Dostupni linkovi

Istina koja stoji iza Makronovog plana za proširenje EU 'bez emocija'


Francuski predsednik Emanuel Makron drži govor tokom Konferencije o budućnosti Evrope u Strazburu, Francuska, 9. maj 2022. (AP Photo/Jean-Francois Badias)

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Nedavna priča francuskog predsednika, Emanuela Makrona u vezi sa paralelnom evropskom zajednicom zemalja koje čekaju da se pridruže Evropskoj uniji, je klasično preoblikovanje stare ideje o kontinentu koji se sastoji od različitih krugova zemalja koje su u različitim fazama EU integracija, sa evrozonom kao apsolutnim epicentrom.

Pravo "predvorje" EU (o čemu je Makron govorio) jeste, i verovatno će i ostati, proces pridruživanja Evropskoj uniji, a kako su Gruzija, Moldavija i Ukrajina sada i zvanično podnele zahtev za pridruživanje bloku, to će postati sve očiglednije.

I dok je Makronovo promišljanje o novim evropskim političkim arhitekturama verovatno daleko od ostvarenja, on je potpuno u pravu u vezi sa jednom, naizgled kontroverznom, stvari: biće potrebne decenije da se zemlje poput Ukrajine, ali i Gruzije i Moldavije, pridruže EU.

To je tako čak i uprkos herojskim borbama ukrajinskog naroda, široko rasprostranjenim simpatijama koje uživaju širom sveta, pa i podršci građana EU zemalja da jednog dana postane članica.

Gorka istina ostaje: nijedna država nikada nije pristupila bloku samo na osnovu emocija.

Kijevski put

Potrebne su godine bolnih političkih i ekonomskih reformi, milijarde evra da se država obnovi, kao i dobra volja svih 27 članica Unije - nešto što neće uvek biti tu. Za državu koja se nalazi usred rata, sa ekonomijom i industrijom koje su u dronjcima i krvožednim susedom koji namerava da uništi njeno čitavo postojanje, to bi moglo biti gotovo nemoguće. Čak ni iznenadna, i prilično neverovatna, pojava nekog dobronamernog demokrate u Kremlju, ne bi mogla da kijevski put do EU sa decenija skrati na godine.

Da vidite naznaku koliki će to put biti, ne morate da gledate dalje od EU nadanja Zapadnog Balkana.

Da, geografska poređenja su uglavnom nepravedna, a politički, istorijski i ekonomski konteksti se veoma razlikuju, ali ovde ima previše sličnosti koje se jednostavno ne mogu prevideti.

Jedan od najstrastvenijih argumenata za to da Ukrajina po ubrzanom postupku postane članica Unije, jesu herojske žrtve koje njeni građani podnose pružajući otpor ruskoj invaziji. Oni se ne bore samo za svoju naciju, nego i za sve ono za šta se Zapad suštinski zalaže.

To je sve tačno, ali je to takođe tačno i kada govorimo o Bosni i Hercegovini i Kosovu. Oni su takođe videli masakre, ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i pokazali impresivan stoicizam i hrabrost da prežive i kao ljudi i kao nacije. Pa opet, to im nije mnogo pomoglo kod njihovog zahteva za članstvo u EU, pošto i Sarajevo i Priština i dalje venu čekajući kao zemlje potencijalni kandidati.

Neko bi mogao da negoduje i kaže da je to zbog izuzetno problematičnih situacija u kojima se te zemlje nalaze – Kosovo još nije priznala šačica EU članica, dok je Bosna u zaostatku zbog svog nefunkcionalnog političkog sistema. Ali kakva će Ukrajina izaći iz ovog rata? Koja je Ukrajina, zapravo, podnela zahtev za članstvo?

Kompletan Zapad podržava teritorijalni integritet te zemlje, što se odnosi i na Krim i Donbas, ali koji su šanse da sada ili u narednim mesecima i godinama vlada u Kijevu zaista ima kontrolu nad ovim oblastima?

Isto pitanje može se postaviti Moldaviji i Gruziji u vezi sa njihovim otcepljenim regionima. Ukoliko nema jasnih odgovora na ova pitanja, teško je zamisliti bilo kakvu šansu za članstvo u EU, jer će Moskva nastaviti da koristi te okupirane teritorije kako bi ostavila te tri zemlje u svojoj sferi uticaja.

Ali, to nije kraj sličnostima.

Put Zapadnog Balkana

Dok u zemljama Zapadnog Balkana postoje značajni problemi koji uključuju korupciju, zloupotrebe pravosuđa, pa čak i direktno zarobljavanje države (problemi koji su prisutni i u istočnoevropskom triju koji se nada Uniji), istina je da još jedan razlog zbog kojeg ovaj region dalje nije u EU, jeste to što mnogi u klubu uopšte nisu njima oduševljeni.

Pre manje od godinu dana, neke zemlje članice EU su se čak pitale da li uopšte da stave reč "proširenje" u deklaraciju poslednjeg samita Zapadnog Balkana. Pre ruske invazije 24. februara, neke od zapadnoevropskih zemalja prekinule bi svaki pokušaj da se makar i nagovesti šansa da se zemlje kao što su Gruzija, Moldavija i Ukrajina jednog dana pridruže klubu.

Poslednjih meseci možda je bilo nešto više simpatija prema tom pitanju. Kada su EU lideri poslednji put razgovarali o ovoj temi u Versaju, u martu, bilo je prilično indikativno da su u najvećoj meri upravo novije zemlje članice, iz centralne i istočne Evrope, bile raspoloženije da otvore kapije istočnoevropskom triju, ili makar Ukrajini.

A nismo se još ni dotakli zemalja čiji je napredak opterećen drugim pitanjima. I ovde imamo primer sa Zapadnog Balkana – Severnu Makedoniju, koja je tamo verovatno zvezda poslednjih godina.

I Francuska i Bugarska blokirale su njen napredak, što zbog problema koja se direktno odnose na Skoplje, što je slučaj sa Sofijom, što zbog proširenje kao takvog, iza čega stoji Pariz. Ko kaže da se to neće dogoditi i Ukrajini? Kao što je pokazalo tursko blokiranje nastojanja Švedske i Finske da se pridruže NATO-u (i pretnja hrvatskog predsednika da će učiniti isto), svaki proces proširenja predstavlja savršenu priliku za iznuđivanje različitih ustupaka.

Dakle, kada Evropska komisija početkom sledećeg meseca izađe sa svojim mišljenjem o EU zahtevima Gruzije, Moldavije i Ukrajine, očekujte malo oklevanja. Vrlo je moguće da status kandidata biti preporučen, barem za Ukrajinu, ali nemojte se iznenaditi ako je uslovljen daljim reformama i drugim zadacima.

Kao što su zemlje Zapadnog Balkana naučile, Komisija je često optimističnija i voljnija od Saveta, gde su države članice ubedljivije i konsenzus je neophodan. Potencijalni status kandidata bi na kraju mogao biti prihvatljiviji za svih 27 članica, nego status bezuslovnog kandidata, dok se ne okupe u Briselu 23-24. juna da prežvakaju preporuku Komisije.

Neposredno pre tog samita oni će u belgijskoj prestonici primiti sve lidere Zapadnog Balkana.

Ostaje nada da će biti zelenog svetla za početak pregovora o pristupanju EU sa Albanijom i Severnom Makedonijom. Za sada, znaci nisu baš ohrabrujući.

Prema pojedinim EU zvaničnicima, situacija u kojoj bi bio postignut napredak sa nekim regionom, ili makar jednom zemljom – na primer Ukrajinom, a da se ništa ne postigne po pitanju procesa proširenja na Zapadni Balkan, poslala bi pogrešne signale. To bi se moglo smatrati nepravednim prema Kijevu, ali Brisel uvek nekako nađe način da razočara - samo pitajte bilo kog zvaničnika sa Zapadnog Balkana.

I Kijev bi se, s pravom, mogao požaliti na nedostatak hrabrosti, volje i geostrateškog razmišljanja EU i tvrditi da je sve to neprihvatljivo.

Ali baš kao, pogodićete - Zapadni Balkan, i oni će shvatiti, dok sede u predvorju EU, da im je na raspolaganju i nekoliko drugih opcija.

XS
SM
MD
LG