U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kakav je odnos između Srpske pravoslavne crkve i predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Sagovornici su bili Miroslav Keveždi, filozof i religiolog iz Novog Sada, i Vladimir Veljković, istoričar iz Niša koji se bavi pitanjima religije.
Bilo je reči o tome da li Srpska pravoslavna crkva podržava sadašnji režim u Srbiji, zašto je patrijarh Irinej rekao da građanski protesti daju snagu neprijateljima Srbije, šta znači stav crkve da ne sme biti nikakvih podela među Srbima, postoje li dve struje u crkvi - jedna koja smatra da Vučićeva politika vodi izdaji Kosova, koju predvodi mitropolit Amfilohije, i druga, koju predvodi patrijah Irinej, i koja smatra da se Vučić lavovski bori za Kosovo, da li je bilo polemike između te dve struje na zasedanju Sabora Srpske pravoslavne crkve, kakav je Vučićev odnos prema crkvi, da li pokušava da je pridobije finansijskim poklonima, kao i o tome na koji način Srpska pravoslavna crkva koristi Vučića, a kako Vučić koristi crkvu - i ko je u toj igri veštiji.
Omer Karabeg: Da li Srpska pravoslavna crkva podržava Vučića i sadašnju vlast u Srbiji?
Miroslav Keveždi: Nominalno da. Čini se da se odnosi popravljaju posle jednog perioda u kojem nisu bili dobri jer se pokazalo da se Vučić i Srpska pravoslavna crkva nalaze na dijametralno suprotnim pozicijama kada je u pitanju politika prema Kosovu i prema vrednostima koje su vezane Kosovo.
Vladimir Veljković: Ja bih odnos između Srpske pravoslavne crkve i Vučića sagledao kroz kosovsku prizmu. U crkvi se postavlja pitanje - da li se Vučić iskreno bori za očuvanje Kosova i tu među vladikama postoji razmimoilaženje. Jedan deo smatra da je ta borba iskrena, dok drugi to dovodi u pitanje.
Patrijarh i građanski protesti
Omer Karabeg: Patrijarh Irinej je nedavno dao veoma snažnu podršku Vučićevom režimu. On se obrušio na građane koji protestuju. Rekao je da građanski protesti daju snagu neprijateljima Srbije. Zašto se patrijarh odlučio da tako direktno udari na proteste, s obzirom da među demonstrantima ima i vernika?
Miroslav Keveždi: Mislim da se tu ne radi o direktnoj podršci Vučiću nego o podršci političkom projektu gde crkva pokušava da instrumentalizuje predsednika. S druge strane, predsednik isto tako pokušava da instrumentalizuje crkvu. Srpska pravoslavna crkva čvrsto stoji na stanovištu se ne sme potpisati nikakav dokument koji bi značio da se Kosovo priznaje kao nezavisna država.
Kad patrijarh Irinej kaže da se Vučić lavovski bori za Kosovo, on pod tim podrazumeva da se on zapravo bori ili za vraćanje Kosova pod punu ingerenciju Srbije ili za zamrznuti konflikt. Mislim da crkva prepoznaje predsednika kao instrument koji joj je ponekad dobar, a ponekad joj ne odgovara. Kada smatraju da se on bori protiv nezavisnosti Kosova, oni će mu dati podršku, ali samo u onoj meri dokle on ispunjava ono što je crkveni ideal. Dakle, ne može se reći da crkva podržava predsednika. Ona podržava politički projekt koji njoj odgovara.
Omer Karabeg: A zašto je onda Irinej tako snažno osudio građanske proteste? Nije mala stvar kada kaže da oni daju snagu neprijateljima Srbije.
Miroslav Keveždi: Patrijarh je tom prilikom rekao i da su se drugi veselili protestima, misleći prvenstveno na kosovske Albance i njihovo političko vođstvo. Srpskoj pravoslavnoj crkvi odgovara Vučić koji se zalaže za suverenitet Srbije nad Kosovom i ako su demonstranti protiv takvog Vučića, patrijarh će nastupiti protiv njih. Međutim, ako bi se Vučić snažnije zalagao za razgraničenje, što bi po crkvenom tumačenju značilo za suverenitet samostalnog Kosova, tada bi bio suočen sa jakom kritikom od strane crkve. Uostalom, u crkvi se prepoznaju dva krila. Mitropolit Amfilohije i njegovo krilo zastupaju tvrdu liniju i kritikuju Vučića. Patrijarh Irinej nastupa kao korektivni faktor i vraća, tako da kažem, Vučića na putanju koja odgovara crkvi. Vučić još uvek nije prešao na stranu evropskih rešenja i on crkvi za sada odgovara. U ovom momentu preovlađuje Irinejeva podršaka Vučiću. Međutim, ako bi Vučić učinio korak ka priznavanju nezavisnosti Kosova, mislim da bi ga Amfilohijeva struja žestoko kritikovala.
Vladimir Veljković: Kao što sam već rekao, svi u crkvi posmatraju vlast iz vizure Kosova. Patrijarhu nije teško da osudi proteste iz prostog razloga što naša crkva mnogo ne razmišlja o demokratiji, pravnoj državi, građanskim pravima i ljudskim slobodama. Svoj odnos s narodom i državom, srpska crkva gleda kroz prizmu afirmacije nacionalnog identiteta, kosovskog zaveta i kosovskog mita. Ako patrijarh proceni da će njegova osuda građanskih protesta doprineti jačanju ideala za koje se crkva bori, on je spreman da to uradi.
Zemaljski ciljevi crkve
Omer Karabeg: Za Srpsku pravoslavnu crkvu najvažnije je da srpski narod bude jedinstven. Njeni predstavnici stalno govore o tome. Patrijarh Irinej u uskršnjem intervjuu kaže da ne treba da bude nikakvih podela među Srbima i dodaje: ”Jedina nada, jedino spasenje jeste jedinstvo među nama”. Da li to znači da je Srpskoj pravoslavnoj crkvi bliži autoritarni model vladanja, jer aposolutno jedinstvo može da obezbedi jedino autoritarni vladar?
Miroslav Keveždi: Moje mišljenje je malo drugačije. Na osnovu praćenja aktivnosti Srpske pravoslavne crkve stekao sam dojam da za crkvu nije toliko važno jedinstvo nego da je za nju vrhovna vrednost teritorija Kosova i Metohije. Ona se u tome razlikuje od predsednika. Predsednik govori da su mu najvažniji ljudi i njihova bezbednost, dok patrijarhi i Sabor Srpske pravoslavne crkve stalno govore o teritoriji.
Ipak, zajedničko im je da skoro uopšte ne govore o Albancima. Oni kao da ne postoje. Vučić kaže da imamo 6 do 7 posto naših ljudi na Kosovu, a čiji su onda onih 93 posto? Za crkvu je najveća vrednost teritorija Kosova, a jedinstvo je samo neka vrsta međuvrednosti, stepenik ka toj najvišoj vrednosti. Poziv na jedinstvo je u stvari poziv da se u Srbiji formira monolitni politički blok koji će se jedinstveno postaviti prema Kosovu. Inače, crkvi smeta što nije bila uključena u proces pregovora o Kosovu. Bila bi zadovoljna kada bi bila deo pregovaračkog tima jer bi se tada, po njenom mišljenju, ostvarilo jedinstvo između crkve i državne administracije u pogledu Kosova.
Vladimir Veljković: Smatam da bi crkva morala da razradi svoj program hrišćanske društvene etike kako bi dala smernice i sebi i svojim vernicima. Ona se suviše poistovetila sa idejom Kosova. To je za nju postalo ne samo pitanje nacionalnog identiteta, nego i identiteta crkve. Kada istupa u javnosti, ona je uvek nosilac bilo ideje Kosova, bilo svetosavskog duha. Sve su to eufemizimi koji je sprečavaju da dopre do sopstvenih hrišćanskih vrednosti i da na osnovu njih posmatra društvo. Njeni prioriteti su nacionalni identitet i nacionalnoo jedinstvo. Smatram da je takav pogled na svet poguban po crkvu. Crkva ne može imati zemaljske ciljeve. Njeni ciljevi moraju biti hrišćanski, a ne da zavise od promenljivih političkih okolnosti.
Omer Karabeg: Da li to znači da je Srpska pravoslavna crkva svoju ulogu podredila Kosovu?
Vladimir Veljković: Upravo tako. Ja mislim da crkva ne vidi da je kosovska ideja sekularizuje što na duže staze za nju ne može biti dobro. Crkva se ne može identifikovati sa bilo čim što je u okviru sveta, a čini mi se se da je Srpska pravoslavna crkva samu sebe potpuno poistovetila sa svetom, odnosno sa srpskom nacijom koju gleda kroz prizmu kosovskog identiteta.
Miroslav Keveždi: I ja mislim da je Srpska pravoslavna crkva u presudnoj meri svoju ulogu podredila Kosovu i da bi joj bila potrebna neka vrsta demitologizacije. Kada se identitet crkve veže za ovozemaljsko, teritorijalno i materijalno, moglo bi se postaviti pitanje da li bi se takvo ponašanje moglo nazvati idolopoklontstvom. Jer, ko će onda da se bavi hrišćanskim poslanjem crkve - susretom ljudi u znaku ljubavi? Ko će da u drugom čoveku prepoznaje Boga, ako to neće ljudi iz hrišćanskih verskih zajednica, posebno iz Srpske pravoslavne crkve. Svedoci smo začuđujućeg otuđivanja i dehumanizacije druge strane. Ko govori o Albancima prvo kao o građanima, a drugo kao ljudima koji su takođe stvorenja božja?
Amfilohije i Irinej
Omer Karabeg: Pomenuli ste da u Srpskoj pravoslavoj crkvi ima veoma oštrih Vučićevih kritičara. Među njima je najglasniji mitropolit Amfilohije koji je početkom januara prošle godine izjavio da Vučićeva politika vodi izdaji Kosova i Srbije. Na Amfilohijevu optužbu, koliko sutradan, reagovao je patrijarh Irinej i rekao da treba blagodariti Bogu što je poslao Vučića koji se lavovoski bori za srpski narod, posebno za Kosovo i Metohiju. Zar takvo oštro razmimoilaženje između patrijarha i moćnog mitropolita nije izazvalo potrese u Srpskoj pravoslavnoj crkvi?
Vladimir Veljković: Teško je govoriti o njihovim međusobnim odnosima jer su dešavanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi netransparentna. Nikada ne znamo šta se tačno dešava na Saboru Srpske pravoslavne crkve gde se donose odluke o crkvenim pitanjima, ali često i one koje imaju političku konotaciju. O tome ponešto saznajemo iz njihovih javnih izjava, ali da li tamo ima polemike, konfrontacije, dijaloga - to ostaje tajna. Skriveno je i od građana i od vernika. Tako da uvek treba biti oprezan kada govorimo o sukobima unutar crkve.
Ali ono što smo moglo da vidimo - to su javne izjave. Vučića je kritikovao ne samo Amfilohije, kritikovali su ga crkveni velikodostojnici sa Kosova i Metohije koji su prošlog leta osudili ideju razgraničenja i upozorili na njenu štetnost. Onda je protiv njih pokrenuta stravična medijska haranga koja je imala za cilj da ih ućutka. Što se tiče patrijarha Irineja, mislim da ćemo i dalje slušati njegove blagonaklone izjave o Vučiću. Ali to neće biti blanko podrška, već podrška u kontekstu borbe za Kosovo.
Miroslav Keveždi: Ne znam da li su suprostavljene izjave Amfilohija i Irineja izazvale potrese u crkvi, ali su sigurno izazvale interesovanje u javnosti i zapitanost šta stoji iza toga. Stičem utisak da bi crkva želela da se u Srbiji uspostavi model takozvane simfonije crkve i države - model koji podrazumeva usaglašavanje stavova između crkve i države. Naravno, najvažnije je pitanje ko u toj simfoniji daje ton - da li će crkva određivati osnovni ton sa kojim će se predsednik usaglašavati, ili će ga davati predsednik, a crkva će se usaglašavati.
U ovom momentu čini da osnovni ton daje crkva i kada Vučić odluta, to jeste kada izađe iz simfonije, onda ga Amfilohije vraća na crkvenu putanju. U tom kontekstu postavlja se pitanje - da li crkva zapravo manipuliše državom, odnosno predsednikom. Kada se zalaže za suverenitet Srbije na Kosovu, Srpska pravoslavna crkva se zalaže za nešto što ne postoji. Zbog toga bi ona morala da ponudi neki predlog kako da se taj suverenitet uspostavi, da Sabor izađe sa programom koji bi dao neku vrstu rešenja. Crkva samo kritikuje, ali ne daje nikakva konstruktivna rešenja.
Pokloni
Omer Karabeg: Kakav je odnos Vučića prema Srpskoj pravoslavoj crkvi. Vučić se ili sam ili sa svojim najbližim saradnicima često sastaje sa patrijarhom i članovima Sinoda Srpske pravoslavne crkve da bi se, kako kaže, s njima savetovao. Da li on prihvata njihove savete?
Vladimir Veljković: Mislim da Vučić u izvesnom smislu koristi crkvu. Susreti i konsultacije sa predstavnicima crkve neki put mu više odgovaraju, neki put manje. Ponekad mu se učini da može da dobije neku pohvalu od crkve i ubere neki poen. Ali to nije konstanta. Sve zavisi od slučaja do slučaja. Ipak, mislim da je svestan da će o svakom sporazumu sa Kosovom morati da se pita i Srpska pravoslavna crkva koja može da ga podrži ili odbaci.
Miroslav Keveždi: Mislim da je Vučić svestan da je Srpska pravoslavna crkva možda jedini značajan politički protivfaktor u odnosu na Srpsku naprednu stranku i njegovu vlast. Ona ima tradiciju, infrastrukturu, finansije, uticaj, medije. Srpska pravoslavna crkva je mnogo jača od političke opozicije, a Vučić je jednom rekao da je ona jača i od njega.
Omer Karabeg: Da li Vučić pokušava da pridobije crkvu i time što je finansijski velikodušan prema njoj. Pomenuo bih koliki se novac daje za Hram Svetog Save, država plaća penzije i zdravstveno osiguranje za sveštenike i svaki čas priskače u pomoć crkvi.
Vladimir Veljković: Sigurno. Mislim da je Vučić nešto slično izjavio prošle godine kada su izbile nesuglasice sa sveštenstvom na Kosovu i Metohiji. Naime, u jednom trenutku je Vučić, ili neko od njegovih saradnika, pomenuo kako su oni pomagali Raško-prizrenskoj eparhiji na Kosovu i Metohiji, a njeni sveštenici ih sada napadaju. Na šta su im iz Raško-prizrenske eparhije odgovorili da ih nisu oni lično pomagali nego država Srbija koja ima obavezu da se brine o crkvama i hramovima na Kosovu i Metohiji.
To pokazuje da je Vučić na osnovu izdašne finansijske pomoći koju daje crkvi očekivao, ako ne neki blagonaklon stav crkve, onda bar da njeni sveštenici ne budu kritični prema njegovim potezima. S druge strane, mi ne znamo koliki je godišnji budžet Srpske pravoslavne crkve, kako se on puni, kako se troši. Mi ništa ne znamo o njihovim finansijama - da li su imali neki manjak, da li je bilo potrebe da ih država pomaže. U svakom slučaju, vlast koristi finansijske nedaće crkve da bi joj pomogla i na osnovu toga očekuje neku vrstu podrške.
Miroslav Keveždi: Crkva je posle restitucije, odnosno vraćanja imovine, postala toliko moćna da je, ekonomski gledano, jedna od najvećih korporacija u Srbiji. S obzirom da je teško doći do informacija o poslovanju Srpske pravoslavne crkve, teško je reći koliko crkvi znače 2,2 milijarde dinara koliko je dobila u poslednjih godinu dana. Čini mi se da je to za Srpsku pravoslavnu crkvu neka vrsta bonusa. To nije nešto što bi za nju bilo od presudne važnosti, jer je ona u sličnoj poziciji kao i drugi veliki magnati. Tako da ne znam koliko je davanje finansijskih poklona uspešna strategija. Crkvu bi nateralo da bude predusretljivija prema vlasti, kada bi država donela odluku da i verske verske zajednice moraju da plaćaju porez, jer bi to crkvu jako pogodilo. Međutim, nijedna vlast se ne želi u to upuštati, jer bi time itetako ozlovoljila crkvu.
Slikanje sa patrijarhom
Omer Karabeg: Govorili smo o vrlo složenim odnosima između Srpske pravoslavne crkve i Vučića u kojima svaka strana pokušava da koristi onu drugu za svoje ciljeve. Zato vas na kraju i pitam - da li Vučić više manipuliše Srpskom pravoslavnom crkvom ili crkva više manipuliše Vučićem.
Vladimir Veljković: Na dnevnom nivou Vučić može da manipuliše crkvom. Po neki put se prema njoj postavlja partnerski, a ponekad ima drukčije stavove od crkve i blago joj se protivi. Što se tiče Srpske pravoslavne crkve, ona posmatra vlast kroz kosovsku prizmu. U crkvi se lome koplja oko toga da li se Vučić iskreno zalaže za Kosovo u sastavu Srbije ili pak planira da prihvati rešenje koje bi Kosovo konačno odvojilo od Srbije.
Miroslav Keveždi: Mislim da su i Srpska pravoslavna crkva i Vučić izuzetno aktivni i izuzetno uspešni. Crkva dobija od države značajna finansijska sredstva i podršku za svoje aktivnosti, dok se Vučić, ako ništa drugo, fotografiše sa patrijarhom i dobija harizmu koja mu je potrebna jer u srpskom društvu crkva uživa najveće poverenje, pa deo tog poverenja može da pređe i na Vučića. To je korist koju on izvlači iz dobrih odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom.
Međutim, oni su u stvari na izuzetno udaljenim stanovištima. Vučić ima tešku ulogu da napravi balans između tvrdog stava Srpske pravoslavne crkve i tvrdog stava albanske strane, a i on sam ima tvrd stav jer se zalagao samo za razgraničenje, zapostavljajući druge scenarije. Zapravo, ima dosta tvrdih glava, a brvno je jedno, što nije dobro za Srbiju. Mislim da bi manje manipulacije, a više iskrenog dijaloga moglo da povede Srbiju u boljem pravcu. Manje manipulacije, a više razuma.
Facebook Forum