U Strategiji o proširenju koju će Evropska unija zvanično objaviti 6. februara vrlo jasno je rečeno da se proširenje nastavlja prema zaslugama, a ne po principu svi zajedno u „paketu“. Ukoliko ispune uslove, Srbija i Crna Gora bi postale članice EU 2025. godine, što znači da pregovore moraju završiti 2023. Sledile bi Albanija i Makedonija, a zatim Bosna i Hercegovina, kaže za Radio Slobodna Evropa Vladimir Međak, predsednik Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji.
Srbija će morati ove godine da promeni Ustav da bi obezbedila nezavisnost pravosuđa i da bi 2019. godine donela set pravosudnih zakona. Ustav će još jednom morati da se menja neposredno pred ulazak u EU, kako bi deo vršenja suvereniteta bio poveren institucijama EU.
Vremena za gubljenje više nema i eventualni novi parlamentarni izbori doveli bi u pitanje ulazak Srbije u EU 2025. godine, upozorava Vladimir Međak.
RSE: Objavljeni su već delovi iz Nacrta predloga o proširenju koji EU treba da predstavi 6. februara. Definitivno 2025. izgleda kao godina kada Srbija i Crna Gora treba da postanu članice EU. To znači da treba da završe pregovarački proces do 2023. godine. Kako to vama izgleda i da li su to samo Srbija i Crna Gora 2025. godine, ili će biti, kao što su neki tabloidi u Srbiji spekulisali, paket zemalja koje će zajedno ući u EU?
Sam protok vremena neće dovesti do toga da Srbija, ako ne završi posao, uđe u EU
Međak: Taj dokument predstavlja zaista, moram reći, najpozitivniji akt koji je iz EU došao od samita u Solunu 2003, kada je rečeno da će zemlje Zapadnog Balkana jednog dana postati članice. Ta perspektiva članstva 2003. bio je veliki iskorak nakon greške koju je EU napravila posle Dejtonskog sporazuma, kada Zapadnom Balkanu nije bila data perspektiva članstva. To je 2003. godine ispravljeno, ali je napravljena druga greška: naime, svi su mislili da je Zapadni Balkan dovoljno stabilan i stabilizovan da se tu ne mogu očekivati neki veći potresi. Zbog te greške u mišljenju i zbog problema u samoj EU politika proširenja je pala u zapećak iako je ona jedna od najefikasnijih politika EU koja joj je donela najveće rezultate; donela je mir na teritoriji cele Evrope za sve članice. Ratovali su samo ovi koji su ostali izvan, a to smo bili mi na Balkanu. Predstojeća 2025. je godina kada Srbija i Crna Gora mogu da uđu u članstvo, pod uslovom, naravno, da ispune zadatu agendu. Dakle, sam protok vremena neće dovesti do toga da Srbija, ako ne završi posao, uđe u EU.
Treba to jasno reći jer mnogi misle: samo da prođe vreme, da preživimo do 2025. godine. Međutim, pukim protokom vremena, ako ne radimo na sebi da postajemo pametniji i bolji, postajemo samo stariji. Znači, mora mnogo toga da se uradi do te 2025.
Ono što je dobro i što je u Strategiji jasno rečeno, jeste da se nastavlja proširenje u skladu sa zaslugama. Znači, nema paketa proširenja u smislu svi idemo zajedno, ulazimo svi odjednom, iz prostog razloga što bi, ako bi se takav stav usvojio, tog momenta proširenje bilo završenozato što bi u toj situaciji najsporiji diktirao tempo. Na Zapadnom Balkanu mi imamo vrlo heterogrene države, sa različitim problemima, što znači da takav paket jednostavno ne postoji.
Ono što se može videti u izveštajima medija koji su videli strategiju jeste da je priznato faktičko stanje, a faktičko stanje govori da Srbija i Crna Gora vode pristupne pregovore i da su u tome odmakle. Albanija i Makedonija imaju status kandidata i imaju izglede da otvore pregovore u doglednoj budućnosti. Da li će to biti ove godine? Teško. Ako završe svoj deo posla - Makedonija oko imena, Albanija oko određenih unutrašnjih reformi, datum za pregovore mogu dobiti verovatno naredne godine.
I na kraju nam ostaje BiH, koja je aplicirala za status kandidata, a u Strategiji se govori da bi ona mogla u ovoj ili u narednoj godini da dobije status kandidata, kako bi 2023. godine mogla da otvori pregovore o članstvu, što koindicinira sa godinom kada bi Srbija i Crna Gora trebalo da završe pregovore o članstvu.
RSE: Srbiji, dakle, ostaje manje od šest godina vremena. S obzirom na to da u martu slede beogradski izbori, dok se napravi garnitura vlasti, to će biti već maj mesec,što će reći da će pola godine biti izgubljeno. Pošto sredinom 2023. godine treba da se završi pregovarački proces sa EU, ostaje faktički pet godina. Srbija treba da promeni Ustav dva puta. Prva promena Ustava se mora dogoditi sa intencijom da pravosuđe postane nezavisno. Kada? Ove godine?
Međak: Da bismo krajem 2025. godine ušli u EU, mi bi trebalo da potpišemo Ugovor o pristupanju EU do kraja 2023. godine, kako bi on mogao da se ratifikuje u Srbiji i u svim državama članicama, što traje godinu i po do dve. Dakle, dinamika bi bila sledeća: decembar 2023. godine završetak pristupnih pregovora, odnosno, potpisivanje Ugovora o pristupanju. Da bi on bio potpisan decembra2023, poslednje poglavlje mora biti zatvoreno najkasnije u junu 2023. godine. Poslednja poglavlja koja ćemo mi zatvarati su definitivno poglavlje 23. - pravosuđe i osnovna prava, 24. - prava za slobode i bezbednosti, poglavlje 35. o Kosovu. Ta tri su poglavlja u kojima mi imamo takozvana prelazna merila. Prelazna merila su vrednosti koje moraju da se dostignu da bi se definisali kriterijumi za zatvaranje poglavlja.
RSE: To su ti benchmarks?
Međak: Na engleskom benchmarks, mi ih prevodimo - merila. Dobili smo merila za poglavlje 23, a jedno od prvih jeste usvajanje novog ustava kojim će se obezbediti nezavisnost pravosuđa i donošenje seta pravosudnih zakona na osnovu novog ustava koji će obezbediti da pravosuđe zaista funkcioniše.
RSE: Do kada to mora da se uradi?
Međak: Da bismo zatvorili to poglavlje juna 2023. godine, pošto će nam najverovatnije merilo za kraj vezano za prvosuđe biti da dokažemo da ono funkcioniše po novim pravilima, za to vam treba dve do dve i po godine. Dakle, 2020. godine mi moramo da dobijemo merila za zatvaranje i da krenemo u primenu. Da bismo 2020. godine mogli da krenemo u primenu, 2019. godine moramo da donesemo pavosudne zakone; da bi smo 2019. godine doneli pravosudne zakone, 2018. godine moramo da donesemo Ustav koji će biti ustavni osnov za donošenje tih zakona. Znači, mi ove godine moramo da promenimo Ustav u domenu pravosuđa, kako bi ceo ovaj set događaja mogao da se sprovede i da ta 2025. godina bude realna.
Iz svega ovoga proizilazi da ove godine moramo da krenemo da radimo sve što treba, a zna se šta sve treba da se uradi, to nije raketna fizika. Dakle, imamo sled događaja, imamo akcioni plan koji je vrlo detaljan. Siguran sam da i 2025. godinu možemo da stignemo.
RSE: Objavljen je Nacrt izmena Ustava Srbije u oblasti pravosuđa, ali bilo je i dosta primedbi iz redova stručne javnosti. Kakvo je vaše mišljenje o tom nacrtu?
Međak: Ja bih morao da se složim sa mišljenjem stručne javnosti, pre svega Društva sudija. Taj predlog teksta ne vodi ka ukidanju političke kontrole nad sudstvom nego samo ka izmeštanju te kontrole sa jednog mesta na drugo jer će Narodna skupština po tom nacrtu birati pet od deset članova Visokog saveta sudstva, što znači da sudije neće biti čak ni većina, a da će predsednik Visokog saveta sudstva biti osoba koju izabere Narodna skupština, čovek koji ne sme biti sudija, a čiji glas će biti glas veće vrednosti. Umesto dosadašnjih 10, od kojih su sedam bili sudije, Visoki savet sudstva prema ponuđenom dokumentu imaće 10 članova, a među njima samo pet sudija. Druga petorka bili bi takozvani istaknuti pravnici koje bira skupštinska, dakle, politička, većina. Dakle, sudije ne samo da više neće činiti većinu u VSS, nego ni predsednik Saveta tela neće biti iz njihovih redova, a u odlučivanju će njegov glas važiti dva obična, tako da će sudije, ukoliko se "istaknuti pravnici" udruže, uvek biti nadglasane.
Problematično ponuđeno rešenje je i Pravosudna akademija, kroz koju će morati da prolaze sve sudije. U upravnom odboru Akademije su ljudi iz izvršne vlasti, pa je već iz toga jasno koliko će ta ustanova biti politički zavisna.
Sve, na sreću, još nije završeno, pa treba sačekati javnu raspravu i to šta će o tim ustavnim amandmanima reći EU i Venecijanska komisija.
RSE: Kako vam se čini, da li će Vučić to ove godine promeniti Ustav? On je u intervjuu u američkim medijima pred odlazak u SAD još pre dve godine pominjao 2017. godinu, kao godinu promene Ustava. Pominjao je tu i Kosovo u aktuelnom Ustavu.
Međak: Ja mogu da kažem da je taj posao moguće uraditi ove godine. Ono što jeste problem i zbog čega ne mogu da dam ocenu da li hoće ili neće to uraditi, jeste što mi ne znamo da li će toj izmeni Ustava vezanoj za pravosuđe još nešto biti dodato.
RSE: Šta će biti sa Kosovom? Šta od nas zahteva EU kada su u pitanju ustavne odredbe i preambula o Kosovu?
Međak: U ovom trenutku mi ne možemo da kažemo šta će biti. Ono što se od nas zahteva jeste pravno obavezujući sporazum sa Prištinom do kraja pristupnih pregovora. To mora da bude završeno do juna, tačnije do decembra 2023. godine, kada ćemo potpisati Ugovor o prostupanju EU. Ovaj drugi proces, dijalog Beograd - Priština takođe mora biti završen. Mi u pregovorima sa EU ne pregovarmo o Kosovu već pregovaramo o pristupanju u EU, a dijalog sa Prištinom je paralelni proces koji u jednom trenutku mora da se završi. Da li će to biti ove godine ili naredne, ja to u ovom trenutku ne mogu da kažem. Visokoj predstavnici EU, Mogherinijevoj, ističe mandat 01. 11. 2019. godine. Ubeđen sam da će ona gurati da završi taj posao do kraja svog mandata i onda da se prijavi za Nobelovu nagradu, ne znam. Znači, verujem da je njoj u političkom interesu da to završi. Drugi vremenski okvir jeste kraj 2023. godine, kako piše u pregovaračkom okviru EU. To je politički proces, znači nije pravno definisan, on je politički. Kakav će uticaj na naš Ustav imati dijalog sa Prištinom to zavisi od toga šta u tom sporazumu bude pisalo. Poenta je što mi ne znamo šta će u tom sporazumu pisati, jednostavno tu ima mnogo otvorenih stvari.
RSE: Zna li se uopšte šta je stav vlade o Kosovu? Deluje na momente kao raštimovani orkestar. Vučić priča jednu priču, poziva na prihvatanje realnosti na Kosovu, Dačić, pak, govori o podeli Kosova.
Međak: Ja to sve vidim kao deo pregovaračkog procesa - različitim kanalima šaljete različite signale kako biste dobili informaciju šta je moguće a šta nije. Jedan kanal komunikacije ide preko predsednika, drugi preko premijera. Ali, u nekom trenutku, i to vrlo brzo, mi moramo imati svoj papir, svoju strategiju. Kada imamo to šta mi hoćemo onda možete prema tome da napravite i redosled koraka i da imate instrumente kako ćete do toga doći. Ja ovo vidim kako opipavanje tla. Tu priču o podeli smo mi slušali i 2005, i 2006, i 2007. i 2008. godine. Sada se već stvari dovode do kraja i ovo sve mi deluje deo jednog velikog pregovaračkog procesa - da se na različitim kanalima i preko različitih ljudi šalju različite poruke i iste takve poruke i primaju. I druga strana to isto radi. Ali, ja kao neko ko dolazi iz civilnog društva, da bih mogao da učestvujem u tome moram da imam papir i da mi se kaže - e, ovo je stav Srbije, kako da se poboljša, može li nešto da se popravi.
RSE: Šta je sa preambulom o Kosovu?
Međak: Kada pitate ustavne pravnike, polovina će vam reći da preambula nije deo Ustava, nije normativni deo teksta. Što se prava tiče, i da nemate premabule, Kosovo bi po našem Ustavu i dalje bilo deo teritorije Republike Srbije zato što imate jedan deo Ustava koji priča o teritorijalnom uređenju, gde kaže da Srbija ima dve autonomne pokrajine - Vojvodinu i Kosovo i Metohiju. Mi smo se zakačili za preambulu zato što preambula lepu zvuči, izbačena je u prvi plan i ona je taj prvi dodir sa Kosovom u našem Ustavu. Ali, ako uđete kasnije u Ustav, vi imate jasne i tvrde odredbe. Te odredbe ako se promene, onda tek imate izmenu u realnosti.
Nismo mi jedini u ovakvoj situaciji. Koliko se sećam iz ustavnog prava, Zapadna Nemačka je u svom Ustavu imala odrednicu da pet istočnonemačkih pokrajina nisu u tom trenutku pod njenom faktičkom vlašću, ali ona se nijednog momenta nije odrekla suvereniteta, iako su svi znali da je to pravna fikcija. Istočna Nemačka je od 1972. godine, ako se dobro sećam, bila u UN-u, imala ambasade, razvijala međunarodne odnose, bila priznata u svetu, i opet je Zapadna Nemačka u Ustavu imala jednu takvu odredbu.
RSE: Imamo još jednu promenu Ustava do koje će morati da dođe pred sam ulazak Srbije u EU. Šta će ta promena Ustava suštinski značiti? Pretpostavljam da ćemo morati da ustavno sakcionišemo prenošenje dela suvereniteta na EU.
Međak: To je korak koji su sve države morale da urade pre ulaska u članstvo EU. Ulaskom u EU mi prihvatamo pravila koja važe za sve države-članice, a to je da se određeni propisi, uredbe, koji se donose u Briselu neposredno primenjuju na teritorijama država članica. One imaju snagu kao što su nekada imali federalni zakoni SFRJ.
RSE: Dajmo neki primer da to ljudima bude jasno.
Međak: Uzmimo, na primer, pravila konkurencije i državne pomoći. Vi ćete imati situaciju da ako neko domaće preduzeće učestvuje u nameštanju cena, fiksiranju cena, a da pritom taj kartel pogađa više od tri države članice - na primer dogovore se firme Srbije, Slovenije i Hrvatske da fiksiraju neke cene i to urade protivpravno - Evropska komisija može da ih kazni neposredno. Dakle, Evropska komisija može da izrekne kaznu preduzeću u Republici Srbiji. To je baš klasičan primer jer u oblasti zaštite konkurencije Evropska komisija ima najveća ovlašćenja. Evropska komisija može da naredi i povraćaj subvencija koje je određeno preduzeće dobilo u Republici Srbiji ako te subvencije nisu date u skladu sa pravilima. Pričamo, naravno, o momentu nakon ulaska Srbije u članstvo EU. Vi to morate da obezbedite vašim Ustavom da neka institucija izvan Republike Srbije ima takva prava. I te izmene Ustava se rade od trenutka parafiranja Ugovora o pristupanju do momenta ulaska zemlje u članstvo EU.
Treba naglasiti da se ne radi o prenosu suvereniteta, jer da ima prenosa suvereniteta Britanija ne bi mogla da napusti EU kao što planira, nego je reč o poveravanju dela vršenja suverenih prava, a koje država uvek može da vrati nazad tako što će napustiti članstvo u EU, kao što to upravo radi Ujedinjeno Kraljevstvo. To mora da stoji u Ustavu.
Mi iz Evropskog pokreta smo predložili da u toj izmeni Ustava stoji i način ratifikacije Ugovora o pristupanju jer smatramo da to mora da bude na referendumu, s obzirom da sada to nije obavezujeće. Forumalacija je da se može raspisati referendum, ali mi smatramo da to mora da ide na referendum jer je veoma bitna stvar.
Određeni propisi, uredbe, koji se donose u Briselu imaju snagu kao što su nekada imali federalni zakoni SFRJ
Još jedna stvar za koju smatramo da mora da bude u Ustavu jeste da se Ustavom definiše da će biti donet zakon koji će regulisati odnos Narodne skupštine i vlade u vršenju evropskih poslova. To znači da kada naša vlada ode u Brisel da mora da bude pod jakom kontrolom Narodne skupštine, kako bi parlament znao šta se dešava u Briselu, jer u suprotnom, da nismo članica EU Narodna skupština bi donosila zakone. Ovako će neke zakone donositi EU, a tamo će ih odobravati vlade, pa da bismo zadržali legitimitet i da bi zakoni bili legitimni moramo to da definišemo Ustavom.
Dodatna stvar koja mora da se ustavno reguliše jeste omogućavanje prava glasa državljanima EU koji imaju legalno prebivalište u Republici Srbiji, na lokalnim izborima i na izborima za Evropski parlament.
RSE: Da bi Srbija sve ovo postigla, vrlo je bitno da više nemamo prekide izazvane vanrednim izborima. Verujete li da ih više neće biti do 2020. godine?
Međak: U Srbiji je to u domenu verovanja. Ne mogu da kažem da znam nego mogu da verujem i da se nadam da ih neće biti jer ulazak u članstvo je posao dva mandata vlade. Ova sadašnja vlada, izabrana 2016. godine, mora da izgura ceo mandat do 2020. godine. Tada, dok mi budemo imali izbore 2020. godine, ako izmenimo Ustav i odradimo sve što treba, EU će definisti merila za kraj te 2020. godine, merila za zatvaranje poglavlja 23. i 24. Dakle, samim tim naši izbori neće biti neki prekid u radu jer će se EU baviti merilima paralelno dok se mi budemo bavili izborima, da bi onda vlada izabrana 2020. godine isterala ceo mandat do 2024. godine. Bitno je jer vlada u poslednjoj predizbornoj godini ne može da radi najteže poslove, a nama će pred kraj pregovora, to je neminovno, ostati nekoliko ozbiljnih odluka koje će morati da se donesu. Vlada nije sklona da donosi teške odluke u poslednjoj godini pred izbore jer, normalno, svi gledaju da budu reizabrani. Zato je bitno da nema izbora do 2020. godine i da tada vlada uđe u novi mandat do 2024. godine. Onda ima 2021. i 2022. godinu da napravi najtaže izbore koji su ostali u pregovaračkom procesu; 2023. godine potpiše Ugovor o pristupanju i 2024. godine sa tim ugovorom ima nečim da se pohvali: evo, mi smo ovo uradili, uvodimo Srbiju u EU. I ta vlada onda može da izgura te teške odluke i da završi Ugovor o pristupanju, a zatim 2024. godine imate opet izbore.
RSE: Čija vlada će to biti do 2024. godine?
Međak: Čija god da bude, imaće isti posao.
RSE: Po vašem verovanju?
Međak: Mnogo ima vremena do tada, mnogo stvari može da se desi do tada unutar političkog života. Imamo sada i beogradske izbore, pa hajde da vidimo, možda bi oni mogli promeniti dinamiku. Ništa kod nas nije lako predvideti: ni da li će biti vanrednih izbora, ni kako će to izgledati, zaista ništa nije lako predivideti, ali zato je bitna ova godina. A 2025. je važna jer je mnogo teško, tačnije, nemoguće, praviti reformsku agendu bez nekog datuma kojem težite; to je nemoguće jer morate zaposliti neke ljude, morate da ih obučite, morate da u budžetu predvidite pare za neke stvari koje inače ne biste radili ako ne ulazite u EU.
RSE: Koliko je po vama ozbiljna EU? Može li se dogoditi da se ta meta zvana 2025. godina, čak i ako zemlje-kadidati ispune sve uslove, odloži u neku dalju budućnost?
Međak: Ako zemlje budu ispunile zadatu agendu i EU to uradi, to bi značilo da proširenje nije ozbiljna priča i da EU gubi legitimitet. EU je svesna toga i ova Strategija 2025 je upravo napravljena sa svešću da je EU svojim greškama izgubila legitimitet i da se povukla sa Zapadnog Balkana, što ste odmah osetili sa uplivom drugih interesa sa strane. EU je napravila tu grešku kad su joj se pridružile Rumunija i Bugarska 2007. godine, a ona poverovala da je ta stvar gotova i da će sve ići normalnim redosledom.
- Senator Ben Kardin: Prepustili smo Zapadni Balkan Rusiji
- Nemci i Francuzi za Sjedinjene Evropske Države, Skandinavci protiv
Možda bi to i išlo svojim tokom ali se desila 2008. godina, desila se ekonomska kriza, desio se grčki dug, desila se kriza institucija u samoj EU od koje se ona oporavila tek 2009. godine. Desila se kriza identiteta. Desio se BREXIT, i onda u jednom trenutku sve te krize koje su se naređale jednostavno se videlo da se neke stvari neće desiti po inerciji. To je jedna od lekcija koje su, bojim se, u EU počeli da zaboraljaju. Na miru mora da se radi.
EU je nastala da bi se mir održao. Posle šezdeset godina mira mnogi su zaboravili, generacije onih koji pamte Drugi svetski rat u EU više nisu na vlasti, ti ljudi su penziji već 10 – 15 godina, posle njih su došle generacije koje mir uzimaju zdravo za gotovo. Neke stvari su sada pokazale da mir ne možeš uzeti zdravo za gotovo i da moraš da radiš na njemu. U tim okvirima ja vidim pokret EU ka Balkanu, ali da vidimo šta će pisati u strategiji i kako će države članice reagovati na to.
Francuska se menja, došao je Makron i on menja strategiju, pokušava da vrati Francusku na Balkan, vraća Francusku u glavni tok EU i želi da ponovo, nakon izlaska Britanije, dvojac Francuska – Nemačka bude taj koji će vući dalje. Vi vidite da se stvari menjaju takvom brzinom da sve što danas postoji 2012. godine nije postojalo: imate rat na istoku Evrope u Ukrajini, imate to da su EU i Rusija uvele sankcije jedna drugoj, da jedna drugu gledaju maltene preko nišana. To su stvari koje 2012. godine nisu postojale. Evropska komisija je krenula ka Zapadnom Balkanu, vidite da su neke stvari počele da se menjaju i eto rezultata: Makedonija i Grčka mogu da dogovore promenu imena, tu je i dijalog Beograda i Prištine, stvarno otvaranje vrata EU za zemlje Zapadnog Balkana. 2012. godine sve to što danas imate na stolu nije postojalo.
RSE: Sve ovo je definitivno vetar u leđa državama regiona i od njih zavisi da li će ispuniti tražene i poznate uslove – kako bi, kad je reč o Srbiji i Crnoj Gori, zaista 2025. ušle u EU, a druge zemlje regiona ostvarile značajan napredak na putu ka EU.
Međak: Najveća tekovina ovoga svega će biti što kad se jedanput postave ovakvi kriterijumi za ulazak u članstvo EU, onda počinje da se priča o onim stvarima koje zapravo znače taj reformski proces zbog čega Srbija želi da bude članica EU. Reformski proces sam po sebi transformiše jednu državu. Tu pričam o vladavini prava, nezavisnosti sudstva, o ljudskim pravima, o slobodi medija, o slobodi tržišta, slobodi privređivanja, vlasničkim pravima. Neke stvari koje u jednom trenutku ljudi počnu da uzimaju zdravo za gotovo, ali mi te stvari još nismo sredili. Neće to nama EU srediti. To moramo sami da sredimo da bismo ušli u članstvo EU.
I samo ovo definisanje toka i uslova znači da stabilnost više nije najbitnija, jer ako pričamo o 2025. godini i članstvu u EU, vi onda morate da se fokusirate na to kakvo vam je sudstvo; koliko vam traju procesi, kako se sudije biraju, kakvi su vam mediji, ko kontroliše medije; da li imate institucije, na primer Komisiju za zaštitu konkurencije, da li izričete kazne kartelima ili imate prikriveni dogovor da to tako može da funkcioniše; kako funkcioniše poljoprivreda; kakva vam je bezbednost hrane; kakva vam je životna sredina; gde bacate otpadne vode, da li to ide u Dunav itd. To su konkretne stvari koje će svakom građaninu doneti drugačiji način života.
Facebook Forum