Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Piše: Teofil Pančić

(komentar, mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove RSE)

Aleksandar Vučić se pakuje za put u Zagreb, na poziv hrvatske koleginice Kolinde Grabar Kitarović. Ta je poseta odavno bila najavljena, pa je odložena, to jest „zamrznuta“ zbog ko zna već koje po redu poslovične komplikacije u odnosima susednih zemalja koje dele jezik i zajedničku prošlost u Jugoslaviji, a množe sve bizarnije izgovore zašto nikako ne uspevaju da trajno upristoje i stabilizuju međusobne odnose. Sada je ta poseta, evo, „odmrznuta“ bez najave i bez vidljivog povoda, i time su mnogi iznenađeni, uključujući po svoj prilici i hrvatsku vladu, koja kao da je „iz novina“ saznala ko joj stiže u goste, pa je malo zatečena. Ali će naći načina da ubaci beogradskog posetitelja u svoj raspored...

Njihovim kolegama iz izvršne vlasti u Srbiji takva se zatečenost ne može dogoditi, upravo zato što su na nju sasvim imuni: njima je bespogovorno prilagođavanje potezima i zamislima predsednika države deo dnevne rutine, i tu su samo zato da mu budu „tehnička podrška“. Naravno, ne zato što bi u Srbiji ustavno na delu bio nekakav predsednički sistem po uzoru na Ameriku ili Francusku, nego je to tako otkad se predsednik države zove Aleksandar Vučić. Isto bi bilo i da Vučić za sebe odabere funkciju (ili avatara?) predsednika Udruženja potrošača.

Razgovarati je uvek dobro, čak i u ovako disproporcionalnom sastavu (Kolinda Grabar Kitarović mnogo je više protokolarna figura nego ličnost koja je u poziciji da kroji i usmerava politiku Hrvatske), ali iskustvo nas ipak upozorava da budemo skeptični. Štete, dakle, od toga ne može da bude; pitanje je ima li koristi? To jest, šta nas ohrabruje da pomislimo da bi ova poseta mogla uroditi nekom konkretnom korišću po odnose suseda, za razliku od tolikih prethodnih susreta, među kojima je bilo i nekih baš romantično osmišljenih, poput onog kad je Vučić – tada još premijer – dao Kolindi Grabar Kitarović cveće nasred pograničnog mosta na Dunavu kod Bogojeva, kao u nekoj simboličkoj negaciji čuvene (i morbidne) uvodne scene iz švedsko-danske serije Most. Cveće se odavno osušilo, a od cele parade ostala je samo ta pomalo kičasta slika, dok su odnosi među susedima tamo gde su bili i pre bogojevsko-erdutske cvetne epizode.

Izložba o Jasenovcu u UN u Njujorku koja je izazvala novu krizu u odnosima Srbije i Hrvatske
Izložba o Jasenovcu u UN u Njujorku koja je izazvala novu krizu u odnosima Srbije i Hrvatske

Uostalom, i ovaj je susret najavljen usred još jedne u nizu nedostojnih šarada na relaciji Beograd-Zagreb, izazvane izložbom o koncentracionom logoru Jasenovac koju je u UN u Njujorku upriličila Srbija. U nekom paralelnom, normalnijem uiverzumu tako nešto ne bi moglo biti povod za banalno prekonosiranje nego za zajednički pomen žrtvama (kao što jeste širom Evrope), ali ovde je ovako kako je, i još dugo neće biti drukčije. Zašto? Usled suštinske neverodostojnosti aktera, moglo bi se reći. Niko tu nema baš čiste motive, a kamoli savest. Niti je aktuelna hrvatska vlast u stanju da uspostavi dosledno kritički odnos prema zločinačkom ustrojstvu i praksi kvislinške NDH, niti je aktuelna srpska vlast neko kome treba dati kredit u vidu vere u njene čisto komemorativne i humanitarne motive. Zašto? Zato što njeni ključni ljudi, kroz sve svoje ideološke mene tokom karijere, makar u jednom održavaju kontinuitet: za njih svaka priča o srpsko-hrvatskim odnosima počinje i završava se – u Jasenovcu. Simbolički svakako, a neretko i doslovno. Pri tome se radi o onim istim ljudima koji su bitno usmeravali srpsku ratno-ekspanzionističku politiku iz devedesetih, koja je nanela novi, sveži a debeli sloj toksina u srpsko-hrvatske odnose.

Imamo odnose sa Hrvatskom koji su nikad gori u poslednjih dve decenije, trajnu podršku Beograda otvorenom razbijaču Bosne i Hercegovine Miloradu Dodiku, višekratno brukanje Beograda nedostojnim uplitanjem u Makedoniji

Postojao je period izrazitog optimizma u postjugoslovenskim hrvatsko-srpskim odnosima, naročito u vreme dok su obema državama vladale vlade i predsednici bez teškog prtljaga ratne politike iz devedesetih. Danas su takvi u obe države u dubokoj opoziciji, a na vlasti su ideološki, a u slučaju Srbije i ideološki i personalni predstavnici kontinuiteta s devedesetima. Fundamentalan je propust demokratskih političkih elita što te drugačije odnose nisu bile u stanju da trajno i bespovratno etabliraju (recimo, po toliko zazivanom francusko-nemačkom modelu), ali zbog toga ne treba zaboraviti ni na pompezna obećanja novo-stare beogradske vladajuće garniture. Ona je, naime, tvrdila da će odnose u regionu dovesti u red, a umesto toga imamo odnose sa Hrvatskom koji su nikad gori u poslednjih dve decenije, trajnu podršku Beograda otvorenom razbijaču Bosne i Hercegovine Miloradu Dodiku, višekratno brukanje Beograda nedostojnim uplitanjem u Makedoniji kroz podršku u međuvremenu detronizovanoj autoritarnoj, nacionalističkoj i dubinski korumpiranoj vlasti Nikole Gruevskog itd.

Doduše, odnosi Srbije sa Mađarskom nikada nisu bili bolji: Aleksandar Vučić i Viktor Orban kao da se u svemu odlično razumeju i usaglašavaju, čak i bez cveća. Zanimljivo, u Hrvatskoj je poznato da je i Kolinda Grabar Kitarović veoma naklonjena sadašnjoj mađarskoj (i poljskoj) vlasti, uprkos ozbiljnim sporovima dveju zemalja oko naftne industrije. Možda je to odgonetka i za ovu novu „februarsku inicijativu“? „Slično se sličnom raduje“, govorili su Latini, ni ne sluteći da će ta mudrost biti uredno potvrđivana i u dalekim severnim provincijama njihovog carstva.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG