Zašto Srbija ima najveće socijalne razlike u Evropi?

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je društvena nejednakost u Srbiji. Sagovornici su bili dva profesora beogradskog univerziteta - Jovo Bakić, docent Filozofskog fakulteta, i Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.

Bilo je reči o tome zašto 70 posto zaposlenih u Srbiji prima manje od prosečne zarade, zašto se poreskom politikom najviše opterećuju najniže zarade, zatim o obespravljenosti radnika, o tome da li Srbija danas liči na društvo eksploatatora i eksploatisanih kakvo je opisivao Marks pre 150 godina, kako je Srpska napredna stranka postala glavni poslodavac, kako aktivisti vladajuće stranke uoči izbora kupuju glasove siromašnih ljudi deleći im ulje i brašno, zašto ljudi koji žive u bedi uporno glasaju za Aleksandra Vučića, koliko sadašnji sistem u Srbiji uništava ljudsko dostojanstvo, zašto je u društvu sve manje solidarnosti, kao i o tome da li će se socijalne razlike još više povećavati i da li Srbiji preti još veći pad u siromaštvo.

Omer Karabeg: Bio sam iznenađen kada je prošlog meseca Republički zavod za statistiku objavio rezultate Ankete o prihodima i uslovima života u Srbiji prema kojoj je Srbija društvo sa najvećom nejednakošću u Evropi. Stalno slušamo priče o povećanju plata i penzija, o porastu zaposlenosti, o stotinama miliona eura stranih investicija, o sjajnim ekonomskim rezultatima koje Srbija postiže pod vođstvom Aleksandra Vučića i - onda odjednom stigne podatak da 70 posto zaposlenih prima manje od prosečne zarade. Da li su vas iznenadili rezultati te ankete?

Jovo Bakić: Nisu, zato što je jedno ranije istraživanje Eurostata, koje je analizirala koleginica Maja Krek, pokazalo da je stanje, zapravo, još gore. Prema tom istraživanju, oko 80 procenata stanovništva Srbije prima manje od prosečne plate koja iznosi 390 evra, a čak polovina stanovništva prima manje od 212 evra. To je potpuno poražavajuće.

Zoran Stojiljković: Naravno da ni ja nisam iznenađen. I to je ono na čemu treba da insistiraju i sindikati, i javno mnjenje, i akademska zajednica.

Oligarhija

Omer Karabeg: Kako je moguće da je socijalna nejednakost u Srbiji tri puta veće nego u bivšim komunističkim zemljama - Češkoj i Slovačkoj, da ne govorimo o razvijenim evropskim zemljama?

Jovo Bakić: I u Sloveniji je društvena nejednakost tri puta manja nego u Srbiji. Ne samo u Češkoj i Slovačkoj. U Srbiji se jedna grupa oligarha izuzetno obogatila pod maskom nacionalizma i žrtvovanja za interese nacije. Ona se tako snažno ustoličila da teško može da se detronizuje.

Zoran Stojiljković: Ova vlast vodi klasičnu neoliberalnu populističku politiku koja povećava društvenu nejednakost. Socijalne politike gotovo da i nema, a poreska politika najviše opterećuje one koji najmanje zarađuju. Kad sve to saberete dobijete socijalnu strukturu na čijem je vrhu mala grupa koja zarađuje četiri do pet, pa i više hiljada evra mesečno, sledi tanki sloj sa primanjima od 1.000 do 3.000 evra - koji ćuti ili aminuje politiku režima - i na kraju imate ogromnu masu od 70 do 80 procenata ljudi koji žive na ivici bede. Na samom dnu je 10 posto onih koji su ispod granice siromaštva.

Češki vozač tramvaja

Omer Karabeg: U Srbiji svega jedan procenat zaposlenih ima prihode preko 900 eura. Računa se da ti ljudi spadaju u uzak sloj koji pristojno živi. Naravno, među njima ima i onih koji zarađuju 5-6 hiljada mesečno. Ali ovde u Češkoj, gde ja živim, u svakom tramvaju i autobusu možete pročitati oglas da gradsko saobraćajno preduzeće traži vozače i nudi platu od 1.300 eura, a češke plate znatno zaostaju za nemačkim i francuskim. Znači, češki vozač tramvaja bi spadao među jedan posto najbolje plaćenih ljudi u Srbiji.

Jovo Bakić: Tako je. Ako znamo da je minimalac u Nemačkoj i Francuskoj oko 1.500 evra, onda bi ljudi koji ovde zarađuju oko 1.000 evra i koji spadaju među jedan procenat bogatih - bili sirotinja na Zapadu. S druge strane, mala grupa najbogatijih ima ekstremno dobra primanja. Kolega Stojiljković je pomenuo da se u Srbiji najviše uzima od sirotinje. Sistem u Srbiji kao da se rukovodi onom izjavom francuskog konzervativca, princa od Linja, koji je rekao da pare treba tražiti tamo gde ih ima, a to znači od sirotinje. U Srbiji se upravo to dešava. Uzima se od siromašnih, pa oni postaju još veća sirotinja, a onda im se pred izbore dele mrvice.

• Zašto je Srbija postala rezervat jeftine radne snage?

Ovih dana mi je jedna gospođa koja živi u Kumodražu pričala da su tamo uoči beogradskih izbora delili po kilogram ulja i šećera i gumene čizme. Kupovali su glasače gazeći im ljudsko dostojanstvo. Umesto da građanima obezbedi da mogu dostojanstveno da žive od svoga rada, vlast ih svodi na bednike i onda pred izbore sitnim poklonima kupuje njihove glasove. To je mehanizam koji ne primenjuje samo Srpska napredna stanka. Primenjivali su ga i Demokratska stranka i G17 plus, odnosno Ujedinjeni regioni Srbije. Zato u ovoj zemlji ne može biti sreće dok se ne skine oligarhija, koja je zasela na narodnu grbaču.

Robin Hud i Superhik

Zoran Stojiljković: U Srbiji dugo traje proces propadanja, koji je započeo još devedesetih godina i koji je doveo do ove sadašnje situacije. Za ovu vlast karakteristično je podilaženje interesima inostranog korporativnog kapitala. Srbija se reklamira kao zemlja koja ima obrazovanu, jeftinu, disciplinovanu i poslušnu radnu snagu. To vam je kao u onoj narodnoj - čega se pametan stidi, tim se budala ponosi. U drami preživljavanja koja je postala naša svakodnevica, nestaju profesionalni integritet, dostojanstvo, stid i sramota.

I nije onda čudno što toliki broj mladih, obrazovanih ljudi odlazi. Uvek se setim primera Rumunije, koja je, kada je videla da će ostati bez lekara i medicinskog osoblja koji su masovno krenuli u zapadnu Evropu za boljim zaradama, lekarima podigla plate na nekih 2.700, a medicinskim sestrama na 900 evra. Uđite u bilo koji dom zdravlja u Srbiji i videćete da polovina medicinskih sestara uči nemački. Pomenuli smo nepravednu poresku politiku. Kad o tome govorim često pravim poređenje između Robina Huda i Superhika, glavnog negativca u stripu Alan Ford. Za razliku od Robina Huda, koji je povremeno uzimao bogatima da bi dao siromašnima, Superhik uzima siromašnima i ono malo što imaju da bi dao bogatima. To je izgleda i logika današnje vlasti.

• Ni lekara ni sestara zbog odlazaka

Omer Karabeg: Frapantan je i podatak da 70 posto građana ima prihode koji su manji od troškova za minimalnu potrošačku korpu. To znači da više od dve trećine ljudi u Srbiji živi u siromaštvu.

