Dostupni linkovi

Pančić: Kosovo, unutrašnja strana dijaloga


Aleksandar Vučić i patrijarh Irinej, arhiv

(Komentar *)

Kad god se ministarka Zorana Mihajlović dohvati pitanja koja su sasvim izvan njenog resora, javnost naćuli uši, jer zna da će biti nešto živopisno i da će "leteti perje". Iz nekog raloga (o kojem "konspirološki" deo javnosti ionako voli da razglaba), ova je ministarka i funkcionerka Srpske napredne stranke (SNS) najčešće ta koja "probija led" kada treba reći ili učiniti nešto što se možda ne bi baš dopalo konzervativnijim slojevima u društvu, kao i onima – što je, doduše, najčešće jedno te isto – politički i svetonazorno oslonjenim na "Istok".

Uzgred rečeno, isto takvu ulogu, ali sa suprotne strane, ima ministar (trenutno) odbrane Aleksanar Vulin, ali on momentalno ima preča posla: pokušava da locira supruginu tetku koja im je navodno pozajmila misterioznih dvestotinak hiljada evra da kupe skromni stan. Tetka je inače, navodno iz Kanade, a ne iz Rusije, Kazahstana ili moldavskog Pridnjestrovlja. Tako je to odvajkada s našim endemskim patriotama: ideologiju drže na jednoj strani, pare na drugoj.

Kako god bilo, ministarka Mihajlović je, valjda iz nekih "dvorskih" razloga o kojima obični smrtnici ne moraju ništa da znaju, osetila potrebu da upozori vrh Srpske pravoslavne crkve (SPC) da ne bude mnogo navalentan u narednom periodu, tokom kojeg Srbiju očekuju teške odluke u vezi s Kosovom.

Ovome su prethodile izjave patrijarha Irineja da veruje da "predsednik Vučić misli o Kosovu isto što i narod", a zna se šta "misli narod": ono čemu ga već decenijama uči (ne samo) Crkva, a što je mnogo više primenjena i "folklorizovana" mitologija nego nešto što bi imalo neposredan dodir s ovozemaljskom stvarnošću.

Da li to Srpska pravoslavna crkva vrši pritisak na Aleksandra Vučića i aktuelnu vlast da "ne popusti oko Kosova" ili, pak, vlast vrši preventivni pritisak na Crkvu, nastojeći da je onemogući u preterano samostalnom delovanju u periodu koji dolazi, barem kada je Kosovo u pitanju?

Partijarh Irinej
Partijarh Irinej

Dilema deluje kao ona večna o kokoški i jajetu, i verovatno su oba odgovora tačna koliko i proizvoljna. Ono što je nesumnjivo jeste da je ministarka, preko prorežimskih Večernjih novosti, dobila odgovor lično od Irineja, mada ne patrijarha nego njegovog crkvenog imenjaka episkopa bačkog.

To je pravi diplomatski manevar, pošto može da prođe i kao lični stav – jer nije pisano rukom poglavara SPC – mada je jasno da je i te kako dominantan stav u crkvenom vrhu. Irinej bački je, naime, jedan od nesumnjivo vodećih ljudi u Crkvi, i odavno je neka vrsta njenog najistaknutijeg "ideologa".

U ovom otvorenom pismu sa (polu)zatvorenom adresom primaoca – jasno je, naime, da ministarka nije "krajnji recipijent" Irinejevih poduka i upozorenja – ponavljaju se već poznati stavovi SPC-a o Kosovu, a usput se (nije episkop bački nevešt niti neiskusan u ovakvim prepiskama) stiglo ošinuti i po drugim sablaznima, poput sekularizma i feminizma tj. "rodne ideologije".

Sve u svemu, valjda bi i ovu prepisku valjalo tretirati kao (uvodni?) deo famoznog "unutrašnjeg dijaloga o Kosovu" koji je predsednik Vučić pompezno najavio, doživevši u najboljem slučaju mlak odjek, koji nije mogla da zagreje horska pesma njegove političke i medijske klijentele.

Ne može, naime, biti pravog "unutrašnjeg dijaloga o Kosovu" ako ga nema ni o čemu drugome, a nema ga jer je Aleksandar Vučić sa celom svitom (a taj spisak i te kako uključuje i ministarku Mihajlović) u ovih pet godina na vlasti učinio sve što je mogao – a mogao je mnogo više nego što bi smeo – da poništi preduslove za bilo kakav dijalog, pre svega kroz masivni glajhšaltung medijske scene.

Tako da srpska javnost danas deluje kao govornica za neprestane Vučićeve monologe i tirade, praćene horskim odobravanjem njegove svite, dok se drugačija mišljenja čuju samo negde u prikrajku ili budžaku, tek koliko da ne može da se kaže da ih uopšte nema.

Sve ovo ne znači da vlast nema stvarnu "muku" pred budućim događanjima i da ne želi da unapred amortizuje sve moguće udare na sebe, naročito one "s desna", za koje procenjuje da su veća potencijalna opasnost.

Sam Vučić odlično zna da mu samo "konstruktivan prilaz Kosovu" koliko-toliko garantuje da će mnoge ključne međunarodne adrese i u narednom periodu nastaviti da se prave da ne vide – istovremeno mu diskretno signalizujući da odlično vide – kako je Srbiju udaljio od svih demokratskih standarda.

Eufemistički nazvano "uređivanje odnosa sa Kosovom" naprosto je uslov svih uslova, bez toga nema ni govora o stabilnosti na ovom području, a bez stabilnosti nema govora o napretku u evrointegracijama, u investicijama i koječemu drugome.

Na drugoj strani, ideolozi "zamrznutog konflikta", tj. večitog statusa quo na Kosovu, a sve u iščekivanju nekog mesijanskog istorijskog preokreta koji će nekako mistično raditi za "srpsku stvar", u Crkvi imaju možda i najjače i najautoritativnije institucionalno uporište (SANU se, zahvaljujući svom predsedniku dr Vladimiru Kostiću, za sada mudro drži po strani), tako da nije neobično što vlast pomalo zazire od toga kako će se ova postaviti kad postane "vruće" – a sve je toplije, iako ide zima.

Za Srbiju i za ceo region važno je da zvanični Beograd nekako uspe da instalira "automatskog pilota" koji će trunjem kojekakvih mistifikacija duboko kontaminiranu priču o Kosovu meko prizemljiti na zlo realnosti. Ipak, ima neke više pravde u tome da sa obeju strana ovog disputa dominiraju oni koji su u ne tako davnoj prošlosti imali i te kakvog udela u pretvaranju jednog teškog problema u nerešiv problem.

Drugim rečima, nije nepravedno da baš njima zapadne da reše nešto što se rešiti ne može, bar ne tako da se iz toga izađe čistih ruku i uzdignute glave.

* Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG