Država navodi da ima razne mehanizme za zaštitu od korupcije, ali je utisak da niti jedan organ ne radi u skladu sa onim kako bi trebalo, zaključak je istraživanja "Otvorena vrata javnih nabavki u zdravstvu" koje je sprovelo udruženje građana Pravni skener.
Osnovni problemi na koje se ukazuje jesu nepostojanje ni kulture niti prakse građanskog nadzora takozvanih "manjih" javnih nabavki, odnosno onih čija je vrednost niža od milijardu dinara (nešto manje od 8.5 miliona evra), pa gotovo 50 miliona evra prođe mimo "očiju" javnosti.
"Iako nisu podložne građanskom nadzorniku, ove nabavke itekako zaslužuju da pažnja javnosti na njih bude usmerena", ističe Biljana Ljubić iz Pravnog skenera.
Istraživanje tog udruženja građana upozorava i na neusklađenost dve važne institucije kada su u pitanju nabavke za zdravstvo – Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) i instituta Batut, pa je procenjena potreba za količinom nekog leka, neretko drastično različita od realne.
Ističe se i blaga kaznena politika za otkrivene slučajeve korupcije, kao i primeri nelojalne konkurencije.
Navedeni, kao i mnogi drugi propusti na koje ovo istraživanje ukazuje, nameću zaključak da u osetljivoj oblasti zdravstva i zdravstvene zaštite postoji prostor za korupciju prilikom javnih nabavki.
Istraživač Pravnog skenera Mihajlo Gajić upozorava da je oblast javnih nabavki u zdravstvu izuzetno značajna, jer kroz nju prolaze veoma visoka novčana sredstva – trenutno oko 900 miliona evra, a i važan su deo sistema javnog zdravstva.
"Kada imate ovako visok nivo novca koji odlazi na javne nabavke, vrlo je moguće da čak i vrlo mali nivo korupcije može da ima visoke posledice. Naravno, te posledice mogu da budu veoma značajne ne samo u tome da li je nešto plaćeno više nego što je realna cena ili što bi mogla da bude cena bez korupcije, nego zapravo kakvi su ishodi u zdravstvenom sistemu - da li je nabavljen onaj lek koji je neophodan ili je nabavljen lek koji ima slabije kvalitete ili daje lošije rezultate u slučaju lečenja. Tu su bukvalno u pitanju ishodi lečenja i ljudski životi", rekao je Gajić.
Nepotrebni, a veliki troškovi
Gajić navodi i da RFZO ima izvestan monopol kada su u pitanju kupovine za zdravstvo, odnosno da se najveći deo medicinskog materijala koji se izdaje preko recepata, nabavlja kroz javne nabavke RFZO.
Cenu, kako ukazuje, formiraju na osnovu proseka cena na relevantnim tržištima, za koje su odabrane Hrvatska, Slovenija i Italija. Sve tri države su međutim bogatije od Srbije - Italija čak šest puta kada se pogleda BDP po glavi stanovnika.
Dakle, procenjena je viša cena leka nego što je možda mogla da bude, a istovremeno, dodaje Gajić, na osnovu baze podataka, na listi lekova koji se izdaju na recept od 1461 partije, u 162 slučaja bio je samo jedan ponuđač. Od toga je u 72 odsto slučajeva je ponuđena cena bila identična traženoj, dok je u ostalim slučajevima bila tek neznatno niža.
"U ovom slučaju odabir Italije kao relevantnog tržišta zapravo veštački naduvava cenu leka, tako da je zapravo konačna cena nešto viša nego što bi inače bila i troškovi RFZO su u tom slučaju veći", objašnjava Gajić.
Veliki troškovi nastaju i kao posledica veoma ozbiljnog problema neusaglašenost u proceni potrebne količine lekova i one koja se nabavlja.
Marina Mijatović iz Pravnog skenera upozorava da bi RFZO i institut Batut trebalo da se usaglase.
"Jedan primer da navedem, šta nama ukazuje da postoji korupcija, a s jedne strane se ne istražuje dovoljno i dolazi do velikih troškova. Recimo, u jednom slučaju, prema elektronskoj fakturi koju RFZO dobija od svih zdravstvenih ustanova o potrošnji leka ima evidencija da je potrošeno 1.000 komada ili kutija određenog leka. S druge strane, potreba prema informacijama Batuta je 10.000 komada ili kutija. E sada, ako je potrošeno samo 1.000, a prošle godine se nabavilo tih 10.000, znači da je 9.000 nečega ostalo u nekih zalihama i onda je pitanje zašto se ove godine ta vrsta leka uopšte nabavlja?"
