Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Most: Duvaju li ponovo vetrovi rata na Zapadnom Balkanu?


Otac i sin pokušavaju da izbegnu snajpersku paljbu, Sarajevo 4. januar 1993.

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome da li se region Zapadnog Balkana nalazi u najdubljoj krizi nakon završetka ratova devedesetih godina. Sagovornici su bili Žarko Korać, dugogodišnji profesor Filozofskog fakuleta u Beogradu, i Vedran Džihić, predavač na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beču.

Bilo je reči o tome da li je Zapadni Balkan ponovo u devedesetim samo što nema rata, ko stoji iza takozvanog događanja naroda u Crnoj Gori, da li je cilj verskih protesta u Crnoj Gori obaranje Mila Đukanovića i dovođenje na vlast prosrpskih partija koje bi tu zemlju ponovo ujedinile sa Srbijom, o besomučnoj kampanji koju beogradski režimski mediji vode protiv Crne Gore, zašto Beograd ponovo lansira parolu da su Srbi u susednim državama ugroženi i da Srbija mora da ih zaštiti, da li Vučić podgrejava ideju o svesrpskom ujedinjenju zato što mu je potrebna kompenzacija za definitvni gubitak Kosova, zašto se Vučić nikada nije ogradio od Dodikovih najava da će se Republika Srpska ujediniti sa Srbijom, kakva je uloga Srpske pavoslavne crkve u planovima o svesrpskom ujedinjenju, da li je Zapad svestan koliko je sadašnja kriza opasna, da li bi otcepljenje Republike Srpske izazvala novi rat, kao i o tome da li bi Zapad dozvolio još jedan rat na Zapadnom Balkanu.

Omer Karabeg: Gospodine Korać, kada sam vas pozvao da gostujete u Mostu i predložio vam temu, vi ste rekli da smo ponovo u devedesetim samo što nema rata. Da li je to stvarno tako?

Žarko Korać: Mislim da jeste. Ako pogledate Bosnu i Hercegovinu vidite da je tamo permanentna kriza koju je Dodik upravo produbio s velikom arogancijom, koja je inače karakteristična za njega. On opet postavlja pitanje može li Bosna I Hercegovina opstati kao celina. Otvorena je kriza u Crnoj Gori. Vetrovi rata ponovo duvaju u regionu. U ovom trenutku to se dešava u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, ali to bi se s velikom lakoćom moglo proširiti i drugde.

Novo događanje naroda u Crnoj Gori ili događanje Boga, kako je je Ivan Čolović nedavno napisao u tekstu na Peščaniku, je nešto što mora zabirnuti
Vedran Džihić


Vedran Džihić: Devedesete definitivno bacaju sjenku na sadašnjost što pokazuje svu bijedu naših prostora. Zaista se može govoriti o paraleli sa onim što se događalo u devedesetim. Novo događanje naroda u Crnoj Gori ili događanje Boga, kako je je Ivan Čolović nedavno napisao u tekstu na Peščaniku, je nešto što mora zabirnuti. Pored događanja naroda imamo i permanento događanja neodgovornih, korumpiranih i autoritarnih elita koje su zarobile instititucije kao sto je to bilo devedesetih godina. To definitivno vrijedi za Srbiju i za Bosnu i Hercegovinu.

Ipak, ima i nekoliko primjera koji pokazuju da se odmaklo od devedesetih, To se prije svega odnosi na Sjevernu Makedoniju koja je uspjela da napravi iskorak, a čini mi se da je i Kosovo pokazalo izvjesnu dozu zrelosti kada je na posljednim izborima došlo do promjene vlasti što bi u ovom momentu bilo nemoguće u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Slika je, dakle, kompleksnija, ali u centralnom dijelu Zapadnog Balkana - u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori - ima dosta onoga što zaista zabrinjava.

Ratna propaganda

Omer Karabeg: Čini mi se da je Srbija na nogama skoro kao 1991. i 1992. godine. Pevaju se se nacionalističke pesme, crtaju se trobojke ne samo po Srbiji nego i po Crnoj Gori, govori se da su ugrožene srpske svetinje, uzvikuje “Milo Šiptare”, a režimski mediji se više bavi Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom nego Srbijom.

Žarko Korać: Poslednjih osam godina u Srbiji je prestala bilo kakva rasprava o devedesetim. Ne da nisu izvučene nikave pouke iz katastofalnih civilizacijskih poraza koje je Srbija doživela, već je normalizovano ratno stanje, zločini i zločinci. U ovom trenutku u Srbiji su na vlasti mnogi od onih koji su bili aktivni devedesetih. Oni su zaslužni građani ove zemlje. Aleksandar Vučić, koji je u ratno vreme bio Šešeljev pomoćnik, a jedno vreme i ministar informisanja zapamćen po anticivilizacijskom zakonu o medijima, danas ide u Berlin i Brisel i neprekidno priča o evropskim integracijama.

Ja za to nemam drugo objašnjenje nego da u Evropi vlada užasno licemerje jer se svi prave da je to što on govori prava slika stanja. Vučić daje otvorenu podršku Dodiku koji ultimativno traži da se strane sudije izbace iz Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, iako je takav sastav tog suda definisan Dejtonskim sporazumom.

Dodik je ovih dana bio u Beogradu i viđen je, kako su mediji javili, u prijateljskoj šetnji s Vučićem. Vučić šalje poruke da je Dodik najbolji prijatelj Srbije, a istovremeneo dvojica opozicionih lidera iz Crne Gore, koji su nepravosnažno osuđeni na dugogodišnje robije zbog učešća u pokušaju puča u Crnoj Gori, avionom vlade Srbije dolaze u Beograd na konsultacije. Oni su rado viđeni gosti i režimski mediji im nepekidno posvećuju maksimalnu pažnju. Srbija vodi strahovitu medijsku propagandu protiv rukovodstva Crne Gore. To su patološke laži koje se koriste samo u ratu. To je čista ratna propagnda.

Šire se laži da Đukanović moli vojsku da interveniše protiv učesnika protesta, opet se pojavljuje famozna priča da dolaze albanski vojnici i oficiri valjda da pomognu da se uguše srpske demonstracije. To je zastrašujuća propaganda. Sipa se takav otrov po Milu Đukanoviću i crnogroskoj vlasti da je to teško čak i pratiti. Crna Gora je izložena apsolutnom pritisku Srbije na koji Evropa uopšte ne reaguje Srbija se u ovom trenutku najdirektnije meša u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine i Crne Gore. To je ista politička matrica koja je bila dominantna devedesetih.

Vedran Džihić: Vučićev režim šalje talase po čitavoj regiji koji su zaista opasni. U takvoj situaciji posebno zabrinjava činjenica što se Evropska unija oportunistički ponaša prema Vučiću u očekivanju da će pre svega rješiti pitanje Kosova. Angela Merkel i Evropska unija su djelimično stvorile Vučića i dali mu mogućnost da ovako djeluje u regiji. I to je zaista zabrinjavajuće.

Ovih dana Vučić je objavio autorski članak u Euronewsu u kome tvrdi da je demokratija u Srbiji ugrožena zbog opozicije. To je zaista vrhunski cinizam koji je našao mjesta u jednom evropskom mediju. Postavlja se pitanje zašto Vučić dobija prostor u Euronewsu da kaže notorne laži. Dokle god budemo imali takvu oportunističku evropsku politiku - bojim sa da će se nastaviti političko mešetarenje Srbije u regiji.

Udarna pesnica

Omer Karabeg: Čini mi se da ima još jedna dosta velika sličnost sa devedesetim. Kao i devedesetih i danas je glavna parola da su Srbi u regionu ugroženi, da su žrtve i da Srbija mora da ih zaštiti.

Žarko Korać: Glavna teza svih agresivnih nacionalističkih ideja u Srbiji je da su odbrambene. U svemu tome veliku ulogu igra crkva. Danas se neprekidno izjednačuju Srbija i Srpska pravoslavna crkva. Ako je Srbija po ustavu sekularna država, zašto bi problem Srpske pravoslavne crkve automatski bio i problem Srbije. U javnom govoru imamo dominaciju Srpske pravoslavne crkve koja u Crnoj Gori pokušava - ne da sruši zakon o verskim zajednicama, kao što tvrdi mitropolit Amfilohije Radović - već da promeni vlast. Srpska pravoslavna crkva je u ovom trenutku udarna pesnica rušenja nezavisne crnogorske države.

Postavlja se pitanje koliko je Rusija u sve to upletena? Kao što znamo, ona najdirektnije podržava Dodika. Dodik je više puta išao u Moskvu na razgovor s Putinom nego devet desetina evropskih premijera i predsednika država. Da li je ovo što se sada dešava sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom direktno pod uticajem Rusije? Srbija stalno govori o nekom fantastičnom naoružanju koje dobila i koje će dobiti od Rusije. Za šta se to sprema Srbija?

Omer Karabeg: Vučić se ranije u sličnim situacijama trudio da zadrži nekakav privid neutralnosti. Sada otvoreno podržava Dodika u njegovoj nameri da blokira institucije u Bosni i Hercegovini kao i prosrpske partije u Crnoj Gori koji žele da sruše Đukanovića. Sve to stvara krizu. Zašto je Vučiću potrebna ova kriza?

Vedran Džihić: Mislim da je jedna od osnovnih pokretačkih snaga autoritarnih režima - ne samo Vučićevog nego i sličnih režima poput Erdoganovog, Orbanovog i Putinovog - permanentna proizvodnja kriza koje skreću pažnju sa centralnih problema društava. A centralni problem srbijanskog društva je da mladi odlaze, da institucije ne funkcionišu, da je Srbija pogođena ekološkom katastrofom, pa su ljudi u Beogradu tokom ove zime morali da kupuju maske za lice da bi uopšte mogli da dišu. Umjesto da to rješava, vlast nudi fiktivne probleme, izmišlja zaštitu Srba u regionu, što je čisti nacionalistički paternalizam.

Drugi momenat koji Vučić koristi da bi ojačao svoju vlast je podjela društva na prijatelje i neprijatelje, na dobre i loše. Svi koji su za Srpsku naprednu stranku i Vučića su dobri, dok je opozcija loša i zato je treba demonizirati. To koristi i Erdogan kada tvrdi da oni koji glasaaju za opoziciju nisu njegovi, kao i Orban kada tvrdi da su svi predstavnici opozicije Sorosovi plaćenici. A treća stvar - koja je kod Vučića zaista najizraženija, a vidimo je i kod Erdogana, Orbana i Putina - je patološka želja da se ima moć i da se sve kontroliše - da se kontroliše kompletno srbijansko društvo, a onda i Bosna i Hercegovina i Crna Gora.

Svi koji su za Srpsku naprednu stranku i Vučića su dobri, dok je opozcija loša i zato je treba demonizirati: Vedran Džihić
Svi koji su za Srpsku naprednu stranku i Vučića su dobri, dok je opozcija loša i zato je treba demonizirati: Vedran Džihić

Ratni lider

Omer Karabeg: Imam utisak da je Vučiću potrebna kompenzacija za Kosovo. Bliži se trenutak kada će on morati da prizna nezavisnost Kosova. A da bi narod to progutao - potrebno je da se nagovesti mogućnost ujedinjenja Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, što je Dodik više puta najavljivao. I otuda možda toliki pritisak na Crnu Goru i Bosni i Hercegovinu i ponovno aktuelizovanje ideje o svesrpskom ujedinjenju.

Žarko Korać: Ja to malo drugačije vidim, Nije to kompenzacija za Kosovo. To je program čija je glavna ideja da Srbija ne sme da izađe poražena iz raspada Jugoslavije i da ima pravo da se bori za svoje sunarodnike, ali tako što će teritorijalno da se širi. To nije briga da srpska manjina u susednim državama ostvaruje svoja prava u odnosu na većinski narod. To je u civilizovanoj Evropi prilično jasno i to nije konfliktna tema. Ovde se smatra da u ime brige o srpskoj manjini Srbija ima pravo da ruši crnogorsku vlast.

Jedna poznata beogradska novinarka - preskočiću njeno ime - rekla je da misli da će se Crna Gora ponovo priključiti Srbiji onog trenutka kad padne Đukanović. Dakle, hajde da poništimo taj tragični trenutak kada je Crna Gora dobila nezavisnost. Zato je Đukanović u pravu kada kaže “Oni ruše našu nezavisnost”. To je sasvim tačno. Kad Dodik govori da hoće da se otcepi, on uvek kaže da hoće i da se pripoji Srbiji. Ako ne reaguje na prvi deo rečenice, Srbija bi morala reagovati na drugi deo i reći: “Mi poštujemo postojeće granice na Balkanu”. Međutim, politička elita, vodeći intelektualci i ljudi koji dominiraju javnim mnjenjem nikada nisu rekli - ne.

Uzgred budi rečeno Srbija istorijski nikad nije prešla Drinu. Patrijarh Irinej je prilikom posete Banjaluci rekao da je u poseti najzapadnijem srpskom gradu. Rekao i da čestita najnoviju srpsku državu, iako je Republika Srpska entitet u državi Bosni i Hercegovini. Znači, ne krije se želja za teritorijalnom ekspanzijom. Tako su počeli ratovi devedestih godina.

Gospodin Džihić je rekao da je Vučićev režim autoritarni, ali to je autoritarni ekstremtni nacionalizam koji je danas u Srbiji potpuno očigledan. Kao neko ko je proživeo devedesete i bio politički aktivan moram da kažem da vidim iste parole, iste ideje koje sam video i devedesetih. Često Vučića porede sa Erdoganom i mađarskim premijerom Orbanom. To su dobre analogije. Ali ima jedna ogromna razlika. Ni Erdogan, ni mađarski premijer nisu vodili ratove i učestvovali u njima. Vučić je kao mlad čovek učestovao u ratu, on je s oružjem bio u Sarajevu, na Palama. On je okusio rat.

Šta god mislio o Erdoganu i njegovom koraku unazad u islamizaciji Turske, o njegovim maštanjima da će Turska opet biti ogromna imperija, ili o mađarskom premijeru Orbanu, oni ipak nisu ratni lideri. A u Srbiji je na vlasti čovek koji je učestovao u ratu. Vučić nije samo autoritarni nacionalistički lider, on je bio i ratni lider. I to je ono što plaši. Nemate slučaj u Evropi da su ljudi, koji su učestvovali u katastrofalnom ratu koji je odneo preko 100.000 života samo u Bosni i Hercegovini, ponovo na vlasti i ponovo se kockaju s istim parolama kao devedesetih. To je ogromna razlika u odnosu na ostale autoritarne nacionalističke lidere u Evropi.

Otcepljenje

Omer Karabeg: Ako bošnjačka stana ne prihvati Dodikov ultimatum da strane sudije moraju da odu iz Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, da li će Dodik ostvariti svoju pretnju i organizovati referendum o otcepljenju Republike Srpske koji već odavno najavljuje? Neki kažu da je njegova sadašnja pretnja najozbiljnija.

Vedran Džihić: Prisjećam se svih priča o secesiji i svih Dodikovih udara na dejtonsku Bosnu i Hercegovinu u zadnjih nekoliko godina. Svaki put smo govorili da je to do sada najozbiljnija prijetnja. Ja bih rekao da je sada to, da se tako izrazim, ozbiljno neozbiljna prijetnja. Kažem ozbiljna zbog toga što je svaki udar na institucije države, na Ustavni sud, na dejtonski poredak u suštini secesionistički čin jer dovodi do blokade države. Ali ta prijetnja je neozbiljna zbog toga što ne vjerujem da Dodik ima ili da će imati političku moć da je provede.

Dodik je krenuo sa velikom parolom “Good bye Bosna i Hercegovina, welcome Republika Srpska exit”, a onda smo u nekim intervjuima čuli novi rječnik. On jeste velemajstor manipulacije, ali još uvjek nema moć da ostvari secesiju, prije svega zbog toga što su i SAD i većina evropskih zemalja nedvosmisleno poručili da neće dozvoliti rušenje dejtonske Bosne i Hercegovine, ma koliko se Dodik, Vučić i drugi trudili. Podjela Bosne i Hercegovine secesijom Republike Srpske dovela bi do novog rata u Bosni i Hercegovini. To moramo govoriti svaki dan deset puta. I to internacionalna zajednica ne može da prihvati.

To je neka vrsta zadnjeg rova koji se čuva. Ali to, naravno, ne znači da Dodikova manipulativna retorika podjele nije kobna na svoj način. Ona proizvodi probleme, blokira institucije i stvara fikciju koja Bosnu i Hercegovinu, a time i Republiku Srpsku, udaljava od rješavanja suštinskih problema.

Ako dođe do referenduma, najveći pritisak će biti na Vučića da obuzda Dodika: Žarko Korać
Ako dođe do referenduma, najveći pritisak će biti na Vučića da obuzda Dodika: Žarko Korać

Omer Karabeg: Gospodine Korać, mislite li i vi da bi otcepljenje Republike Srpske značilo novi rat?

Žarko Korać: Sasvim sigurno bi to značilo novi rat. Ozbiljna najava otcepljenja će apsolutno izazvati rat. Svako ko to negira nije ništa naučio iz onog što se dešavalo devedesetih godina. Dodik, naravno, igra političke igre. On je znao i da se povuče. On u suštini testira koliko daleko može da ide. Po mišljenju mnogih on to radi pre svega radi opstanka na vlasti. Ali ja bih ipak bio malo oprezniji. Dodik se obično vidi kao čovek kome je lični interes iznad svega. Njegove firme rade u Srbiji, njegov sin radi po Beogradu i drugde. Ali Dodik je ipak deo jednog političkog programa. I on ima podršku jednog dela, ne baš malog, nacionalističke inteligencije u Srbiji. U tome je problem.

Srbija smatra da ima legitimno pravo na Bosnu i Hercegovinu. To je stari politički program koga se Vučić nije odrekao, niti ima snage za to
Žarko Korać


Voleo bih da mi kažete jednu izjavu Vučića da Srbija nema nikakve želje da se ujedini sa Republikom Srpskom i da je zadovoljna svojim granicama. Navedite mi takvu izjavu nekog ministra ili predsednika neke stranke uključujući i opoziciju. Dodik jeste oportunista, on neprekidno podstiče nacionalisticke strasti da bi ostao na vlasti, ali on je i deo jednog ozbiljnog političkog programa.

Srbija smatra da ima legitimno pravo na Bosnu i Hercegovinu. To je stari politički program koga se Vučić nije odrekao, niti ima snage za to. On nije čovek koji ima bilo kakve ozbiljnije političke vizije. On je samo shvatio jednu stvar - da Zapad od njega očekuje da razgovara o Kosovu. I on to radi. On je išao u Brisel, sedeo s Tačijem, rukovao se s njim. Boris Tadić je bežao od toga, nije se usudio da to uradi. Vučić u razgovoru sa zapadnim liderima stalno ponavlja - mi hoćemo u Evropsku uniju, a sve što radi u Srbiji potpuno je suprotno od toga.

Zapad previše ne interesuje kakvo je stanje u Srbiji, kakva su građanska prava i ljudske slobode. Ali na Zapadu ima ozbiljnih i pametnih ljudi koji znaju da ne može doći do cepanja Bosne i Hercegovine bez ozbiljnog rata. I zato je Dodikova igra opasna za njega, a bogami i za Srbiju. Jer ako dođe do referenduma, najveći pritisak će biti na Vučića da obuzda Dodika. Zbog toga bi priča o referendumu mogla da se završi tako da najveći gubitnik bude Vučić. Jer Zapad neće mnogo pritiskati Dodika, već će reči Vučiću: “Ovo je tvoj pulen, urazumi ga”.

NATO suspenduje rat

Omer Karabeg: U zaključku, možemo li reći da je ovo najdublja kriza na Zapadnom Balkanu nakon devedesetih, ali da neće biti rata?

Vedran Džihić: Ja mislim da rata neće biti zbog manjka kapaciteta i zbog toga što Evropska u momentu kada ima mnoštvo unutarnjh problema ne bi sebi mogla da dozvoli da se na njenim vanjskim granicama desi još jedan rat koji bi je skupo koštao. Zbog toga će spriječiti izbijanje novih ratnih sukoba. Ali kriza je postala permanentna. U centranom dijelu Zapadnog Balkana vlada agonija koja se ponavlja iz godine u godinu što ostavlja nevjerovatno negativne posljedice na cijelu regiju.

Žarko Korać: Ni ja ne verujem da će biti rata. Mnoge stvari su se promenile. Srbija više sebi ne može da dozvoli da izgubi još jedan rat. Ne treba zaboraviti da su skoro sve zemlje, koje okružuju Srbiju, u NATO paktu - Bugarska, Rumunija, Mađarska, Hrvatska, Crna Gora, Albanija - s tim što je mogućno da će do juna u NATO biti primljena i Severna Makedonija. To je vrlo bitan element koji suspenduje rat. Onaj ko bi hteo da krene u rat morao bi ozbiljno da razmisli šta se može dogoditi kad ogromna vojna mašinerija NATO pakta mrdne samo malim prstom.

Ali, kao što kaže gospodin Džihić, krize su neprekidne i ponavljaju se gotovo na isti način. Ako Srbija stalno paternalizuje Srbe u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, onda će ona biti odgovorna za krize koje zbog toga nastaju. U ovom trenutku Srbija zaista nije u stanju da izađe iz kriza koje sama prouzrokuje. A to će trajati sve dotle dok se ne pojavi politička grupacija, kao što je bila Đinđićeva kojoj sam i ja pripadao, koja će reči da Srbija mora da se istinski modernizuje, da prestane da se bavi pitanjem svojih granica i da počne da se bavi kvalitetom života svojih građana.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG