Posle presude za ratne zločine izrečene bivšim liderima Oslobodilačke vojske Kosova – Hašimu Tačiju (Hashim Thaci), Kadriju Veseljiju (Veseli), Jakupu Krasnićiju (Krasniqi) i Redžepu Seljimiju (Rexhep Selimi) – "slučaj Ante Gotovina" počeli su da pominju advokati, komentatori i mediji na Kosovu kao referentna tačka za fazu žalbe.
Na prvi pogled, sličnosti su očigledne.
I bivši hrvatski general je dobio strogu kaznu u prvom stepenu, pre nego što ga je Žalbeno veće oslobodilo. U oba slučaja, presude su naišle na protivljenja i proteste.
Međutim, ono što je Gotovinu odvelo od osude do oslobađanja bila je pravna bitka oko same presude.
A u njenom središtu bilo je jedno sasvim konkretno pitanje: Gde je bila slaba karika?
Od 24 godine zatvora do slobode
Ante Gotovina je 15. aprila 2011. u Haškom tribunalu čuo presudu kojom je osuđen na 24 godine zatvora.
Proglašen je krivim za zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona ili običaja ratovanja, u vezi s operacijom "Oluja" iz 1995.
Sud je utvrdio da su Gotovina i general Mladen Markač učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio trajno i prisilno proterivanje srpskog stanovništva iz Krajine.
Markač je osuđen na 18 godina zatvora. Trećeoptuženi, Ivan Čermak, oslobođen je optužbi.
Presuda je izazvala gnev i nevericu u Hrvatskoj, gde su dva generala u velikoj meri smatrana herojima rata za nezavisnost.
"Odluka bez dokaza, čisto politička", govorila je tada Danica Krivić, penzionerka iz Zagreba.
Međutim, bitka koja je promenila ishod nije se vodila na ulicama hrvatske prestonice. Vodila se unutar same presude.
'Standard od 200 metara'
Kada je odbrana izašla pred Žalbeno veće u maju 2012. godine, fokusirala se na jedan veoma konkretan element: takozvani "standard od 200 metara".
U prvom stepenu, sudije su koristile ovu distancu da bi procenile artiljerijske napade u Krajini.
Pogotci koji su pali više od 200 metara od identifikovanog vojnog cilja korišćeni su kao dokaz za nezakonite napade.
Pajam Ahavan (Payam Akhavan), tada član tima odbrane Gotovine, kaže da se upravo tu nalazila jedna od ključnih slabosti presude.
Prema njegovim rečima, granica od 200 metara nije se zasnivala na dokazima, već je postala ključna karika u obrazloženju koje je povezivalo napade s udruženim zločinačkim poduhvatom.
"To je bila baš ta pogrešna premisa koja je postala osnova čitave teorije o udruženom zločinačkom poduhvatu. Ali, cela stvar je bila kao kula od karata i čim je uklonjena karta '200 metara', srušila se čitava struktura. Srećom, sve se dobro završilo. Žalbeno veće je prihvatilo da sudsko veće ne može jednostavno da izmišlja dokaze", kaže Ahavan za Radio Slobodna Evropa.
Žalbeno veće je bilo jednoglasno zaključilo da je standard od 200 metara pogrešno primenjen.
Međutim, sudije su se podelile oko posledica te greške.
S tri glasa prema dva, većina je došla do zaključka da bez tog standarda ne može da opstane ni tvrdnja o nezakonitim artiljerijskim napadima. Time je pao i zaključak o udruženom zločinačkom poduhvatu.
Presude su preinačene 16. novembra 2012. godine, a Gotovina i Markač su oslobođeni optužbi.
"Ovo je naša zajednička pobeda. U ratu smo imali 'Oluju', a ovo je bila naša pravna 'oluja'. Pobedili smo i sve se završilo", rekao je Gotovina posle odluke.
Presuda, kariku po kariku
Onome što je Gotovina nazvao "pobedom", prethodili su meseci priprema kako bi se presuda raščlanila i pronašla tačka u kojoj bi mogla biti osporena.
Ahavan kaže da je to zahtevalo da se dokazi i pravo sagledaju iz nove perspektive.
"Mislim da je veoma važno da se dokazi i zakon sagledaju novim očima. Da se razmotri lanac dokaza kariku po kariku i pravno obrazloženje na kojem je bio zasnovan zaključak o udruženom zločinačkom poduhvatu", kaže on.
U praksi, sagledavanje slučaja "novim očima" podrazumevalo je i proširenje tima.
Tomislav Kuzmanović, tada deo odbrane Markača, kaže da su za žalbu angažovana i dva nova pravnika – Kaj Ambos (Kai) i Džon Džouns (John Jones) – kako bi analizirali presudu iz drugog ugla.
Timovi Gotovine i Markača su u međuvremenu usklađivali strategiju tamo gde su se njihovi interesi poklapali.
"Još se sećam razgovora koji sam vodio s (advokatom Gotovine) Lukom Mišetićem nakon prvostepene odluke, o takozvanom standardu od 200 metara, koji se pojavio niotkuda. Odmah smo shvatili da upravo tu treba da počnemo žalbu. Imali smo zajednička pitanja u odbrani, ali je svaki tim imao svoj pristup. Svako je na svoj način osporavao nalaze suda, ali su se naši pristupi međusobno dopunjavali", priseća se Kuzmanović za RSE.
Argument nije ostao samo u rukama pravnika.
Odbrana je tražila da standard od 200 metara testira i s vojnog stanovišta. Jedan od angažovanih eksperata bio je Džefri Korn (Geoffrey Corn).
"S vojnog stanovišta, ovaj standard je bio proizvoljan. Ne postoji nikakvo vojno pravilo prema kojem se svaki pogodak koji padne izvan određene udaljenosti od cilja automatski smatra nezakonitim", kaže za RSE Korn, sada na Pravnom fakultetu Univerziteta u Teksasu.
Šta je uradila hrvatska država?
Izgradnja takve žalbe zahtevala je još nešto: resurse.
Posle izricanja presude, podrška hrvatske države postala je vidljiva i u javnosti.
Tadašnja premijerka Jadranka Kosor ocenila je da je zaključak o udruženom zločinačkom poduhvatu neprihvatljiv i rekla da će Vlada iskoristiti pravne mogućnosti kako bi se taj zaključak oborio u žalbenom postupku.
Vlada je angažovala i Hrvatsku akademiju pravnih nauka da izradi studiju o ovom konceptu.
Radio Slobodna Evropa pokušao je da stupi u kontakt s Kosor i samim Gotovinom, ali nije dobio odgovor.
Ministar pravde u ključnom periodu žalbenog postupka, Orsat Miljenić, odgovorio je da ne želi da komentariše ovu temu.
Marko Milanović, profesor međunarodnog javnog prava na Univerzitetu u Redingu, kaže da je podrška hrvatske države išla dalje od finansiranja.
Ona je obuhvatala istražitelje i stručnjake, ali i pristup državnim dokumentima, uključujući materijale sa sastanka na Brionima, na kojem je, samo nekoliko dana pre operacije "Oluja", hrvatsko rukovodstvo razgovaralo i finalizovalo planove za nju.
Transkript tog sastanka postao je jedan od ključnih dokaza u suđenju Gotovini.
Milanović kaže da je hrvatska država imala i širi interes.
"Oni su branili jedan narativ, jednu zvaničnu verziju istine. U slučaju Hrvatske, to je bila verzija istine hrvatskih političkih elita. Zato nije bila važna samo sudbina tih pojedinaca, već i sama stvar u celini", rekao je on RSE.
Međutim, podrška države i strategija odbrane nisu bile isto.
Advokati koji su radili na slučaju kažu da je Hrvatska obezbeđivala finansiranje i resurse, ali da su pravne odluke ostale na optuženom i njegovom timu.
"U krivičnom postupku optuženi je taj koji odlučuje. On mora da daje uputstva advokatu. I sada, kada je prošlo 14 godina, mogu da kažem da u tom pogledu nije bilo nikakvih problema u odnosu između tima odbrane i generala Gotovine", rekao je Ahavan.
Od Gotovine do Tačija i drugih
Sada je red na žalbu bivših lidera OVK: Hašima Tačija, Kadrija Veseljija, Jakupa Krasnićija i Redžepa Seljimija.
