Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Nestali u BiH i na Kosovu: Godine bola i neizvesnosti


Hasiba Zlatarac drži fotografiju na kojoj su suprug Huso (lijevo u prvom redu), sin Nedžad (u centru u drugom redu) i brat Fikret (desno u prvom redu)

"Čim se vrata otvore, ja odmah pomislim, možda je ovo moj sin. Možda on mene traži. Otkako je nestao, ja nikad za ovih 27 godina nisam napravila ništa što je on volio da jede. Nikada… Niti bih mogla bilo kome da je spremim", ovako svoju priču počinje Hasiba Zlatarac koja je u junu 1992. godine ostala bez muža, sina i brata.

'Tražim samo jednu kost'

Iz porodične kuće u Vogošći, jednoj od prijeratnih sarajevskih opština, 16. juna 1992. godine odvedeni su muški članovi njene porodice.

Sina Nedžada koji je imao 22 godine, 53-godišnjeg supruga Husu i 42-godišnjeg brata Fikreta tog dana, zajedno sa više od dvadeset komšija, odveli su u zatočenički objekat Planjina kuća u Vogošći. Bio je to posljednji trenutak kada ih je Hasiba vidjela žive.

"Od tada do danas prošlo je skoro 30 godina. Niko, ali baš niko ne zna šta se sa tim ljudima desilo, a niko od njih se nikada kući nije vratio. Naše prve komšije su ih odvele, a kome su ih predali, to vjerovatni oni i danas znaju, samo neće niko ništa da kaže", priča Hasiba.

I pored datog DNK uzorka, Hasiba nikada nije uspjela bilo šta da sazna. Ljuta je i ogorčena. Smatra da su porodice nestalih zaboravljene i da više nikome nije u cilju da se ljudi koji su prije više od 20 godina nestali – pronađu.

Hasiba Zlataracsa fotografijom sina Nedžada
Hasiba Zlataracsa fotografijom sina Nedžada

"Vjerujte, jako je teško. Da barem nešto znam, da barem jednu koščicu njihovu pronađem, ja bih i tu jednu ukopala. Da se smirim i ja i oni. Ovako, ovako živim u neizvjesnosti. Bajram dođe, a ja nemam kome ni na mezar otići. Tražim samo jednu kost. Od bilo koga. Tad ću moći i ja mirna da odem sa ovoga svijeta. Ovako, dok ih ne nađem, zauvijek ću se pitati gdje su?", kaže Hasiba.

U Bosni i Hercegovini se 24 godina nakon rata traga za još 7.206 nestalih osoba, rečeno je u četvrtak na konferenciji za novinare Instituta za traženje nestalih Bosne i Hercegovine.

Marko Jurišić, član Kolegija direktora Instituta je rekao kako je do sada pronađeno 76 posto od prijavljenih nestalih osoba, te da je ekshumirano 25.500 posmrtnih ostataka.

Najveća pronađena grobnica tokom ove godine je masovna grobnica na planini Igman. U njoj je pronađeno 12 posmrtnih ostataka.

Prema Institutu za nestale osobe u BiH, nakon završetka rata, 30.000 osoba se vodilo kao nestalo.

Na Međunarodni dan nestalih osoba, koji se obeležava svakog 30. avgusta, BiH i Kosovo su države sa najviše nestalih na Balkanu.

Bol, nade i razočarenja

Ljutfije Vokši porjeklom iz Mitrovice 20 godina traga za bratom, a Erbljin za ocem, Ademom Ademijem. Ademi je 19. aprila 1999. zajedno sa grupom od 25 osoba koja je kroz šume pokušala da napusti Kosovo u pravcu Crne Gore. Veruje se da su grupu presrele srpske snage u selu Dren, opština Zubin Potok.

Ljutfije Vokši, sestra nestalog Adema Ademija iz Mitrovice
Ljutfije Vokši, sestra nestalog Adema Ademija iz Mitrovice

Od tada im se gubi svaki trag. Ademi je kod kuće ostavio suprugu i sina.

"Na početku smo ga tražili jer smo se nadali da je negde živ. Kako su godine prolazile, tako smo gubili nadu da je živ. Pojedinci su zvali i tražili novac a kako bi nam se on javio na telefonu. Na takve zamke nismo pristali", ispričala je za RSE Ademijeva sestra Ljutfija.

"Kada čovek izgubi člana porodice je veoma teško, ali kada ništa ne znaš o njegovoj sudbini, onda je još teže", kaže Ademijev sin, Erbljin (30).

Adem Ademi sa sinom
Adem Ademi sa sinom

Adem Ademi (1948) bio je specijalista abdominalne hirurgije. Kao hirurg je radio u mitrovačkoj bolnici do 1989. kada je nasilno otpušten. Nakon toga radio je privatno, a 1998. se u okolnim selima Mitrovice angažovao na lečenju pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova koji su bili povređeni u borbama sa srpskim snagama. Zbog najava da srpske snage mogu da ga uhapse, tokom bombardovanja 1999. bio je primoren da napusti Mitrovicu i svoju porodicu.

