Iako umanjen, rasizam je i dalje očigledno živ u SAD, piše “Forin Afairs” (Foreign Affairs).
“Međutim, trebalo bi da zapamtimo da istorijski i strukturalni koreni rasne nejednakosti sežu duboko i da, mada manje vidljivi, nalaze se ispod površine, šireći svoju trulež. Za njihovo iskorenjivanje potrebno je više od konfrotacije i osuđivanja. To će zahtevati naporan rad u sprovođenju sistemskih reformi i korekciji u funkcionisanju institucija”, ocenjuje ovaj magazin.
Uzor američkim ultradesničarima nije nacistička Nemačka već Putinova Rusija koja je “ključ za preživljavanje belaca”, “najmoćnija bela sila na svetu” i “lider slobodnog sveta”, piše “Vošington post” (The Washington Post).
Svaki šesti Amerikanac razume ultradesničare
Američki predsednik Donald Tramp (Trump) je, saopštavajući novu strategiju za Avganistan, pozvao na nacionalnu jedinstvo, za razliku od izjava o rasnim sukobima u Šarlotsvilu kada je izjednačio odgovornost “svih strana”, a što je ustalasalo strasti u zemlji i zbog čega je kritikovan čak i od svojih republikanaca.
Na takvu promenu stava je verovatno uticala i reakcija čelnika američke armije dan nakon incidenata, koji su istakli da rasizam, mržnja i ekstremizan nemaju mesta u vojsci i u suprotnosti su sa ključnim vrednostima SAD, ocenjuje “Njujork tajms” (The New York Times).
Piter Fiver (Peter Feaver), profesor Univerziteta Djuk i nekadašnji službenik administracije Džordža Buša (George W. Bush, kaže da oficiri odgovorni za obučavanje vojske koju doživljavaju kao model integracije – nisu imali druge mogućnosti osim da se distanciraju od predsednika.
“Oni znaju da ne mogu da tolerišu rasizam i rasnu supremaciju koji su anatema u armiji”, naglašava Fiver.
Pre nego što je izložio detalje strategije o slanju dodatnih trupa u Avganistan, Tramp je poručio pred okupljenim vojnicima u bazi u Fort Majeru da Amerikanci ne treba da gledaju mimo armije “tražeći inspiraciju koja je potrebna za ujedinjenje naše zemlje”.
On je istakao da su američki vojnici i oficiri iznad svih linija deoba - rasnih, etničkih i verskih – funkcionišu u perfektnoj koheziji “zajednički se žrtvujući”.
“Mladi muškarci i žene koje šaljemo da se bore u našim ratovima u inostranstvu ne zaslužuju da se vrate u zemlju koja u ratu sa samom sobom. Ne možemo ostati snaga koja se bori za mir u svetu ako nema mira među nama”, poručio je Tramp.
Posmatrači ocenjuju da su na ovakav nastup američkog predsednika u velikoj meri uticala tri generala: šef Pentagona Džim Matis (Jim Mattis), inače penzionisani general, zatim Džon Keli (John F. Kelly), sada šef osoblja Bele kuće i savetnik za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmaster (H. R. McMaster).
Međutim, Tramp je samo dan kasnije ponovo kritikovao medije na skupu u Foeniksu jer, kako je istakao, ne daju pravi značaj njegovim ranijim izjavama za koje tvrdi da su konzistentne, podseća “Njujork tajms”.
Iako ogromna većina Amerikanaca kritikuje kako održavanje ultradesničarskih skupova tako i podršku njima, ipak stručnjake zabrinjava podatak da svaki šesti građanin ili podržava ove ekstremističke grupacije ili smatra da je prihvatiljvo imati supermasističke ili neonacističke poglede, pokazuje nedavno istraživanje “Vošington posta” i “Ej-Bi-Si”-ja (ABC).
Većina građana SAD koji se identifikuju sa Republikanskom strankom – šest od 10 – podržava inicijalni Trampov odgovor na sukobe u Šarlotsvilu. Sveukupno, oko 80 odsto republikanaca pozitivno ocenjuje Trampov rad kao predsednika, pokazuje pomenuto istraživanje.
Nedavni odlazak Trampovog glavnog stratega Stiva Benona (Stephen Bannon) ojačalo je nadu umerenih krugova da će se Bela kuća distancirati od radikalne političke pozicije i retorike koja podstiče podele.
Benon je, između ostalog, jedan od retkih bliskih saradnika koji je podržao Trampovu reakciju na događaje u Šarlotsvilu.
Povratak rasizma
Mit je da je pobedom Baraka (Barack) Obame 2008. godine Amerika ušla u “post-rasnu eru”, piše “Forin Afars”, dodajući da otvorena diskriminacija i rasna uverenja među belim Amerikancima jesu možda opali, ali se i dalje održava rasna nejednakost kroz razne skrivene mehanizme.
Tramp je umnogome doprineo rasnim tenzijama, ocenjuje ovaj magazin. Njegova izborna kampanja je počivala na nativizmu i ksenofobiji u pitanjima kao što su imigracija i trgovina: kampanja protiv meksičkih migranata, dovođenje u pitanje lojalnosti porodice pakistanskog porekla čiji je sin poginuokao američki vojnik u Iraku, zabrana ulaska državljana pojedinim muslimanskih zemalja u SAD, samo su neki od primera. Često pominjani slogan “Amerika na prvom mestu” podseća na retoriku oponenata uključivanja SAD u Drugi svetski rat.
Bela radnička klasa u SAD se u 21. veku oseća manje privilegovanom nego ikada ranije, čak da je pod nekom vrstom opsade. Mnogi njeni pripadnici smatraju da se njihov položaj dramatično pogoršao za vreme Obaminog mandata jer je, kako smatraju, njegova administracija ukinula mnoge od instrumenata koji su omogućili uspon bele radničke klase u 20. veku, kao što su izdašno socijalno osiguranje i subvencionisani stambeni krediti.
Prema istraživanju Instituta za istraživanje religije od pre dve godine, 60 procenata belih američkih radnika smatra da se diskriminacija protiv belaca može uporediti sa diskriminacijom protiv Afroamerikanaca.
Stoga sa pesimizmom gledaju na budućnost. Prema redovnom istraživanju američkih vrednosti od pre dve godine, 56 odsto pripadnika bele rase smatra da su nepovratno prošli najbolji dani za SAD. Studija Akademije nauka iz 2015. je pokazala da raste stopa smrtnosti među belom radničkom klasom između 45. i 55. godine zbog alkohola, droge, srčanih bolesti, dijabetisa kao i samoubistava. Reč je o pojavi koja je ranije bila karakteristična uglavnom za afroameričku populaciju.
Stoga se u studiji Bruking instituta (The Brooking Institution) konstatuje da je “američki san o prosperitetu, jednakosti, šansama i stabilnoj demokratiji doveden u pitanje zbog sve veće nejednakosti, sužavanja srednje klase, smanjenja plata i sve veće nesigurnosti za nisko kvalifikovane radnike kao i rasta stope smrtnnosti”.
Zbog toga socijalna nesigurnost u nekada ekonomski stabilnim zajednicama vodi očaju pa i nasilnim sukobima, što je decenijama karakteristična pozicija siromašnih Afroamerikanaca
Tako se i bela radnička klasa u SAD, koja je istorijski bila zaštićena raznim instrumentima i često nevidljivim institucionalnim i tržišnim snagama, sada našla u situaciji da ti instrumenti nisu dovoljno snažni da je zaštite od efekata globalizovane ekonomije, niti od rastućeg talasa pridošlica koje doživljava kao “druge”, ističe “Forin Afairs”.
Taj doživljaj pretnje od “drugog” je postala glavna tema ne samo Trampove izborne kampanje već i sada kao predsednika. Slogan “učinimo Ameriku ponovo velikom” (Make America Great Again) ima za cilj da podseti na zlatno doba američkog prosperiteta i drušvene kohezije. Naravno, za manjine to “zlatno” razdoblje je uglavnom podrazumevalo segregaciju, ocenjuje ovaj magazin.
Iako su pojedini pripadnici bele radničke klase poduprli nominaciju Bernija (Bernie) Sandersa za predsedničkog kandidata, većina je podržala Trampa kanališući svoj gnev prema onima koje doživljavaju kao pretnju za svoj način života i status u američkom društvu – Afroamerikance, imigrante iz Latinske Amerike, Muslimane i druge.
“Ova vrsta nelagodnosti stvara mogućnost za otvorenije iskazivanje rasističkih sentimenata (kao što smo, na primer, videli na Trampovim skupovima tokom kampanje) i, na kraju, za radikalnije akcije, kao što se desilo u Šarlotsvilu”, piše “Forin Afairs”.
Osim ekonomskih faktora, na rasne napetosti utiču i promene u izbornom sistemu, tačnije odluka Vrhovnog suda iz 2013. kojom se delimično dovode u pitanje odredbe Petnaestog amandamana o zabrani bilo kakvog ograničenja građanima da glasaju. Nakon pomenute presude Vrhovnog suda, zabeležen je trend izbornih restrikcija kojima su najviše pogođeni Afroamerikanci i druge manjinske zajednice.
Takođe, političko svrstavanje se sve više podudara sa rasnim linijama podela. Iako je rasni identitet kroz istoriju igrao bitnu ulogu u američkoj politici, u većem delu 20. veka to nije bilo presudno u opredeljivanju za jednu od dve partije. Međutim, situacija se menja od 1960-ih. Tako je Republikanska stranka nominovala 1964. za predsedničkog kandidata Barija Goldvotera (Barry Goldwater), protivnika Zakona o građanskim pravima (Civil Rights Act) kojim je ukinuta rasna diskriminacija u SAD.
Ipak, “Forin Afairs” konstatuje da Tramp očito igranje na kartu rasnih surevnjivosti nije izraz preovlađujućeg osećanja rasizma među belom populacijom u SAD. Nije toliko reč o podsticanju samog rasizma koliko osećanju otuđenosti od kosmopolitskijeg političkog establišmenta kao i nostalgije zbog izgubljenog statusa.
I pre dolaska Trampa na vlast, bilo je rasnih nemira, kao što je serija sukoba uglavnom između belih policajaca i Afroamerikanaca za vreme Obaminog mandata u kojima je više ljudi ubijeno.
Stoga, kako piše “Forin Afairs”, zbivanja u Šarlotsvilu ne treba pripisivati samo razularenoj grupi koja je tamo marširala niti neadekvatnom ponašanju predsednika SAD, već je reč o mnogo dubljim procesima.
Neonacistima u SAD uzor Rusija a ne Nemačka
Američki beli nacionalisti nose nacističke svastike i salutiraju po ugledu na Hitlerovu armiju i zalažu se za očuvanje “Blut und Boden” (krv i tlo). Oni mogu čak i da kažu “Hajl Tramp”, piše “Vošington post”. Međutim, njima nije ideal nacistička Nemačka već sadašnja Rusija.
Tako je za Dejvida Djuka (David Duke), čije se knjige prodaju u ruskoj Dumi, Moskva “ključ za preživljavanje belaca”. Za Ričarda Spensera (Richard Spencer), oženjenog sa prevodilicom dela Aleksandra Dugina, jednog od ideologa ruskog nacionalizma – Kremlj je “najmoćnija bela sila na svetu”. Za Metjua Hajmbaha (Matthew Heimbach), koji priželjkuje da se SAD raspadnu po etničkim linijama, Vladimir Putin se transformisao u “lidera slobodnog sveta”.
Pri tom američki ultradesničari prenebregavaju multietničku i multikonfesionalnu prirodu ruske države, te da se u njoj nalazi najveći broj imigranata ako se izuzmu SAD.
Moskva je sa svoje strane itekako spremna da okuplja ultradesničarske grupacije. I dok je poznato da gaji bliske odnose sa ovakvim pokretima u Evropi – poput Nacionalnog fronta u Francuskoj i partije mađarskog premijera Viktora Orbana – manje se zna o nastojanjima Kremlja da podstakne takve snage unutar SAD.
Vlasti u Moskvi veoma entuzijastično promovišu stavove američkih neonacista i belih nacionalista. Ne samo da su Spenser i njegova supruga dobrodošli kao geopolitički analitičari na medijima pod kontrolom Kremlja, poput “Russia Today” i “Sputnjik”, već su ova glasila sklona da afirmišu ultradesničarske teorije, ocenjuje “Vošington post”.
Ovaj list dodaje da to ne znači da se Moskva može dovesti u direktnu vezu sa nedavnim nemilim događajima u Šarlotsvilu, ali je teško odvojiti lica koja su učestovala u ovim nemirima od fašista poput Spensera, Hajmbaha i Djuka,
“Na kraju krajeva, cilj nedavnog mešanja Kremlja u nedavne predsedničke izbore nije bio samo da u Belu kuću uđu prijateljski nastrojena lica niti da se jednostavno ukinu sankcije na rusku industriju nafte i gasa ili da ponovo dobije pristup zapadnim tržištima za kredite.
Umesto toga, cilj kampanje bio da se SAD okrene protiv sama sebe, da se podstaknu i ohrabre snage koje će izazvati unutrašnje potrese i tako spreče Ameriku da promoviše liberalni, međunarodni poredak”, zaključuje “Vošington post”.
Facebook Forum