U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome preko čijih leđa je ostvarena finansijska stabilnost u Srbiji. Sagovornici su bili dva beogradska novinara koji se bave ekonomskim temama - Milan Ćulibrk i Miša Brkić.
Bilo je reči o tome čija je ideja bila da se smanjuju penzije i plate u javnom sektoru, da li se finansijska konsolidacija mogla ostvariti bez smanjivanja penzija, zašto se privrednici žale na velike poreze, zašto nije spovedena reforma državnih i javnih preduzeća, pa vlada izdvaja ogromne sume iz budžeta da bi pokrivala njihove gubitke, kako su se ta preduzeća pretvorila u zabran u kome se zapošljavaju članovi i simpatizeri Srpske napredne stranke, da li će građani ikada saznati koliko je koštao avion koji je kupljen za potrebe vlade, zašto se kriju ugovori sa stranim investitorima koje Vučić dovodi u Srbiju, zašto najbogatiji ljudi u Srbiji, kad se penzionišu, imaju penzije od 20.000 dinara kao najveći siromasi, kako su strani investitori zaradili kupujući državne obveznice Srbije, kao i o tome da li će suficit u budžetu biti potrošen na izgradnju fudbalskih stadiona po Srbiji.
Omer Karabeg: Ko je najviše zaslužan za finansijsku stabilnost? Da li je tvorac suficita u budžetu bivši ministar finansija Dušan Vujović koji je prošle godine podneo ostavku da bi na njegovo mesto došao Siniša Mali?
Milan Ćulibrk: Mislim da ministar Vujović ne bi ništa mogao sam da uradi. Odluka je doneta na političkom nivou. Doneo ju je Aleksandar Vučić. On je odlučio da teret fiskalne konsolidacije u najvećoj meri podnesu penzioneri i zaposleni u javnom sektoru kojima su smanjene penzije i plate. Odluka da se stabilizuju javne finansije je u redu, ali nije u redu što teret stabilizacije nije ravnomernije raspoređen. Mislim, pre svega, na javna preduzeća koja su i dalje nastavila po starom proizvodeći velike gubitke koji se pokrivaju iz budžeta.
Miša Brkić: Slažem se da je odluka doneta na političkom vrhu, a izvršilac je bio tadašnji ministar finansija Dušan Vujović. Moram da kažem da je finansijska i fiskalna konsolidacija bila neophodna. Da nije sprovedena Srbija bi se vrlo brzo našla u situaciji u kojoj je bila Grčka. Nešto je moralo da se uradi, jer u ekonomiji nema besplatnog ručka.
Udar na penzije
Omer Karabeg: Da li se finansijska stabilnost mogla ostvariti i bez ataka na penzije?
Milan Ćulibrk: U penzije se retroaktivno ne može dirati. Moglo se zaustaviti njihovo dalje povećanje, ali naknadno ih smanjivati vrlo je problematično. Evo, Ustavni sud se tim povodom ne oglašava već petu godinu iako je podneto nekoliko inicijativa u kojima je traženo da se taj sud izjasni da li je smanjenje penzije bilo u skladu sa ustavom.
Miša Brkić: Ja mislim da je finansijska konsolidacija mogla da prođe i bez udara na penzije. Ali to je zavisilo od onoga ko je doneo odluku da vlada krene u fiskalnu i finansijsku konsolidaciju. Recimo, umesto smanjivanja penzija vlast je mogla da krene u ozbiljnu i radikalnu reformu koja bi podrazumevala mnoge promene u takozvanom javnom sektoru, u državnim preduzećima. Umesto da racionalno rukuje državnim novcem, Srpska napredna stranka, kada je došla na vlast, počela je da ga razbacuje se na sve strane. Da se drugačije pristupilo državnim preduzećima, penzije ne bi morale biti na udaru. Podsetio bih da je finansijska konsolidacija počela dve godine nakon što su naprednjaci došli na vlast. Nije počela sve dok Vučić nije učvrstio svoju apsolutnu vlast. I onda je - da bi pokazao koliko je moćan - odsekao penzionerima deo primanja i nešto manje udario na zaposlene u javnom sektoru.
Omer Karabeg: Da li je budžet napunjen i povećanjem poreza?
Milan Ćulibrk: Porezi se nisu nominalno povećavali, ali je naplata poreza bolja. Smanjen je i obim sive ekonomije, pre svega prodaja na crno kafe, cigareta i i naftnih derivata i po tom osnovu se dosta novca slilo u budžet. I šta se dešava? Vlada se hvali viškom u državnoj kasi, a privatni sektor kuka zbog visokih opterećenja. Vladi ne pada na pamet da smanji opterećenja i na taj način omogući privatnicima da više ulaže u nove poslove. Nizak privredni rast je rak rana Srbije, a on je direktna posledica činjenice da od svih zemalja u regionu Srbija ima najmanje domaćih investicija.