Jovo Bakić: Na žalost, to je sumorna stvarnost u kojoj Srbija danas živi. A ova zemlja je u 19. veku, prema rečima jednog engleskog putopisca, bila raj za siromašne, jer je njeno društvo bilo egalitarno. Srbija je bila relativno egalitarna i za vreme socijalizma. Danas smo došli u situaciju da je Srbija društvo sa najvećim nejednakostima u celoj Evropi. Moramo se svi zajedno upitati kako je do toga došlo, a bogami, i potražiti krivca za takvo stanje. To nije nešto što nam se desilo kao elementarna nepogoda, to stanje su proizveli oligarsi.

Mišković je, recimo, dugo imao monopol u trgovini i nije morao da brine o konkurenciji. Tek 2008. godine donet je zakon o zaštiti konkurencije. Do tada su ljudi koji su devedesetih godina zaradili svoj prvi milion mogli da rade šta hoće, jer nije postojao antimonopolski zakon. Zašto nije postojao? Pa zato što su političari bili plaćeni da takav zakon ne postoji. A i kada je takav zakon donet - on je bio prepun rupa. Umesto religije, koja je nekada bila opijum za narod, danas imamo nacionalizam - doduše, opet uz kombinaciju sa religijom. Ljudi se zabavljaju navodnom odbranom nacionalnih interesa, pitaju se šta je sa srpstvom, da li je Srbija bliža Vašingtonu, Bonu ili Rusiji - i dok se bave visokom politikom ne primećuju da su svedeni na bednike.

Pelene

Omer Karabeg: Gospodine Stojiljkoviću, vi ste predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost. Kako je došlo do toga da su radnici za mašinama, koje smo nekada zvali radničkom klasom, danas u gorem položaju nego ikad? Plate su im bedne, nikakva prava nemaju, a poslodavci im ponekad mesecima, pa i godinama, ne isplaćuju zarade?

Zoran Stojiljković: Nije do toga došlo bez političke podrške. Mogli bismo dugo da pričamo o tome kako je ova zemlja deindustrijalizovana, kako se vršila privatizacija, kako je korporativni kapital dobio ogromne privilegije i praktično postao eksteritorijalan. Strani investitori ne moraju da plaćaju nikakve takse i poreze. Kad su oni u pitanju - država se odriče svog radnog i socijalnog zakonodavstva. Prošlogodišnji štrajkovi u Goši i Fijatu su pokazali da vlast ne interveniše ni kada su ugrožena elementarna prava radnika. Paradigmatičan je primer fabrike Jura iz Leskovca povodom koje je tadašnji premijer Vučić rekao - nemojte da mi galamom oko Jure rasterujete strane investitore.

• 'Nemamo za hleb'

Omer Karabeg: To je ona južnokorejska fabrika čiji su šefovi zabranili radnicama da za vreme radnog vremena idu u toalet, pa su morale da nose pelene.

Zoran Stojiljković: Vlast je govorila da toga nije bilo, ali mi imamo informacije da je to tačno. To deluje šokantno, ali je meni još šokantnije da je ta ista Jura poklonila inspekciji rada nekoliko automobila. Šta na to reći?

Eksploataori i eksploatisani

Omer Karabeg: Sociološkinja Maja Krek kaže da Srbija danas liči na društvo kakvo je opisivao Karl Marks pre 150 godina. To je društvo, kaže ona, duboko podeljeno na eksploatatore i one koji imaju tek za biološku reprodukciju ili ni toliko.

Jovo Bakić: Slažem se, ali mislim da je stanje još gore. Dok se kapitalizam donekle humanizovao, dotle je na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, gde spada i Srbija, došlo do značajnog nazadovanja. To je ono što izuzetno boli sve ljude koji su živeli u SFRJ. Rekao bih da se desilo nešto još gore od privrednog nazadovanja, a to je gubitak moralnih vrednosti. Gde je danas solidarnost? Srbija je društvo u kome nema solidarnosti, u kome se zaboravilo šta to znači. Ovde je čovek čoveku postao vuk, a nije uvek bilo tako.

Zoran Stojiljković: Mi nismo dostigli nivo društvenog prizvoda koji smo imali daleke 1988, dakle pre 30 godina. To duboko frustrira građane. Ogroman broj ljudi je ne samo siromašan, oni su i socijalno izopšteni i nemaju nikakvu perspektivu. Deca iz siromašnih porodica nemaju nikakvu šansu da se školuju, što bi im omogućilo da pobegnu sa društvenog dna. Frustrira me socijalna struktura studenata koji su uglavnom iz srednjih i viših slojeva. U srpskom društvu već odavno nema socijalne pokretljivosti i to stvara apatiju.

Ne bi se ova vlast mogla toliko dugo održati da nema servisnog sloja koji je podržava u zamenu za benefite koje od nje dobija. Stvaraju se paralelne službe koje služe režimu poput profesionalnih predsednika kućnih saveta i komunalne policije. U javnom sektoru dominira partijski klijentelizam. Vladajuća partija tenutno ima oko 600.000 članova. Smeo bih se kladiti da ih je 500.000 zaposleno, a to je trećina od ukupnog broja zaposlenih kojih ima oko 1.500.000.

Ulje, šećer i gumene čizme

Omer Karabeg: Ako je tolika beda, ako je tolika društvena nejednakost, zašto ljudi uporno glasaju za Aleksandra Vučića? Izuzimam, naravno, one kojima je Srpska napredna stranka dala posao. Evo, na nedavnim beogradskim izborima Vučić je dobio 45 posto glasova i daleko iza sebe ostavio opoziciju. Znamo zašto ljudi ne glasaju za razjedinjenu opoziciju, ali zašto za Vučića u tako velikom broju glasaju i oni koji su siromašni i koji nemaju od čega da žive?

Jovo Bakić: Već sam rekao da je jedan deo ljudi kupljen sitnim poklonima. Plaćeni aktivisti Srpske napredne stranke ih obilaze i dele im predizborne paketiće - malo ulja, malo brašna, gumene čizme i tako dalje. Onim bolje stojećim daju i ponešto više. Na taj način svi bivamo korumpirani, jer iskvareni sistem kvari ljude. Ako se glasovi kupuju, zašto bi se političke stranke takmičile ko će da ponudi bolji program, one se zapravo takmiče u tome ko će više birača da potkupi. Naravno, onaj ko je na vlasti u velikoj je prednosti, jer su mu na raspolaganju državni resursi.

Mi imamo jedan do srži korumpiran sistem koji uništava ljudsko dostojanstvo i ljudske karaktere. To je jedan od razloga zašto Vučić dobija toliko glasova. Drugi razlog je klijentelizam. Pre nekoliko godina rekao mi je jedan naprednjak, dok je još smeo sa mnom da se viđa, da u opštini Voždovac nekih sedamdesetak ljudi prima platu, a uopšte ne dolazi na posao. Toga ima i u drugim opštinama u Srbiji, a i u javnim preduzećima i ustanovama. Kad Srpska napredna stanka nekoga zaposli, on ima obavezu da cela njegova porodica glasa za vladajuću stranku. I ne samo članovi porodice, nego i kumovi i prijatelji. Na taj način se širi klijentelistička mreža. Odmah da kažem, i Demokratska stanka je imala vrlo sličan sistem, ali ga je Srpska napredna stranka usavršila. Ono što se desilo Demokratskoj stranci trebalo bi da bude naravoučenije i Aleksandru Vučiću. Samo što će njegova odgovornost biti mnogo veća, jer je on kompletnu vlast personalizovao. On će biti kriv za sve, a ne njegova stranka.

• Cenzus za ostavke

Omer Karabeg: A ima li onih koji istinski veruje u Vučićeve bajke?

Jovo Bakić: Verovatno da ima. Pričao sam sa nekim starijim ljudima i oni kažu: “Vidiš, ipak se gradi“. To vam je kao vera u zagrobni život. Nada poslednja umire. Ljudi bi mnogo voleli da se ovde stvarno nešto radi, da zemlja napreduje, pa se onda zavaravaju. Međutim, dobar deo građana je vrlo pragmatičan, a među njima su i oni čuveni preletači. Njima nije nikakv problem da se iz Demokratske ili neke druge stranke presele kod Vučića. To su lovci na plen koji su spoznali suštinu pokvarenog političkog sistema. Važno je naći dobrog patrona, postati mu klijent i napredovati. Na taj način se ovde grade karijere i neko ko je do juče bio apsolutna nula dođe do mesta odbornika, možda i poslanika, pa i ministra.

Sigurni glasovi

Zoran Stojiljković: Ostati na vlasti i pored neuspeha - to je poznat fenomen kojim smo se bavili još devedesetih godina. To se postiže kupovinom ljudi kojima se nude manje ili veće beneficije, dok s druge strane imamo apatiju i odsustvo svake alternative. Kada razgovarate sa ljudima oni će se složiti da je stanje očajno, da se ljudi prodaju za posao i druge beneficije, a onda će reći da to danas svi rade. U Srbiji ima tridesetak hiljada javnih funkcionera - od direktora osnovnih škola do onih koji su na ključnim mestima u javnom sektoru i političkim institucijama. Svaki od njih ima po nekoliko saradnika - to je već stotinjak hiljada ljudi čija pozicija zavisi od Srpske napredne stranke.

Mehanizam vam je otprilike ovakav: postave vas na neko rukovodeće mesto i onda vam dosta direktno kažu da vi niste na tom mestu samo zbog toga što ste pametni i lepi, nego i zato da resurse vaše organizacije stavite u službu vladajuće stranke. Onda morate da zapošljavate ljude koji će da rade za partiju, a ne za vašu firmu ili ustanovu. Čovek koga je Srpska napredna stranka postavila na čelo nekog javnog preduzeća ili ustanove mora da obezbedi odgovarajuću kvotu sigurnih glasova. On tu obavezu prenosi na podređene sve do poslednjeg predradnika i na taj način obezbeđuje maksimalan broj sigurnih glasova. Znači, kombinacija apatije, kupovine ljudi i obezbeđivanja sigurnih glasova već nekoliko godina drži na vlasti Vučića i njegovu partiju. S druge strane, opozicioni lideri nisu pokazali nikakvu sposobnost da biračima ponude neku realnu alternativu.

Samo da diplomiram, pa da emigriram

Omer Karabeg: Mislite da Srbiji preti još veća socijalna nejednakost i još veće siromaštvo? Može li se i dalje padati?

Jovo Bakić: Nažalost, može. Ja sam pesimista, jer ova vlast je naučila neoliberalnu mantru gledajući šta rade vlasti u drugim zemljama koje se nalaze na periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Sve se svodi na jagmu za stranim kapitalom. Onda se tom kapitalu, koji je najčešće špekulativan, pružaju razne subvencije. Preko poreza uzmete novac sirotinje i date ga multinacionalnim bogatunima koji ne znaju šta imaju. Čak ni ulazak u Evropsku uniju ne jamči da će se stvari izmeniti, što potvrđuje slučaj Bugarske.

Potreban je slom kompletnog političkog sistema da bi se izgradio jedan drugačiji, na potpuno novim osnovama. Ali to će biti teško uraditi, čak i da se ovaj sistem potpuno razori, zbog toga što je uvek moguće da razni Kostići, Vlahovići i njima slični ulete u prazan prostor, baš kao što je to Silvio Berluskoni uradio u Italiji 1992. i 1993. i korumpirao novonastali politički sistem. Sve u svemu, situacija u Srbiji je daleko od dobre i budućnost je daleko od svetle.

Zoran Stojiljković: Srbija je dotakla neku vrstu dna. Zarade se više ne mogu držati na tako niskom nivou, a da to teško ne pogodi privredu zemlje. Mnogi su se pomirili s takvim stanjem i navikli da trpe, ali računam da će pre svega mladi želeti da izađu iz tog okvira i da nećemo više slušati studentsku krilaticu koju slušamo od devedesetih - samo da diplomiram, pa da emigriram.