Romska zajednica u Srbiji: 'Pandemija lekcija, da smo možda još na početku'

Možemo da budemo zadovoljni u ovom trenutku pandemije novog korona virusa kada smo ušli u fazu kada govorimo o tome kako je bilo, kako je prošlo i šta su naučene lekcije, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Dragan Gračanin, izvršni direktor Asocijacije koordinatora za romska pitanja u Srbiji.

Gračanin je istakao i da je velik broj ljudi ostao bez bilo kakve podrške tokom krize, te da nisu imali nikoga ko bi zastupao i zagovarao njihove potrebe.

Asocijacija koordinatora za romska pitanja je nevladina organizacija, koja je osnovana 2014. godine. Bavi se unapređenjem i zaštitom ljudskih i manjinskih prava, a posebno prava romske nacionalne zajednice.

Udruženje su osnovali koordinatori za romska pitanja u lokalnim samoupravama.

Romi spadaju u drugu najveću manjinsku zajednicu u Srbiji, posle Mađara, i čine oko dva odsto stanovništva, prema poslednjem popisu iz 2011. godine.

Podaci kažu i da oko 5.000 romskih porodica, odnosno oko 25.000 ljudi, nema pijaću vodu niti može da sprovodi elementarnu meru održavanja higijene.

Pročitajte i ovo:

Pandemija i neuslovna naselja: ‘Nemamo ni sapun, ni prašak’

Šta je glavni zadatak u uslovima pandemije?

Gračanin: Ono što moja organizacija radila na teritoriji šezdeset opština u Srbiji, a to je da smo pratili situaciju u romskim naseljima, epidemiološku i humanitarnu.

Pošto je 70 posto ljudi u neformalnom radu, u neprijavljenom radu, nas je brinula i ta humanitarna strana, kako će ljudi moći i finansijski da izguraju ovu situaciju, pored zdravlja koje je, naravno, na prvom mestu.

Plašili smo se da epidemija ne uđe u neko neformalno naselje, udaljeno, jer tu onda imamo veliku gustinu naseljenosti, tu imamo višečlane porodice koje žive na malom prostoru, gde su svi bliski. Tu bi onda bilo jako teško pridržavati se svih uputstava, držati distancu i sve ostalo što se tiče mera.

BLOG UŽIVO: Najveći kvartalni pad njemačke ekonomije od 2009.

Ima li vode i struje?

RSE: Epidemiolozi ukazuju na bitnost preventive, odnosno higijene. U tom kontekstu, šta možete da kažete – kakva je situacija u romskim naseljima?

Gračanin: To je bio prvi korak i najvažnija stvar koju smo ja i kolege, koji se bavimo unapređenjem položaja marginalizovanih grupa u Srbiji utvrdili i rekli da to mora biti stepenica koju ne smemo preskočiti, a to je da u ovoj situaciji svi moraju imati pristup vodi i pristup električnoj energiji, jer je to u ovom trenutku značilo život, preduslov za higijenu i za poštovanje naloženih mera.

Prema podacima OEBS-a iz 2017. godine i drugih organizacija, u Srbiji smo imali oko 5.000 porodica koje nisu imale pristup pijaćoj vodi. Mi smo na to ukazali, u prvim danima proglašenja vanrednog stanja Vladi Republike Srbije i jedinicama lokalne samouprave.

Pročitajte i ovo:

Na Međunarodni dan Roma pozivi za ublažavanje posledica pandemije

Po tom pitanju, mogu da kažem, saradnja je bila sveobuhvatna. Uvek se žalimo na saradnju između nacionalnog i lokalnog nivoa, da nema te sinhronizacije. Mislim da su donosioci tih odluka tu imali sluh da prepoznaju da je to u ovom trenutku važno, ne samo za stanovnike romskih naselja nego za sveukupnu populaciju.

RSE: Kako je saradnja funkcionisala?

Gračanin: Odreagovali su upućivanjem preporuka, naredbi, i mogu da kažem da je veliki broj jedinica lokalne samouprave ispoštovao to.

Tamo gde nije bilo moguće obezbediti vodu, doterivane su cisterne, znači, ljudi su snabdevani sa cisternom; možda ne u meri u kojoj je to trebalo, mi smo insistirali da to bude dva puta dnevno, a većina opština je odgovorila jednom dnevno.

U Valjevu je, na primer, veliki problem sa pijaćom vodom. Mi znamo da naselje Gornja Grabovica ima pristup samo tehničkoj vodi, ta voda nije za piće. Naselje Balačka, u kojem imate 75 kuća, takođe nema pristup nikakvoj vodi. Oni koriste vodu sa izvora, neko ima bunar. Tu je isto veliki problem.

Pročitajte i ovo:

Smene i ostavke u Kriznom štabu Valjeva

Imamo dve napuštene zgrade, u naselju “Milorada Pavlovića” i naselje” Peti Puk” (u Valjevu), gde imamo po nekoliko porodica koje nemaju ni struju, ni vodu, ni kanalizaciju.

I to nama treba da bude naučena lekcija, svima nama, da se mi možda nismo makli dalje od početka, jer smo pre petnaest godina isto pričali o Maslovljevoj piramidi (hijerarhiji ljudskih potreba prim.aut) – dajte da zadovoljimo da svako ima pristup pijaćoj vodi, da ima pristup električnoj energiji.

Pročitajte i ovo:

Savet Evrope: Položaj Roma u Srbiji alarmantan

I mi posle petnaest godina razvojnih programa, petnaest godina fokusa na uzdizanju i razvoju ljudskih resursa, nismo uspeli. Ostalo nam je u zapećku par hiljada porodica i nekoliko naselja u kojima nemamo pristup vodi.

Opština Lajkovac (na zapadu Srbije) je dobro odreagovala na naš zahtev u naselju Dubrava.

U mnogim naseljima u Srbiji ima toga. Dan-danas je veliki problem u Aleksincu (na jugu Srbije), imamo veliki problem da se ljudi u naselju Prćilovica (naselje u opštini Aleksinac) snabdeju sa vodom. Tamo gde opštine nisu odgovorile na naš zahtev, to su uradili donatori.

Donatori tamo gde je zakazala lokalna samouprava

RSE: U takvoj situaciji, a kada nema podrške lokalne samouprave, šta ste činili?

Gračanin: Tako, razgovarate s jedinicama lokalne samouprave i kažete da imate problem u tom i tom naselju sa vodom, oni kažu: 'Nemamo kapaciteta'.

I onda se pojavi donator koji hoće da plati opštini ili javnom preduzeću da otera cisternu vode, onda – sve može. To se desilo u Beogradu, gde Nemačka razvojna agencija GIZ finansira cisterne za jedno naselje u Novom Beogradu i naselje Lazari u Malom Mokrom Lugu, oni finansiraju cisterne već duže vreme i snabdevaju te ljude vodom.

Zakasnela pomoć stiže

RSE: Rekli ste da ekonomska situacija, kada je u pitanju romska zajednica, nije na visokom nivou, da je dosta nezaposlenih, da obavljaju ponekad one najteže i najmanje plaćene poslove. Da li je bilo neke druge pomoći u vidu zaštitne opreme i paketa namirnica?

Gračanin: Mi čak i ne pričamo o tome šta smo sve uspeli da obezbedimo, nego sad više razmišljamo o oporavku iz krize. Ali, jako je važno spomenuti da smo u Valjevu podelili preko 500 maski u romskim naseljima, da imamo još neke kontingente koji tek sada pristižu zbog procedura i zbog svega.

Pošto ćemo nastaviti da nosimo maske, nastavićemo da se čuvamo, mislim da nam toga neće biti višak. Uspeli smo da pokrijemo određeni broj sa tom zaštitnom opremom, naravno ne sve. Delegacija Evropske unije u Srbiji je ovih dana u četiri grada adresirala prvi kontingent humanitarne pomoći, pakete hrane i pakete higijene najugroženijim porodicama. Javljaju se i drugi donatori.

Tu je i Asocijacija Duga koja isto želi da pokrije kolubarski okrug i da podeli isto humanitarne pakete najugroženijem stanovništvu. Javili su se naravno i mnogi drugi. Nikad te pomoći ne može biti dovoljno i ne može trajati ta pomoć u nedogled.

Velik broj ljudi ostao bez podrške

RSE: Kako ste prebrodili protekla dva meseca krize i epidemije?

Gračanin: Jako je bilo teško. Na početku smo ja i moji ljudi na terenu morali da odgovorimo na krizu. Svaki donator ima svoje procedure koje mora da se ispoštuju, da li je to tender ili druge procedure. Bilo je potrebno odreagovati odmah. Tu su najpre odreagovale lokalne samouprave same i privrednici.

Znači, tu je bila samoorganizacija, u samom lokalnom kontekstu, kako se ko organizovao. Ali, i ta inicijalna pomoć je bila dobrodošla dok nije došla neka sveobuhvatnija pomoć u ovom trenutku.

Da ne bude sve sjajno, mi pričamo i o jednom velikom procentu ljudi koji je ostao bez bilo kakve podrške u ovoj situaciji, gde nije bilo nekoga ko bi zastupao i zagovarao šta su potrebe tu, da li je možda naselje udaljeno ili nema veze sa bilo kakvom organizacijom ili organizovanjem.

Pročitajte i ovo:

UNDP o COVID-19: Zašto su posledice najteže u bogatim zemljama i kako zaštititi milijardu siromašnih?

Tako da ćemo tek sad moći da vidimo gde podrška nije otišla. Mi ćemo nastaviti da insistiramo na tome i na tome insistiramo od početka da stanovnici romskih naselja i druge ugrožene grupe ne ostanu izvan podrške. Znači, ne tražimo bilo kakvu posebnu podršku, nego želimo bukvalno da to uključivanje bude deo podrške koju priprema i lokalni i nacionalni nivo.

Zašto ovo kažem? Zato što su nam se u početku javljale opštine, javljali su nam se naši aktivisti sa terena, koji su nam govorili da je opština podelila sto paketa, dvesta paketa, trista paketa najugroženijima. Na naše pitanje koliko je stiglo do romskih naselja, odgovor je bio da nije stigao nijedan.

Odgovornost zbog straha

RSE: Govorili smo o uslovima života i drugim rizicima. Međutim, kako ste rekli, romska zajednica je u ovoj epidemiji dobro prošla.

Gračanin: Tumačim to samo velikom disciplinom i velikim stepenom odgovornošću. Ja dobijam slike sa terena svaki dan i možete videti ljude u romskim naseljima koji nose maske, koji, kad idu u grad, nose maske, nose rukavice.

A prvi dan proglašenja vanrednog stanja, na upozorenje priliva velikog broja ljudi iz inostranstva u Srbiju i mogućnosti širenja epidemije, mnoge romske organizacije, mnoga udruženja snimala su video poruku, obraćala se svojim sunarodnjacima, gde su govorili: 'Ostani kod kuće, ne izlazi, karantin je jako važan, četrnaest dana, neće imati ko da te leči, ne smemo da ugrozimo zdravstveni sistem'.

Pazite – taj nivo i taj stepen odgovornosti! Romski studenti su se organizovali, volonteri Ujedinjenih nacija, kojih ima preko pedeset, koji učestvuju u tom programu inkluzije Roma, oni su svi snimili video poruku, pokušali su da dopru do svakoga, da na početku podignu taj nivo svesti. A znate zašto?

Mislim da je romska zajednica sama imala veći taj stepen odgovornosti iz straha. Iz straha da sutra ne bude okrivljena za nešto, da sutra ne bude na tapetu za nešto, da nam se ne bi desilo ovo što nam se dešava u Bugarskoj, da nam se ne bi desilo ovo što se dešava u Slovačkoj, gde su čitava naselja izolovana bez ikakvog objašnjenja, ljudima je zabranjeno kretanje. Iz tog razloga su romski aktivisti i romska zajednica pokazali visok stepen odgovornosti u tom trenutku.

Nismo želeli da romska zajednica bude na tapetu nekih senzacionalističkih medija, ili da ne bi bila provučena, pa i etiketirana, kao što to znamo da se skupljaju ti jeftini politički poeni i mediji prave senzaciju od toga.

Mi smo to na početku prepoznali kao rizik i da taj fenomen ‘anticiganizma’ moramo da sprečimo na početku, jer su nam mediji jako važni, i kao podrška, i kako izveštavaju o svemu tome.