Istraživač Mihajlo Gajić ukazao je i na istraživanje Svetske banke koje je kod nas poslednji put sprovedeno 2013. godine, a prema kome su privrednici naveli da 40 odsto preduzeća daje mito kako bi dobilo javnu nabavku, kao i da je vrednost datog mita oko 0,9 odsto ukupne vrednosti.
"Kada ovo prenesemo na prethodno poznate vrednosti o veličini javnih nabavki u Srbiji, postoji bojazan da sam nivo mita koji se daje u oblasti javnih nabavki u zdravstvu iznosi nešto malo iznad tri miliona evra, dakle 3.250.000 evra na godišnjem nivou", kaže Gajić.
- Gavrilović: Srbija zarobljena u korupciji
- Poverenik: Neprihvatljiv odnos Vlade Srbije u slučaju analize primene zakona
Javne nabavke bez javnosti
Istraživanje ukazuje i da je javnost slabo prisutna kada se otvaraju pristigle ponude, mada je u pitanju postupak u koji javnost ima pravo uvida.
Istraživač Aleksandra Plećaš posetila je 65 javnih nabavki u Beogradu, kao i jednu centralizovanu. Kako je navela, osim njih iz Pravnog skenera, drugih predstavnika javnosti nije bilo. Takođe, zaključuje da ni institucije ne poznaju dovoljno praksu prisustva javnosti.
"Ono sa čime smo se mi susreli jeste da je većina naručilaca nama tražilo ovlašćenje za prisustvovanje otvaranju ponuda iako su na samim pozivima za podnošenje ponuda koje su se objavljivale na internet stranici naručioca kao i na samom portalu Uprave za javne nabavke navedeno da je otvaranje ponuda javno i da otvaranju ponuda mogu prisustvovati sva zainteresovana lica. Druga neregularnost koju smo uočili jeste vezana za legitimisanje javnosti, odnosno predstavnica Pravnog skenera. Najbitnija stvar vezana je za vođenje zapisnika. To je bio i najveći problem, jer su naručioci zapisnike vodili na neujednačeni način", rekla je Plećaš.
Upravo problem sa zapisnicima njena koleginica Marina Mijatović prepoznaje kao "rupu" koja ostavlja prostor za korupciju.
"Koleginica je pomenula vođenje zapisnika gde smo nekoliko puta i ušli u prostoriju gde se otvara javna nabavka, a već su svi podaci bili popunjeni. Pa vi na zidu recimo, pošto imaju projektor, vidite jasno podatke i kada se mi pojavimo oni izbrišu te podatke. Onda kao ponovo unose i kao otvaraju koverte. Njihova argumentacija bude – ali bio je samo jedan ponuđač, jer je to održavanje nekih sistema", rekla je Mijatović.
U istraživanju se navodi i da Državna revizorska institucija ne vrši nadzor svake nabavke, već da periodično odaberu ustanove, da se neretko ne poštuju odluke sudova, dok sami sudovi nisu dovoljno upućeni šta je ono što bi javnost smela da zna, a u koje podatke uvid može da se zabrani.
Učestao problem je i samo jedan ponuđač za određenu nabavku, ukazuje Biljana Ljubić iz Pravnog skenera.
"Ne radi se ovde o velikim javnim nabavka koje smo ispratili gde jedan ponuđač nudi lekove i gde je on jedini ponuđač u toj partiji, nego imate druge situacije gde su pitanju servisiranja ili nekakvi drugi predmeti javnih nabavki i gde vi imate samo jednog ponuđača koji se javlja na javnu nabavku, gde niko ne postavlja pitanja i gde to prosto tako prolazi. Kako je ta javna nabavka krenula od samog starta, kako se završilo sklapanje ugovora, kako je izvršen ugovor... Ta neka pitanja nam ostaju potpuno nevidljiva", kaže Ljubić
Istraživači Pravnog skenera nadaju se da bi najavljene izmene zakona koji reguliše javne nabavke mogao bolje da uredi ovu oblast.
Međutim, kako su istakli, i rasprava o njemu se odvija mimo javnosti, pa ne mogu da kažu niti kakve bi promene mogle biti donete niti čak da li će biti donet novi zakon ili samo izmenjen stari.
* Ovaj prilog urađen je u okviru projekta "Vladavina prava i trošenje javnih sredstava u zdravstvenom sistemu u Srbiji", koji uz podršku Evropske unije realizuju RSE i Business Info Group.
Facebook Forum