U ponedeljak (10. septembar) u Beogradu je počela Nedelja ponosa, a jedan od najvažnijih zahteva "Prajda" biće legalizacija istopolnih zajednica.
Takve zajednice faktički postoje i u Srbiji, kao i u većini drugih zemalja, radi se samo o tome da su one, u pravnom sistemu, nevidljive. Oko pola miliona ljudi, ističu sagovornici Radija Slobodna Evropa (RSE), je praktično diskriminisano.
Ako imate partnera istog pola i živite decenijama zajedno, ako ste zajedno skućili domaćinstvo, kupili stan, živeli kao što to čine bračni partneri, nećete moći: da nasledite zajedničku imovinu posle smrti vašeg partnera, da imate njegovo zdravstveno osiguranje ako vi ne radite, nećete moći, ako vam je partner bolestan, da ga posetite u bolnici ako je poseta samo dozvoljena članovima porodice…
U Ministarstvu pravde Vlade Srbije, kako je potvrđeno RSE, zakon o istopolnim zajednicama se ne priprema, a iz Ministarstva za rad i socijalna pitanja RSE nije dobio odgovor ali gej aktivista, saradnik u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije Boris Milićević, je rekao da ne veruje da će uskoro takav zakon biti pred poslanicima Skupštine.
Procedura pripreme zakona traje oko dve godine.
"Ne postoji ni nacrt zakona", kaže Milićević a na pitanje RSE da li to znači da se u ovom trenutku na tome ne radi, odgovorio je. "Koliko znam, ne!".
Još 2010. godine nevladin sektor je pripremio zakon o istopolnim zajednicama ali vlast punih osam godina nije pokazala interes da to uvrsti u svoju agendu.
Mediji govore o istopolnim brakovima, a kad se to pomene, svi peru ruke, kaže aktivistkinja Labrisa (Lezbejska organizacija za ljudska prava) Jelena Vasiljević i zato objašnjava da istopolna registrovana zajednica nije isto što i istopolni brak.
"To je velika razlika, jer su u pitanju dva različita pravna instituta. Mi u brak ne diramo jer je brak kao institucija po Ustavu definisana između muškarca i žene. Ovo je totalno nešto drugo. Ovo je nešto novo što bi bilo usvojeno u Srbiji", objašnjava Vasiljević.
Iako se Srbija svojom Strategijom za borbu protiv diskriminacije obavezala da će do kraja 2017. godine okončati rad na izradi tog zakona, ništa nije učinjeno, kaže aktivista Goran Miletić.
"Ne postoji ni jedan korak koji je Srbija napravila u tom smeru. Ono što moramo znati je da napisati takav zakon nije komplikovano. Jasno je koje su to životne situacije koje zakon treba da pokrije. To su nasleđivanje, sticanje imovine, zdravstveno osiguranje i neke slične stvari… Tako da je to prilično jednostavan zakon i postoji dosta uporedno pravnog iskustva u evropskim državama koje Srbija može da iskoristi", ukazuje Miletić.
Kakvo je iskustvo u okruženju?
Vuk Raičević iz Saveza za jednaka prava LGBTI osoba na Zapadnom Balkanu i u Turskoj (ERA- LGBTI Equal Rights Association for the Western Balkans and Turkey) kaže da jedino države u okruženju Srbije koje su članice Evropske unije, Hrvatska i Slovenija, imaju zakonski priznate istopolne zajednice, ali da su donošenje tog zakona pratili veliki otpori.
U Crnoj Gori se trenutno radi na takvom zakonu, dok su, uz Srbiju, istopolne zajednice pravno nevidljive u Makedoniji i Bosni i Hercegovini.
Ključni događaj, kad su u pitanju prava istopolnih zajednica, jeste odluka Međunarodnog suda za ljudska prava u Strazburu u slučaju "Olijari protiv Italije" iz 2015. godine.
Tri gej bračna para su se žalila Ustavnom sudu pošto je matičar odbio da ih venča. Ustavni sud se oglasio nevažećim i uputio ih u parlament. Oni su se obratili Sudu u Strazburu koji je presudio da je reč o uskraćivanju prava kojim se krši član 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima i diskriminišu pripadnici gej i lezbejske populacije i da države moraju da legalizuju to stanje.
Legalizacija takvih zajednica postala je standard za države Saveta Evrope.
"Tako da Srbija i druge zemlje u Evropi, ne samo u našem regionu, moraće da postupe u skladu sa tom presudom i da na određeni način regulišu istopolno partnerstvo. Važno je istaći da Evropski sud nije priznao pravo istopolnim osobama na brak, to je ostavljeno na slobodnu procenu državama", objašnava Vuk Raičević.
Razlika istopolnog partnerstva u odnosu na heteroseksualni brak je u tome, dodaje Raičević, što se gej i lezbejskim parovima ne priznaje automatsko pravo na usvajanje dece i na veštačku oplodnju.
Ipak, Srbija je napravila veliki iskorak za LGBT zajednicu onog trenutka kad je na čelo Vlade došla premijerka – deklarisana lezbijka, koja se sa svojom partnerkom pojavljuje u javnosti. To je bilo nezamislivo u državi u kojoj se gej parada nije mogla održati bez velikog nasilja i bez zaštite hiljade policajaca.
Pripadnici gej populacije priznaju da se politička klima u Srbiji promenila ali da to nisu pratile i potrebne mere države.
Iako premijerka Ana Brnabić kaže da duboko veruje da svi ljudi moraju imati ista prava, ipak javno govori da Srbija ima preča posla od zakonskog regulisanja istopolnih zajednica u kakvoj i sama živi.
"Moram da naglasim da u ovom trenutku naša zemlja ima drugih, jako važnih otvorenih pitanja koja moramo da rešimo u bliskoj budućnosti u korist svih građanki i građana Srbije", navela je premijerka Brnabić u nedavnom intervjuu za časopis Prajd.
Sagovornici RSE ovu njenu izjavu tumače ovako – dok je Kosovo centralna tema, sve druge će morati da sačekaju.
Facebook Forum