Srbija nastavlja da se oprema kineskim naoružanjem.
Nabavku dodatnih supersoničnih balističkih raketa CM-400, kao i kupovinu novih vazduhoplova, najavio je predsednik Srbije na vežbi i prikazu naoružanja Vojske Srbije 28. juna.
Aleksandar Vučić je rekao CM-400 "strašna raketa" i da će Srbija povećati njen broj.
Istraživačica Međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI) Katarina Đokić za Radio Slobodna Evropa (RSE) kaže da ova najava sugeriše da će i novi borbeni avioni biti nabavljeni iz Kine.
"Besmisleno je nabavljati skupe rakete za avione koje vrlo brzo ne bi mogle da budu korišćene", smatra ona.
Vučić je prvo u martu potvrdio da je Srbija od Kine kupila rakete, a zvaničnici do danas nisu otkrili po kojoj ceni i u kojoj količini.
Prema međunarodno dostupnim registrima naoružanja, Srbija je jedina zemlja u Evropi koja poseduje ove rakete, a Peking je najveći vojni snabdevač Beograda.
Nabavka naoružanja iz Kine deo je jačanja veza Kine i Srbije koje zvaničnici dve zemlje nazivaju "čeličnim prijateljstvom".
Evropska unija i Sjedinjene Države više puta su upozoravale Srbiju na opasnosti produbljivanja vojne saradnje sa Kinom, naročito imajući u vidu da je Srbija kandidatkinja za članstvo u EU.
'Pouzdana alternativa'
Postoji više razloga zašto se Srbija okreće Kini kada je u pitanju naoružanje, smatra Katarina Đokić iz instituta SIPRI.
"Kina se nameće kao pouzdana alternativa, naročito ako imamo u vidu da je njihovo naoružanje jeftinije od Zapadnog", kaže ona.
Dodaje da postoje i politički razlozi zašto Srbija ne može da nabavlja "ozbiljnije sisteme naoružanja" od Sjedinjenih Država, kao jednog od najvećih izvoznika oružja u svetu.
"S obzirom na to da Srbija nije članica NATO, nije pouzdan partner za SAD. Kad je reč o složenijim sistemima naoružanja, poput borbenih aviona ili PVO sistema, SAD će ta sredstva pre svega prodati svojim partnerima", navodi Đokić.
Prema njenim rečima, kinesko naoružanje pravljeno je po uzoru na sovjetsko naoružanje, koje Srbija već poseduje, pa ga "nije teško integrisati".
Osim raketa, Vojska Srbije je 2020. dobila kineske dronove CH92-A. To je bila prva nabavka iz Kine koja je ušla u borbeni sastav srpskih oružanih snaga.
Potom su usledile nabavke borbenih dronova CH-95, i protivvazdušnih sistema FK-3 i HQ-17.
Saradnja uprkos upozorenjima
Ove nabavke kineskog naoružanja nisu ostale bez reakcije.
Spoljnopolitički komitet Evropskog parlamenta (AFET) u junu oštro je osudio nabavku kineskih raketa CM-400 uz ocenu da je takva nabavka u suprotnosti sa zajedničkom evropskom politikom.
To, prema usvojenom dokumentu, "otvara ozbiljna pitanja o geopolitičkoj orijentaciji Srbije".
Na raspravi o Zapadnom Balkanu Spoljnopolitičkog odbora Predstavničkog doma SAD u decembru 2025. ocenjeno je da Rusija i Kina doprinose nestabilnosti zemalja regiona Zapadnog Balkana.
Republikanac Kit (Keith) Self naveo je da Kina koristi svoj uticaj sprovodeći vojne vežbe i šaljući oružje Srbiji.
Spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić ocenjuje da je kupovina kineskog naoružanja jaka politička poruka u trenutku u kom i SAD i Evropska unija očekuju da se "na niži nivo spuste odnosi sa Kinom i Rusijom".