Miša Brkić: Na velika opterećenja ne žale se samo domaći privrednici nego i strane kompanije koje su došle u Srbiju bez pomoći predsednika države. To nisu kompanije koje je on uhvatio za ruku i doveo u Srbiju već ozbiljne firme koje su u Srbiji uložile veliki novac i zaposlile mnogo radnika. I domaći privatnici i strani investitori već dve-tri godine zahtevaju smanjenje opterećenja privrede. Vlast, međutim, nema mnogo sluha za takve zahteve. Ona učvršćuje partijsku dominaciju u ekonomiji. Zbog toga se ne sprovodi reforma javnih preduzeća u državnom vlasništvu koju traže međunarodne finanansijske institucije i koju je ova vlast obećala. Umesto toga svedoci smo kako partijski kadrovi temeljno uništavaju državna preduzeća, a za pokrivanje njihovih gubitaka uzima se novac iz budžeta.
Gubitaši
Omer Karabeg: Da li se zna koliko se para iz budžeta izdvaja za pokrivanje gubitaka javnih preduzeća?
Milan Ćulibrk: To se može saznati, ali posredno. Morate ići, da tako kažem, peške i analiziratati finansijske izveštaje tih preduzeća. Morate biti finansijski maher da biste otkrili na koje sve načine država pomaže ta preduzeća. A svaki građanin, svaki poreski obveznik morao bi da zna kako se troši novac iz budžeta, jer to je njegov novac. Ukoliko postavite takvo pitanje velika je verovatnoća da nećete dobiti odgovor. Mi ne znamo šta se krije iza nekih ugovora kojima se vlada hvali. Januara prošle godine vlada je sklopila koncesioni ugovor za beogradski aerodrom Nikola Tesla sa francuskom korporacijom Vansi, ali taj ugovor nikada nismo videli, iako su i premijerka Ana Brnabić i potpredsednica vlade Zorana Mihajlović obećale da će on biti dostupan javnosti do septembra 2018. Evo, bliži se septembar 2019, a taj ugovor još uvek nismo videli. Ne znamo kakve je obaveze preuzela država.
Takođe, nikada nismo uspeli da saznamo kolike su zarade u preduzećima kojima je država davala obilne subvencije - i do 10.000 evra po zaposlenom. Sve to govori da tu nešto ne štima. Sve dok ugovori ne budu dostupni javnosti, postojaće sumnja da u njima ima nešto nepovoljno za poreske obveznike.
Omer Karabeg: U javnim preduzećima, od kojih mnoga posluju sa gubicima koje pokriva država, uglavnom rade članovi Srpske napredne stranke i njeni simpatizeri koji imaju veće plate od većine zaposlenih. Da li je to znači da oni sa manjim platama kroz poreze finansiraju visoke plate u javnim preduzećima?
Čini mi se da sve reforme koje su do sada urađene isključivo idu u prilog vladajućoj partiji.Miša Brkić
Miša Brkić: U suštini - da. Čini mi se da sve reforme koje su do sada urađene isključivo idu u prilog vladajućoj partiji. Političari na vlasti su zahvaljući korupciji ušli u krug najbogatijih članova srpskog društva. Mnogi tajni ugovori o kojima ništa ne znamo mirišu na korupciju. Partijski biznismeni, koji su stvoreni u poslednjih pet godina, dobili su vrlo unosne poslove u građevinarstvu, saobraćaju i mnogim drugim oblastima. Deo novca zadržavaju za sebe, a deo odlazi u partijsku kasu. Od trenutka kada je Srpska napredna stranka pobedila na izborima njeni članovi su počeli masovno da se zapošljavaju u javnoj upravi, lokalnim samoupravama, ministarstvima, državnim agencijama, ali i u preduzećima stranih investitora koje u Srbiju dovodi predsednik države. Čitav jedan sloj društva značajno se obogatio.
Vlast se stalno hvali kako je sprovela fiskalnu konsolidaciju i kako je to velika stvar. Jeste. Ali posle toga usledilo je mnogo drugih koraka od kojih su koristi imali samo oni sa partijskom knjižicom Srpske napredne stranke. Vlast se jako ljuti kada građani pitaju na šta se troše njihove pare. U normalnim demokratskim državama i društvima vlast podnosi račun građanima. U nedemokratskim društvima, kao što je Srbija, građanin, koji plaća porez, nema pravo da zna gde su otišle njegove pare. I zato svako pitanje o korupciji u Srbiji vlast doživljava kao neprijateljsko.
