Sociolozi i neki od predstavnika nevladinih organizacija ističu da je upadljivo ćutanje javnosti o ovim i sličnim slučajevima veoma zabrinjavajuće. Po njihovim rečima, to upadljivo ćutanje, svedoči o tome da predstavnici političkih elita, ne samo da ne žele, već se deo tih elita otvoreno trudi da male i krhke pomake u procesima prevladavanja nedavne prošlosti marginalizuje i uništi.
U poslednjih nekoliko meseci formalne organizacije kao što su: "Dveri", "Obraz", "1389" ili "Nomokanon"sprovodili su razne akcije u kojima su veličali optužene za ratne zločine u Hagu, pokušavajući time da pridobiju što više javnost za svoje ideje. Poslednja u nizu takvih akcija jeste ona koju su pre dva dana pokrenuli pripadnici Srpskog nacionalnog pokreta 1389, pod nazivom "Sigurna kuća za Ratka Mladića".
Miša Vacić, portparol ove organizacije, kaže za RSE da oni ovom akcijom planiraju da odštampaju na hiljade ovakvih znakova za građane kako bi Mladić znao koja kuća je sigurno mesto u kojoj može da se sakrije u slučaju da neko pokuša da ga uhapsi:
”Sada svako može da bude njegov jatak time što će istaći ovu tablu u svom dvorištu, na svoja kućna vrata.”
Sociološkinja Janja Beč-Nojman, ekspertkinja za pitanja ratnih zločina, kaže za RSE, da ovakvi događaji predstavljaju samo vidljivi deo onoga što je duboko ukopano u jednoj zajednici i što jako dugo vremena traje:
”Ja to zovem poricanje onoga što se desilo.”
Za razliku od pokreta 1389, koji okuplja većinom mlade ljude i studente, jedna druga nevladina organizacija koja se, takođe, bavi mladim ljudima, ovakve aktivnosti smatra lošim i opasnim po srbijansko društvo. Tanja Matić iz Inicijative mladih za ljudska prava, kaže za RSE, da je iznenađujuće i strašno jednu humanu ideju, kao što je sigurna kuća, zloupotrebljavati za promovisanje optuženih za najteže ratne zločine:
”Njihovo veličanje optuženog za najstrašniji zločin nakon Drugog svetskog rata, odnosno genocid u Srebrenici, od strane mladih ljudi upravo je dokaz šta su društveno prihvatljive vrednosti. To je upravo društvo kakvo mi ne želimo jer mladi ljudi moraju da budu nosioci promena, odnosno da otvoreno govore o zločinima iz ratova u bivšoj Jugoslaviji - to jedini način i put da se uspostave nova i zdrava društva i države u regionu.”
Za Miljenka Deretu, direktora Građanskih inicijativa, ova akcija pokreta 1389 predstavlja osmišljenu akciju koja, kako kaže, ide u dva pravca:
”Jedno je da se politika koju vodi deo vlade i koja je u kontinuitetu sa prethodnom politikom nastavi, a drugo je da se diskredituju neki pojmovi i neke vrednosti koje je civilno društvo i proces demokratizacije polako uveo u Srbiju. Dakle, pitanje sigurne kuće jeste pitanje žrtava, onih koji trpe nasilje itd. Diskreditacija te ideje jeste zapravo diskreditacija svake aktivnosti građana koja ide paralelno uz neku reformu države. Ja to vidim kao jedan ozbiljan politički manevar u kome se pokušava očuvati ideja da se nasiljem mogu ostvariti neki politički ciljevi i amnestirati svi oni koji su u svemu tome učestvovali, a za koje je ime Ratko Mladić samo paravan.”
Tanja Matić naglašava da sve izraženije prisustvo desničarskih grupa u javnosti navodi na pomisao da to nisu samo pojedinci koji su odlučili da izlepe nekoliko stotina plakata:
”To je očigledno grupa ljudi koja raste i ima podršku kako u društvu, u parlamentu tako i na univerzitetima.”
Reakcija javnosti na ovakve događaje izostaje jer je potencijal za manipulaciju građana ogroman, ističe Janja Beč-Nojman:
”Potencijal da se manipulira sa ljudima je toliko strašan da ono što je danas istina sutra je laž - to je ono što je ovde zastrašujuće. Ljudi su toliko navikli da ne misle, toliko su navikli da se ne suprotstavljaju.”
Ali, Miljenka Deretu, ne brine odsustvo rekacije javnosti, njega brine, kako kaže, odsustvo reakcije države:
”A država, ja mislim, ne samo da ne reaguje nego i podstiče takvu vrstu ponašanja. Država se ponaša blago rečeno neodgovorno - neko iz ubeđenja, a neko iz profiterstva.”
I upravo zbog odsustva rekacije kako javnosti tako i predstavnika vlasti, liberalna javnost u Srbiji neprestano postavlja pitanje, šta je potrebno učiniti i kako je uopšte moguće prevladati krvavo ratno nasleđe iz ’90. godina. Janja Beč-Nojman odgovara:
“Ja mislim – leadership.”
U poslednjih nekoliko meseci formalne organizacije kao što su: "Dveri", "Obraz", "1389" ili "Nomokanon"sprovodili su razne akcije u kojima su veličali optužene za ratne zločine u Hagu, pokušavajući time da pridobiju što više javnost za svoje ideje. Poslednja u nizu takvih akcija jeste ona koju su pre dva dana pokrenuli pripadnici Srpskog nacionalnog pokreta 1389, pod nazivom "Sigurna kuća za Ratka Mladića".
Miša Vacić, portparol ove organizacije, kaže za RSE da oni ovom akcijom planiraju da odštampaju na hiljade ovakvih znakova za građane kako bi Mladić znao koja kuća je sigurno mesto u kojoj može da se sakrije u slučaju da neko pokuša da ga uhapsi:
”Sada svako može da bude njegov jatak time što će istaći ovu tablu u svom dvorištu, na svoja kućna vrata.”
Sociološkinja Janja Beč-Nojman, ekspertkinja za pitanja ratnih zločina, kaže za RSE, da ovakvi događaji predstavljaju samo vidljivi deo onoga što je duboko ukopano u jednoj zajednici i što jako dugo vremena traje:
”Ja to zovem poricanje onoga što se desilo.”
Za razliku od pokreta 1389, koji okuplja većinom mlade ljude i studente, jedna druga nevladina organizacija koja se, takođe, bavi mladim ljudima, ovakve aktivnosti smatra lošim i opasnim po srbijansko društvo. Tanja Matić iz Inicijative mladih za ljudska prava, kaže za RSE, da je iznenađujuće i strašno jednu humanu ideju, kao što je sigurna kuća, zloupotrebljavati za promovisanje optuženih za najteže ratne zločine:
”Njihovo veličanje optuženog za najstrašniji zločin nakon Drugog svetskog rata, odnosno genocid u Srebrenici, od strane mladih ljudi upravo je dokaz šta su društveno prihvatljive vrednosti. To je upravo društvo kakvo mi ne želimo jer mladi ljudi moraju da budu nosioci promena, odnosno da otvoreno govore o zločinima iz ratova u bivšoj Jugoslaviji - to jedini način i put da se uspostave nova i zdrava društva i države u regionu.”
Za Miljenka Deretu, direktora Građanskih inicijativa, ova akcija pokreta 1389 predstavlja osmišljenu akciju koja, kako kaže, ide u dva pravca:
”Jedno je da se politika koju vodi deo vlade i koja je u kontinuitetu sa prethodnom politikom nastavi, a drugo je da se diskredituju neki pojmovi i neke vrednosti koje je civilno društvo i proces demokratizacije polako uveo u Srbiju. Dakle, pitanje sigurne kuće jeste pitanje žrtava, onih koji trpe nasilje itd. Diskreditacija te ideje jeste zapravo diskreditacija svake aktivnosti građana koja ide paralelno uz neku reformu države. Ja to vidim kao jedan ozbiljan politički manevar u kome se pokušava očuvati ideja da se nasiljem mogu ostvariti neki politički ciljevi i amnestirati svi oni koji su u svemu tome učestvovali, a za koje je ime Ratko Mladić samo paravan.”
Tanja Matić naglašava da sve izraženije prisustvo desničarskih grupa u javnosti navodi na pomisao da to nisu samo pojedinci koji su odlučili da izlepe nekoliko stotina plakata:
”To je očigledno grupa ljudi koja raste i ima podršku kako u društvu, u parlamentu tako i na univerzitetima.”
Reakcija javnosti na ovakve događaje izostaje jer je potencijal za manipulaciju građana ogroman, ističe Janja Beč-Nojman:
”Potencijal da se manipulira sa ljudima je toliko strašan da ono što je danas istina sutra je laž - to je ono što je ovde zastrašujuće. Ljudi su toliko navikli da ne misle, toliko su navikli da se ne suprotstavljaju.”
Ali, Miljenka Deretu, ne brine odsustvo rekacije javnosti, njega brine, kako kaže, odsustvo reakcije države:
”A država, ja mislim, ne samo da ne reaguje nego i podstiče takvu vrstu ponašanja. Država se ponaša blago rečeno neodgovorno - neko iz ubeđenja, a neko iz profiterstva.”
I upravo zbog odsustva rekacije kako javnosti tako i predstavnika vlasti, liberalna javnost u Srbiji neprestano postavlja pitanje, šta je potrebno učiniti i kako je uopšte moguće prevladati krvavo ratno nasleđe iz ’90. godina. Janja Beč-Nojman odgovara:
“Ja mislim – leadership.”
