Dostupni linkovi

Pančić: Šta je bilo ovo s Makedonijom?


Sve što je javnost doznala o uzrocima teatralnog čina povlačenja osoblja iz Ambasade u Skoplju (na fotografiji) svodi se na nagoveštaje i namigivanja

Kaže se obično da je najbolja administracija ona koja se „ne vidi“, ali čiji se rad i te kako oseća. Dakle, diskretna i nenametljiva, ali vredna i efikasna. Otkad je prvi čovek države u svim svojim modifikacijama, a tome ima punih pet godina, Aleksandar Vučić s velikom posvećenošću i očiglednom ubeđenošću u svoj metod radi obrnuto: vrlo često je nejasno šta to njegova administracija radi, zašto to radi i kojem neprozirnom dobru bi to imalo poslužiti, ali su zato sami ti činovi vrlo vidljivi, neretko do drečavosti, i čujni, neretko do zaglušnosti.

I sve je ovo vrlo očigledno doslovno na svakom koraku, kao da je ideja da građanina u svakom mogućem trenutku morate podsećati na sebe i na svoje intenzivno prisustvo u njegovom životu, na svim mogućim nivoima: kao što je ovih dana nemoguće proći Beogradom, ispretumbanim naglavačke, bez stalnog spominjanja gradske vlasti (koju je Vučić centrirao kao neku vrstu paradnog modela svog načina upravljanja), pa sve do odnosa sa susednim državama, gde izgleda naprosto ne sme proći nedelja, kamoli mesec, bez neke drame, makar i s najbizarnijim scenarijem.

Šta je, recimo, bilo ovo s Makedonijom? Niko ne ume tačno da vam objasni, jer nikome i nije baš jasno, a to je valjda i ideja: ne da nešto bude jasno, nego da se dešava nešto teatralno i bučno, bez obzira da li je smisleno, kamoli korisno i dobro. Šta znači kada povučete kompletno osoblje ambasade iz jedne zemlje, pri tome susedne i prijateljske? Ni diplomatski profesionalci ne pamte neki sličan presedan, ali napominju da se takve stvari obično rade samo kad se spremate da nekome objavite rat, ili očekujete da ovaj to učini vama.

Sve što je javnost doznala o uzrocima i povodima ovako teatralnog čina svodi se na nagoveštaje i namigivanja, na to „da neko prisluškuje i progoni naše ljude“, i da se „Makedonija postavila agresivno prema nama“. Sve je moguće, ali nije baš sve i uverljivo, naročito s obzirom na sasvim blisku istoriju odnosa, to jest na to da je zvanična Srbija do poslednjeg daha, i prilično nediplomatski, podržavala propalu vlast duboko kompromitovanog Nikole Gruevskog, a o aktuelnom makedonskom premijeru Zoranu Zaevu govorila sve najgore. Kao i s obzirom na to da su u odbrani vlasti Gruevskog po svaku cenu, koja uključuje i fizičko nasilje i otvoreno nepoštovanje bazičnih principa parlamentarne demokratije (da onaj ko skupi poslaničku većinu ima pravo da formira izvršnu vlast, bez obzira na to kome se to dopada, a kome ne), bili angažovani i izvesni državni službenici Srbije, na nikada razjašnjen način.

Sve ovo što se ovih dana dešava zvuči dramatično, ali naravno da se ne radi o tome da će se srpska i makedonska vojska na konjima i u viteškim oklopima sukobiti na Kumanovskom polju, nego o očigledno neutaživoj potrebi Vučićeve vlasti za pompeznim gestovima koji je postavljaju u centar pažnje i drame, bez obzira koliko to svrhe ima ili nema, a pogotovo bez obzira na to šta takvi potezi znače za ionako krhke odnose u tzv. regionu.

Razume se da sam Aleksandar Vučić nije odoleo da nas kroz najnoviju krizu ili veštački izazvanu buru u čaši vode ne provede lično kao nekakav samopostavljeni Vergilije, vidno uživajući u sceničnoj misterionosti tipa: „znam da vam ništa nije jasno jer ne mogu da vam kažem o čemu se tačno radi, ali oni koji treba da znaju dobro su razumeli našu poruku.“ Još sublimnije izrečeni deo ovog iskaza bi glasio: „a vi mi verujte da znam šta radim, mada ne smem da vam pružim dokaze da je tako, jer se radi o nečemu što ne treba da znate, još ste mali.“ Liči na vrlo amatersku kopiju ionako ne baš vrhunskih špijunskih roto romana, ali poslužiće svrsi, očigledno se računalo u Beogradu, pošto domaće sledbeništvo ionako nije mnogo probirljivo, i u stanju je da apsorbuje i trapaviju scenu od ove, ako je tako nešto uopšte još moguće zamisliti.

Amaterska kopija ionako ne baš vrhunskih špijunskih roto romana (Aleksandar Vučić na fotografiji)
Amaterska kopija ionako ne baš vrhunskih špijunskih roto romana (Aleksandar Vučić na fotografiji)

Najzanimljivije i najmisterioznije od svega ipak je sama činjenica da administracija koja permanentno diže tenzije u okruženju zbog toga ne biva, bar ne na neki javnosti vidljiv način, ni ukorena, a kamoli sankcionisana od evropskih i drugih međunarodnih institucija, što – pogotovo poznajući način razmišljanja i rada Vučića i okruženja – ne može značiti drugo nego da oni razložno veruju da su „na poštedi“ sve dok su dovoljno „konstruktivni“ pre svega u pregovorima o Kosovu, pa im se može dopustiti da sebi malo daju oduška na drugim stranama. Sumnjiva računica, ali očigledno ni prva ni poslednja od te vrste, kao da način političkog ponašanja baziran na neučenju na sopstvenim, a kamoli na tuđim greškama, postaje zarazan.

Nakon iznenadnog i ni na koji ozbiljan način objašnjenog dramatizovanja situacije i javnosti ionako neshvatljivog dizanja tenzija sa susedom s kojim Srbija ima vrlo malo objektivnih problema a veoma mnogo bliskosti na svakom mogućem nivou, usledila su isto tako zagonetna uveravanja da će sve biti u redu i da će se stvari polako vratiti u normalu. Lepo, samo zašto su i za čije dobro uopšte izlazile iz nje? Politika ispraznih teatralnih poteza ne može vam iskreno i otvoreno odgovoriti na ovakva „previše zdravorazumska“ pitanja, jer bi to bilo kao da se samoukinula. Tako da nema sumnje da će se melodramska serija nastaviti, na tom ili nekom drugom mestu, zapravo je svejedno, bitno je samo da se nešto zbiva, a sve što se zbiva zbiva se s namerom da se zapravo nikada nigde ništa ne dogodi, i da Ovo večito potraje.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG