Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Sud će biti pažljiv u donošenju mišljenja


Vojin Dimitrijević: Mislim da sada, u ovome trenutku, obe strane žele da dobiju jedan odgovor koji bi im omogućio dalje pregovore. Foto: danas.rs
Cilj je drugih zemalja na Balkanu, da to lokalizuju i da spreče bolest koja je vrlo proširena na Balkanu, da svaka nacija sanja, ne samo o svojoj državi, nego o velikoj državi, kaže u intervjuu za RSE Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava i stručnjak za međunarodno pravo, sa kojim smo razgovorali o procesu pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) u Hagu o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova.

RSE: Rasprava se fokusira oko nekoliko pitanja. Prvo je da li Rezolucija 1244 omogućava nezavisnost, ili ne? S druge strane tvrde potpuno oprečno.

Dimitrijević: I jedna i druga strana mogu da kažu, da budem potpuno korektan, da Rezolucija 1244 nije provedena do kraja. Na osnovu te Rezolucije i Kumanovskog sporazuma trebalo je omogućiti nekim organima države Srbije da se vrate, ali se nisu vratili. S druge strane, Rezolucija 1244 se poziva na razgovor u Rambujeu. Te zaključke Srbija nikada nije usvojila. Sada se u Rezoluciji 1244 nalaze upućivanja na njih, a upućivanja na njih podrazumevaju da će na Kosovu da se izvodi refere ndum. Da li je ovo što se desilo u Skupštini Kosova ravno referendumu? Da li je Skupština Kosova izabrana s tim da ima taj mandat, ili je to nešto što je postojalo na osnovu Rezolucije 1244, pa je zloupotrebljeno? Sama Rezolucija 1244 je konkretna odluka Saveta bezbednosti i ne može da spreči nikakav dalji razvoj.

Mislim da sada, u ovome trenutku, obe strane žele da dobiju jedan odgovor koji bi im omogućio dalje pregovore. Ne misli niko da bude predvodnik svemu tome, možda sami Albanci na Kosovu, ali svi ostali misle drugačije.

RSE: Je li izvestan nastavak pregovora, na čemu insistira Beograd?

Dimitrijević:
Ne, u smislu nekih drugih rešenja. Mnogi govore da na Balkanu treba da se ponovi nešto kao Berlinski kongres jer se shvata povezanost svih tih pitanja i potreba je da se sva nerešena pitanja reše na velikoj konferenciji u interesu sprečavanja budućih sukoba. Ako rešenje, to iskustvo pokazuje, sadrži zametke budućih sukoba, onda će u onome trenutku, kada se neko oseća jači ili kada se neko oseća uvređeniji, sukobi ponovo izbiti. Tačno je da nije rešeno sve do kraja.

RSE: Šta bi trebalo rešiti unutar jedne takve „Berlinske konferencije“, odnose između Kosova i Srbije, ili i ostala pitanja?

Dimitrijević: Nemojmo se praviti ludi. Vidite da se pitanje Republike Srpske povezuje s pitanjem Kosova. U nekim glavama je to način da se to kompenzuje. U Srbiji još uvek živi ideja neke velike Srbije, pa da se onda bar dobije tamo gde su Srbi u većini.

Republike i pokrajine


RSE: Verovatno je sada to teško organizovati, imajući u vidu da se Zapad protivi cepanju Bosne. Pitanje je koliko je to sve realno u ovakvoj situaciji?

Dimitrijević: Protive se i podeli Kosova, pa je neko imao tu ideju. Loše je što se ni jedna stvar ne domisli do kraja. To nisu dovršena rešenja i mislim da ceo proces pred Međunarodnim sudom pravde pokazuje neke pravne okvire u okviru kojih se nešto može uraditi, ali ukazuje i na neku evoluciju koja je sada neminovna.

Sve države, bez izuzetka, koje su se usprotivile i koje podržavaju Srbiju, ne čine to zbog toga što su im predstavnici Srbije simpatični, nego što imaju neki sličan problem kod kuće.
Ako ste slušali izlaganje predstavnika Belorusije, oni su na stavu da se pravo na samoopredeljenje odnosi samo na kolonijalne teritorije. To je dugo bila teorija. Sada je to činjenica i sve države, bez izuzetka, koje su se usprotivile i koje podržavaju Srbiju, ne čine to zbog toga što su im predstavnici Srbije simpatični, nego što imaju neki sličan problem kod kuće.

RSE: Pomenuli ste dva potpuno suprotna principa – očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta države i pravo naroda na samoopredeljenje. Kako to sada na primeru Kosova funkcioniše? Imamo njegovo generalno pravo na samoopredeljenje i težnju Srbije da sačuva svoj teritorijalni integritet?

Dimitrijević: Post Miloševića Srbija je davala neke teze kao - manje od nezavisnosti, više od autonomije. To je na liniji tog shvatanja da samoopredeljenje nije otcepljenje, ali da otcepljenje dolazi u obzir tek onda kada unutrašnje samoopredeljenje ne funkcioniše, a to znači kada jedan narod pokaže da nije ni na koji način zastupljen u upravljanju državom. To je sada teorija kojom se bave kosovski Albanci. Da li je to bilo tačno pred Miloševićem, šta se desilo za vreme intervencije NATO i da li međunarodna zajednica može da prihvati uveravanje sadašnje Vlade ili Vlade posle 5. oktobra da će Albancima te mogućnosti, koje su im imali u SFRJ, biti vraćene? U SFRJ, onoliko prava koliko je imao svako, a nije ga bilo mnogo, imali su svi - i većina i manjina. Ovde se desilo nešto drugo.

RSE: SFRJ je upravo jedan od argumenata kosovske strane. I pojedini strani teoretičari to smatraju. Pravo koje je Kosovo uživalo, s jedne strane po osnovu da je bilo autonomna pokrajina u okviru Srbije, a istovremeno direktno zastupljeno u federaciji, činom nestanka federacije, i kada bi se vratilo u prethodno stanje, ne bi postojao širi okvir u kojem bi Albanci imali zaštitu svojih prava?

Dimitrijević:
Ali je ipak u SFRJ Kosovo bilo autonomna pokrajina u okviru Srbije. De facto je postojala federalna jedinica preko predstavljanja.

RSE: Pobornici kosovske nezavisnosti smatraju da je razlika između Kosova i drugih etičkih konflikata, naprimer Južne Osetije i Abhazije, što su to bile klasične autonomije u okviru određenih teritorija, Gruzije ili Azerbejdžana, a da je Kosovo imalo specifični status i u Srbiji i u federaciji?

Dimitrijević:
Ali ono nije postalo federalna jedinica. Oni su imali pravo da upravljaju i slično. Ako se pogleda Ustav iz 1984. godine, koji je bio gomila reči, videće se da nije preimenovano Kosovo u republiku, iako 1981. godine postoje zahtevi da se to uradi. I pre toga su postojali vrlo izričiti zahtevi, koji su dolazili upravo sa Kosova. Čak i po tom Ustavu, kao i po svim mogućim socijalističkim Ustavima, republike su imale prava na samoopredeljenje i otcepljenje, dok autonomne pokrajine nisu. Razlog zašto se tražila republika na Kosovu, je da bi se došlo do tog prava.


Razminirati situaciju


RSE: Po pitanju ugroženosti prava manjina, u ovom slučaju ukidanje autonomije 1989. godine od strane Miloševića i kasnije sve ono što se dešavalo 1998., 1999. godine sa zločinima nad Albancima postoji mišljenje da je to jedan od elemenata kosovske nezavisnosti, a s druge strane da to kršenje privremenog prava ne može biti opravdanje za secesiju?

Dimitrijević: Mogao bih da vam govorim šta mislim, ali pravo vas uči nekoj skromnosti i što god da kažete mora da ima nekog osnova u nekom izvoru. Vrlo važna odluka je doneta na Generalnoj skupštini 1980. godine, a to su načela miroljubive koegzistencije između država, njihovi prijateljski odnosi i slično. Tu su upravo evropske države i novonastale afričke države, koje su se oslobodile kolonijalizma, našle neki kompromis oko svog opredeljenja.

Samoopredeljenje dolazi u obzir, prema rečima iz te deklaracije, tek onda kada jedan narod više ne može da učestvuje u upravljanju državom u kojoj se nalazi. To je vrlo teško prosuđivati i do sada su svi organi, kojima su se takvi obraćali da im odobre pravo na samoopredeljenje, izbegavali tu odgovornost. Komitet za ljudska prava je rekao da nas 18 ne može da procenjuje da li neki narod ima pravo na samoopredeljenje. Verovatno će i ovde sud da beži od toga jer je pravo na samoopredeljenje doskora smatrano jednim političkim principom. Tek sa stvaranjem paktova o ljudskim pravima, 1966. godine, priznato je kao pravo, i to kao ljudsko pravo u grupi ljudskih prava. Sve te stvari, koje nisu do kraja jasno regulisane, onda zavise od odnosa snaga.

RSE: Generalno se ovde govorilo i o tome da li je Međunarodni sud nadležan za taj proces i da međunarodno pravo ne reguliše pravo na secesiju, da je to pitanje, ili odnosa snaga, ili teritorijalnog integriteta države i odnosa između država. Da li međunarodne pravo reguliše pitanje secesije i da li je Međunarodni sud pravde nadležan da rešava ovakva pitanja?

Dimitrijević:
Ne možete brkati pitanje sa odgovorom. Sud mora prvo da raspravi da li je nadležan ili ne. Upravo smo to pitali sud. To nije argument. Ovde je pitanje dosta usko - da li je Rezolucija 1244, koja je stvorena kao jedan režim, prekršena i ko je nadležan da to utvrdi, koje su posledice toga. Često i u unutrašnjem pravu, koje je mnogo efikasnije od međunarodnog prava, imate situaciju da dobijete zadovoljenje od suda, pa s tim ne možete ništa da uradite, ali ste u pravu.

RSE: Generalno, da li međunarodno pravo reguliše pitanje secesije ili ne?
Niko ne može na osnovu te odluke, kao ni na osnovu presude, nešto da traži. Za to vreme život ide dalje. Ako čujete izjave u novije vreme iz Srbije, cilj je da se urede odnosi između ljudi tamo, da se stvari smire.

Dimitrijević: U novije vreme se ne može smatrati da je to toliko slobodno kao što je bilo. Međunarodno pravo priznaje nešto što postoji dovoljno dugo vremena. U tom slučaju međunarodno pravo to priznaje, ali ako ne postoji, onda će prestati to da priznaje. Postoji Republika Severni Kipar, koliko već godina, ali ju je priznala samo jedna država i to je dovelo do toga da niko ne smatra da postoji. U našem slučaju je 60 država priznalo Kosovo, ali druge nisu. Ako se broj onih koji priznaju umnoži i ostane konzistentno, onda međunarodno pravo neće reći da to nije u njegovom domenu, nego, ako već dovoljno dugo postoji, vremenom dobija priznanje i to nije nova stvar.

RSE: Da li očekujete da će Međunarodni sud pravde doneti odluku? Kakva će ona biti i kakav efekat generalno može imati na stvarno stanje?

Dimitrijević: On će svakako doneti svoje mišljenje. On će se izjasniti. On će biti vrlo pažljiv u tome, jer to nije presuda, šta će reći, ali neće ulaziti u to šta će s tom odlukom da se radi. Niko ne može na osnovu te odluke, kao ni na osnovu presude, nešto da traži. Za to vreme život ide dalje. Ako čujete izjave u novije vreme iz Srbije, cilj je da se urede odnosi između ljudi tamo, da se stvari smire. S druge strane, cilj je drugih zemalja na Balkanu, da to lokalizuju i da spreče bolest koja je vrlo proširena na Balkanu, da svaka nacija sanja, ne samo o svojoj državi, nego o velikoj državi.

RSE: Ako donesu odluku u korist Kosova, da li će to ubrzati njegovo priznanje, ili će odluka u korist Srbije da uspori priznavanje Kosova?

Dimitrijević:
Zašto je stalo sa procesom priznavanja? Mnoge zemlje čekaju da vide kako će to da bude. Srbija, prema novijim izjavama predsednika Tadića, ne očekuje da će da umaršira ponovo na Kosovo, nego očekuje da će se ta situacija razminirati i da će mnoga pitanja u vezi s tim biti rešena zauvek, da će život tamo postati snošljivije i ko zna šta još drugo.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG