Zašto su se Japanke digle protiv nošenja visokih potpetica na poslu?

Od januara ove godine u Japanu je pokrenuta kampanja #KuToo (igra riječi na japanskom od cipele i bol), pokrenula ju je bivši model i pisac Jumi Išikava nakon iskustva na jednom poslu kada je morala da stoji u štiklama 8 sati…

Za Zašto? Radija Slobodna Evropa o kampanji #KuToo u Japanu - protiv obaveznog nošenja visokih potpetica na poslu za žene govori Nada Sekulić, profesorka studija roda na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

RSE: Zašto su se Japanke masovno priključile kampanji #KuToo protiv obaveznog nošenja visokih potpetica na poslu? Ova kampanja postala je pokret. Zašto?

Sekulić: Interesantno je da sam taj pokret, #KuToo, on je počeo sa veoma niskim ambicijama. Žena koja je to pokrenula, pokrenula je to kao svoju ličnu inicijativu da bi se ispostavilo da je dobila mnogo širu podršku nego što je planirala.

Reč je naravno u tome u kojoj meri se žene u tom kontekstu, da kažem i emancipacije i izlaženja na tržište i sve većoj prisutnosti u sferi rada, pre svega, što je sasvim kompatibilno sa savremenim kapitalizmom, istovremeno i dalje tretiraju kao objekti – u kojoj meri je prilagođavanje žena, njihovog izgleda, njihovog tela, njihovog ponašanja i dalje u funkciji zapravo jednog eksploatisanja i tretiranja kao sastavnog dela, da kažem, muških potreba.

Jer je suština u tome, nošenje štikli predstavlja jednu krajnje neudobnu praksu. Jednu praksu koja je ustanovljena sa pojavom mode. Jedna praksa koja je u početku vodila ka nečemu što bi moglo da se nazove seksualnom emancipacijom žena, otvorenim seksualnim ponašanjem žena – da bi upravo to postalo vremenom prisvojeno i sada u kontekstu nečega što nema nikakve veze sa seksualnošću a to je poslovni prostor – postala norma koja se podrazumeva, da žene treba da nose štikle na poslu. Nešto što je potpuno neprihvatljivo.

To je karakteristično od 80-ih, 90-ih godina naovamo, mi imamo jedan prostor u kome jača repatrijarhalizacija ceokupnog društva i u kojem norma ženstvenosti i prilagodljivosti žena, dopadljivosti žena, postaje jedan od glavnih normativa i univerzalnih kriterijuma koji kvalifikuje ženu za bavljenje bilo kojim poslom pa i nečim što nema apsolutno veze sa izgledom.

RSE: Poznato je da je japansko društvo vrlo patrijarhalno – ima li u Japanu makar u teorijskom smislu, propitivanja pitanja roda i feminizma?

Sekulić: Japansko društvo sa jedne strane jeste patrijarhalno u tom smislu što se patrijarhalne norme, patrimonijalizam pre svega je inkorporiran u savremeni kapitalizam – koji su su se pokazali veoma kompatibilnim sa savremenim biznis društvom. Znači sa savremenim kapitalizmom.

Međutim, japansko društvo ima jedan krupan problem – problem nataliteta, pa problem velikog pada nataliteta. Mislim da oni imaju najnižu stopu nataliteta u svetu i najstarije stanovništvo.

U takvim situacijama onda se opet pokreće to pitanje reproduktivnosti žena, govori se o tome da je glavna uloga žena zapravo omoguće reprodukciju nacije – tako da je celo pitanje koliko je neko društvo patrijarhalno veoma hibridno pitanje u svetu danas uopšte. Međutim, japansko društvo jeste karakteristično po tome što neguje taj model, da kažem, veoma pitomih žena; žena koje su veoma adaptibilne, veoma lepe, koje su istovremeno radne i to je nešto što je faktički neodrživo, što zapravo neguje jedan potpuno neodrživi model života.

Ali moram reći da japanski feminizam postoji, japanske feministkinje su bile izuzetno aktivne u akcijama koje su bile povezane sa nastojanjima da japanska država prihvati odgovornost za silovanja žena koje su bila masovna u Drugom svetskom ratu i iza kojih je stajala japanska država. I da je pod uticajem upravo japanskog pokreta kao i korejskog i kineskog, odnosno jedne internacionalne feminističke kampanje, na kraju japanska država delimično i priznala svoju odgovornost i pristala da plati deo odštete.

RSE: Da, prihvatanje djelimične odgovornosti, ali u ovom slučaju hipotetičko pitanje je šta bi bilo kad bi bilo, kada bi Japanke zaista uspjele promijeniti ovu obavezu koja je ženama nametnuta?

Sekulić: Ja mislim da to nije nemoguće. Prakse takve vrste već postoje, već je u određenim državama, nemojte me uzeti za reč ne mogu da se setim u kojoj konkretno ali jedna od azijskih država, takav zakon je usvojen. Zakon koji zabranjuje disktiminaciju po toj osnovi – konkretno se odnosi upravo na nošenje visokih popetica.

Ova kampanja je u Japanu zapravo pokrenula jedno pitanje koje je zaista opšte bitno i prisutno a to je da su ustvari normalizovane – jer nije zakonom definisano da žena mora da nosi te potpetice, već je to stvar nekakvih očekivanja, nečega što se implicitno podrazumeva prilikom zapošljavanja i tim pre je teže iskoreniti jednu takvu praksu.

Ova ženska japanska inicijativa je pokazala u kojoj meri je to zapravo potpuno neprirodno što se tiče samih žena i u kojoj meri je ova jedna normalizovana praksa oblik diskriminacije koji se može porediti s nečim što je bilo daleko radikalnije u azijskom svetu – to je recimo podvezivanje stopala.

Žene koje su imale mala podvezana stopala, što je predstavljalo izvesnu vrstu mučenja i deformiteta koji je onemogućavao ženama da mogu normalno da se kreću fizički. To je bilo normalizovano, znači estetizovana je praksa koja je dovodila do određenog stepena invaliditeta žena.

Nošenje potpetica, u savremenom svetu, visokih potpetica je isto tako jedna praksa koja je apsolutno nezdrava. Naravno, žene ukoliko žele one mogu to da nose ali ih definitivno onemogućuje da obavljaju bilo kakve posebne poslove. U visokom potpeticama ne možete da potrčite. Vrlo često na poslovima koji zahtevaju penjanje po merdevinama ili slične stvari podrazumeva se da će žena zbog lepote ili ne znam čega nositi potpetice.

To je potpuno neprihvatljiva praksa koju definitivno, po meni, treba zakonom regulisati i onemogućiti takav način uslovljavanja žena.

Spomenula bih jednu interesantnu stvar, Ainštajn je recimo poznat po tome što je u svoje učionice dolazio u papučama, nije nosio cipele. Govorio je da ne može da razmišlja kada ima cipele na nogama. Moram reći da definitivno Ainštajn ne bi mogao da smisli teoriju relativiteta da je nosio štikle.

To je jedna praksa koja nam jednostavno onemogućuje da koristimo svoje telo na pravilan način.

RSE: S obzirom da je ova kampanja lansirana putem Twittera, šta mislite koliko društvene mreže omogućavaju promovisanje ženskih prava?

Sekulić: Medijske kampanje mogu da budu veoma efikasne. Međutim, one kao i bilo šta što je vezano za medije podrazumeva visoku vidljivost. Podrazumeva istovremeno odgovore na prvu loptu. Pomoću medija, pomoću reklame možete da proturite najrazličitije stvari, s jedne strane je to prednost, to je dvosekli mač jer omogućuje vidljivost određenih stvari, podrazumeva masovnu reakciju na nešto.

Znači efekti mogu da budu veoma vidljivi. Međutim, na taj način se vrlo često zanemaruju mnoga druga pitanja i stvari koje nisu toliko bitne istaknu se u prvi plan.

Ali konkretno što se tiče ove stvari, što se tiče potpetica, ja mislim da je ovo jedna dobra kampanja. Mislim da ukazuje na nešto što utiče na neposredni svakodnevni kvalitet života žena širom sveta. U tom smislu nju ne smatram pogrešnom. Međutim, mislim da ona možda ne čini dovoljnim jedan celokupni kontekst u kojem se i ovaj problem pojavljuje a to je problem jedne repatrijarhalizacije celokupnog savremenog društva u kome su ta pitanja povezana sa drugim pitanjem.

Povezana su recimo sa pitanjem neophodnosti, visoke nezaposlenosti, ogromnog pritiska koji postoji i u sferi savremenog rada; pitanje dvostruke opterećenosti žena; znači to su sve pitanja koja su povezana s ovim pitanjem ali ostaju naravno potpuno nevidljiva i retko kada se strukturno obrađuju u kampanjama koje su medijske.

RSE: Ova kampanja ima i jednu poveznicu sa kampanjom #MeToo praktično u imenu, KuToo – MeToo - koliko #MeToo pokret inspiriše žene da ustanu za borbu za jednakost? Kako vi generalno sagledavate #MeToo kampanju?

Sekulić: Mislim da je #MeToo kampanja izuzetno važna. Ta kampanja se mora podržati. Bilo je pitanja o tome da li su neke stvari pokrenute samo da bi imale medijski efekat, da iza toga stoje zapravo interesi različitih partija i slične stvari. Moram reći da je to izuzetno važna kampanja za žene i u tom smislu je naravno podržavam.

Ono što želim da naglasim jeste da pitanje emancipacije i na pitanje nasilja nad ženama mora da se rešava mnogo dublje, da ono ne sme da ostane na nivou medijske kampanje i ne može da ostane na nivou pojedinačnih slučajeva.

RSE: Kakva je situacija na Balkanu upravo po pitanju emancipacije, repatrijarhalizacije koje ste spominjali kao jedan globalni trend koji traje već duže vremena? Da li mislite da bi se ovakva kampanja mogla desiti i postati masovna na Balkanu – zašto je feminizam na Balkanu još uvijek u masama shvaćen kao ‘ružna riječ’? I šta to govori o Balkanskim društvima?

Sekulić: Feminizam nažalost kod nas nije uopšte prihvaćen. Konkretno postoje istraživanja koja pokazuju da on nema široku podršku ni među samim ženama i mislim da je razlog tome nedovoljna informisanost o tome šta feminizam zapravo predstavlja.

Feminizam je itekako potreban kod nas. Mnogi od ovih zakona koji su doneseni, ali doneseni su u međuvremenu i mnogi loši zakoni a tiču se žena doneseni su upravo zbog delovanja feminističkih grupa. Međutim, akcije kao što je recimo #MeToo internacionalna, one su važne i za ovaj region i važno je shvatiti da se tiče zaista suštinski života žena kod nas.

To nije nekakakv ‘uvoz’ sa Zapada već predstavlja nešto što je svakodnevica u životu Srbije. Uzmite slučaj Marije Lukić koji se pominje kao jedna varijanta tog problema koji je pokrenula kampanja #MeToo.

U kojoj meri su žene izložene seksualnom uznemiravanju i još gore seksualnom ucenjivanju kao što je ovaj slučaj bio i u kojoj meri sve to ostaje zapravo nerešeno kada kampanje prođu.

Ljudi koji su povezani sa seksualnim uzmeniravanjem ostaju neoštećeni, vrlo često sudski neodgovaraju zbog toga što je to deo jedne strukture patrijarhata koja je ugrađena u naše društvo.

Pitanje nasilja nad ženama – imate enormna ubistva žena koja su prešla broj koji onemogućava bilo kakvu toleranciju, pokazuje da se radi o nedovoljno funkcionisanju policije, socijalne službe.

Sve to jednostavno prolazi, i u takvim okolnostima govoriti o tome da feminizam nije potreban našem društvu je naravno krajnje pogrešno.