Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodila Tanja Mandić Rigonat, rediteljka iz Beograda.
Subota, 12. februar - YU prostor
Večeras su “Svici”, predstava koju sam, po tekstu hrvatske dramske spisateljice Tene Štivičić, režirala u Ateljeu 212. Premijera je bila u aprilu 2009. i od tada nisam propustila ni jedno igranje, uvek sam sa ekipom glumaca u garderobi, ili iza scene, i na kraju u bifeu. Da, brojim aplauze, slušam reakcije publike, prija mi što je sala uvek puna. A iznad svega uživam u bliskosti koja postoji u ekipi, u raskoši glumačkih talenata, u ljudskosti, humoru, u onom “nečemu”, što postoji samo u pozorištu.
Tena je pisac čije su tri drame izvedene u Ateljeu, u vreme kada je upravnik pozorišta bio Svetozar Cvetković. A ja sam u tom istom pozorištu režirala i tekstove hrvatskih pisaca: “Uho grlo nož” Vedrane Rudan i” Ljubavi Džordža Vašingtona” Mira Gavrana. Zašto je ovo bitno? Bitno je kao argument protiv teze da su hrvatska savremena drama i klasika stigle na beogradske scene i na scenu Ateljea 212 kao posledica normalizacije odnosa izmedju dve zemlje, a čiji su protagonisti dva predsednika, Tadić i Josipović. Ni Krleža i Glembajevi takođe nisu “stigli” posle četrdeset godina u Beograd. Od 2001. Krležina drama “Leda”, u režiji Dejana Mijača, pet sezona je bila na repertoaru Ateljea 212. ”Leda” pripada ciklusu drama o Glembajevima, pored drame “Gospoda Glembajevi” i drame “U agoniji”. U Novom Sadu, Egon Savin je režirao “Gospodu Glembajeve” koji su gostovali u Beogradu, Miloš Lolić ”Adama i Evu” u Bitef teatru. Kad je genijalni Krleža u pitanju sigurno je sve to nedovoljno, ali ipak je postojalo.
Atelje 212
Jugoslovenski kulturni prostor, ne kao geografija već kao protok ideja, vrednosti, dela, umetnika, opstao je čak i devedesetih, zahvaljujući svim onim ljudima kojima je tesno iza bilo kakve ograde, svejedno da li fiktivne ili stvarne. I sezona Ateljea 212 koja teče pod sloganom ex-next yu, ma kako marketinški plasirana, nikako nije inicijacija ideje o zajedničkoj kulturnoj prošlosti i budućnosti. Više od decenije upravo Atelje 212 uspostavljao je veze i sa Slovenijom i sa Hrvatskom i sa Bosnom, odlascima na gostovanja i festivale. To je činilo i JDP u kome su, kao i u Ateljeu, režirali reditelji sa eks next yu prostora, i na čijem je trenutno repertoaru predstava “Rođeni u Yu”. Da ne pominjem saradnju u domenu književnosti, likovne i mužičke umetnosti.Samo u medijima, a posledično i u javnosti, ništa nije izazvalo pažnju kao predstava “Gospoda Glembajevi” u režiji Jagoša Markovića, sa Nikolom Ristanovskim i Borisom Kavacom, veličanstvenim glumcima iz Makedonije i Slovenije. Premijera je bila prvorazredni društveni događaj, sa ehom i izvan granica Srbije. I u medijima je označena kao najznačajni pozorišni događaj u sezoni koja je tek na polovini.
Velika reklama za predstavu prostire se na fasadi pozorišta, na mestu gde je prošlog februara osvanuo grafit “filozofija palanke”, kao reakcija na neke postupke i izjave aktuelnog upravnika Kokana Mladenovića.
A godinu dana kasnije, palanka je proradila oko pozorišta, kroz medijski senzacionalizam koji je pratio premijeru, i kroz neznanje, mržnju i glupost anonimnih komentatora, koji su se oglasili komentarima tipa: šta ima crnogorac da režira hrvata, ...šta će nama Krleža... ko oživljava jugoslovensku ideju... Fobične mrzitelje umetnika, umetnosti i kulture, ma kakve civilazije, uznemirilo je i samo postojanje predstave po delu Miroslava Krleže u Beogradu 2011.
Nedelja, 13. februar
Dežurna sam na predstavi “Seksualne neuroze naših roditelja”, koju sam režirala u Narodnom pozorištu. Svi glumci su non-stop na sceni, tako da nema druženja tokom predstave. Nema ni pušenja. Zabranjeno je. Nema kutka gde je dozvoljeno. Neće ga ni biti. Bife je poluprazan. Ispred pozorišta je pozorište: svake večeri stoje kostimirani umetnici, smrzavaju se i puše na brzaka. Pravi doživljaj za prolaznike. Evropski performans pod nazivom “O normalnosti, zdravlju i gluposti”. Pada mi na pamet i naziv Krimpove drame: “Nasrtaji na njen život”. Samo prebačen u množinu. Možda se represivni zakon proširi i na polje umetnosti, ako se zabrani pušenje na sceni. Na nekim evropskim scenama glumci puše lažne cigarete, neki motaju neku travuljinu-slamu. Ozbiljan napad na estetiku. Nasrtaj na lik, koncept, režiju.
Listam “Ludus”, pozorišne novine. Naslovi: ”Kukavičluk je opis šireg drušvenog stanja”,”Gaće kao ogledalo društva”, “Ko zna gde je granica između amorala i bolesti?” Čitam intervju sa Dušankom Glid Stojanović. Naslov je “Ozbiljna a komična”. Duda je upravo na sceni, glumi u “Neurozama”. Ona je dobitnik nagrade “Miloš Žutić” za 2010. godinu, koju Udruženje dramskih umetnika dodeljuje za najbolje glumačko ostvarenje. I prvi glumac Narodnog pozorišta koji je ikad dobio tu nagradu. Čitam: “Mogu da kažem i to da je Udruženje dramskih umetnika i umetnički savet zaslužan što sam se uopšte našla u konkurenciji za priznanje, jer moja matična kuća, Narodno pozorište, tj. ni upravnik ni direktor Drame, nisu našli za shodno da me predlože. Zbog nemara ili suštinskog neinteresovanja, kako to možemo znati?”
Intervju je izrazito kritičan, Duda govori o društvenoj regresiji, o primitivizmu u kojem živimo, o DB-u, i šteta je što će ga čitati samo esnaf. Tiraž “Ludusa”je mali. Ali je odjek njenog intervjua u pozorišnom svetu ogroman. Ludus je mala teritorija egzila za umetnike, mesto gde se njihov glas i najdublja razmišljanja na temu profesije, odnosa pozorišta i društva, čuju u gluvo doba totalne nezainteresovanosti države za oblast umetnosti i kulture.
Posle predstave sedimo i kršimo zakon. Pušimo. Niko nas ne vidi. Ako je nevidljiva ostala Dudina veličanstvena uloga Kućevne u predstavi Kabul, paradoksalno bi bilo da u kući umetnosti dim umetnikove cigarete bude vidljiviji od samog umetnika.
Ponedeljak, 14. februar
Na dan zaljubljenih, ili na Svetog Trifuna u Vladi Srbije, puklo je licidersko srce sa ogledalcetom. Jeftini vašarski suvenir, medenjak ofarban u crveno, slatkiš koji se gleda a ne jede. Njegovi delovi kao čarobni prah oplodili su tv-programe: nova sapunica iz sazvežđa dvor mogla je da počne. I eto mene ispred ekrana. Ništa koncert Jinxa u SKC-u, ništa Noć otvorenih ateljea.
Predsednik vlade Srbije, Mirko Cvetković, kao vozač luksuznog automobila, odlučio je da promeni točak, potpredsednika vlade Mlađana Dinkića, jer želi da vozilo kojim upravlja, dakle Vlada, ima točkove-ministre, koji se skladno okreću, a kako je Dinkić neki disfunkcionalni točak koji se okreće po sopstvenom nahođenju - mora biti skinut. Dinkić je i specijalni točak, sa markom predsednika stranke, a ne neki sa Bubanj-potoka, pa odmah se postavilo pitanje hoće li se automobil raspasti ako se iz njega izvuku drugi točkovi na stranačkoj G 17 osovini. Ovaj siže iz majstorske radionice za popravku vozila ubrzo je na malom ekranu potisnuo scenario iz muzeja Sigmunda Frojda: vatrena ispovest Dinkića, pobunjenog kotača ekskluzivnih svojstava, koji insisira na različitosti od marke automobila u koji je bio ugrađen, jer automobil kojim Cvetković upravlja nije kvalitetan, već kršina. Iz njegove izjave saznajem i da su drugi delovi automobila volan, kvačilo, kurbla, kočnice, bili jako ljubomorni na njega i njegove uspehe, posebno Šutanovac, jer je on pametan, hrabar, sposoban, istinoljubiv i muzikalan. On ume da komponuje, da svira...Ukratko, on je muza promena u zarđaloj krntiji, Kaže da je neustrašiv, da se nije plašio ni Rusa ni Amerikanaca ni Tadića, a kamoli Mirka Cvetkovića, reli vozača trotineta... Ništa ne kaže o tome da li sanja hiljade nezaposlenih, da li ima noćne more zbog svega što je radio protekle decenije u raznim vladama, koje je rušio i spoticao, ništa o nacionalnoj štedionici... ništa o milon gladnih u Srbiji.
Posle njega, nastup je imala Verica Kalanović, koja takođe sebe doživljava kao sposobnu, poštenu, hrabru, visoko moralnu osobu, koja u znak solidarnosti sa šefom stranke podnosi ostavku.
Za političare, osvedočene narcise, abnormalno samohvalisave, odavno odvojene od realnosti, nesposobne u taštini za bilo kakvu samokritičnost, samoanalizu, odgovornost, jedino prikladno ogledalo je bara puna žaba krastača.
Prestala sam da pratim bračnu dramu čiji predmet sukoba je “kofer” u kome su nezaposlenost, glad, lopovluk, korupcija, štrajkovi, promašena ekonomska politika. Problem je kojoj stranci ili ličnosti će pripasti taj radioaktivni otpad u predizbornoj godini.
Utorak, 15. februar
Danas deca ne idu u školu. Ne zbog štrajka prosvetnih radnika, već zbog slavlja. Danas je dan državnosti. Srbija nije neproverena glasina, Srbija je provereno država čija je dugogodišnja paradigma javno preduzeće Kolubara. Gledam reprizu “Insajdera” o Kolubari, pljački, uništavanju, državnom i stranačkom kriminalu, pratim dijagrame, šeme, ko se kako ugrađivao, tokove novca i prevare, taj krvavi kardiogram sveopšte devastacije zemlje. Znaju se glavni igrači, stranke koje iza njih stoje, sve se zna, ali ishod je neizvestan. Jer Srbija nije sistemski uspostavljena kao država u kojoj funkcionišu zakoni, pravosuđe, personalna odgovornost. Jedino što funkcioniše je proizvodnja fikcije i zamene identiteta - ličnih, stranačkih, koje proizvode Frau Gabrijele.
Sećate li se lika Frau Gabrijele iz romana Stevana Sremca “Pop Ćira i Pop Spira”, seoske tračare, simpatične majstorice zapleta i interpretacija događaja? U seriji koju je režirala Soja Jovanović igrala ju je Renata Ulmanski. Ko bi pomislio da će u dvadeset prvom veku njen lik porasti do fenomena zvanog spin-doktor, i da će kompletno obeležiti politički život. Jer se mi odavno ne krećemo u svetu jasnih ideja, izbrisani su pojmovi levo-desno u politici, ideološke različitosti, vrednosti, sve je samo kretanje novca, sebičnog interesa. Zajednica je tek floskula, gramzivost, pohlepa, su norma, a frau Gabrijele su te koje kroje poželjne slike sveta, interesnih grupa, kretanja, okreta i zaokreta, one su kreatorke fikcije, one su srpska politika. Preuzimaju prvenstvo u novinarstvu u kulturi, javna reč je obezvređena, samo Frau Gabrijeli raste cena dok životu konstantno opada.
Kaže mi Frau Gabrijela da je danas i Tomi Nikoliću rođendan.
Sreda, 16. februar - dan za citat Dostojevski
“U mutnom vremenu kolebanja ili prelaza uvek i svuda pojavljuju se mali i ništavni ljudi. Ja ne govorim o takozvanim “prvacima”, koji hitaju ispred svih (glavna briga je to: ispred svih) ka nekom cilju, makar i glupom, ali određenom. Ja govorim baš o talogu. U svakom prelaznom vremenu se javlja taj talog, ljudi ne samo bez ikakvog cilja, već bez ikakvog misaonog obeležja, ljudi koji sobom i svojom snagom izražavaju samo nemir i nestrpljenje. Međutim, taj talog i nesvesno gotovo uvek potpada pod komandu one male gomile “prvaka”, koja radi sa određenim ciljem, i onda ta gomilica ceo taj ološ tera kud joj je volja samo ako se, to jest i ona sama ne sastoji iz oličenih idiota, što se uostalom, takođe dešava.”
Pre pet godina dramatizovala sam roman “Zli dusi”, Fjodora Dostojevskog. Nadam se da ću prvog aprila početi probe predstave. A reči napisane pre više od jednog veka živa su aktuelna opomena za sve ono što se valja na društvenoj sceni i nudi kao alternativa, populistički intonirani spas na prazan stomak.
Četvrtak, 17. februar
Ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će - rimujem sa ostavke, smene u oblasti kulture. Pre smene Mlađana Dinkića najavljivana je smena ministra za kulturu i informisanje Nebojše Bradića,
Nebojša Bradićčlana ili kandidata stranke G17, svejedno. Shodno potonjim događajima, ne da se ni naslutiti da li će ministar za kulturu ostati do kraja mandata na funkciji. Ostao-ne ostao, njegovo vreme biće zapamćeno po očajnom zakonu o informisanju čijih je više odredaba proglašeno za neustavne, na čiju problematičnost su ukazivali i stručnjaci EU. Problematično je i nedonošenje više bitnih podzakonskih akata koji bi omogućili punu primenu i funkcionisanje zakona o kulturi. Nije donet ni zakon o kinematografiji, ni zakon o izdavaštvu. Zapelo je u ministarstvu zbog neznanja, lenjosti, nemara ili... Bio je problematičan i otkup knjiga, a najproblematičnije je odsustvo ideje o kulturnoj politici i abnormalno prisustvo politike u kulturi, ispoljeno kroz nebulozno kadriranje po logici - stranka ispred sposobnosti i integriteta ličnosti.
Ostaće zapamćen i po tome što je više puta obećavao završetak rekonstrukcije Narodne biblioteke Srbije koja još uvek nije završena, po zatvorenim muzejima. Za mene, on je reditelj koji je loše izrežirao predstavu “O društvenom značaju kulture i umetnosti”, dajući sebi glavnu ulogu, koja se ogledala ponajviše u medijskom statiranju, uz ponavljanje nekih gluposti o menadžerima u kulturi, o tržištu, identitetu i još nekih rečenica preuzetih iz self - help knjiga o marketingu.
Petak, 18. februar - Knjige
Ovaj dnevnik na granici intimnog i javnog završavam spiskom pisaca i knjiga koje bih volela da vam preporučim.
1) Tomas Bernhard - Autobiografski spisi
2) Elfrida Jelinek- Pijanistkinja, Ljubavnice
3) Đorđo Agamben - Profanacije
4) Doris Lesing - Zlatna beležnica
5) Rejmond Karver - Zimska nesanica
6) Mirjana Đurđević - Kaja, Beograd i dobri Amerikanac
Subota, 12. februar - YU prostor
Večeras su “Svici”, predstava koju sam, po tekstu hrvatske dramske spisateljice Tene Štivičić, režirala u Ateljeu 212. Premijera je bila u aprilu 2009. i od tada nisam propustila ni jedno igranje, uvek sam sa ekipom glumaca u garderobi, ili iza scene, i na kraju u bifeu. Da, brojim aplauze, slušam reakcije publike, prija mi što je sala uvek puna. A iznad svega uživam u bliskosti koja postoji u ekipi, u raskoši glumačkih talenata, u ljudskosti, humoru, u onom “nečemu”, što postoji samo u pozorištu.
Tena je pisac čije su tri drame izvedene u Ateljeu, u vreme kada je upravnik pozorišta bio Svetozar Cvetković. A ja sam u tom istom pozorištu režirala i tekstove hrvatskih pisaca: “Uho grlo nož” Vedrane Rudan i” Ljubavi Džordža Vašingtona” Mira Gavrana. Zašto je ovo bitno? Bitno je kao argument protiv teze da su hrvatska savremena drama i klasika stigle na beogradske scene i na scenu Ateljea 212 kao posledica normalizacije odnosa izmedju dve zemlje, a čiji su protagonisti dva predsednika, Tadić i Josipović. Ni Krleža i Glembajevi takođe nisu “stigli” posle četrdeset godina u Beograd. Od 2001. Krležina drama “Leda”, u režiji Dejana Mijača, pet sezona je bila na repertoaru Ateljea 212. ”Leda” pripada ciklusu drama o Glembajevima, pored drame “Gospoda Glembajevi” i drame “U agoniji”. U Novom Sadu, Egon Savin je režirao “Gospodu Glembajeve” koji su gostovali u Beogradu, Miloš Lolić ”Adama i Evu” u Bitef teatru. Kad je genijalni Krleža u pitanju sigurno je sve to nedovoljno, ali ipak je postojalo.
Jugoslovenski kulturni prostor, ne kao geografija već kao protok ideja, vrednosti, dela, umetnika, opstao je čak i devedesetih, zahvaljujući svim onim ljudima kojima je tesno iza bilo kakve ograde, svejedno da li fiktivne ili stvarne. I sezona Ateljea 212 koja teče pod sloganom ex-next yu, ma kako marketinški plasirana, nikako nije inicijacija ideje o zajedničkoj kulturnoj prošlosti i budućnosti. Više od decenije upravo Atelje 212 uspostavljao je veze i sa Slovenijom i sa Hrvatskom i sa Bosnom, odlascima na gostovanja i festivale. To je činilo i JDP u kome su, kao i u Ateljeu, režirali reditelji sa eks next yu prostora, i na čijem je trenutno repertoaru predstava “Rođeni u Yu”. Da ne pominjem saradnju u domenu književnosti, likovne i mužičke umetnosti.Samo u medijima, a posledično i u javnosti, ništa nije izazvalo pažnju kao predstava “Gospoda Glembajevi” u režiji Jagoša Markovića, sa Nikolom Ristanovskim i Borisom Kavacom, veličanstvenim glumcima iz Makedonije i Slovenije. Premijera je bila prvorazredni društveni događaj, sa ehom i izvan granica Srbije. I u medijima je označena kao najznačajni pozorišni događaj u sezoni koja je tek na polovini.
Velika reklama za predstavu prostire se na fasadi pozorišta, na mestu gde je prošlog februara osvanuo grafit “filozofija palanke”, kao reakcija na neke postupke i izjave aktuelnog upravnika Kokana Mladenovića.
A godinu dana kasnije, palanka je proradila oko pozorišta, kroz medijski senzacionalizam koji je pratio premijeru, i kroz neznanje, mržnju i glupost anonimnih komentatora, koji su se oglasili komentarima tipa: šta ima crnogorac da režira hrvata, ...šta će nama Krleža... ko oživljava jugoslovensku ideju... Fobične mrzitelje umetnika, umetnosti i kulture, ma kakve civilazije, uznemirilo je i samo postojanje predstave po delu Miroslava Krleže u Beogradu 2011.
Nedelja, 13. februar
Dežurna sam na predstavi “Seksualne neuroze naših roditelja”, koju sam režirala u Narodnom pozorištu. Svi glumci su non-stop na sceni, tako da nema druženja tokom predstave. Nema ni pušenja. Zabranjeno je. Nema kutka gde je dozvoljeno. Neće ga ni biti. Bife je poluprazan. Ispred pozorišta je pozorište: svake večeri stoje kostimirani umetnici, smrzavaju se i puše na brzaka. Pravi doživljaj za prolaznike. Evropski performans pod nazivom “O normalnosti, zdravlju i gluposti”. Pada mi na pamet i naziv Krimpove drame: “Nasrtaji na njen život”. Samo prebačen u množinu. Možda se represivni zakon proširi i na polje umetnosti, ako se zabrani pušenje na sceni. Na nekim evropskim scenama glumci puše lažne cigarete, neki motaju neku travuljinu-slamu. Ozbiljan napad na estetiku. Nasrtaj na lik, koncept, režiju.
Listam “Ludus”, pozorišne novine. Naslovi: ”Kukavičluk je opis šireg drušvenog stanja”,”Gaće kao ogledalo društva”, “Ko zna gde je granica između amorala i bolesti?” Čitam intervju sa Dušankom Glid Stojanović. Naslov je “Ozbiljna a komična”. Duda je upravo na sceni, glumi u “Neurozama”. Ona je dobitnik nagrade “Miloš Žutić” za 2010. godinu, koju Udruženje dramskih umetnika dodeljuje za najbolje glumačko ostvarenje. I prvi glumac Narodnog pozorišta koji je ikad dobio tu nagradu. Čitam: “Mogu da kažem i to da je Udruženje dramskih umetnika i umetnički savet zaslužan što sam se uopšte našla u konkurenciji za priznanje, jer moja matična kuća, Narodno pozorište, tj. ni upravnik ni direktor Drame, nisu našli za shodno da me predlože. Zbog nemara ili suštinskog neinteresovanja, kako to možemo znati?”
Intervju je izrazito kritičan, Duda govori o društvenoj regresiji, o primitivizmu u kojem živimo, o DB-u, i šteta je što će ga čitati samo esnaf. Tiraž “Ludusa”je mali. Ali je odjek njenog intervjua u pozorišnom svetu ogroman. Ludus je mala teritorija egzila za umetnike, mesto gde se njihov glas i najdublja razmišljanja na temu profesije, odnosa pozorišta i društva, čuju u gluvo doba totalne nezainteresovanosti države za oblast umetnosti i kulture.
Posle predstave sedimo i kršimo zakon. Pušimo. Niko nas ne vidi. Ako je nevidljiva ostala Dudina veličanstvena uloga Kućevne u predstavi Kabul, paradoksalno bi bilo da u kući umetnosti dim umetnikove cigarete bude vidljiviji od samog umetnika.
Ponedeljak, 14. februar
Na dan zaljubljenih, ili na Svetog Trifuna u Vladi Srbije, puklo je licidersko srce sa ogledalcetom. Jeftini vašarski suvenir, medenjak ofarban u crveno, slatkiš koji se gleda a ne jede. Njegovi delovi kao čarobni prah oplodili su tv-programe: nova sapunica iz sazvežđa dvor mogla je da počne. I eto mene ispred ekrana. Ništa koncert Jinxa u SKC-u, ništa Noć otvorenih ateljea.
Predsednik vlade Srbije, Mirko Cvetković, kao vozač luksuznog automobila, odlučio je da promeni točak, potpredsednika vlade Mlađana Dinkića, jer želi da vozilo kojim upravlja, dakle Vlada, ima točkove-ministre, koji se skladno okreću, a kako je Dinkić neki disfunkcionalni točak koji se okreće po sopstvenom nah
Za političare, osvedočene narcise, abnormalno samohvalisave, odavno odvojene od realnosti, nesposobne u taštini za bilo kakvu samokritičnost, samoanalizu, odgovornost, jedino prikladno ogledalo je bara puna žaba krastača..
Posle njega, nastup je imala Verica Kalanović, koja takođe sebe doživljava kao sposobnu, poštenu, hrabru, visoko moralnu osobu, koja u znak solidarnosti sa šefom stranke podnosi ostavku.
Za političare, osvedočene narcise, abnormalno samohvalisave, odavno odvojene od realnosti, nesposobne u taštini za bilo kakvu samokritičnost, samoanalizu, odgovornost, jedino prikladno ogledalo je bara puna žaba krastača.
Prestala sam da pratim bračnu dramu čiji predmet sukoba je “kofer” u kome su nezaposlenost, glad, lopovluk, korupcija, štrajkovi, promašena ekonomska politika. Problem je kojoj stranci ili ličnosti će pripasti taj radioaktivni otpad u predizbornoj godini.
Utorak, 15. februar
Danas deca ne idu u školu. Ne zbog štrajka prosvetnih radnika, već zbog slavlja. Danas je dan državnosti. Srbija nije neproverena glasina, Srbija je provereno država čija je dugogodišnja paradigma javno preduzeće Kolubara. Gledam reprizu “Insajdera” o Kolubari, pljački, uništavanju, državnom i stranačkom kriminalu, pratim dijagrame, šeme, ko se kako ugrađivao, tokove novca i prevare, taj krvavi kardiogram sveopšte devastacije zemlje. Znaju se glavni igrači, stranke koje iza njih stoje, sve se zna, ali ishod je neizvestan. Jer Srbija nije sistemski uspostavljen
Mi se odavno ne krećemo u svetu jasnih ideja, izbrisani su pojmovi levo-desno u politici, ideološke različitosti, vrednosti, sve je samo kretanje novca, sebičnog interesa.
Sećate li se lika Frau Gabrijele iz romana Stevana Sremca “Pop Ćira i Pop Spira”, seoske tračare, simpatične majstorice zapleta i interpretacija događaja? U seriji koju je režirala Soja Jovanović igrala ju je Renata Ulmanski. Ko bi pomislio da će u dvadeset prvom veku njen lik porasti do fenomena zvanog spin-doktor, i da će kompletno obeležiti politički život. Jer se mi odavno ne krećemo u svetu jasnih ideja, izbrisani su pojmovi levo-desno u politici, ideološke različitosti, vrednosti, sve je samo kretanje novca, sebičnog interesa. Zajednica je tek floskula, gramzivost, pohlepa, su norma, a frau Gabrijele su te koje kroje poželjne slike sveta, interesnih grupa, kretanja, okreta i zaokreta, one su kreatorke fikcije, one su srpska politika. Preuzimaju prvenstvo u novinarstvu u kulturi, javna reč je obezvređena, samo Frau Gabrijeli raste cena dok životu konstantno opada.
Kaže mi Frau Gabrijela da je danas i Tomi Nikoliću rođendan.
Sreda, 16. februar - dan za citat Dostojevski
“U mutnom vremenu kolebanja ili prelaza uvek i svuda pojavljuju se mali i ništavni ljudi. Ja ne govorim o takozvanim “prvacima”, koji hitaju ispred svih (glavna briga je to: ispred svih) ka nekom cilju, makar i glupom, ali određenom. Ja govorim baš o talogu. U svakom prelaznom vremenu se javlja taj talog, ljudi ne samo bez ikakvog cilja, već bez ikakvog misaonog obeležja, ljudi koji sobom i svojom snagom izražavaju samo nemir i nestrpljenje. Međutim, taj talog i nesvesno gotovo uvek potpada pod komandu one male gomile “prvaka”, koja radi sa određenim ciljem, i onda ta gomilica ceo taj ološ tera kud joj je volja samo ako se, to jest i ona sama ne sastoji iz oličenih idiota, što se uostalom, takođe dešava.”
Pre pet godina dramatizovala sam roman “Zli dusi”, Fjodora Dostojevskog. Nadam se da ću prvog aprila početi probe predstave. A reči napisane pre više od jednog veka živa su aktuelna opomena za sve ono što se valja na društvenoj sceni i nudi kao alternativa, populistički intonirani spas na prazan stomak.
Četvrtak, 17. februar
Ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će - rimujem sa ostavke, smene u oblasti kulture. Pre smene Mlađana Dinkića najavljivana je smena ministra za kulturu i informisanje Nebojše Bradića,
Ostaće zapamćen i po tome što je više puta obećavao završetak rekonstrukcije Narodne biblioteke Srbije koja još uvek nije završena, po zatvorenim muzejima. Za mene, on je reditelj koji je loše izrežirao predstavu “O društvenom značaju kulture i umetnosti”, dajući sebi glavnu ulogu, koja se ogledala ponajviše u medijskom statiranju, uz ponavljanje nekih gluposti o menadžerima u kulturi, o tržištu, identitetu i još nekih rečenica preuzetih iz self - help knjiga o marketingu.
Petak, 18. februar - Knjige
Ovaj dnevnik na granici intimnog i javnog završavam spiskom pisaca i knjiga koje bih volela da vam preporučim.
1) Tomas Bernhard - Autobiografski spisi
2) Elfrida Jelinek- Pijanistkinja, Ljubavnice
3) Đorđo Agamben - Profanacije
4) Doris Lesing - Zlatna beležnica
5) Rejmond Karver - Zimska nesanica
6) Mirjana Đurđević - Kaja, Beograd i dobri Amerikanac
