Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar iz Beograda, za 'Zašto?' objašnjava zbog čega Srbija ubrzano jača oružane snage a predsjednik Aleksandar Vučić upozorava da je spremna za odbranu protiv moguće agresije s novim oružjem čiji je dio prikazan i na vojno-policijskoj vježbi u Nišu u petak.
Samoohrabrivanje
Mislim da Srbiji ne preti u ovom trenutku apsolutno nikakva opasnost.
Situacija, kako se to kaže, na Zapadnom Balkanu je relativno stabilna, mogući su neki izolovani incidenti i neke stvari koje su proizvod i posledica krize na bilo kome žarištu na Balkanu, kriza koje su možda ugašene i posute pepelom ali nisu potpuno nestale.
Ali, po mom skromnom sudu, ne postoji nikakva opasnost, niti mogućnost da neko oružanim snagama krene na Srbiju.
Mislim da parada predstavlja pre svega jednu vrstu samoohrabrivanja Vučića i pokazivanja snage za unutrašnju upotrebu.
To je pre svega suština i smisao parade, jer inače mislim da su vojne parade u ovom času potpuno besmislene i da one predstavljaju onu vrstu troškova koji su iracionalni i da se u ovom trenutku pokazuje više snage nego što se objektivno ima.
Tragedija i farsa
To pokazivanje i parada -- ako se ne računa deo militarističke javnosti ili ovog opčinjenog puka, mada Vučić nije čovek koji ima harizmu da opčini bilo koga -- ima smisla samo da se uputi poruka nekim susedima, jer očigledno da on nije u stanju da uspostavi dobre odnose sa komšijama ni na kom nivou.
Izvor njegove unutrašnje stabilnosti je izazivanje tenzija sa komšijama i to na onom nivou na koje ne mogu da izazovu ozbiljniji konflikt, a pokazivanje ove snage je pre svega za unutrašnju upotrebu.
Dakle priča se sastoji u tome, ‘evo pogledajte ko stoji iza mene’ i ta parada je na neki način nastavak nesrećnog saopštenja Generalštaba i ministarstva odbrane od pre mesec i po dana da će vojska sprečiti državni udar i da neće dozvoliti da se nasiljem smenjuje vlast u Srbiji.
Znači, ovoj je na neki način pored ohrabrenja Vučića i demonstracija sile za unutrašnju upotrebu.
Mislim da takvog scenarija (iz osamdesetih i devedestih) više ne može biti mada se ponekad istorija koja se dogodila kao tragedija, to je pravilo, da se ponavlja kao farsa i može čak i da bude obrnuto, mada se u Srbiji na neki način skoro ništa nije promenilo u kadrovskom smislu.
Nepoznavanje granica
Isti ljudi koji su pali 5. oktobra 2000,. osim onih koji su opravdano odsutni, znači ili su mrtvi ili su u zatvoru, i dalje su ovde.
Ovde su i Šešelj i Vučić penzionisani predsednik NIkolić, ovde je Dačić kao Slobin portaparol, ali su okolnosti, ipak, poprilčno drugačije.
Vučićeva politika je deo stranačke mimikrije, dakle radikali su se presvukli u ljude koji su navodno zainteresovani za evropske integracije.
U suštini, oni nisu promenili ništa, ali forma te promene im onemogućuje onaj nivo agresivnosti koji je Milošević sam sebi dopustio, i Milošević i Vučić su ipak ljudi drugačijeg kova.
Vučić inače nema niti lične snage, niti poziciju u samoj vojsci i policiji, u snagama bezbednosti, osim u njihovim vrhovima, da učini bilo šta što bi nadilazilo elementarnu upotrebu vojske unutar države.
Po novom Ustavu ona ne brani ustavni poredak, ona brani integritet zemlje koji je ugrožen nepoznavanjem sopstvenih granica i služi za borbu protiv etničkih pobuna, ako takvih pobuna ima, i za odbranu od elementarnih nepogoda.
Zahlađivanje odnosa
Znači, ni na koji način nije ustrojena za neke druge stvari, a čini mi se da ministar odbrane Aleksandar Vulin vrlo često daje krajnje nesuvisle izjave povodom vojske i njene suštine i njene upotrebe, a ne poznaje to, kao što ni Vučić ne poznaje suštinu vojske a komanduje, a po Ustavu nije vrhovni komandant iako se lažno predstavlja.
Znači to su te dve okolnosti koje su pre svega operetske a nisu usmerene na bilo kakvu agresiju, niti mislim da bilo kakva pokušaj upotrebe vojske Srbije izvan granica Srbije, pa čak i u njenim okvirima, nije moguć i na taj način nie moguće uspostaviti analogiju sa dobom Miloševića, mada je zloupotreba vojske u unutrašnje svrhe takođe veliki problem u Srbiji jer na neki način spoljna politika, makar u simboličkom smislu proizilazi iz unutrašnje politike i iz nesreće u kojoj se nalazi Srbija sa svojom sadašnjim političkom garniturom.
To je otprilike onaj deo zlih poruka koje iz toga proizilzae ali on se odnose pre svega na nas, a mogu da se reflektuju na zahlađivanje odnosa sa susedima i na neke tonove koji predstavljaju jedno tipično rogušanje i i pokzivanje snage koja nikada neće biti upotrijebljena.
To nije samo karakteristično za Vučića, nego još za neke ljude koji se nalaze na vlasti u balkanskim državama i to je otprilike taj odnos snaga koji će se u ovom času bar, na ovom nivou krize, tamo gde ona postoji, a postoji skoro svuda, na taj način odvijati.
Amaterska politika
Znamo da tu postoje mnogi problemi koji su vezani i za tehnološke standarde i za kadrovska rešenja i vojni sindikati se vrlo često oglašavaju tim povodom.
U tom smislu Vučić čak i iako želi da mu vojska bude oslonac, pre svega za untrašnje potrebe, ne mislim naravno za neke ekspanzionizme, on nije onda mudar predsednik države.
On ne vodi računa o ličnom standardu oficira i društvenom standardu vojnika i to je ta stvar o kojoj govore vojni sindikati, to su ljudi koji svakako bolje znaju unutrašnje stanje u vojsci nego ja i mislim da je priča o moći sa ruskim migovima koji su za veoma skupa pare remontovani, da je to prilično predimienzionirana i služi u one svrhe o kojima sam već govorio.
A što se tiče standarda, Dragan Šutanovac je još prije nekoliko godina govorio kao ministar odbrane da za srpsku vojsku važe NATO standardi.
U ovom času, srpska vojska u tehnološkom smislu nema svoje standarde, znači ona nabavlja ono što može ili ono što može da nabavi čak i za cenu koja je iznad njenih mogućnosti.
A što se tiče odnosa sa istokom i sa zapadom, to proizilazi ustvari iz jednog amaterskog vođenja spoljne politike jer Srbija nema dobru spoljnu politiku.
Zloupotreba vojske
U tom smislu pozicija vojske prema istoku ili zapadu, prema jednom ili drugom stožeru sile predstavlja u stvari dezorijentaciju u spoljnjoj poitici države i stoga prozilazi pozicija vosjke u pogledu tehnoloških standarda.
A vrednost sistem unutar vojske je izgrađen na pokušaju da se napravi kult predsednika u vojsci, ali mislim da taj pokušaj instaliranja gipsanog kulta Aleksandra Vučića u Vojsku Srbije naprosto nije uspeo.
Vulin nije uspe da okači njegove slike na zidove i to možda pored ostalog svedoči o tome da su Vučiću bliski ljudi koji su na položajima načelnika Generalštaba njegovih pomoćnika, ali da on po mom sudu nema uporište u nečemu što predstavlja vitalnu snagu Vojske Srbije.
Na osnovu toga, moj sud je da on nema poziciju da upotrebom vojske može da uradi bilo šta u svoju korist, osim da to bude manifestno, kao na paradama ili na osnovu saopštenja Generalštaba i Ministarstva odbrane i to je njegov vrhunac upotrebe ili zloupotrebe vojske.
Ali, naravno, iz toga proizilazi da on nema poziciju na osnovu koje može na bilo koji način, niti postoje takve okolnosti, da upotrebom Vojske Srbije ugrozi bilo koga izvan granica Srbije.
