskog naroda, ali sankcije najviše njega pogađaju. Takođe, Tramp i dalje sprečava obične Irance da posete SAD", naglašava Fuks.
"Recite mi kako se ovo završava!"
SAD i njegovi regionalni saveznici, pre svega Izrael i Saudijska Arabija, doživljavaju Iran kao destabilizirajući faktor na Bliskom istoku. Međutim, njegov rastući uticaj upravo je posledica američke invazije u Iraku, što je ironija, kako piše "Gardijan" (The Guardian).
Naime, nakon pada Sadama Huseina, kao pripadnika manjinskih sunita koji je terorisao većinske šiite, u Iraku su otvorena vrata širenju uticaja Irana. Takođe, rat u Iraku je protresao Bliski istok, pa je osam godina kasnije izbio građanski rat u Siriji, što je omogućilo Iranskoj revolucionarnoj gardi da se, između ostalog, približi izraelskoj granici odakle može gađati njegovu teritoriju.
Međutim, Trampove pristalice ignorišu intervenciju u Iraku za vreme Bušove administracije kao razlog, optužujući umesto toga otvaranje Baraka Obame ka Teheranu i nuklearni sporazum kao okidač za politički avanturizam Irana.
"Iako Obamini gestovi jedva da su doživljeni u Teheranu kao mere za izgradnju poverenja, te uopšte nisu usporile konsolidaciju njegove regionalne moći, uspon Irana je počeo pre i nastavljen je posle (Obaminog predsednikovanja)", piše "Gardijan".
S druge strane, Teheran doživljava SAD kao "kapricioznu" silu i "samoproklamovanog svetskog šerifa", čije prisustvo i intervencije decenijama destabilizuju Bliski istok.
Stoga suočavanje Irana i SAD liči na one situacije u kojima obe strane žele, kako piše "Vošington post", da potpale iskru, ali ne i da razbuktaju vatru.
"Oni izgledaju ležerno u zoni polu sukoba u kojoj mogu koristiti silu, a da pri tom to negiraju, u različitim domenima, nadajući se da neće izazvati eksploziju", ocenjuje "Vošington post".
Problem je što niko u Vašingtonu i na Bliskom istoku nema ubedljivi odgovor na pitanje: Šta je sledeće? SAD igraju na kartu da pojačavanjem sankcija primoraju Iran na sporazum. Kako lakonski izjavljuje Donald Tramp: "Mogu da me pozovu". Međutim, obaveštajni analitičari sumnjaju da će Teheran podleći pritisku i pozvati Trampovu administraciju na razgovor. Naprotiv, oni procenjuju da je konfrontacija jedini put da se na kraju dođe do sporazuma sa "nepouzdanim, ratobornim SAD". Naime, Teheran je nedavno zaključio da mu ne ide u prilog čekanje da na predsedničkim izborima u Americi 2020. dođe do promene. Stoga Iran pojačava svoju taktiku "hibridnog rata" na Bliskom istoku, pri tom negirajući učešće u njemu.
Kao što je američki general Dejvid Petreus (David Patreus) izjavio tokom invazije Iraka 2003. godine: "Recite mi kako se ovo završava!"
Pogrešno iščitavanje namera druge strane
Prema obaveštajnim podacima koje su prikupile američke službe, iranski lideri veruju da SAD planiraju vojnu intervenciju, zbog čega se pripremaju za mogući kontraudar, piše "Volstrit džornl" (Wall Street Journal) pozivajući sa na izvore bliske Trampovoj administraciji.
To znači da postoji rizik od pogrešne kalkulacije. Kako ističe nezavisni američki senator Angus King, nema odgovora na pitanje: "Da li oni (Iran) reaguju na naše tvrdnje o akciji na Bliskom istoku ili mi reagujemo na njih (njihove poteze)?"
Prema izveštaju Međunarodne agencije za atomsku energiju, Teheran se i dalje pridržava sporazuma, a predsednik Rohani je dao rok od 60 dana svetskim silama koje su ostale u pomenutom dogovoru da nađu način da ispoštuju njegove odredbe, pre svega o ekonomskoj saradnji koja bi omogućila izvoz iranske nafte. Nakon toga, Teheran će, po rečima Rohanija, obnoviti svoj nuklearni program.
Iranci žele promenu režima, ali ne po američkom receptu
Na unutrašnjem planu Iran su potresali protesti i zbog povećanja cena i pada standarda, izazvanih američkim sankcijama, ali i zahteva za više sloboda.
Međutim, kako ističe Vali Nasr, dekan Škole Džon Hopkins za napredne međunarodne studije i nekadašnji savetnik u Stejt departmentu za Avganistan i Pakistan u vreme Obamine administracije, Iranci žele promene režima, ali ne onakve kakve potenciraju "jastrebovi" u Vašingtonu.
"Oni su doživljavali nuklearni sporazum kao korak ka reformi vlasti. Onda je Tramp to srušio…Ideja da će oni da prihvate rušenje svoje vlade od strane SAD je čista fantazija", naglašava Nasr. On objašnjava da je iransko civilno društvo mnogo snažnije nego u Iraku pre invazije, ali su Iranci istovremeno i nacionalistički orijentisani kada je reč o spoljnoj pretnji, naročito uviđajući pogubne posledice promene režima u njihovom susedstvu, pre svega Arapsko proleće. Na desetine miliona Iranaca je posetilo Irak nakon 2003. i imalo je priliku da vidi u kakvom se haosu ova zemlja nalazi.
Takođe, treba imati u vidu i istorijska sećanja kao što su mešanje SAD u rušenje iranskog premijera Mohamada Mosadega 1953. godine nakon što je odlučio da nacionalizuje naftnu industriju. Na vlast je vraćen prozapadni šah Reza Pahlavi koji je zbačen u Islamskoj revoluciji 1979. godine.
Istovremeno, kako ističe profesor Kijan Tajbakš, Iran doživljava sebe kao jednog od "poslednjih civilizacijskih uporišta protiv zapadne sile (SAD)", što svakako jača njegovu odlučnost u slučaju sukoba.
Mogući ratni scenariji
U slučaju da sadašnje tenzije prerastu u oružani sukob, on bi bio mnogo žešći i sa pogubnijim posledicama nego rat u Iraku, upozoravaju vojni eksperti. "Vošington post" podseća da ako ništa drugo, Iran je nekoliko puta veća zemlja od Iraka sa 1,6 miliona kvadratnih kilometara površine i 81 milion stanovnika.
U invaziji Iraka učestvovalo je 150.000 američkih vojnika i nekoliko desetina hiljada iz savezničkih zemalja. Ova operacija je zaključno sa 2013. koštala dve hiljade milijardi dolara, a do 2011. je ubijeno oko 400.000 ljudi.
Takođe, za razliku od Iraka, Iran je pomorska sila koja se proteže do Kaspijskog mora i Persijskog zaliva. Njegova centralna pozicija u Evroaziji je naročito važna za trgovinu. Oko trećine svetske proizvodnje tečnog gasa i 20 odsto nafte prevozi se tankerima kroz veoma uski Ormuski moreuz (3,4 kilometra širok za brodove), na čijim granicama se nalaze Iran i Oman.
U slučaju oružanog sukoba, Iran bi mogao da blokira ovaj moreuz što bi izazvalo potres na globalnim tržištima energenata. S obzirom na tehnološku superiornost SAD, Iran bi se opredelio za asimetrične mere, kao što su, kako piše "Njuzvik" (Newsweek), podvodne mine za sprečavanje plovidbe brodova Ormuskim moreuzom, mali brzi brodovi, zatim antibrodske rakete koje mogu naneti štetu američkoj floti.
Tu je i iranski balistički raketni program, koji Centar za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu opisuje kao "najveći i najraznolikiji arsenal na Bliskom istoku". Pretnja od iranske raketne tehnologije seže izvan njegovih granica. Tako se smatra da Hezbolah raspolaže arsenalom od 130 hiljada projektila, prenosi "Njuzvik".
Istovremeno, Iran računa na svoje isturene podružnice širom Bliskog istoka. Tako je general Sulejmani rekao tokom nedavnog susreta sa čelnicima iračkih šiitskih milicija u Bagdadu da se "pripreme za rat preko posrednika" (proxy war), saznaje "Gardijan".
S druge strane, Iran je svestan američke vojne superiornosti pa želi da izbegne otvoreni sukob.
Nastojeći da izoluju Iran, SAD se same našle u izloaciji
Trampova administracija pokušava da ubedi američke saveznike da međunarodna zajednica treba da izoluje Iran. Međutim, kako piše "Vošington post", sa rastom tenzija od početka maja sve je uočljivije da se SAD same mogu naći sve izolovanije.
Državni sekretar Majk (Mike) Pompeo je pokušao tokom nedavne posete Briselu da uveri evropske ministre da su potezi Vašingtona zasnovani na kredibilnim obaveštajnim podacima koji pokazuju da Iran planira napade. Međutim, kako je rekao za vašingtonski dnevnik jedan visoki evropski zvaničnik, "nije nam pružio nikakve dokaze".
Britanija, koja je zdušno podržala invaziju Iraka, distancira se od mogućnosti učešća u eventualnom ratu protiv Irana. Jedan od britanskih komandanata na Bliskom istoku izjavio je da "nema pojačane pretnje od iranskih saveznika u Iraku ili Siriji", što je u suprotnosti sa tvrdnjama Vašingtona.
U međuvremenu, Španija je saopštila da povlači svoju fregatu iz američke pomorske grupe koja je upućena u Persijski zaliv jer je "Vlada SAD donela odluku koja izlazi iz okvira dogovora sa španskom mornaricom".
Tradicionalni američki saveznici, poput Australije i Kanade, zasada su uzdržani. Čak su, kako ocenjuje "Vošington post", zalivske zemlje koje su u sukobu sa Iranom, kao što Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, oprezne u reakcijama. Saudijski kralj Salman je sazvao sastanak nekoliko zemalja za 30. maj na kome će se razmotriti najnovija situacija.
Jedino je izraelski premijer Benjamin Netanjahu otvoreno pohvalio čvrst stav Trampove administracije prema Iranu. što je očekivano ako se ima u vidu istorija neprijateljskog odnosa Teherana prema ovoj zemlji. Tako je nekadašnji predsednik Irana Mahmud Ahmadinedžad izjavljivao da Izrael treba "zbrisati sa lica zemlje".
Od rata sa Meksikom 1846. do Iraka
Tenzije sa Iranom su samo poslednji na dugoj listi situacija u kojima su se našle SAD ulazeći u sukob sa nategnutim povodom.
Tu je pomenuti slučaj Iraka, u kome se na kraju pokazalo da Sadam Husein nije posedovao oružje za masovno uništavanje što je iskorišćeno kao povod za intervenciju. Kako podseća Robin Vrajt (Wright) u "Njujorkeru" (The New Yorker), administracija Ronalda Regana (Reagan) je 1986. iskoristila američke manevre u blizini libijske obale da uvuče Moamera Gadafija u sukob.
SAD su ušle u Vijetnamski rat 1964. nakon dva incidenta u Tonkinškom zalivu. Tada se tvrdilo da su vijetnamski patrolni čamci napali američke razarače. Međutim, Nacionalna bezbednosna agencija SAD je u izveštaju iz 2005. navela da su u prvom incidentu američke snage najpre otvorile vatru a da se drugi nije ni desio.
Sličnih situacija je bilo i u 19. veku. Špansko-američki rat 1898. izazvan je eksplozijom na američkom ratnom brodu ukotvljenom u Havani. Administracija predsednika SAD Vilijama Mekinlija (William McKinley) optužila je Španiju za incident. Skoro vek kasnije, američki admiral Hajmen Rikover (Hyman Rickover) je 1976. zaključio da je eksploziju izazvalo spontano sagorevanje uglja u skladištu pored municije, nakon čega je brod potonuo.
Predsednik SAD Džejms (James) Polk je opravdao 1846. rat sa Meksikom tvrdnjom da su meksičke trupe izvršile invaziju na američku teritoriju, u vreme kada još nisu bile definisane granice između dve zemlje. Meksiko je insistirao na granici na reci Nueces, a SAD na reci Rio Grande, skoro 200 kilometara dublje. Jedan od retkih kritičara Polkove politike bio je tadašnji kongresmen, a kasnije predsednik Abraham Linkoln (Lincoln).
Rizik od pogrešne kalkulacije
Ovi istorijski primeri pokazuju da što duže traže eskalacija sukoba teže ih je zaustaviti i rešiti diplomatskim putem, te da onda raste rizik od incidenata i pogrešne kalkulacije koja može dovesti do sveopšteg rata, naročito u turbulentnom svetu sa mnoštvo kriznih tačaka. SAD su već u jednom ratu, doduše trgovinskom sa Kinom. Mnogi se pribojavaju da bi mogla da se nađe i u pravom sa Iranom.
Facebook Forum