"To je u suprotnosti sa onim što se zvanično proklamuje, a to je privrženost Srbije EU integracijama", smatra Jakšić.
Poruka regionu
Vučićeva prvobitna izjava o kupovini kineskih CM-400 raketa u martu izazvala je podozrenje i u regionu.
Tada je reagovao Andrej Plenković, premijer Hrvatske.
"Razgovarat ćemo s našim partnerima u Sjevernoatlantskom savezu i upozoriti ih na takvo naoružanje koje je jedna novost u arsenalu Vojske Srbije", rekao je tada Plenković.
Vučić je tada odgovorio da "Zagreb neće odlučivati šta će Srbija da ima" i rekao da se Srbija "sprema da bude napadnuta od strane saveza koji formiraju Priština, Tirana i Zagreb".
Hrvatska, Albanija, koje su članice NATO-a, i Kosovo su u martu 2025. potpisali Deklaraciju o saradnji u oblasti odbrane i bezbednosti, što su srpski zvaničnici opisali kao pretnju po bezbednost Srbije. Potpisnici Deklaracije su demantovali ove optužbe.
Vučić je tada istakao da je domet kineskih raketa 200 do 400 kilometara i da je reč o oružju velike razorne moći.
Katarina Đokić kaže da reakcija regiona na ovakve nabavke nije neočekivana imajući u vidu da je nejasno "šta Srbija želi da postigne".
Spoljnopolitički analitičar iz Beograda Boško Jakšić ocenjuje da vlast ovim kupovinama neguje "politiku balansiranja", dok se istovremeno "takmiči sa regionom" u naoružanju.
"To se sve uklapa u jednu politiku neracionalnog trošenja novca i tim našim novcem Vučić kupuje naklonost od Pekinga, preko Pariza, do Moskve", smatra Jakšić.
Vučić je 28. juna, prilikom smotre vojnog naoružanja, medijima rekao da vojska ima "kineske, američke, ruske, francuske i srpske rakete".
Podaci takođe pokazuju da Srbija kupuje naoružanje "sa više strana", ali da poslednjih godina kinesko naoružanje dominira.
Prema podacima SIPRI, na drugom mestu je Francuska sa 12 odsto i Rusija sa sedam odsto.
Jedna od najvećih nabavki je kupovina 12 borbenih aviona Rafal iz Francuske, u vrednosti od 2,7 milijardi evra.
Srbija je od Rusije kupila polovne lovce MiG-29, helikoptere, PVO sistem Pancir-S1 i protivoklopne rakete Kornet.
Povećani izdaci za odbranu
Prema podacima SIPRI za 2025, Srbija najviše izdvaja za vojsku u poređenju sa državama Zapadnog Balkana, koje su uglavnom članice NATO.
Katarina Đokić kaže da postoji trend povećanja izdataka za odbranu Srbije još od 2017. godine, ali da razlozi za to nisu jasni. Strategijski dokumenti odbrane Srbije na nejasan način definišu koje su to pretnje Srbiji.
"Sa jedne strane, može se reći da je bilo očekivano da će doći do obnavljanja naoružanja u nekom trenutku. Sa druge, nemamo dovoljno jasnu komunikaciju o tome čemu to naoružanje služi", kaže ona.
Zvaničnici Srbije u više navrata su navodili da Srbija nema nameru nikog da napada.
Đokić ističe da postoji trend povećanja izdataka za odbranu svuda u Evropi, ali sa nešto jasnijim motivima. U nekim zemljama je, kako navodi, pojačana percepcija pretnje od Rusije, naročito nakon njene pune invazije na Ukrajinu.
"Kad su u pitanju članice NATO, primećuje se pritisak koji dolazi iz Alijanse da se povećaju izdaci za vojsku i da se pokaže lojalnost savezu", kaže ona.
Srbija je od 2006. godine članica NATO programa Partnerstvo za mir, ali insistira na vojnoj neutralnosti.