Milioneri sa sirotinskim penzijama
Milan Ćulibrk: Srbija je zemlja u kojoj je nedopustivo pitati ministra unutrašnjih poslova koliko je koštala nabavka novih vozila za Ministarstvo unutrašnjih poslova, u kojoj je nepristojno pitati predsednicu vlade ko je kupio avion za potrebe vlade i koliko ga je platio. A u Americi javnost zna koliko je koštala nabavka aviona za predsednika Donalda Trampa. Tamo to nije nikakva tajna. U Srbiji, kad postavljate pitanja o trošenju novca poreskih obveznika, postajete zlonamerni novinar, čak i neprijatelj države.
Omer Karabeg: Da li u Srbiji postoji progresivno oporezivanje zarada, pa da ljudi koji imaju ogromna primanja više doprinose budžetu?
Milan Ćulibrk: Ne postoji progresivno oporezivanje zarada, ali sistem je takav da vlasnicima krupnog kapitala omogućava da sebi uplaćuju doprinose na minimalnu zaradu, koja je praktično oslobođena poreza, i da onda sve što su zaradili u toku godine iskažu kao dobit koja se oporezuje po stopi od 10 procenata. Tako se dešava da ljudi koji spadaju među najbogatije u ovoj zemlji, kad se penzionišu, imaju penziju od 20.000 dinara. To je idealan način da se izvuče najviše uz najnižu poresku stopu.
Omer Karabeg: Oni, znači, primaju penzije kao najveća sirotinja, ali zato imaju milione u stranim bankama.
Milan Ćulibrk: Tako je. I da apsurd bude veći njima predsednik Vučić daje bonus od 5.000 godišnje zato što po visini penzije spadaju među u najsiromašnije u ovoj zemlji.
Alava država
Omer Karabeg: Zašto su u Srbiji porezi na nekretnine izuzetno veliki? Navešću jedan primer. Jedan moj prijatelj, koji u centru Praga ima stan od 120 kvadrata, plaća godišnji porez od 80 eura. On ima i stan od pedesetak kvadrata na Novom Beogradu, a za njega plaća gotovo duplo više - 150 eura.
Miša Brkić: Sve zavisi od toga koliko je gladna, odnosno alava država koja raspisuje poreze. Naša država voli da otima od građana i poslovnih ljudi. Ona se rukovodi ovom logikom - nije važno što mi njima otimamo, važno je da u državnoj kasi ima viška para. Naravno, dobro je kada postoji suficit u budžetu, jer je to prilika da se poreski obveznici malo rasterete silnih davanja koje im je država nametnula. Ali ovdašnja država ne razmišlja o tome da bi smanjenjem poreza značajno povećala privrednu aktivnost. Privatnici bi to iskoristili da krenu u nove poslove i zaposle nove ljude. Ali ova država nema osećaj finog podešavanja poreskog opterećenja.
Omer Karabeg: Prošle godine ostvaren je suficit od 32 milijarde dinara. To je, ako sam dobro izračunao, nešto oko 270 miliona eura. Na sta će biti potrošen taj novac?
Milan Ćulibrk: Pola Beograda nema kanalizaciju. Vodovod je zastareo. Pola gradova i sela u Vojvodini nemaju pijaću vodu. A vlada se hvali viškom u budžetu. Pametna država bi to investirala u infrastrukturu i ekologiju. Beograd i Novi Sad puštaju u Dunav neprečišćene vode iz kanalizacije. Sve su to projekti koje bi trebalo realizovati i za koje će nam trebati mnogo više novca nego što je suficit. Ali najgore je ako se hvalite kako imate višak u državnoj kasi, a s tim novcem ništa ne radite.
Čašćavanje birača
Miša Brkić: Bojim da bi suficit mogao da bude iskorišćen u nekoj predizbornoj kampanji za čašćavanje birača. Najgori scenario je da se od tog novca povećaju plate zaposlenih u javnoj upravi, javnim preduzećima i državnoj administraciji i da na taj način predsednik kupi birače na sledećim izborima, a takvih najava ima. Drugi najgori scenario je da deo novca od suficita bude potrošen na projekte kakav je, recimo, Nacionalni stadion.
Milan Ćulibrk: Država planira da gradi još sedam takvih stadiona, manjih doduše. Između ostalog i u Vranju, gradu koji nema fudbalsku prvoligašku ekipu. Ja ne verujem da se na tamošnjem stadionu ikada skupi više od 1.000 do 2000 gledalaca na bilo kojoj utakmici. Ali to je idealan način da novac dobiju naprednjačke firme koje će da grade stadione.
Stranci su kupujući državne papire zaradili, ne samo 5 ili 6 posto kolika je bila kamata, nego i dodatnih 5 procenata, ako su plasirali evre, ili čak 15 procenata, ako su plasirali dolare. Takve zarade nema nigde na svetu.Milan Ćulibrk
Omer Karabeg: Guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković se hvali da su danas devizne rezerve Srbije 12 i po milijardi eura. I da su to najveće devizne rezerve za poslednjih 20 godina.
Milan Ćulibrk: To je tačno. Plašim se, međutim, da ćemo cenu rekordno visokih deviznih rezervi možda platiti u dogledno vreme. O čemu se radi? U trenutku kada su kamate na evro i dolar bile negativne Srbija je bila idealna zemlja za plasman viškova novca. Strani investitori su bili privučeni relativno visokim kamatnim stopama na hartije od vrednosti koje je emitovala ova država. Mnogi su došli u Srbiju, doneli ogromne količine dolara i evra, prodali ih na srpskom tržištu, uzeli dinare i te dinare pozajmili državi uz visoku kamatu od 5 do 6 posto. Desilo se da se u međuvremenu kurs evra spustio sa 124 na 118 dinara i da je dolar sa 115 pao na skoro ispod 100 dinara. I šta se desilo?
Stranci su kupujući državne papire zaradili, ne samo 5 ili 6 posto kolika je bila kamata, nego i dodatnih 5 procenata, ako su plasirali evre, ili čak 15 procenata, ako su plasirali dolare. Takve zarade nema nigde na svetu. I to je razlog zbog čega je kurs dinara ovako jak i zašto rastu devizne rezerve. U trenutku kada stranci procene da će situacija da se preokrene - oni će početi da iznose svoj novac, da naplaćuju državne papire, uzimaju dinare, da s tim dinarima ponovo kupuju evre i da ih iznose u inostranstvo. Tog momenta će devizne rezerve početi da se tope i kurs dinara će početi da slabi.
Miša Brkić: Bojim se da među tim stranim investitorima, koji su pohrlili u Srbiju, ima mnogo onih sa srpskim prezimenom. Hoću da kažem da je pod firmom stranih investitora mnogo domaćih ljudi bliskih vlasti igralo igru koju je opisao kolega Ćulibrk. I to je još jedan način kako se monetarnom politikom novac preliva u džepove ljudi bliskih vladajućoj partiji.
Vučićev primer za udžbenike
Omer Karabeg: Nedavno se Vučić pohvalio da je Srbija emitovala obveznice u evrima po, kako je on rekao, istorijski niskoj kamati od 1,61 odsto. Prodate su za milijadu evra, a, kako on tvrdi, moglo se prodati i više jer je potražnja bila velika. To je po Vučiću bio tako sjajan potez da će ući u udžbenike. Da li je to zaista potez za udžbenike?
Milan Ćulibrk: Nije. Susedne zemlje su se zaduživale i po nižim kamatnim stopama. Gospodin Vučić poredi 2011. godinu, kada je vlada Mirka Cvetkovića emitovala prve evroobveznice Srbije po kamati od 7,25 posto sa ovom sadašnjom kamatom od 1,6 posto i hvali se kako je naprednjačka vlada mnogo uspešnija od one u kojoj je dominirala Demokratska stranka. Ali to su neuporedive stvari. Svet je 2011. još uvek bio ophrvan globalnom krizom, pa su kamate bile visoke. Ovde se sve svodi na marketing. Gospodin Vučić voli da poredi privredni rast prošle godine od 4,5 posto sa padom iz 2009. godine kada je 100 zemalja sveta bilo u recesiji. To su neuporedive stvari, jer je 2009. godine situacija bila dramatično drugačija.
Miša Brkić: Primer za knjigu zahteva ozbiljnu analizu sa potpuno tačnim brojkama i informacijama. U Srbiji se političari koriste poluistinama. Najčešće spomenu samo jedan podatak izostavljajući druge koji bacaju senku na to čime se oni hvale.
Omer Karabeg: U zaključku, preko čijih leđa se danas održava finansijska stabilnost u Srbiji?
Miša Brkić: Preko leđa zaposlenih u privatnoj privredi.
Milan Ćulibrk: Slažem se potpuno s kolegom Brkićem pogotovo kada imamo u vidu da su plate u privatnom sektoru mnogo manje nego u javnom i da je to jedini sektor u kome se isplaćuje minimalac.
Facebook Forum