Sva četvorica su 16. septembra osuđena za ratne zločine, na kazne zatvora od 13 do 25 godina.
Sud je utvrdio da su oni doprineli udruženom zločinačkom poduhvatu, dok je odbrana najavila da će osporiti presudu.
U raspravi o tome šta bi moglo da se dogodi u žalbenom postupku, slučaj Gotovina je postao referentna tačka.
Međutim, koliko daleko može ići ovo poređenje?
Za Korna, razlika je suštinska.
"U slučaju Gotovina, pitanje nije bilo da li on snosi odgovornost za postupke svojih potčinjenih. Kao komandant operacije, to se podrazumevalo. Pitanje je bilo da li su njihovi postupci predstavljali kršenje zakona. Kod Tačija je drugačije. Ne osporava se da su pripadnici OVK prekršili međunarodno humanitarno pravo. Pitanje je da li Tači snosi odgovornost za ta kršenja", kaže Korn.
To znači da iskustvo Gotovine ne može da se kopira.
Ipak, iz njega ostaje jedna lekcija: žalba mora da pronađe tačku u kojoj dokazi i pravno obrazloženje ne stoje.
Kod Gotovine, ta tačka je bilo "pravilo od 200 metara". Kod Tačija i ostalih, odbrana mora da istraži da li unutar obrazloženja koje ih povezuje sa zločinima kroz udruženi zločinački poduhvat postoji karika koja se ne zasniva na dokazima ili zakonu.
"Može se desiti da jedna jedina, ali odlučujuća premisa bude pogrešna, i da njeno obaranje dovede do preinačenja cele konstatacije o udruženom zločinačkom poduhvatu. U nekim slučajevima to može biti činjenična tvrdnja koja nije potkrepljena dokazima; u drugim slučajevima to može biti greška u pravu", kaže Ahavan.
Tim za žalbu
To je razlog zašto Kuzmanović fazu žalbe vidi kao poseban posao.
Prema njegovom rečima, ona zahteva tim specijalno formiran da raščlani presudu i identifikuje greške koje mogu uticati na ishod.
"Po mom mišljenju, veoma je važno da imaju jake timove za žalbu i dovoljnu podršku. Verujem da je Kosovo izdvojilo značajne resurse za timove odbrane. Ta podrška treba da se nastavi, pa čak i poveća, kako bi imali realnu šansu u žalbenom postupku. Takođe, mogu da urade i ono što smo mi uradili: da angažuju spoljne eksperte radi drugačije perspektive i dodatne podrške. Za nas je to bilo veoma korisno", kaže Kuzmanović.
Radio Slobodna Evropa je pokušao da razgovara sa Lukom Mišetićem, Tačijevim advokatom, koji je branio i Gotovinu u žalbenom postupku, kako bi se razumelo šta je od tog iskustva relevantno za fazu koja sada čeka odbranu četvororke iz OVK-a.
Međutim, Mišetić je rekao da ne planira da daje intervjue u bliskoj budućnosti.
Radio Slobodna Evropa je pitao i Vladu Kosova kakve konkretne korake planira posle presude, ali nije dobio odgovor.
Premijer Aljbin Kurti (Albin) je, međutim, javno najavio podršku za fazu koja sledi.
"Vlada Republike Kosovo je posvećena pružanju podrške, na svaki način i svim raspoloživim sredstvima, s ciljem ispravljanja presude Specijalizovanih veća protiv bivših lidera OVK-a, koja je pravno i moralno nepravedna, a istorijski i činjenično netačna", napisao je Kurti na Fejsbuku.
Šta ta podrška konkretno znači, Vlada nije pojasnila.
Ipak, ako slučaj Gotovina nudi lekciju, ona nije u tome da se teška presuda nužno obara u žalbenom postupku.
Ona je u tome da se žalba dobija ili gubi unutar same presude: u dokazima, u zakonu i u karikama koje ih povezuju.
Ahavan kaže da to zahteva da se emocije ostave po strani i da se presuda razmatra mirno i metodično, kako bi se izgradio najsnažniji mogući argument.
Zato što, kako kaže: "Igra još nije završena".