Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Pretučeni studenti iz Novog Sada: Država generiše nasilje


Pretučeni studenti iz Novog Sada: Pratili nas i prebili
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:39 0:00

Režim u Srbiji svojim nedelovanjem odobrava nasilje i ono je postalo prihvatljiv vid komunikacije u društvu, kažu u Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) tri studenta koji su pretučeni prošle sedmice u Novom Sadu.

Najpre su u petak, 7. juna, ispred Filozofskog fakulteta dve maskirane osobe pretukle Mihajla Nikolića i Marka Đelevića, aktiviste novosadskog ogranka organizacije „Za krov nad glavom“ koja se bori protiv prisilnih iseljenja stanara. Dan kasnije, takođe u studentskom kampusu, napadnut je Dejan Bagarić, aktivista Demokratske stranke i jedan od organizatora antivladinih protesta „1 od 5 miliona“ u Novom Sadu.

Policija je za sada privela jednu osobu koja se sumnjiči za napad na Bagarića, a povodom nasilja nad studentima 11. juna je organizovan protest u Novom Sadu, dok su profesori Filozofskog fakulteta u tom gradu pokrenuli peticiju podrške trojici studenata.

U razgovoru za RSE, Mihajlo Nikolić, Marko Đelević i Dejan Bagarić govore, između ostalog, o tome kako izgleda baviti se aktivizmom u Srbiji danas, da li u ovdašnjem društvu ima solidarnosti, te kako motivisati mlade da se uključe u aktivističko delovanje. Ipak, razgovor počinjemo incidentima.

„Tog petka, to je bilo negde oko 18:30 – 19:00 sati, bio je još uvek dan. Nas dvojica smo bili na protestu protiv seče drveća ovde u blizini i nakon toga smo došli ovde do njegovog fakulteta filozofije. Neka dva čoveka, isto obučena, na 30 stepeni zakopčani do grla, u trenerkama, sa kačketima su nas pratili prvo. Mi to primetimo, ja sam njemu rekao da nas prate, međutim ne očekuje niko da će nas napasti. Došli smo do njegovog fakulteta, koji je 50 metara odavde, ušli, bili na fakultetu neko vreme, nakon toga izašli i krenuli u pravcu kuće, u pravcu grada. I samo u jednom trenutku vidimo njih dvojica prilaze i bez reči nas napadaju, udaraju pesnicama i bokserima. Obojica su mnogo jači od nas fizički i bez oružja. Tukli su nas, ne znam, sedam, osam sekundi, udarali gde su stigli. Ja sam postavio blok rukama preko lica, pa sam možda bolje prošao u licu od njega, ali sam zato dobio povrede sa strane u glavu. Oni su samo rekli: 'Dosta je, bežimo'“, kaže Marko Đelević, opisujući napad na njega i njegovog kolegu Mihajla Nikolića 7. juna.

RSE: Dejane, vi ste pretučeni dan nakon vaših kolega, takođe u studentskom kampusu.

Dejan Bagarić: Ja se u principu ne sećam ničega. Samo na osnovu poruka koje sam slao u međuvremenu ja tumačim kad sam krenuo iz doma, kad sam pozvao pomoć i to je to. Znači, u 21:30 sam krenuo iz doma. U nekih sedam minuta do 22 sam javio da sam tu, da sam pretučen i da čekam policiju i hitnu pomoć.

RSE: Kakve ste povrede zadobili?

Dejan Bagarić: Lekari su konstatovali potres mozga i naprsnuće nosne kosti, koje je još pod upitnikom. Taj potres mozga mi je resetovao pamćenje. Ja nisam znao ni koje je godišnje doba. To je sve trajalo do negde pet, šest ujutru kad sam se pribrao. Prva moja sećanja kreću od tog vremena.

RSE: Kako tumačite ovaj napad na vas?

Mihajlo Nikolić: To je ništa drugo nego veoma dobro organizovan napad. To se vidi iz profila ljudi koji su nas napali. To nisu nikakvi ulični fašisti, desničari ili nešto slično, već dobro organizovani batinaši koji su identično obučeni, naoružani i dobro organizovani.

Još jedan pokazatelj koliko su organizovani i sigurni u sebe jeste taj da usred bela dana, pred ljudima, pred svedocima imaju hrabrosti da tako napadaju studente, pred kamerama na kraju krajeva. I bez bilo kakve griže savesti ili sumnje da će možda jednog dana odgovarati zbog toga.

Dejan Bagarić: Jako je bitan kontekst u smislu da je dan pre izvršen napad na dvojicu mojih drugara. To je očigledan pokušaj suzbijanja aktivizma među mladima, kao i da se suzbije drugačije mišljenje, sistem vrednosti i sve ostalo što ne ide u prilog vladajuće klase.

RSE: Dejane, policija je saopštila da je uhapšen jedan od napadača, za kog se sumnja da je učestvovao u napadu na vas. Kako komentarišete reakcije nadležnih organa nakon svega što se desilo?

Dejan Bagarić: S obzirom na moje nepoverenje u institucije ove države, ja sam zadovoljan. I dalje mi nije jasno na osnovu čega su oni identifikovali čoveka kojeg se ne sećam niti umem da ga opišem. Ali, svakako da sam zadovoljan što je jedan osumnjičeni priveden, čekam da bude uhvaćen i drugi, pošto policija tvrdi da traga za još jednim čovekom, da su bila dva napadača, kao i na Mihajla i Marka. Ja sam duboko uveren da su to isti ti napadači.

Mihajlo Nikolić: Za mene je rad policije prijatno iznenađenje, nisam očekivao takvu reakciju. Inspektor koji radi na mom i Markovom slučaju se veoma angažovao.

'Da ovo nije stiglo do javnosti, da cela Srbija to nije videla, mislim da ne bi bila ovakva reakcija.'
- Marko Đelević

Marko Đelević: Moram da kažem jednu važnu stvar: da nije bilo ovakve naše reakcije, da ovo nije stiglo do javnosti, da cela Srbija to nije videla, mislim da ne bi bila ovakva reakcija. Naročito, da nije bilo drugog prebijanja, da nisu udarili na Dejana koji je aktivista DS-a i uključen u organizaciju „1 od 5 miliona“ mislim da se ne bi oglasio ministar policije (Nebojša Stefanović, prim. RSE) niti bi se iko bavio ovim slučajem. Ovako, bio je taj protest protiv nasilja, bilo je nekih reakcija i policija sada stvarno radi svoj posao.

Dejan Bagarić: I ja se slažem da je pritisak javnosti odigrao ključnu ulogu u dosadašnjem toku postupka.

Marko Đelević: Ovo jeste na neki način političko prebijanje. Oni nas očigledno jure po ulicama.

Mihajlo Nikolić: Da, i ja verujem da je ovo samo početak.

RSE: Marko, vi ste na protestu u Novom Sadu, koji je bio organizovan zbog napada na vas trojicu, rekli da mnoge studentske organizacije nisu osudile ove napade. Kako ste razumeli taj izostanak reakcije od strane kolega?

Marko Đelević: To je taj Studentski savez na mom Pravnom fakultetu koji jedino što radi je da organizuje žurke. To rade cele godine i ništa ih drugo ne zanima, a kad se nešto ovako desi oni ćute. I ćute godinama. Takođe se nije oglasio ni moj fakultet. Ja sam apelovao na njih da nešto kažu ovim povodom, ali oni do sada to nisu uradili.

Mihajlo Nikolić: Nije to slučaj samo sa Pravnim fakultetom. To radi svaki fakultet, ali je Pravni najekstremniji primer. Kada smo pokušali da na tom fakultetu zalepimo plakat kojim se poziva na protest povodom prebijanja studenata, zamenik dekana nam je rekao kako to nije stvar fakulteta i da to ne treba da bude na fakultetu. Ako to što je student tog fakulteta dobio batine u kampusu fakulteta nije njihova stvar, onda ja ne znam šta jeste i čemu taj fakultet uopšte služi.

Mladi nisu dovoljno uključeni u aktivizam: Mihajlo Nikolić (prvi sleva), Dejan Bagarić i Marko Đelević
Mladi nisu dovoljno uključeni u aktivizam: Mihajlo Nikolić (prvi sleva), Dejan Bagarić i Marko Đelević

RSE: Ipak, treba reći da su profesori sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu pokrenuli peticiju protiv nasilja. Takođe, na protestu koji je održan nakon ta dva incidenta, pojavile su se i vaše kolege.

Dejan Bagarić: Sporadični slučajevi solidarnosti između ljudi koji se međusobno poznaju su prisutni i uvek će biti prisutni. Međutim, da ja nisam aktivan u mnogo organizacija i da ne poznajem mnogo ljudi, ovo bi, siguran sam, prošlo mnogo manje zapaženo.

Što se tiče peticije profesora mog fakulteta, to jeste jedan lep gest. Mene su kontaktirali ljudi iz Studentskog parlamenta Filozofskog fakulteta kako bi me obavestili da će objaviti saopštenje, ali ja se sa tim nisam složio zato što su se upravo oni ogradili od studenata koji su pre nekoliko meseci organizovali protest u kampusu kako bi se pridružili protestima “1 od 5 miliona”. Oni su tada tražili od medija da ne uzimaju izjave od nas, s obrazloženjem da nismo relevantni predstavnici studenata.

Protest zbog napada na studente u Novom Sadu
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:11 0:00

Upravo zbog toga smatram da je Parlament bio solidaran s nama isključivo zbog pritiska javnosti. Dva studenta sa istog fakulteta su prebijena, profesori su se oglasili, sve je to stiglo u medije i oni su smatrali da je njihova obaveza da to urade. Ne mislim da su bili iskreno solidarni.

Mihajlo Nikolić: Osim toga, članovi Studentskog parlamenta koji pominje kolega Bagarić, su takođe pokušali da sabotiraju i upadaju na tribine edukativnog karaktera koje su na Filozofskom fakultetu pokušali da organizuju Samoorganizovani studenti Filozofskog fakulteta. To samo ide u prilog argumentu da su oni tu podršku nama dali iz političkih razloga i zarad samopromocije.

Dejan Bagarić: Kada kritički govorim o radu Parlamenta Filozofskog fakulteta, ja apsolutno nemam nikakav lični problem sa ljudima koji su u njemu. Ja ne verujem u Parlament kao instituciju našeg fakulteta, jer se nisu pokazali dostojnim onog čime treba da se bave.

RSE: Govorili smo o solidarnosti među kolegama, ali, s obzirom na to da ste sva trojica aktivisti, verujem da imate neki uvid u to koliko uopšte ima solidarnosti u našem društvu?

Mihajlo Nikolić: Solidarnost kao takva je nešto što nije toliko poznato našem društvu poslednjih decenija, međutim verujem da ona kako vreme prolazi postaje i te kako jača. Činjenica je da su se formirali neki novi pokreti, poput, recimo, pokreta “Odbranimo reke Stare planine” koji se bori za očuvanje ekosistema na ju Srbije i protiv mini hidroelektrana. Takođe, imamo organizaciju “Za krov nad glavom”, koja je formirana 2017. godine u Beogradu i koja je krajem prošle godine dobila svoj ogranak u Novom Sadu. U tom gradu imamo i pokrete “Sačuvajmo Liman (novosadski kvart, prim RSE.) od betona”, “Odbranimo parkić u Futoškoj ulici”.

Tako da, uprkos tome što to nije na nivou na kojem bih ja voleo da to bude, mislim da to ide u pozitivnom pravcu i da se solidarnost razvija u društvu i da ljudi sve više to prepoznaju kao neku društvenu potrebu.

Dejan Bagarić: Donekle bih se složio s Mihajlom, ali smatram da su ljudi u Srbiji generalno “operisani” od solidarnosti, jer se ona iskazuje isključivo kada dođe do nekog velikog incidenta ili problema, kao što je uništavanje zelenila na Limanu, prebijanje tri studenta ili izgradnja mini hidroelektrana.

Da smo mi zaista solidarno društvo, onog momenta kada je pokrenuta priča o mini hidroelektranama, o uništavanju reka i ljudima koji na tim područjima trpe torturu na svakodnevnom nivou, svaki grad u ovoj zemlji bi protestovao tim povodom i oni ne bi mogli to da rade kao što sada de fakto mogu. To ne znači da solidarnost kao takva ne postoji uopšte, ali su to sporadični slučajevi.

Marko Đelević: Solidarnost postoji tamo gde nema opasnosti. Kad treba da se protestuje za neko drvo ili za neki parkić, tu će svi doći, ali kad treba da se sačuva neka porodica i da se tom prilikom rizikuje krivična prijava ili da se podrže kolege s posla, da se oganizuje radnički sindikat – e, to je već teže. Tu se rizikuje posao ili novčana kazna i tu je solidarnost na minimumu.

Na primer, u Novom Sadu je trenutno nas nekoliko desetina koji smo okupljeni u “Za krov nad glavom” i svi su čuli za nas, ali slabo se ko priključuje. Nama je prvenstveno važno da sačuvamo ljude od izbacivanja na ulicu. Važno je, takođe, da se organizuju radnici u sindikate koji trenutno ne postoje. Studenti su naš protest 11. juna maksimalno ignorisali. Bilo je možda stotinjak naših kolega koje većinom poznajemo. Novi Sad ima više od 50.000 studenata. Gde su svi oni bili tog dana?

RSE: To je dobro pitanje. Šta vi mislite, zbog čega su vaši vršnjaci pasivni. Prema podacima Krovne organizacije mladih Srbije, svega 10 posto mladih je uključeno u političke organizacije, a oko 15 posto se priključilo nekom udruženju građana.

Dejan Bagarić: To uopšte nije začuđujuć podatak, ako imamo u glavi činjenicu da ogroman procenat mladih čeka da završi studije i da pobegne odavde. Ljudi uopšte ne osećaju da ovo društvo ide na bolju stranu. Oni ne osećaju da svojim angažmanom mogu bilo šta da promene, niko nema osećaj da je njegov glas bitan, da može da se čuje. Iz tog razloga ne žele sebi da prave probleme, čekaju da odu u neku zemlju gde će za pristojan rad dobiti pristojan novac, od čega će pristojno živeti i eventualno posetiti svoju rodnu zemlju za godišnji odmor.

'Ceo sistem je izgrađen na temeljima koji sputavaju bilo kakvo organizovanje i aktivizam.'
- Mihajlo Nikolić

Mihajlo Nikolić: Odsustvo solidarnosti, aktivizma i političkog angažovanja mladih svakako jeste ozbiljan problem, ali je to sistemski problem, a ne problem pojedinaca. Ovaj sistem proizvodi pojedince koji su politički pasivni, on teži ka tome da pasivizuje ljude na svakom koraku, putem lošeg obrazovnog sistema od osnovne škole do doktorskih studija, putem medijske propagande. Medijska propaganda deluje i na roditelje koji pod njenim uticajem pritiskaju svoju decu, govore im da ne treba da se bave aktivizmom. Ceo sistem je izgrađen na temeljima koji sputavaju bilo kakvo organizovanje i aktivizam, bilo kakvu borbu za pravedniju stvar.

Marko Đelević: Ljudi se od malih nogu uče da budu pasivni, i da ne misle svojom glavom uopšte, da budu negde sa strane. ’Čuvaj se ti za posao, trebaće ti posle da nađeš posao, nemoj da se baviš time’ – to nam govore naši roditelji, to nam govore svi. Pored toga, mladi prate trendove, prate Instagram, van toga malo stvari njih zanima. Bitno je da se dobro provedemo, da imamo žurke. Volim i ja žurke, ali treba malo da se bavimo i pravim stvarima. Žurka može uveče.

Dejan Bagarić: Problem je sistem obrazovanja koji je, nažalost, takav da se čak i na fakultetima studiranje svodi na ispunjavanje obaveza. Vi ste obavezni da idete na predavanja, ne zato što smatrate da ćete na njima nešto naučiti, već zato što ćete dobiti određen broj bodova koji će vam povećati ocenu. Vi ste obavezni da uradite seminarski rad, ne zato što vas ta tema zanima, već zato što će vam bodovi olakšati polaganje ispita. Ceo koncept studiranja u kom vi treba da budete maksimalno zainteresovani za ono što studirate svodi se na to da ispunjavate određene obaveze. Ako ste to ispunili, vi ste ’uzoran student’. To ispunjavanje obaveza nam oduzima mnogo vremena, koje bismo možda posvetili nekoj vrsti aktivizma. Ovo naročito važi za studente koji su primorani da pored fakulteta i rade, kao što i sam radim, a znam i mnoge druge koji su u sličnoj situaciji. Pored studija i posla, jednostavno ne ostaje vremena za aktivizam.

RSE: Marko i Mihajlo, kada je osnovan novosadski ogranak ’Krova nad glavom’?

Marko Đelević: Krajem prošle godine je osnovan ogranak u Novom Sadu, neke ozbiljnije akcije počele su pre par meseci. Vidimo da već ima reakcija na naše akcije, u vidu prebijanja, zastrašivanja, i sličnih stvari.

RSE: Koliko ste porodica do sada odbranili od prinudnih iseljenja i imate li neki podatak koliko je porodica ugroženo od prinudnih iseljenja na teritoriji Novog Sada?

Mihajlo Nikolić: Kao cela organizacija, dakle i novosadski i beogradski ogranak, odbranili smo preko 250 porodica. Novosadski ogranak je odbranio nekoliko porodica, odbranili smo jednu porodicu u Sremskoj Mitrovici, gde smo išli na, kako mi to popularno zovemo, ’gostovanje’. Dva puta smo odbranili porodicu Ninić od iseljenja u centru Novog Sada. Odbranili smo i jednu ženu koju uz pomoć izvršitelja pokušava da iseli bivši muž, koji uporno preti toj ženi, šalje joj preteća pisma, a preti i nama kako će nam poslati mafiju, ukoliko nastavimo da branimo porodicu. Pored toga, odbranili smo i porodicu Mandić, i jednu porodicu u Rumi pre dve nedelje. Sprečili smo potencijalnu deložaciju porodica gde nismo fizički učestvovali, na primer na Detelinari, gde smo prinudno iseljenje sprečili nekim drugim metodama. Sprečili smo i dve javne prodaje kuća tako što smo blokirali izvršiteljsku kancelariju.

Pored toga, učestvovali smo i u drugim akcijama, povezivanje sa stanarima u Dositejevoj ulici kojima je uništio stanove investitor koji gradi zgradu na placu pored njihovog, i to tako što je bager zakačio zid. Zajedno sa porodicom sa novosadskog naselja Depresija kojoj je izgorela kuća išli smo ispred Gradske kuće, kako bismo apelovali na gradonačelnika i institucije da pomognu porodici koja je ostala bez krova nad glavom.

RSE: Koji su najčešći uzroci prinudnih iseljenja?

Marko Đelević: Najčeši uzrok su krediti. Najčešće su banke poverioci, imamo slučajeve kapitalista koji izbacuju ljude na ulicu, a imamo i slučajeve kada muž koji maltretira ženu nakon što su se rastali, šalje joj preteća pisma, udara je. Čovek ima zabranu od 30 dana da joj priđe, a njega ubacuju u stan, a nju izbacuju bez najave. To je situacija gde država staje na stranu nasilnika, to je tek problem. Imamo dakle takve slučajeve gde su u pitanju sporovi građanstva, a imamo i slučajeve koji su u većem broju, gde su stranke banke, kapitalisti i slično. Država stvara ne samo beskućnike, nego stvara i podstanare. Vi izbacujete ljude iz stana, koji su možda pred krajem isplate, izbaci ih banka zajedno sa izvršiteljima. U čiju korist? U korist nekih banaka, kapitalista, ljudi koji imaju mnogo novca i stvaraju još više novca sebi uzimanjem kirija od tih ljudi.

RSE: Dejane, u medijima su vas nakon ovog incidenta predstavljali kao člana Demokratske stranke i jednog od organizatora protesta „1 od 5 miliona” u Novom Sadu. Kako vam se čini dinamika protesta nakon više od šest meseci od njihovog početka?

Dejan Bagarić: Protesti su počeli iz istog razloga iz kog je održan i protest u kampusu u utorak. Znači, neko se usudio da krene nasiljem na drugačije mišljenje, što je pokrenulo proteste koji su planuli vrlo brzo, koji su se razgoreli po celoj Srbiji i koji su u jednom momentu ličili na nešto dobro. Što se mene lično tiče, ja sam već neko vreme duboko razočaran u sistem vrednosti koji propagiraju sami organizatori protesta, i već neko vreme nameravam da napustim organizaciju protesta.

Nasilnicima je data potpuna sloboda da se ponašaju tako
Nasilnicima je data potpuna sloboda da se ponašaju tako

Čak sam sa poslednjeg protesta u subotu, koji se desio istog dana kad sam i prebijen, u nekom momentu demonstrativno otišao. To što oni mene predstavljaju kao organizatora i člana stranke, ja to svakako jesam, ali ja nisam siguran da je ovo prebijanje bilo povodom ičega od ta dva.

RSE: Zbog čega onda mislite da ste napadnuti?

Dejan Bagarić: Ja ne bih da donosim zaključke, ne bih da prejudiciram ništa, ali ja verujem da je napad na mene, s obzirom na činjenicu da se dogodio dan nakon napada na moja dva drugara koji nisu u organizaciji protesta „1 od 5 miliona“ i čak nisu ni posećivali te proteste, ja verujem da su ta dva događaja usko povezana. Dakle, razlog zbog kog su napadnuta njih dvojica je razlog zbog kog sam napadnut i sam. Ja u to verujem. Međutim, ne mogu da budem siguran ni u šta.

RSE: Dobro, vratimo se još na trenutak protestu “1 od 5 miliona”. Primetno je da iz sedmice u sedmiću opada broj ljudi koji dolaze na protestna okupljanja. Šta je, po vašem mišljenju, uzrok tome?

Dejan Bagarić: Broj ljudi u Novom Sadu opada zato što je organizacija jednostavno zakazala, ja to moram da kažem. Nakon 13. aprila, mi smo imali neke dve nedelje pauze, pa se nije znalo da li će ih biti ili neće. Pa smo onda imali onaj ’otvoreni parlament’, koji je bio smešno posećen, možda 200 građana se skupilo. Pa smo tu mi razgovarali sa tim građanima, i to jeste bila lepa ideja, ali to nije bilo posećeno, mediji o tome nisu pisali, ljudi su o tome mahom bili neinformisani. Ljudi iz organizacije su bili bezidejni, nismo znali šta i kako dalje, što se svakako primetilo, i to ne da može biti, nego jeste jedan od razloga zbog kog su ljudi koji su u nekim momentima verovali da ta ideja može da prođe i da je to nešto dobro, prestali jednostavno da veruju, jer su videli da mi jednostavno nemamo ideja. I to jeste tako, koliko god meni bilo teško da to priznam, to jeste tako.

Građani nakon protesta Jedan od pet miliona
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:14 0:00

Meni je apsolutno jasno da režim ne može da se sruši za šest meseci i da to nije bilo ni realno očekivati, ali je svakako bilo realno očekivati neke konkretnije akcije i neke kreativne načine podizanja svesti ljudi, što se svakako nije desilo, i zbog čega sam i ja između ostalog razočaran i zbog čega nameravam da napustim organizaciju protesta „1 od 5 miliona“.

RSE: Protesti “1 od 5 miliona” su krenuli sa pozivom protiv nasilja, prebijanja Borka Stefanovića u Kruševcu. Sada ste vi bili žrtve nasilja. Šta vidite kao uzrok nasilja u srpskom društvu?

Marko Đelević: Potpuna sloboda ljudi koji to rade. Sloboda da neko dan za danom prebija studente u kampusu. To ne može da radi bilo ko i bez nečije dozvole. Dakle ili je država toliko naivna da tako nešto radi, a ja ne znam da li je to tako, ili se neko drugi osilio. Zato mora da se otkrije ko je i zbog čega. Nije bitno samo ko je to uradio. On je naručen. Njega je neko poslao da to uradi. Nije sam od sebe došao i prebio tri studenta.

Dejan Bagarić: Smatram da režim svojim nedelovanjem odobrava nasilje i da je nasilje postalo vrlo prihvatljiv vid komunikacije u društvu. Počelo je kao verbalno nasilje u samom Parlamentu, najvišoj instituciji jedne države. Verbalno nasilje je tu apsolutno prihvatljiv način ponašanja. Tu imamo situaciju u kojoj Vojislav Šešelj (lider radikala, osuđeni ratni zločinac, narodni poslanik, prim.red.) kaže Aleksandri Jerkov (poslanica opozicione Demokratske stranke, prim.red.) da je 'ustaška kurva', ali on to, bože moj, ne kaže u mikrofon pa to ne treba ni da se sankcioniše. Znači, verbalno nasilje u najvišoj instituciji jedne zemlje se nužno preliva na sve ostale institucije i na samo građanstvo. Apsolutno je normalno u takvoj jednoj atmosferi, koju kreira vladajuća koalicija, da se ljudi međusobno obračunavaju kada ne misle isto. Zato što isto to radi i režim, i isto to radi i predsednik svih građana koji nije predsednik svih građana.

Samim odbijanjem da razgovara sa liderima opozicije on iz domena svog delovanja isključuje sve građane koji nisu glasali za njega, odnosno koji su glasali za lidere te opozicije, iako je on zvanično i njihov predsednik. On jednostavno po Ustavu nema pravo to da radi. Ali on to radi. Dakle, kršenje Ustava, zakona na svakom koraku od ljudi koji su na funkcijama upravo da bi branili zakon, da se bore za taj zakon, za društvo. Oni to ne čine, pa je sasvim normalna i eskalacija nasilja i mnoge druge stvari koje su više nego problematične u društvu.

Marko Đelević: O čemu mi pričamo kada čovek, vozač, izađe iz Šešeljevog automobila i palicom udari čoveka pred policajcem i ne dobije nikakvu kaznu niti ga uhapse. To se desilo ispred Skupštine. I šta onda da očekuju obični ljudi koji se bore za neku pravdu. Ne zanimaju mene Dveri, to me totalno ne zanima. Ali, čovek dobija udarac palicom, pred policajcem, ispred Skupštine. Poslanik. Šta da onda mi očekujemo?”

Mihajlo Nikolić: Podvucimo jednu paralelu: dakle, čovek je ispred Narodne skupštine, pred gomilom policajaca i gomilom medija izvukao palicu za bejzbol i udario drugog čoveka, i policajac je tom prilikom prišao i rekao 'ljudi, smirite se', umesto da ga je zbog toga odmah uhapsio. Dok sa druge strane aktiviste Združene akcije “Krov nad glavom”, bez ikakvog problema, ko najgoru stoku, policija trpa u maricu, odvodi ih u policijsku stanicu i preti da će nas čerečiti. To ima i na snimku, kada zamenik komandira stanice koji se preziva Kovačević preti kako će nas čerečiti ukoliko ne budemo sami ušli u maricu.

Dakle, neko ima tu slobodu da nekoga razvali palicom za bejzbol ispred Narodne skupštine pred policijom, pred medijima, a neko ne sme da brani porodicu od iseljenja. To su dvostruki aršini koje je jako važno pomenuti i koji se stalno i stalno ponavljaju.

I to nije prvi put da se tako nešto događa. Za sva prebijanja koja se događaju po Srbiji, kao i spaljivanje kuće novinaru (Milan Jovanović, novinar Žig info portal prim.red.), onda slučaj Jutka (Milutin Jeličić bivši predsednik opštine Brus prim.red.). Ja nemam nameru da branim vlast, ali mislim da to nije organizovano od strane vlasti ali to rade lokalne kabadahije, koje tako štete režimu Aleksandra Vučića, budući da Vučić konstantno pokušava da igra taktikom smirivanja.

Recimo, setimo se protesta iz 2017. godine (građanski protesti posle Vučićeve pobede na izborima, nazvani “Protiv diktature”, prim. red.) ni jedan jedini policajac u uniformi nije na njima izazvao jedan jedini incident, jer se Vučić nada da će se protesti sami od sebe smiriti, da neće biti nikakve ponude, da će se ljudi jednostavno umoriti od šetanja. Ali te lokalne kabadahije nekada sebi daju previše za pravo, osile se i odluče da urade nešto nasilno. Kao što se ponaša Jutka, ili Laban (Bogdan, gradonačelnik opštine Subotica, prim.red.).”

Dejan Bagarić: Funkcioneri u određenim opštinama i gradovima sebi daju za pravo da se ponašaju kao poslednji nasilnici, da zarad svojih ličnih interesa vrše nasilje nad ljudima i da je to medijski jako propraćeno, ali niko ne reaguje. Nadležne institucije se prave lude. Tu je Laban koji preti da će da `čupa grkljane`, onda Jutka koji nije seksualno uznemiravao samo Mariju Lukić nego gomilu žena, da bi onda žene iz Srpske napredne stranke izašle da kažu kako su one protiv nasilja nad ženama. Sve je to jedan neviđeni vid licemerja u društvu.

Mihajlo Nikolić: To je besprizorno. Da neko ko ima pedeset, šezdeset godina, ili nebitno koliko, bilo je tu i mladih ljudi koji nose te majice i podržavaju seksualnog nasilnika koji zlostavlja žene. Žene koje su u takvoj situaciji nemoćne, slabije, koje imaju niži status u društvu, nisu tako hijerarhijski visoko kao on, što on zloupotrebljava, pokušava da ih ucenjuje za radno mesto i tako dalje. Sramota, velika sramota za ljude koji su se pojavili na tom skupu. Užasno je da neko nema toliko stida da obuče takvu majicu. Meni je to nešto neverovatno.

'Mejnstrim mediji u ovoj zemlji ne izveštavaju na jednak način.'
- Dejan Bagarić

Dejan Bagarić: Tu opet dolazimo do problema medijske manipulacije. Ja sam apsolutno siguran da su neki od tih ljudi koji su došli noseći majice 'Pravda za Jutku' svakako plaćeni. To smo sigurni. Mi znamo kako funkcioniše ovaj režim, kako se skupljaju ljudi na skupovima podrške ovom režimu i Aleksandru Vučiću. Ali, postoje i ljudi koji duboko veruju da je Jutka u pravu, da je Marija Lukić sve to iscenirala, koji su jednostavno do te mere medijski izmanipulisani da veruju da je jedan de fakto nasilnik žrtva propagande 'Đilasove opozicije' kako vole da kažu i tako dalje. Ti ljudi su jako medijski izmanipulisani jer mejnstrim mediji u ovoj zemlji ne izveštavaju na jednak način.

Medijske neslobode su jedan od osnovnih problema društva. Ljudi jednostavno nisu slobodni da se informišu o svemu i sa više strana i dobijaju samo jedan ugao, pa iz te perspektive je apsolutno prihvatljivo da neko dođe u majici `Pravda za Jutku`. Ja se slažem, Jutki stvarno treba pravda, ali u pravom smislu te reči.

RSE: Pričali smo o tome da je mlade teško uključiti u aktivizam. Šta je vas motivisalo?

Mihajlo Nikolić: Mene lično ogromna količina nepravde i užasne stvari koje se dešavaju u društvu. Kada sam bio u srednjoj školi jedan dečak u našoj školi je bio bolestan. Svi smo skupljali donacije za njega da bi išao na operaciju u inostranstvo. On je umro zato što nije bilo dovoljno novca. Za njega nije bilo dovoljno novca, a za neke druge stvari u ovoj državi ima previše novca. To je kod mene bilo presudno da se politički angažujem, da se borim protiv toga. Jednostavno, ne mogu da dozvolim da nemo posmatram kako se takve stvari događaju oko mene, a da ja samo ćutim i da se pravim da ne vidim to.

Novosadski studenti u Intervjuu nedelje
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:20:18 0:00

Mislim da je jako važno svojim primerom, primerom borbe, istrajnosti i hrabrosti, ali i primerom iskrenosti podstaći mlade da se uključe. Mi moramo biti iskreni sa ljudima kada im govorimo šta mi radimo. Ako mi radimo na deložacijama, ako smo dovoljno hrabri da dođemo na deložacije, mislim da će to, ne mnogo, ali svako će motivisati nekog da se jednog dana pojavi. I pojavljuju se ljudi. Svakako nas malo ima na deložacijama, što je tužna istina, ali se ipak pojavljuju ljudi. Pojavio se jedan stariji gospodin na deložaciji dva puta zaredom. I zaista mislim da svojim primerom možemo da podstaknemo ljude da se angažuju i da se bore.

Dejan Bagarić: Mene je lično motivisala i sama činjenica da ja želim da ostanem i da živim u ovoj zemlji i da ja ne želim da nemo posmatram kako se raspada zemlja u kojoj sam rođen, zbog istih onih faca zbog kojih se raspala zemlja u kojoj su moji roditelji rođeni. To su ista lica, isti ljudi, koje je u mojim godinama moj otac gledao na televiziji, a koje u ovim godinama ja gledam na televiziji.

To su ljudi koji se konstantno pretvaraju da menjaju svoje politike, ali su u stvari isti ljudi, sa istim mantrama, koji na isti način uništavanja društvo, gde je prihvatljivo da ti čoveka dovedeš do prosjačkog štapa pa da ga onda kupiš da glasa za tebe za hiljadu dinara. Da ga kupiš da dođe na tvoj miting i da ti aplaudira. To je toliko poražavajuće i to je toliko neprihvatljivo, da ja jednostavno kada se ovim ne bih bavio, ne znam čime bih se bavio.

Marko Đelević: Moji drugovi su već sve rekli. Ja bih samo poručio svojim kolegama da se oslobode straha. Dakle, mladi smo ljudi, a mlad čovek je dužan da bude borac, da se bori za pravdu i slobodu, za pravednije društvo, za promenu sistema na kraju krajeva. Za to se i mi borimo. Pre svega oslobađanje od straha i borba za pravdu. To je to.

  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE od 2012. godine.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG