Izmene Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA), koje su po hitnom postupku upućene u Skupštinu Srbije otvaraju "ogromne mogućnosti za zloupotrebu službe", navodi novinar nedeljnika "Vreme" Dejan Anastasijević. On ocenjuje da novi Zakon definiše tajnu službu kao privatno preduzeće kojim će rukovoditi direktor BIA Bratislav Gašić.
U Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) Anastasijević govori i o tome kome bi odgovaralo da haški optuženik Ratko Mladić, uz garancije Vlade Srbije, bude pušten da se brani sa slobode, o bezbednosti novinara u Srbiji, te o tome da li posle deset godina, koliko je prošlo od kada je na prozor njegovog stana bačena bomba, zna nešto više nego tada.
RSE: Hoćete li se posle usvajanja izmena Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji osećati sigurnije, kao neko na čiji je stan pre 10 godina bačena bomba, a slučaj do danas nije rasvetljen?
Anastasijević: Iskreno se nadam da do usvajanja Zakona u ovom obliku neće ni doći. Ako dođe, nisam siguran koliko može da bude na snazi zato što je, ne samo po ocenama apsolutno svih stručnjaka predlog katastrofalan i u stvari bi narušio bezbednosni sistem Srbije a ne bi ga ojačao, nego i zato što će se to odmah pretvoriti u problem u pregovorima o poglavljima 23 i 24, koji se tiču osnovnih prava.
U Evropi ne postoji jedinstven model kojim se uređuju nadležnosti tajnih službi, ali je neophodno da postoji trostruka kontrola. Demokratska kontrola u parlamentu kroz nadležni odbor – to mi imamo, mada u praksi to nije nikakva kontrola, zatim nezavisna finansijska kontrola – u ovom Zakonu nema ništa o tome, i na kraju unutrašnja kontrola, koja opet mora da bude nezavisna u odnosu na direktore službe.
- Pročitajte: U srpsku tajnu službu bez konkursa? | Čija je BIA? | Šef tajne policije po Vučićevom ličnom ukusu
U ovom Zakonu praktično ništa od toga nije predviđeno i pretpostavljam da će u Briselu vrlo brzo izneti primedbe ako bude usvojen u ovoj formi, i da ćemo morati da ga menjamo ili da rizikujemo da nam se to poglavlje zaglavi. A to je jedno od onih super poglavlja, koje može da izazove potpuni zastoj u pregovorima o pridruženju. Znači, to je vrlo ozbiljna stvar i iskreno me čudi da Vlada na mala vrata, ovako na brzinu pokušava da izvede ovako drastičnu promenu sistema.
RSE: Zbog čega to pokušava?
Anastasijević: Kontrolisanje tajnih službi je skoro svuda, a pogotovo u Srbiji, uvek bio problem. Između ostalog, zbog toga što te službe rade u mraku i u tajnosti, zbog toga što imaju jako velika ovlašćenja i zato što se lako postavlja pitanje lojalnosti. Ali, pre svega se postavlja pitanje zloupotrebe tajnih službi.
Za vreme Slobodana Miloševića, a i posle njega, imali smo situaciju da su ljudi iz službe švercovali drogu, setimo se samo onog silnog heroina i kokaina koji je nađen nakon ubistva Zorana Đinđića u sefu Državne bezbednosti. Bavili su se otmicama, to su radili Milorad Ulemek Legija i ekipa koji su bili ovlašćena službena lica, imali su značke, bili su na budžetu Državne bezbednosti. Premijera Đinđića je takođe ubilo ovlašćeno službeno lice u činu pukovnika, Zvezdan Jovanović.
To je sve bilo moguće zato što su tadašnji zakoni i načini regulisanja tajnih službi bili loši i nisu omogućavali da se nad službama vrši nadzor i da se vidi čime se oni u stvari bave. Posle ubistva Đinđića su učinjeni neki napori da se stvari koliko-toliko dovedu pod kontrolu, ali ovaj nacrt Zakona praktično definiše tajnu službu kao privatno preduzeće kojim rukovodi jedan čovek. A to je u ovom trenutku direktor Gašić.
RSE: Da li je za vas važan podatak to što Gašić ništa neće moći da radi bez saglasnosti Vlade Srbije?
Anastasijević: U vreme socijalizma i Miloševića, Resor državne bezbednosti je funkcionisao u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. To je na neki način bilo bolje od rešenja koje smo dobili Zakonom iz 2002 godine, kojim je BIA bila izdvojena iz MUP-a i postala agencija pod rukovodstvom Vlade. Međutim, tim zakonom nije jasno definisano ko to iz Vlade u stvari treba da kontroliše BIA-u. Ispostavilo se da to nije niko. Ovaj zakon takođe ne ostavlja mogućnost za bilo kakvu kontrolu, ali eksplicitno dodeljuje direktoru ovlašćenja koja mislim da nema ni direktor Majkrosofta u firmi u kojoj radi.
Direktor, ne samo da po ličnom nahođenju otpušta i prima ljude u radni odnos, nego i piše i sam donosi celu unutrašnju regulativu, opis radnog mesta, sistematizaciju. Toga nema čak ni u privatnim preduzećima. Ne znam ko je pisao taj zakon, ali on otvara ogromne mogućnosti za zloupotrebe, i zloupotrebe unutar službe i zloupotrebe službe za račun političara i nekih krugova moći. Ogromne, do sada neviđene mogućnosti se sada otvaraju, i pritom se sprečava služba da radi ono što bi trebalo da radi, a to je da čuva naše tajne i nacionalnu bezbednost.
RSE: Kad smo kod naših tajni, iz Share fondacije su objavili podatak da je na godišnjem nivou pod nadzorom državnih organa bar oko 100 000 ljudi. Koji bi bili razlozi za nadzor tolikog broja građana?
Anastasijević: Službe su uvek gladne, njima nikada nije dovoljno ovlašćenja, i to ne važi samo za Srbiju, svuda je tako. Bitno je napraviti razliku između prisluškivanja, znači snimanja sadržaja telefonskih razgovora, SMS-ova i ostalih elektronskih komunikacija, te nečega što se zove metadata ili meta informacija. To su podaci o tome sa kim ste, koliko dugo, kada i gde razgovarali, zato što nas naši mobilni telefoni u stvari špijuniraju i beleže sve.
To ne uključuje uvid u sadržaj razgovora ili SMS poruka, ali ako vi vidite sa kim je neka osoba sve razgovarala, koliko dugo, gde je parkirala auto, jer kad platite parking SMS-om to se isto beleži, vi stičete čak i bolji uvid u kretanje i uopšte aktivnosti te osobe nego slušanjem samih telefonskih razgovora. Za slušanje razgovora je po našem zakonu potreban sudski nalog, ali za meta podatke vam ne treba ništa. Potrebna je samo dobra volja operatera, a oni tu dobru volju imaju jer ko sme da kaže ne. To je za nas novinare jako nezgodno jer kako ću da čuvam tajnost svojih izvora ako oni imaju uvid u svaki moj telefonski poziv.
To nije samo srpski problem. U Americi smo iz podataka Edvarda Snoudena videli koliko je to masovno. Taj problem je i u Britaniji i to je u stvari političko pitanje jer postoji trenutak kada političari, koji su u stvari gazde tih službi, treba da kažu – važna nam je bezbednost, ali nam je važna i privatnost naših građana. Treba napraviti ravnotežu i podvući crtu ovde ili onde.
RSE: Vraćam se na predloženi Zakon, kako će ukoliko bude usvojen izgledati služba o čijem će sastavu i radu odlučivati Bratislav Gašić, ekonomista i preduzetnik, bivši ministar odbrane kog je Aleksandar Vučić smenio tek posle protesta zbog vređanja novinarke, a onda ga ovom novom funkcijom nagradio za strpljenje?
Anastasijević: Čak i da se ne postavlja pitanje Gašićeve kompetencije za posao direktora BIA-e, kao ni za njegov prethodni posao ministra odbrane, a to pitanje se itekako postavlja, ovaj Zakon je katastrofalan iz prostog razloga što daje previše ovlašćenja jednom jedinom čoveku. Sve i da je taj čovek Džordž Smajli i Džems Bond spojen u jednom liku, on ne bi mogao sa ovakvim ovlašćenjima da izađe na kraj jer bi praktično svaka odluka zavisila isključivo od njega.
Drugo, kad je reč o nadzoru, mi imamo jedno vanzakonsko telo, čuveni Biro za koordinaciju službi bezbednosti kojim, koliko znam, još uvek rukovodi predsednik Aleksandar Vučić, a to je radio i dok je bio premijer. Najavljivao je da će se povući, ali to nikada nije uradio. Mi nemamo objedinjeni zakon koji bi uredio tajne službe i jasno razgraničio ovlašćenja. Ovde se sve vreme priča o tome šta radi BIA, a šta radi vojna služba?
Imamo i nivo amaterizma koji je opasan jer su to stvari od kojih zaista zavisi bezbednost svih nas.– Dejan Anastasijević
Aktivnosti vojne službe, i obaveštajne i kontraobaveštajne su uređene Zakonom o vojsci i Zakonom o VBA (Vojnobezbedbosna agencija) i o VOA (Vojnoobaveštajna agencija). Ali, ti zakoni nisu u koordinaciji sa Zakonom o BIA, ni važećim, ni ovim koji je sada predložen. Tako da imate jedno haotično stanje, koje najviše odgovara onima koji vole da vrše zloupotrebe. I to je ono čega se treba plašiti.
Već godinama vrlo ozbiljni ljudi, pravnici, stručnjaci za bezbednost, rade na novom zakonu koji bi trebao da reši probleme. Nikako da ti nacrti, koji su odavno gotovi u nekoliko verzija, dođu na Skupštinu, i to ne važi samo za ovu vlast nego i za prethodnu. I sada se odjednom, iz vedra neba u avgustu, Vlada pojavljuje sa ovim na brzinu sklepanim nacrtom, koji hoće po hitnom postupku da progura.
Zašto? Zato što, zaboga, ako ne bude po hitnom postupku u zemlji je ugrožena bezbednost. Pa kako? Bila je onda ugrožena sve vreme koliko traje onaj stari zakon. Sve ovo pokazuje i jedan nivo amaterizma koji je jako opasan jer su to stvari od kojih zaista zavisi bezbednost svih nas.
RSE: Ko ovim Zakonom preuzima konačnu kontrolu nad BIA-om?
Anastasijević: Onaj ko drži kontrolu nad svim u ovoj zemlji. To je predsednik Vučić kome očigledno nikada nije dosta uticaja i ovlašćenja. Službom će direktno rukovoditi Gašić, ali nema nikakvog razloga da se veruje da on neće raditi sve ono što mu kaže Aleksandar Vučić, bez obzira na kojoj poziciji on u tom trenutku bio. Naravno, postavlja se i pitanje stranačkog uticaja unutar službe, pogotovo ako prođe Zakon u kome direktor po svom nahođenju može da zapošljava i imenuje bilo koga.
RSE: Vlada ne reaguje na kritike, među kojima je i mišljenje Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja Rodoljuba Šabića da su izmene Zakona u suprotnosti sa Ustavom. Da li će neko sa strane moći da kontroliše rad službe?
Anastasijević: Prvo da kažem da ni do sada niko nije mogao. Jedino je neka ovlašćenja imao Zaštitnik građana, ali je on mogao samo da kontroliše zakonitost rada službe, koja je inače radila po dosta lošem zakonu. Ovlašćenja ima i skupštinski Odbor za bezbednost, ali je to praktično stranačko telo.
RSE: Čemu sve može služiti BIA, u kom pravcu će ići njeno delovanje?
Anastasijević: Ako ovaj Zakon bude usvojen, očekujem bukvalno sve najgore. Već smo videli šta se dešava kada se služba otrgne kontroli, kao što se otrgla 2 000. godine.
RSE: Mnogi će reći da je ovo najvažnije polje na kom je izostao 6. oktobar. Da li je Vučiću uspelo ono što nekadašnjem predsedniku iz redova Demokrata Borisu Tadiću nije?
Anastasijević: Mislim da nije, i da ovo nije dobar način na koji bi trebalo regulisati rad službe, dati njemu indirektno preko Gašića kompletna ovlašćenja. BIA i ostale službe treba regulisati da se jasno odrede granice njihovog delovanja i da u svakom trenutku postoji mogućnost – ne javnog, naravno, to su tajne službe – ali demokratskog i zakonskog nadzora nad njihovim radom.
RSE: To je ono kako bi trebalo da bude, da li je to Vučiću cilj?
Anastasijević: Moram da priznam da je u svim drugim stvarima pokazao više želje da neposredno rukovodi i kontroliše institucije, nego da ih gradi tako da one budu same po sebi jake, nezavisno od toga ko je na vlasti. Bojim se da je to tendencija koja je kod njega ustaljena i od koje neće lako odustati.
Sa druge strane, Evropska unija kroz pregovore zahteva upravo tu institucionalnu kontrolu. Ako on nastavi u ovom pravcu, doći će u sukob sa osnovnim standardima Evropske unije, i tada će morati da razmisli o tome šta mu je važnije – kontrola nad institucijama ili put ka Evropskoj uniji i izgradnja institucija.
RSE: Uočavate li u ovom trenutku naznake da BIA deluje u pravcu razjedinjavanja ionako šarenolike opozicije?
Anastasijević: Jednom sam rekao da ako služba radi na tome da razjedini opoziciju, ne mora baš mnogo da radi. Ne bih išao toliko daleko da tvrdim da je to što su se osobe A i B posvađale, a osoba C pljuje i po jednoj i po drugoj u medijima, delo tajne službe, znajući naše političare, i ove na vlasti, i u opoziciji. Njima ne treba mnogo da bi se međusobno opanjkavali. To je, nažalost, tako.
RSE: Kada je reč o drugim političkim neistomišljenicima, kako tabloidi dolaze do sadržaja kojima ih napadaju?
Anastasijević: To pitanje treba postaviti urednicima tih glasila. Ako za sliku na kojoj se pojavljuje diplomata koji pije kafu sa nekim u nekoj kafani u Beogradu, oni kažu da je snimio njihov paparaco, ima razloga da se sumnja u to. To može da dođe iz policije, iz BIA-e, iz neke od vojnih službi, ali sam prilično siguran da ne dolazi direktno iz tih institucija, nego iz nečijeg kabineta. To je moje mišljenje, nemam podatke.
RSE: Izveštavali ste sa ratišta na prostoru bivše Jugoslavije, svedočili na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Da li očekujete da će haški optuženik Ratko Mladić biti pušten da se brani sa slobode uz garancije Srbije?
Anastasijević: Čak je i ministar Rasim Ljajić, koji je na čelu tog vladinog tela za saradnju sa Tribunalom, rekao da ne veruje da će to biti odobreno u ovoj fazi, bez obzira na garancije. Podsetio bih da je na prvoj statusnoj konferenciji nakon što je doveden u Hag, Mladić zahvalio Tribunalu i njihovoj medicinskoj službi i rekao: "Da vas nije bilo, ja bih već bio u večnim lovištima". Znači, on je sam rekao da su mu ti lekari iz Haga spasili život.
RSE: Kome bi bilo u interesu da se on vrati u Srbiju?
Anastasijević: Treba podsetiti da je sad već bivši predsednik Tomislav Nikolić u više navrata rekao da bi Ratko Mladić trebalo da se ubije da ne bi išao u Hag i da se tamo ne bi koristio za 'bacanje ljage na srpski narod'. Ono što sada imamo je da optuženi za ratne zločine svaljuju krivicu jedan na drugog.
Istog dana kada je naša Vlada objavila da će dati garancije za Mladića, na suđenju Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću u Hagu je odbrana Franka Simatovića direktno optužila Mladića da je kriv za ubistvo oko 75 hrvatskih civila u selu Škabrnja u Krajini '91. godine. Sa druge strane, Mladić je tokom suđenja krivicu svaljivao na Crvene beretke, paravojne formacije iz Srbije, koje su kontrolisali Stanišić i Simatović.
- Pročitajte: Srbija piše Hagu za Mladića | Rusija garantuje za Ratka Mladića | 'Hoćemo haške 'heroje' kod nas' | Da li je Srbija slobodna zemlja za ratne zločince
Znači, otkrivaju se detalji o ratnim zločinima koje ranije nismo znali, koje su činile formacije bilo pod lokalnom kontrolom, bilo iz Beograda, i to je nešto što je za ovu vlast definitivno neprijatno. Zato oni ne žele da se to suđenje ikada završi. Tu je još i onaj element optužnice koji se odnosi na Srebrenicu i na genocid. Naša vlast još ne priznaje da se u Srebrenici desio genocid.
RSE: Da li bi zalaganje za Mladićevo puštanje moglo da se tumači kao prikupljanje političkih poena na unutrašnjem planu?
Anastasijević: Nažalost, činjenica je da se svi optuženi i osuđeni za ratne zločine u celom regionu u svojim matičnim zemljama slave kao heroji. To smo videli u Hrvatskoj, na Kosovu kada se sudilo Ramušu Haradinaju i njegovoj ekipi, i videli smo jako mnogo toga u Srbiji. Podsetio bih da je Veselin Šljivančanin, koji je osuđeni ratni zločinac, čest gost na tribinama Srpske napredne stranke (SNS). Očigledno je da biti osuđeni ratni zločinac donosi nekakve političke poene, a zašto je to tako je pitanje kojim bi trebalo da se bave sociolozi – kakvo je to društvo u kome se zločin slavi?
Nove optužnice nisu stupile na snagu otkad je SNS došao na vlast.– Dejan Anastasijević
RSE: Šta se događa sa predmetima ratnih zločina u Srbiji, zašto padaju?
Anastasijević: Zato što postoji nedostatak političke volje. Već neko vreme postoji direktna opstrukcija rada Specijalnog suda. Nove optužnice nisu stupile na snagu, to je zanimljiva koincidencija, otkad je SNS došao na vlast. Nijedan novi predmet nije otvoren, a gomila drugih su odbačeni, gomila presuda je poništeno.
Meni se čini da tu apsolutno nema dileme – kako nešto očekivati od stranke kojoj je čast da u svojim redovima ima osuđene za ratne zločine. I nije to samo SNS, i Socijalistička partija u svojim redovima ima osuđene ljude. Nikola Šainović je na visokoj funkciji, a pravomoćno je osuđen za ratne zločine. Od stranaka kojima je čast da im funkcioneri budu osuđeni ratni zločinci ne možete očekivati da se zalažu za razotkrivanje ratnih zločina i kažnjavanje osoba koje su za to odgovorne.
RSE: Samo tokom ove godine, prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije, prijavljeno je 48 napada na novinare. Od 1. januara četiri fizička napada, jedan na njihovu imovinu, 14 verbalnih pretnji, 29 pritisaka na predstavnike medija. Svi su slučajevi u predistražnom postupku, osim u dve prijave napada koje je Tužilaštvo odbacilo. Govorimo o porastu, ko je za to odgovoran?
Anastasijević: Više me brine stanje u medijima nego bezbednost novinara, uključujući i moju. Danas političari i centri moći, bilo poslovni ili neki drugi, imaju više mogućnosti da utiču na to šta se o njima piše ili ne piše, nego što je to ikada ranije bio slučaj. Većina medijskih kuća je dovedena u situaciju da ništa ne mogu da im odbiju jer su svi na ivici ili preko ivice bankrota. Naravno, postoje oni povlašćeni kojima država daje šakom i kapom.
Više nemamo nešto što se zove javni prostor za bilo koju ozbiljnu debatu o bilo čemu. Imamo samo situaciju u kojoj jedna strana, a to je ova koja žari i pali, vrišti, viče i šutira svakog ko im stane na put ili se usudi da kaže neku reč kritike.
RSE: Međunarodne institucije kritikuju stanje slobode medija u Srbiji, ali čini se da vlast to mnogo ne zabrinjava. Postoji li u ovom trenutku nešto što može da ih zabrine?
Anastasijević: Mislim da postoji mnogo stvari koje bi trebalo da ih brinu, ali da se oni osećaju opijeni tim carstvom slobode koje im se pruža. Osećaju se zaštićeni od strane nekih eventualnih kritika sa Zapada jer kada pogledate ko kritikuje, to su uglavnom neke zapadne nevladine organizacije ili nezavisna tela, udruženja novinara.
RSE: A izveštaji Evropske komisije?
Anastasijević: To su neke paušalne ocene koje često u stvari nisu kritike vlasti nego novinara. Ako pažljivo čitate recimo prošlogodišnji izveštaj, videćete da oni kažu da je jedan od glavnih problema autocenzura. A ne kažu ko je stvorio uslove da postoji autocenzura. Kao drugi problem navode podložnost novinara uticaju političara i finansijskih centara moći. Sa druge strane, hvale medijske zakone. Gledano iz Brisela, nema problema. Država je dala lepe zakone, sprovodi ih koliko može, ali novinari uporno sebe cenzurišu, primaju mito ili su kukavice.
Ne kažem da nije problem i u novinarima, ali otvorenu kritiku ove vlasti, kada se radi o ljudskim pravima i medijskim slobodama, nećete čuti ni iz Brisela, ni iz Vašingtona. Iz prostog razloga što je problem ljudskih prava u ovom trenutku za njih poslednja rupa na svirali.
Sa druge strane im je zbog Kosova ili nekih drugih stvari jako važno da stanje ovde bude što stabilnije, da se što manje ljulja čamac, bar dok taj čamac ne stigne na drugu obalu. To je na neki način možda i dobro. Dok sam bio dopisnik iz Brisela, stalno sam ljudima koji su dolazili iz Beograda s namerom da se žale i da očekuju da će Evropska unija nekim čarobnim metkom rešiti probleme, govorio da na to ne mogu da računaju, prosto zbog političke klime koja vlada.
Svi mi, i novinari i mesari i pekari, treba da shvatimo da je naša budućnost u našim rukama, da nam slobodu niko neće pokloniti, nego moramo da je osvajamo, korak po korak. Ako u tome uspemo, neće biti problema, Brisel će i to podržati.
RSE: Vraćam se na početak razgovora, na bombu koja je bačena na prozor vašeg stana pre deset godina. Da li danas znate bilo šta više nego tada?
Anastasijević: Još je u predistražnoj fazi, koliko čujem - u fazi veštačenja, a prošlo je deset godina. Još tada sam, a tada da podsetim na vlasti nije bio Vučić, nakon neke inicijalne nade primetio da uopšte ne postoji želja da se taj slučaj razreši iz raznoraznih, uglavnom političkih, interesnih razloga, i on nikad neće biti razrešen. Bio bih beskrajno, prijatno iznenađen ako bi se ikada otkrilo ko je tačno i po čijem nalogu to uradio. Ali posle deset godina, čisto sumnjam da će se to desiti.
Facebook Forum