"Majka Hajrija (Ademova majka) umrla je čekajući i verujući da će se vratiti danas ili sutra. Govorili smo joj da će da se vrati, i pred smrt je rekla 'znam da me varate', ali nije htela da ugasi nadu. Nadali smo se da je u zatvoru. Ali kada su oslobodili sve zatvorenike, videli smo da ga nema nigde", kaže Ljutfija.

"Kada čovek izgubi člana porodice je veoma teško, ali kada ništa ne znaš o njegovoj sudbini, onda je još teže", kaže Ademijev sin, Erbljin.
"Kada čovek izgubi člana porodice je veoma teško, ali kada ništa ne znaš o njegovoj sudbini, onda je još teže", kaže Ademijev sin, Erbljin.

Erbljin je ispričao i da je njegova majka, Zuhra Ademi, vršila maksimalne napore da pronađe svoga supruga.

"Tražila ga je u nekoliko zatvora u Srbiji. Nakon nekoliko godina posetila je i selo Dren mesto gde se veruje da je grupa uhvaćena. Znam da je bila blizu da pronađe mesto gde su, prema očevidcima, ubijeni, ali kasnije joj se pogoršalo zdravstveno stanje. Sve što je radila radila je sama, bez ikakve pomoći države. Sama je bila i državni tužilac. Ali pomoć države našoj porodici bila je nula, i tako je i ostalo", ispričao je Erbljin, koji je kasnije izgubio i majku.

Ovakav život je težak, kaže Ljutfija. Svaki dan, svako okupljanje i slavlje boli.

Uvek učestvujem na sastancima o nestalima, jer ako ne odem, mislim da mi on govori ’Ne interesuješ se za mene, ne želiš da nas nađeš`
Ljutfije Vokši

"Desi se neko veselje negde, i zamislite kako je kad te pitaju 'šta se desilo sa slučajem doktora'. A ako ne ideš nigde, onda se izoluješ od porodice. I nije teško samo na godišnjice. Dođu godišnjice, a ti nemas nikakav odgovor od nikoga. Uvek učestvujem na sastancima o nestalima, jer ako ne odem, mislim da mi on govori 'Ne interesuješ se za mene, ne želiš da nas nađeš' ", kaže Ljutfija.

Iz iste grupe spašeno je nekoliko osoba ali od kojih nema mnogo informacija, kazala je ona.

Navodi da Vlada Kosova jako malo čini na pronalasku sudbine nestalih, a međunarodna zajednica još manje.

"Sto puta se govorilo da se u razgovorima sa Srbijom postavi uslov o nestalima. Mi ne znamo, ali Srbija ima sve liste, ko je gde šta uradio. Nosili su tela u Srbiju kako bi izgubili trag. Sve dok nema pritiska nad Srbijom, nikada nećemo imati tačne informacije gde su. Molim našu vladu da izvrši pritisak", dodaje.

Navodi i da porodica ima dokument udruženja 'Glas roditelja' iz Mitrovice da je grupu presrela srpska vojska i da se zna tačna lokacija gde je grupa nestala, ali da se ništa ne radi po tom pitanju, uz obrazloženje nadležnih da je prošlo mnogo godina i da je šuma previše gusta i da je mesto zastarelo.

"Radi se o dušama, o ljudima. To ne može da bude razlog", navodi ona.

"Veoma je teško. Rane su nam otvorene. Ovde nije sve završeno. Za mene, dok ga ne nađem, dok mu ne znam grob i za rođendan ili Bajram odnesem cvet, za mene nema slobode. Sve je ovo polovično što se do sada desilo", dodala je Ljutfija.

Kosovo i dalje traga za 1.650 nestalih. Nakon rata taj broj je bio 6.050 i većina nestalih pronađeno je u masovnim grobnicama na Kosovu i u Srbiji.

  • 16x9 Image

    Dragana Erjavec

    Dragana Erjavec je novinarka iz Beograda. Po dolasku u Sarajevu 2002, radi na TV OBN, Radiju MIR, televizijskoj produkciji XY FILMS, te Radiju Slobodna Evropa (RSE). Devet godina je bila član tima BIRN-a BiH, kao urednik televizijske emisije o ratnim zločinima u BiH, TV Justice. Dobitnica je ERASMUS MEDIA AWARD 2008. Od septembra 2018. ponovo je član kolektiva RSE.

  • 16x9 Image

    Amra Zejneli Loxha

    Diplomirala žurnalistiku i studije Evropske unije na Univerzitetu Floride u SAD-u. Novinarstvom se počela baviti 2001. Radi na Javnom servisu Kosova kao odgovorni urednik radijskog programa za zajednice, a kosovskom dopisništvu RSE pridružila se 2010.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG